Evo ga, našao sam ga na drugom forumu. Nisam ga prepravljao pa će biti u obliku u kojem je bio tada...
"Петак 16. Мај после целодневног глуварења по граду, на путу до куће видим ћалета и буразера у колима па решим да им се прикачим као аутостопер. Тада сазнајем радосну вест. Пошли су у Дебељачу код Робија, колеге Дукатисте. Човек је јавио да се у суботу прави скуп Дукатија на зрењанинском путу у кафани „Трофеј“. На брзину смо покупили ламеле и долетели кући да би их што пре напаковали, јер је ово ипак била уникатна прилика. У међувремену сам контактирао колегу из Марка из Обреновца како би се договорили о заједничкој вожњи.
Договор је следећи, Марко долази код мене око 10, јер смо требали да се нацртамо у Дебељачи око 11 јер тамо поред Робија треба да нам се прикључи још једна екипа из Београда. Устао сам мало раније да извршим последње прегледе на мотору јер није вожен још од октобра прошле године. Тада сам дошао до поражавајућег сазнања, да ли од стојања или неког другог фактора, свећица ми је одлепила. Час ради како треба, час смара. Нема везе. Решио ја да идем, макар до Дебељаче па да видим да ли тамо има неке резервне.
Око 10ке, звони ми верна Нокиа, и приказује ми да је Марко у околини. После кратког објашњавања, које је било у сред мог прања мотора, прекидамо разговор. Не прође 10ак минута кад сам зачуо познат звук у мојој улици, али док сам ја стигао да оперем руке, господин на 996 је прошао моју кућу и наставио да пичи без oкретања. Јес' да је направио један круг више али смо се ипак нашли и по први пут у мом дворишту су била пракирана 2 Дукатијева супребајка, 996 и 998. Ћале и ја приводимо радове крају, бришем мотор и полако се спремамо да кренемо. Тада сам доживео нешто што се не заборавља тако лако - 2 L-Twin Дукатија грме у мом дворишту !!! Језа ! Жмарци ! Шта год, много јако осећање. Крећемо полако и договоримо стајање на првој пумпи. Пошто сам наточио 998 до краја (већ од овог момента је глупо да причам Дукатија) наилазим на први проблем. Доста тешко је упалио али сам ипак успео да кренем и тада почињу да се појављују бољке лоше свећице. Некад једноставно неће да повуче па да га треснеш. Сморио сам се за све паре, а претпостављам да је то важило и за колегу јер нам је темпо био прилично спор (ми никад не кршимо закон, јел тако ?). Напокон стижемо у Дебељачу после неких 20ак минута и стајемо код Робија. Не дуго затим нам се прикључује екипа из Београда. Стижу нам мат-сиви 748 Senna, Monster 600 Dark и жути 749. Већ ми се свиђа. Узимам свећицу и у сарадњи са домаћином и његовим асистентом покушавам да скинем моју. Наравно, ко би рекао, не успевамо. После пола сата глупирања одлучујем да спакујем свећицу у џеп и да пробам овако да возим, а да на скупу нађем од неког кључ па да то одрадим како треба.
Брзи договор и крећемо. Стајемо у Ковачицу на пумпу и настављамо пут ка „Трофеју“. Скрећемо ка Фаркаждину и уживамо у призору. Вожња са савршеним моторима кроз Панонску равницу је нешто посебно. До сада сам био у ситуацији да будем само са још једним Дукатијем у групи са којом возим, а данас нас је било 7орица (поред Марка, мене и Београђана кренуо је и Роби са својим Monsterom S4R и његов комшија наSTu). Један Дукати је много, али 7 који иду заједно... Неопевана грмљавина. Боље не може, зар не ? С' обзиром да нисмо имали пуно километара да превалимо, релативно брзо смо стигли на одредиште.
А сад екстра хит дана !!! Очекивао сам да ћемо ми бити највећа екипа и да ћемо чинити више од половине присутних. Колико сам само погрешио... 10ак Дукатија је већ било паркирано. Остајем без речи. Најскупљи паркинг у Србији. На самом улазу нас дочекује домаћин, а поглед нам допире до изложених примерака. Лепо и уредно паркирани Monster 695, 999, бели 848 и са десне стране као фрхунац 1098, наравно црвени. Седамо, забављамо се и наравно с' времена на време одлазимо до паркинга да звирнемо колико нас има. Цифра је достигла 20 мотора, кад сам ја бројао, мада ми се чини да су ми промакла 1 или 2. Али нема везе. Највећа концентрација чувених италијанских мотора на једном месту. Наравно, не заобилазно је било и упознавање и ћаскање са колегама истомишљеницима.
После тога је уследило попуњавање приступница за учлањење у новоформирани Дукати клуб, а добили смо и доста пропагандног материјала. Договори о истом на срећу нису дуго трајали јер је сунце већ кренуло солидно да пржи. Од сада ћемо се звати Дукати Србија и већ се креће са реализацијом свих потребних ствари како би норамлно функционисали. О свему ће те, наравно, бити благо времено обавештени.
Како смо завршили најбитније и договорили се да се поново скупимо почетком јуна, почели смо да кујемо планове где ћемо ићи у наставку дана. Оригиналној 7орици су се прикључила још два Панчевца (црвени 900ss и жути 600ss) као и три момка из Вршца (996, 999 Fila и сјано сређени 999). Договорили смо се да одемо до Дебељаче на њихова језера и да тамо попијемо пиће па да палимо свако својој кући. Стајање на пумпу у Ковачици је наравно било неизбежно. Цео период вожње од Дебељаче до скупа и назад, је што се тиче мог мотора прошао сјајно иако нисам мењао свећицу. Једноставно сам заборавио (о чему ли сам размишљао ?). Кратка вожња кроз Дебељачу и стижемо на одредиште. Спаковали смо се у један ресторан и попили преко потребне хладне напитке. Дискусија је наравно била врло продуктивна, ко што се да претпоставити.
Попаковали смо се и кренули назад. Београђани су отишли назад до Робија, а преосталих 7 је кренуло ка Панчеву. Кад смо изашли из Дебељаче и укљyчили се на главни пут, облио ме зној. Окренуо сам се и видео да нам фали колега Марко. Паркирао сам се поред пута и сачекао мало. Како је прошло неких 5 минута, а он није стигао, окренуо само га на моб. Пошто ми се није јављао помислио сам да је негде окинуо, али се тад на хоризонту појавио фар и познати звук. Човек је на време установио да вреди и његову машину напојити и стао је на пумпу коју ја, иако сам туда прошао доста пута, нисам констатовао (сунце ли ти твоје, одсекао сам се ). Доста смо заостали за колоном, па смо почели да Дукатишемо како доликује (наравно у границама законских ограничења брзине (у насељеном месту)). На самом улазу у Панчево, на надвожњаку, смо стигли остале и после краћег договора, решили смо да се разиђемо. Штета што нисмо прошли зајденички круг кроз Панчево, али како ми се чини, биће још прилика.
Морам да признам да ми је ово био један од лепших доживљаја у животу. Толико нормалних људи који воле исте моторе као и ја на једном месту је стварно био нешто вредно памћења. Велики поздрав за све људе са којима сам се нашао, возио и који су се појавили на скупу."
He he, al sam nekada ludački pisao (stil mi se sada popravio do bola) s toga oprostite :lol:
E da, slike su u međuvremenu pojedene od strane servera pa morate da se zadovoljiti sa ovima koje je Željko postavio.