Drugari prodajem svoj BMW R 1200 GS Adventure. Motocikl je presao 86500km. Poseduje dosta dodatne opreme, takodje i set ITEC-Swiss alu kofera sa nosacima koji nisu uracunati u cenu isli bi uz doplatu. Motocikl je 2006 godiste. Redovno je servisiran, i uredno sve menjano u servisu. Svi koji me poznaju bar znaju kako odrzavam motocikl. Zamena iskljucivo za mladji ADV ili LC ADV uz moju doplatu. Cena je 8600 eura.

Ogroman naklon!!! Srecno!!!

Jednom sam doziveo nesto slicno sa laksim motorom, sâm i nekako sam uspeo da ga podignem.Pitanje za tebe - sta mislis kakav bi scenario bio da si u tom trenutku, na tom mestu bio sam? Pozdrav! Ma sve je to avantura! Raspakovao bih motor da ga olaksam, verujem da bi nasao nacin da ga podignem uprkos pesku. Izlazili su ljudi i iz dosta gorih situacija

Na preporuku smo montirali TKC 70. -fenomenalno su se polazale. I obojica po jos par na crash barovima. Mada za ovo mi je krivo sto nisam imao TKC80

Evo jos nekih fotografija posto nemam sve na ovom racunaru.

Zaboravih da napomenem kada mi se otkinuo kofer, jednu izvesnu brzu postu u Srbiji sam toliko pljuvao i nervirao se jer sam set alu kofera za svoj motor narucio platio, ali express kurir nije uspeo da dostavi do dana polaska? U prkos svim mojim mejlovima i pozivima...

Evo drugari seo sam sa sve kaficom pa da nastavimo (za mene najupecatljiviji deo putovanja): Dan VI: Budim se sa ukocenoscu jer nam je sator bio rasiren na plocniku... Izlazim, Juka je vec odavno ustao i doneo pice i klopu. "Juka brate mene plecka rastura" dobacih mu, on covek poce isto da se izjada kako ga je ovo spavanje razbilo, ali car je u tome i bila, sinoc uz one irance i nes kaficu. Pocinjemo sa pakovanjem. Spakovasmo motore i upucujemo se ka Kashanu. Nasem odredistu odakle se trebamo zaputiti u Kavir pustinju. Do Kashana imamo 380 km. Tako da smo taj deo puta relativno brzo prevezli. Magistralni put kojim smo isli je kao nas E75, tako da smo relativno brzo stigli u Kashan. To je gradic velicine Lajkovca, nista specijalno u njemu nije bilo niti je predvidjeno za nas obilazak osim starta pustinjske avanture. Pronasli smo hotel i smestili se. Uzimam laptop, kacim GPS i poslednji put proveravam za sutra nasu marsrutu. 170 km offroad-a nas ocekuje sutra u jednom pravcu, 170 km nazad tako da smo planirali da se iz hotela izadje u 6 ujutru. Kao sto smo u Hammedanu i razgovarali, razmatramo poslednji put da li da vozimo napakovane motore ili da sve stvari skinemo sa njih. Odlucujemo da ipak idemo sa potpuno napakovanim motorima zbog nas samih, "kad je bal nek je maskenbal" necemo ili linijom manjeg otpora. Odmarali smo ceo dan u hotelu i basti da se odmorimo za sutra. Lagano pada noc, na spavanje, ujutru se polazi u ono sto obojica ocekujemo vec 8 meseci planiranja. Dan VII: Telefon zvoni. Ustajemo i Juka i ja. Odmah na lagan dorucak, i onako obuceni odmah smo seli na motore. Krecemo u potragu za benzijskom pumpom da se natankamo do cepa. Natocili smo se i navigacija nas odvodi 25 km van grada odakle treba da se krene ka pustinji. Dolazimo do punkta odakel treba da upalimo GPS. Uopste ne lici na pustinju kako smo zamisljali. Juka pocinje da zeza: "Jole, jesti ti siguran u te tvoje rute, nemoj sad da krenemo i da za 170 km umesto da bude pusto, ono sa obe strane puta samo neko zelenilo, sargarepice itd..." -"Juka, osam meseci planiramo ovo, narocito ovaj deo, nema sanse da je nesto omaseno" -samouvereno mu odgovaram. Od tog mesta, prestaje asfalt i krecemo makadamom kao i planirano. -Izlozeni Joca, odmah podize brzinu na 60-70km/h ustaje na motoru i stojeci gazi napred... na trenutak se spustih i pogledah iza sebe, Juka je morao bas bas da se udalji jer podizem toliki oblak prasine kao da tornado prolazi. Nastavljamo da vozimo i na predjenih vec skoro 40 km, stajemo da prozborimo koju i pijemo vodu. "Jos uvek je zeleno" zeza me Juka. "Lagano brate znas kolikih je jos 130 km, mogu jos 4 godisnja doba da se promene xDD" Ubrzo ponovo sedamo na motore i nastavljamo napred. Sa istim uzbudjenjem ponovo nastavljam da vozim oko 70km/h stojeci na Advenceru... Nisam siguran koliko smo presi ali u tom delu posle naseg odmora, vec zelenilo lagano krece da nestaje, lagano se nadzire pesak, ne dine, vec u nivou puta. Joca i dalje gazi, dok Juka vozi oko 200 metara iza mene po njegovoj proceni. Nailazim na blagu ali dugacku desnu krivinu, stojeci na fuzasterima lagano pebacujem tezinu na desnu stranu motocikla, prateci krivinu. -Od jednom shvatam da sam se previse opustio i da sad nema nazad. -Odmah ispred sebe primetio sam da je vetar naneo pesak na put sa desne strane "obale". Za trenutak sam uspeo da blago pritisnem obe kocnice, spustim motor u nizu i sednem na sediste. Upadamo u rastresit pesak (dubine 15-20cm) i korman se odmah naglo uvija "pun levi" motor odmah pada na desnu stranu, ospevam da ga "odbijem" refleksnim udarcem desnom nogom u pesak, on ljudi moji odmah poteze na levu stranu. Ovo se izuzetno brzo desava da naglasim, ni sam ne znam kako sam se odrzao na motoru. Isto kao i prvu put uspevam da sadrzim motocikl i levom nogom isto odbijam od pesak. Jos uvek idemo "prevelikom brzinom" i motor ponovo krece na desnu stranu... Nisam vise mogao da se borim, odbacujem se i upadam u pesak. Motor pada na desni bok i podize oblak prasine. Ustajem i prilazim motoru da ga ugasim. primecujem da mi je desni kofer otkinut... nekoliko minuta kasnije dolazi i Juka. "Stani da slikam" kaze, medjutim besan sam na sebe, nisam uopste hteo da slikam i ako mi je sada izuzetno krivo. Jedva smo podigli motor. mi ga podizemo medjutim ili prednji ili zadnji tocak klizaju u pesku i ne mozemo da ga ispravimo. Na kraju jedan sa jedne, drugi sa kontra strane i uspevamo da ga podignemo. Prebacujem sve stvari iz otkinutog kofera i sa mnogo pak tregera ga ucvrscujem na mesto. Nastavljamo dalje. Odmah nako tog prvog peska, teren pocinej da postaje nemoguc. Previse je peska na putu, na nekim mestima kilometrima i kilometrima samo kroz pesak vozimo. Advencer ide, glavi se gde je dublje ali moram naglasiti sa lakocom i izazi. Mucenje je sa velikim motorom, bez full krampona motor se na takvom pesku ponasa kao na ledu, malo malo pa prednji tocak izleti, malo malo pa zadnji tocak izleti... umara te... umara ti ruke boris se... Poceli smo da pravimo ucestale pauze. Ali teren zaista postaje nemoguc u smislu da svaki put kada sednem na motor sve sam umorniji i umorniji. Vode pijemo zaista dosta. poneli smo na oba motora po 7 litara vode, mada dosta pijemo u tim pauzama. Nakon pola dana skoro, primecujem kraj rute na svom GPS-u, put nas vodi uzbrdo, ne smemo da stanemo. Kako posle krenuti iz onog peska??? - uspevamo da desegnemo vrh "brda" i na kontra strani nailazimo na ono sto smo trazili.... u vidokrugu od 360 stepeni - NISTA.... mir i tisina Sa odusevljenjem spustamo se i Bogu Hvala, nema dubokog peska, vec po proceni mozda oko 5-6cm dubine a ispod je nekakva tvrdja podloga. Krecemo da vozimo kroz to "beznadje" i osecaj je zaista fantastican, ostavio je jaci utisak nego sto sam mislio! Zaustavljamo se i zaista se osecamo ponosno i odusevljeno na kakvo smo to mesto dosli. Jos jednom osecaj je fenomenalan. Satima smo se tu setali, vozili, pricali, slikali se...izgubili predstavu o vremenu. Nagovestaj da smo predugo tu su vrucine koje iznenadno krecu i zaista postaju neizdrzive. voda se ugrejala, pijemo onu mlaku vodu ali u malim kolicinama. Zaista postaje neizdrzivo. Ne zelimo da nas uhvati noc i moramo da krenemo nazad. Uh... ljudi skoro u zivotu nisam imao tako tezak trenutak da moram nesto sto ne zelim... kad se setim samo kroz sta se sve treba vratiti... Ubrzo krenusmo. Zaista tesko. Motocikl pokazuje 44 stepena C, ali verujte onaj pesak to tako reflektuje i zagreva vazduh da imam osecaj kao daje je*enih 100 stepeni. I vozi i vozi, osecaj mi je kao da sam presao recimo 30 km a presli smo mozda 10. Zaista uzas. Neverovatno koliko je toplo. Odlucujem da skinem jaknu. Ne mogu da izdrzim vise. Nastavljamo da vozimo. u roku od mislim sat vremena izgorele su mi ruke na tom pesku i suncu. Nadjemo hlad i konacno malo veci odmor. Do sada je jedini hlad bio samo iza motocikla. Slika koju vidite ispod mi je postala toliko draga i zaista mi predstavlja svu muku od te toplote kroz koju smo prosli. Ostalo nam je jos 40-ak kilometara i konacno se oseca lagodnost jer temperature koje su naglo dosle, nekako naglo i prestaju... Konacno nadziremo zelenilo iscrpljeni, isto ono zelenilo koje smo videli i na pocetku danasnje voznje - znak da smo blizu Kashana. Vozimo bez prestanka, ustajem na motociklu vozeci po onom makadamu da me vetar ohladi... Jako prijatan osecaj nakon ovakvog dana. Od jednom naglo, biva mi muka jer sam ostatak dana pio onu mlaku vodu... Mislio sam da cu povratiti... Na kraju ipak ne ali sam morao da stanem da se dovedem u red. Juka "kamila" men, kaze "e moj Jole nisi ti ja da mozes samo "glo glo glo" i ode litar vode i posle ti nije nista, nemoj da me kopiras, vidis da ti je lose". Uz popravljeno raspolozenje izlazimo iz pustinje, vozimo do naseg hotela u Kashanu. Ne mogu da kazem sta je Juka radio, jer sam bio toliko nesto izmoren, parkirao motor, istusirao se i odmah legao u krevet... jednom zaista posebnom ADV danu dosao je kraj. Drugari mozda editujem pa dodam jos neke detalje jer opet nekako mi je previse nabacanih informacija ovde ali otom-potom. Nadam se da sam Vam docarao kroz sta smo sve moj drug Juka i ja prosli.

Hvala drugari! Nastavicu putopis ovako kroz nekoliko dana, svaki dan po nesto, na kraju cu sve prekopirati u jedan post. Lagano smo krenuli da radimo i Juka i ja, da se spremamo za sledecu Avanturu, koju cu objaviti u Predlozima za izlete i putovanja. Pozdrav svima ujutru izbacujem ono sta je na mene ostavilo najveci utisak - pustinja.