Jump to content

Moto Zajednica

Kalesin

Članovi
  • Broj tema i poruka

    47
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Reputacija u zajednici

204 Excelent

O članu Kalesin

  • Rank
    U prolazu
  • Rođendan 25.11.1977.

Profile Information

  • Pol
    Žena
  • Lokacija
    Beograd
  • Motocikl
    KTM 690 Duke R 2013

Poslednji posetioci profila

880 profile views
  1. Marka : KTM Model : Duke R Zapremina : 690 ccm Godište : 2013
  2. Podsetio si me na moju Mumbai avanturu, ako budeš u prilici kreni prema Thiruvananthapuram-u ili kako englezi kažu Trivandrumu, očekuj drljav i tandrkav put, ali i mnogo zelenila prirode i ako uspeš utrefiti put koji ide delom duž obale nema ničeg lepšeg. Pa ako budeš imao vremena produži kroz Trivandrum ka Kovalam plaži pa dalje do Kaniyakumari da vidiš sam vrh Indije gde se dva okeana i more susreću, tu je blizu Vivekananda rock i zabavno je odmoriti platiti cca 100Rs i preći čamcem preko do kamena. Na tom putu do tih mesta imaš prodavce nečeg što se zove nongu ili nongu sorbat, topla preporuka, srce ploda neke palme preliveno sirupom, okrepljuje, osvežava i daje energiju i nikako ne preskočiti kerala masala dosa...evo upravo mi balci idu... hvala na tome što si mi podstakao podsećanje na ta divna mesta :)
  3. E ti bi baš sve da znaš
  4. A nas ne zoveš il opet čekaš da idemo po kukuruze....
  5. Hvala svima još jednom na lepim rečima i divnoj reakciji. Misleh da neće biti tako zanimljivo kao neki drugi veliki putopisi, al izgleda pogreših
  6. Naravno i to je opcija, aklimatizacija traje jedno dan dva, za naše prilike NewDelhi je sparan i vruć (meni lično vrućina ne smeta te me to nije pogodilo puno, ali mogu reći da jeste trebalo malo vremena da se naviknem da je 38C i noću). Preporuka je da se kontaktiraju ljudi tamo koji inače voze te ture, jako su svi predusretljivi i da se sa njima dogovori ruta i prevozno sredstvo. A kad ste već u Delhiju, greota bi bilo ne posetiti "Red fort", stari Delhi, Humayun toomb, Qutub minar, i skoknuti do Agre videti Taj Mahal i još neka lepa mesta kao Lotus temple. Jedino onda se i trošak naravno povećava. Za strance je posebna tarifa za ulaz u ta turistička mesta, ja sam imala sreće kad smo tamo išli, da je Sanjay moj divni prijatelj uspeo da ubedi onog na kapiji da sam mu ja sestra iz Londona, i platila sam kartu tipa 3eur umesto 20eur
  7. Ooo kako je ovo zabavno...nešto mi se čini da će pasti jedna takva avanturica sa klincima ovog leta.
  8. Savan, zika56 i Arakisuuu, kakvih bre dva meseca za takvo putovanje, više nego dovoljno je 15dana i to da se na svakoj deonici odmarate po dva dana..
  9. Hajd da vam i ja dodam malo ulja na vatricu. Kad se dogovorite javite se pa možda ponovim turu, mada možda da razmislite o Leh/Ladakh turi i "highest motorable road nekih 14000ft (ali ima puta nije kao Nepal). A i imam tamo dosta prijatelja pa bi bila veća grupa
  10. Hvala svima na lepim rečima , bila je to jedna potpuno spontana i neplanirana avantura koja je meni puno značila (shvatila sam da mi ni malo nije zabavno bez motora). Po pitanju higijene, naravno da svuda ima prljavaca, ja govoreh o njihovim kućama, dom je za njih svetinja. Takodje pošto su jako patrijarhalni specijalno u severnoj Indiji, uglavnom žene održavaju higijenu (i sluge), tako da me uopšte ne čudi da su vrv mladji muškarci jako nemarni.
  11. ..pa da nastavimo... život na Nepalu je težak i ne štedi nikog. Dogovorismo se da krenemo rano ujutru za Lumbini, da budemo tamo pre nego upeče sunce i pre nego se sjati gomila ljudi tamo. Bili smo lepo ispraćeni od strane naših novih prijatelja, spakovali su nam malo klope i vodu. Dok smo se spuštali do podnožja i ravnice onim divnim zavojitim putem, uspeh da napravim i po koju fotografiju. nismo žurili ali se nismo ni preterano razvlačili, stajali smo par puta i u nekom malenom zaseoku naletesmo na još jednog motoristu. Dečka iz nemačke, pošao motorom po aziji, iz Nemačke preko kojekude do Malezije pa preko Burme do Nepala pa je išao u Pakistan i dosta žurio, imalo je veze sa vizom koja mu je isticala za 3 dana. ako se dobro sećam motor mu je bio neki VStrom, pozvali smo ga da sa nama ide deo puta koji smo dobro znali te smo tako imali društvo, ubrzo ga je smorio tempo kojim je išao naš Enfield i nestao je u izmaglici prašine. Na tom odmorištu gde smo sreli Nemca, kupismo limetu i vodu, te napravih limunadu, jer je postajalo jako vruće i sparno. I tako limunada nam se mućkala i bućkala vezana iznad alata na repnom nosaču sve dok nismo stali na jednoj raskrsnici da pitamo kuda do Lumbinija. Pošto sam bila jako žedna navrnuh tu flašu mlake mućkane limetunade i sedoh voziti do Lumbinija. Distanca od Pokhare do Lumbinija je u zavisnosti od puta kojim se ide od 150 do 260km. Mi smo napravili nekih 200tinjak km, jer smo slušali savete da zaobiđemo kojekakve puteve, radove i itd. U Lumbini smo stigli oko 13h, upekla zvezda...svuda prašina, nigde da se kupi voda, svuda ljudi kao mravi. Sitni prodavci raznih džidžabidža i gluposti. Lumbini je rodno mesto Gautam Buddh-e, i kuća u kojoj se navodno rodio je posebno ograđena i naplaćuje se ulaz i to poprilično, zaobišli smo taj detalj, posle smo saznali čitajući razne table i natpise da je tu blizu i drvo pod kojim je on doživeo prosvetljenje. Te kretosmo do tamo, ali ne lezi vraže...ona limunada koju sam tako žedno popila je napravila džumbus, gorušica da ubije, stomak krenuo da boli i da se javljaju grčevi. Opsovah sebi svu familiju i širu i užu...međutim, kad opisah Abhiju šta mi je, kaže on ima neki stari Aryuveda lek, sad ću ti to donesem. Ode čovek do neke sklepane prodavnice (to se ispostavilo da je Aryuveda apoteka), i donese jednu kesicu nekog praha. Iskukasmo plastičnu čašu i napunismo je česmovačom. Kako je sasuo taj prah u vodu tako je on krenuo da bućka i da stvara zelene balončiće. Tečnost u beloj čaši koja je podsećala na najgrđu žabokrečinu, o mirisu neću detaljisati. Kaže mi on ako hoćeš da ti to odmah prođe, popij ga sad i ne gunđaj. Gledam ja čašicu gleda ona mene...kao da mi je namignula..i ohrabrim se tako, rekoh ne može biti gore od onog kako mi je. Popih to i preživeh. Bukvalno posle 30tak sekundi kao da gorušice nije ni bilo, i stomak se smirio. Gledam i ne verujem, usudih se pitati a šta je to...i dobih odgovor da je to neki prašak koji koriste njihovi pijanci kad prepiju, i kad im se javi gorušica. Trepnuh par puta..reko' ti mene zezaš...a Abhi mrtav hladan...jok, istina je. Da bi ušli u kompleks tog mesta morali smo se izuti i ostaviti našu obuću na čuvanje kod nekog čoveka na vratima (za veoma malu sumu), mogli smo takođe iznajmiti i posebne papuče ali odustasmo od toga, bolje malo tabanati po prašini, pa posle oprati noge. Statua bude na krovu kuće u kojoj se navodno rodio. ove zastavice iza nas su "molitve" koje su ljudi kačili, ceo kompleks je ispresecan kanapima sa kojih vise te krpice. ovo je neki oltar za prinošenje žrtava ( ne ljudskih nit životinjskih) već u hrani i nekim obojenim tečnostima. To se nalazi u blizini drveta oko kojeg sede sveštenici budistički i meditiraju il pričaju sa ljudima deleći savete, i nadajući se da će i oni doživeti prosvetljenje. ljudi ih uglavnom daruju nečim, ili ostave pare. mirisni štapići Tu među budističkim sveštenicima ugledah i jednog Hindu sadhu-a. Malo se ljutnuo što sam ga slikala a nisam mu dala parice. Još neko vreme smo se vrteli tu i odlučili da idemo dalje, i počeli razmišljati gde ćemo da prenoćimo. Butwal je blizu ali nije nam bio zanimljiv, razmišljali smo da prenoćimo negde drugde i naravno još jedna u nizu grešaka. Doviđenja Lumbini, možda se nekad opet sretnemo... Pošli smo drugim putem da ne bi išli kroz Butwal mnogo lepši (na oko) put, mnogo zeleniji i mnooogo duži, ide kroz nacionalni park. Desilo se to da nismo imali apsolutno nigde da stanemo, a još dok smo silazili do Lumbinija nas je pratio jedan sivi oblak, na koji smo opet naleteli, u daljini smo videli munje i gromove i ni malo nam se nije svidela ideja da nas taj prolom uhvati na putu u sred ničeg. Dodali smo gas i vozili pravo...Butwal koji nam je sad bio skroz dobra opcija je ostao daleko iza nas, već smo počeli gledati gde bi mogli da se "ulogorimo" a počeo je i mrak da se spušta i to rapidno. i tako bežeći od kiše po mraku u sred nedođije žurismo sve dok nismo naišli na jedno odmorište za kamiondžije. Jedva smo uspeli da ih nagovorimo da nas prime. Bukvalno kako smo uterali motor u ogromnu kamionsku garažu tako je ljuljnula kiša kao da je čekala da se mi sklonimo. Dogovorili smo se oko cene noćenja i naravno ugovorili klopu sa njima. Bili su izuzetno iznenađeni što jedna devojka vozi motor, i bilo im je više nego neprijatno jer su imali samo jednu ogromnu prljavu sobu sa nekim nazovi ogromnim krevetom. Stvari nismo raspakivali samo smo ih spustili u ćošak sobe, tuša naravno nije bilo, samo jedan smrdljivi poljski WC. Beggars cant be choosers..jbg. Kiša je padala celu noć, Abhi i ja smo u istoj odeći u kojoj smo putovali minus jakne, cipele rukavice...ležali na krevetu slušajući kako napolju pucaju gromovi i govoreći kako smo imali ludačku sreću da nas ovde prime da prenoćimo. Negde u sred noći oko 2-3am smo čuli izuzetno jak prasak. Oboje smo skočili kao dva federa sa kreveta, ovo nije bio grom. Abhi je izašao da vidi šta se desilo, i ubrzo se vratio. Vlasnici odmorišta su nam rekli da nikako ne smemo da izađemo jer će oni biti u velikoj nevolji zbog toga što mi noćimo kod njih. Desio se grozan sudar, turistički lokalni autobus je udario u kamion parkiran pola na ulici pola van ulice... pola autobusa jednostavno bilo zbrisano. Rekoh Abhiju, kaži da ako treba pomoć ja sam završila medicinsku i mogu bar osnovno pomoći, ljudski je jebeš kazne. Vlasnici i policajci koji su se tu stvorili skoro pa niodkud su se zahvalili i rekli da nema potrebe i da će brzo to biti rešeno. Sad su u noći odzvanjali krici i plač ljudi uz tuču gromova i kiše koja je i dalje lila kao luda. Uto smo čuli zvuk helihoptera i sirene, i ubrzo je sve utihnulo. Epilog...jedno 10tak mrtvih ljudi, mnogo povređenih i sve ih je vojna policija, helihopteri i vojna medicinska služba prebacila u bolnice, sve su rasčistili u roku od 30-45minuta. Shvatismo da od spavanja nema više ništa te samo žmuresmo na krevetu čekajući da svane. U 5.30am popakovasmo se, poželesmo sreću našim dobročiniteljima i put pod noge. Ugledasmo i autobus iz sinoćne ludnice, bio je zgužvan kao komad kartona, a ogromni višetonski kamion je stajao blago nakrivljen skoro pa na istom mestu gde je i bio parkiran. Napolju je bilo sveže i divno. Vazduh pun kiseonika. Dogovorismo se da odemo što je moguće dalje odatle pre nego napravimo pauzu za doručak. Posle dobrih 3h vožnje smo stali na sad već poznatom pravom putu kojim smo i došli, da doručkujemo. Paradajz i omlet..raskoš. ovako se kuva na Nepalu. mala pomoćnica.. Posle doručka smo se dogovorili da vozimo i da ne stajemo sve do granice...veoma hrabra ali i jedna od pametnijih odluka. Već smo imali oko 5000km pređenih, prema našim preračunima i iskreno bilo nam je preko glave putovanja, a gde je Delhi odatle..uhh.. I tako dok smo jezdili čitavih 60-80kmh na pravom putu, suviše smoreni da bi nam bilo dosadno, videh da Abhi usporava, i da skoro pa stajemo. Ugledasmo ogromnu ženku sivog bivola kako lagano prelazi put, dok je seljak na nekoj uzici držao njeno tele. Sivi bivo je ogromna životinja, njihova telad su od prilike veličine naših goveda. I tako se mi lagano približavasmo, i tu Abhi odluči da doda malo gasa, ko veli, drži seljak to tele, neće ono na put. I onda se u par sekundi izdešavalo to da je seljak šljapio tele po dupetu i ono potrčalo da se pridruži majci a mi mu se nađosmo na putu. Otreslo nas je kao slinu o put, i nastavilo kud je naumilo. Škripa onih ogromnih krešbarova, kočnica, tresak na asfalt i jedna super ljuta i besna ja. Izvlačim se od ispod motora, srećom naše stvari -nosači kofera i kreš barovi su nas fenomenalno zaštitili, te smo bili samo blago ugruvani, i sa sve kacigom na glavi krećem ka izbezumljenom seljaku psujući ga na našem čistom srpskom jeziku. Uto čujem Abhija kako me doziva i moli da se vratim, dolazim do seljaka gledam ga...on pozeleneo...okrećem se tu pred njim frknuvši kao besan pas i otrčah do Abhija da vidim jel sve ok. Podigosmo motor, i tad se već skupila gomila ljudi na ulici, gledam asfalt..naš krešbar i nosač kofera ostaviše dubokih par brazdi...rekoh u sebi eto potpisasmo se. Svi tamo nešto u glas govore, nama pukao far..nemamo svetlo...uto se seti Abhi da imamo rezervnu sijalicu negde..te iskopasmo to, uklonismo stakliće i zamenismo sijalicu. Ništa nismo naplatili niti rekli seljaku koji je uradio to što je uradio...jer možda da Abhi nije bio tako umoran ne bi krenuo i mnogo je tu bilo možda..a tom seljaku su ta krava i to tele sve što ima. Sedosmo na motor, preuzedoh kormilo i bogme ga nagazih. Bilo je negde oko 20h i mrak kad smo stigli na prelaz, u međuvremenu Abhi je zvao nekog svog rođaka i rekao mu da kako zna nađe novo staklo za far za naš motor i da nas čeka blizu granice. U 22h smo već bili kod rođaka, napokon svako u svojoj sobi i napokon topla voda za tuširanje. Posle obilne večere, dogovorismo da sutra idemo u potragu za staklom, ne sme se u Indiji voziti motor bez stakla na faru, i dogovorismo se da ćemo im ispričati kako nam je bilo. Tu smo ostali cela dva dana isključivo zbog toga što nismo imali far. Tad nam je palo na pamet da bi mogli otići u Haldwani, Abhijevo rodno mesto i posetiti njegovu majku i sestre kad smo već tako blizu (250km). U Haldwani smo stigli oko podneva i dogovorili se da prenoćimo tamo. Abhijeva majka nam je spremila njegovo omiljeno jelo i naravno po ko zna koji put smo pričali kako je bilo na putu. Rano ujutru smo krenuli nazad za Delhi i tamo stigli posle 20h. Naravno celo društvo nas je čekalo sa klopom i pićem i naravno hteli su da čuju sve do detalja. Nedelju dana posle toga sam se spakovala i vratila za Beograd. To je bila moja poslednja četvrta poseta Indiji. Divna zemlja i divni ljudi. Obišla sam je od Severa do Juga, ali ne turistički, i mogu samo reći reči hvale. Jeste prljavo, jeste prašnjavo ali se to mora pogledati iz drugog ugla, NewDelhi je ogroman grad u njemu živi 23miliona stanovnika, Mumbai (Bombaj) je grad od 36miliona stanovnika, dovoljno je da svaki peti baci neki papirić...khmm. Inače Indijci su opsednuti čistoćom, pranjem ruku, čišćenjem kuće i bla bla. Ono što je nama predstavljeno preko serija i na TVu je poluistina koja vuče na neistinu. E sad, ceo put od New Delhija do Muktinatha i nazad je izašao na nekih 5600km (sa svim gubljenjima skretanjima i itd), kilometražu smo zapisivali, ali nismo vodili evidenciju o količini goriva. Sve ukupno za nas oboje sa sve noćenjem, kartama, dozvolama i svime nam je izašlo oko 200eur. Smešna cena..da smo išli sa dva motora bilo bi skoro duplo. Takođe, mene je karta do Indije preko Aeroflota koštala na nekom popustu 540eur. Inače kad se bukira online, i biraju datumi tipa sreda-četvrtak cene su izrazito niže. Indija kao destinacija mi nije više toliko interesantna, mada ima mesta koja bih rado posetila, možda jednog dana, ko zna. Sad sam malo orijentisana ka Peruu. Mnogo mi je zanimljiva cela priča vožnje motora tamo...pa eto rekla sam sebi da prvo moram naučiti Španski pa onda mogu da idem.. The end.
  12. Tu fotografiju je napravio drugar koji je inače profi fotograf, on fotografiše sve njihove izlaske na stazu i ima onaj neki ogromni skupi objektiv. A ja kad sam sišla sa Buse srce je htelo napolje, jedan od retkih motora koji me je ozbiljno uplašio, vozi se super lako iako je težak kao crna zemlja, i ima fenomenalnu upravljivost ali nema granice. A potomci, pa jedan već vozi motor uveliko a drugi cinculira (više voli da ga neko vozi nego da sam vozi), ima dovoljno godina za A1 ali nije mu zanimljivo još...ne silim ja to ništa kako god koji želi.
  13. ..pa da nastavimo... Pošto je bilo baš rano ujutru i nismo nameravali da krenemo pre 7am i bez doručka, dogovorismo sa ljudima iz odmorišta da ćemo opet prenoćiti kod njih, sedesmo malo na velikoj terasi pričajući sa njima. Pridružio se i onaj policajac od juče, krenuo čovek na posao pa svratio, vidim ja nosi on flašicu neku...tuc muc...predaje nam tu flašicu kaže ako nam nije problem da prospemo u Gangu gore kod Muktinatha. Utom krenem razmišljati, a zar nismo imali još neku flašicu, ispostavilo se da sam je verovatno ja popila negde dok smo se gubili po puteljcima i rečnim koritima. Nasmeših se lepo i obećah da ćemo obavezno to uraditi, naravno dobili smo još jednu od gazdi planinarskog doma. Ovaj put zapamtih da ta voda nije za piće. Napakovasmo mi naš motor, proverismo ga celog, sve je bilo na svom mestu, nije bilo potrebe za dodavanjem ulja, dosuli smo benzin iz jedne kantice u rezervoar i Abhi je ispraznio jednu od onih čudnih zelenih kesica unutra. Samo što smo se spremili da krenemo, dolazi neki čovek i kaže sprema se kiša, dolaze oblaci. Gledasmo u nebo a ono divno plavo sa tek po kojim oblačkom, pogledasmo se i ko veli, ma imamo kišna odela ako bude frke. Na ovom delu puta nisam pravila previše slika, jer sam se bojala da vlaga ne uđe u telo mog Canon 550D i ovaj put sam ga upakovala u njegovu torbu i zamotala je kišnom onom zaštitom. Bilo je oko 7:15am kad smo krenuli, potpuno odmorni kao da pre toga nismo prešli više od 2200km (to smo računali tako što smo beležili kilometar sat na motoru, i ime mesta gde očitavamo). Put je idalje vodio uzbrdo samo što je sad bilo strmije, nije bilo onog klizavog crnog kamena, nego utabana zemlja. Sretali smo dosta ljudi tu na putu izgorelih od sunca, lica su im imala one crvene fleke. Posle nekih 50tak km smo malo zastali da odmorimo na jednoj zaravni pored još dva motora, koji su sami stajali tu bez vlasnika. Otpakovah aparat i napravih par slikica. Popismo malo vode, i kretosmo dalje, cilj je bio stići do Muktinatha i vratiti se nazad do mraka. Iza ovih brda nas je čekala još jedna postaja gde smo morali priložiti svoje propusnice, ušli smo u oblast zvanu Mustang. Dok smo bili u kolibi i čekali na red, napolju je pljusnula kiša i nastavila da pada dobrih pola sata. Put se totalno raskvasio i bio je ultra klizav, kao da vozite po nekoj glinastoj zemlji. Čim je stala kiša izašli smo napolje nekim krpama osušili sedište i krenuli dalje. Došli smo do dela gde smo naleteli opet na Bager i na još jednog motoristu u istom problemu u kojem smo i mi bili. sačekali smo sa strane dok se on nije izvukao iz gliba, a onda smo izabrali drugu putanju i kao dve patuljaste žirafe stojeći na fudasterima prebacujući težinu tamo amo, na jadnom motoru izvukli se na vrh te uzbrdice bez da smo morali da skidamo teret sa motora, za divno čudo tamo je bio koliko toliko ravan put sa naznakama nekog nekadašnjeg asfalta ili se to meni samo pričinjavalo. Uspon ovom deonicom je trajao dobrih pola sata i moram priznati da je bilo zabavno ublatnjaviti se i izaći gore. Posle tog uspona putovali smo još jedno sat vremena ali konstantno na gore, zanimljivo je da je kiša pala samo na određenom delu puta i to u ogromnoj količini, dok na ovom putu kao da nije bilo ni kapi kiše danima. Sledeći odmor je bio kraj jednog šarenog malenog budističkog hrama. Tu smo sprali blato sa nas i sa motora. posle ovog brdašca smo naleteli na sneg... a posle snega na još jedan hram...i činilo mi se da smo opet negde zalutali, jer nikako da dođemo tamo gde smo krenuli, put je bio skroz nepredvidiv vijugav i nije bilo mnogo mogućnosti za greške, al to smo mislili i prvi put. Sama sebi sam bila skroz smešna raspakujući i zapakujući aparat svako malo, uglavnom su slike ovih hramova morale biti seckane jer nisam htela menjati objektiv, te šta je mogao onaj stock plastikanac 18-55 to je bilo to. Ovde smo napravili još jednu pauzu i ovaj put se setili da prezalogajimo neke banane i popijemo limunadu koju smo poneli. Dobro sam pazila da ne popijem "namenjenu" vodu opet. Putovali smo još dobrih dva sata dok nismo došli do jednog kao platoa. Pogled sa njega je bio obarajući, kao da se nalazite na vrhu sveta. Šteta što nismo imali više vremena, i šteta što nisam imala hrabrosti da držim aparat stalno pri ruci, i šteta što mi je crkao hard disk sa raw fajlovima i svim slikama, preživeo je samo mali broj koji se trudim da ubacim ovde što bolje mogu. i onda vas zagrli oblak a sa druge strane priroda je čudo, mnogo je moćna i mnogo je lepa. Mislim da nema čoveka koji pred ovako nečim ne bi ostao bez reči. Pošto smo uspeli da se otrgnemo od ovog pogleda, kretosmo našim ipak dobrim putem, i ubrzo naiđosmo na Muktinath, budističko sveto mesto koje se nalazi na cca 5300mnv, al nigde izvora...samo mali neugledni manastirčić sa silnim natpisima i ni malo lepa energija odatle, čak nisam imala želju ni da uđem unutra. Nismo imali nikakvih problema od razređenog vazduha, valjda smo se bili privikli jer smo imali konstantan lagan uspon i spavanje na 3300mnv. Za divno čudo od upale mišića i bola ništa nije bilo. Jedino je bio prisutan umor. Vodili smo računa da stalno pijemo vodu jer su nam tako savetovali ljudi koji tu žive. sat koji pokazuje neko vreme samo ne ono pravo, izvrnut sto i nigde nikog..zadržali smo se toliko da Abhi prospe onu vodu tamo negde preko nekog kamena u hramu i uzjahali naše verno motorče i odlučili da malo odemo napred, pa ćemo se okrenuti i istim putem nazad. E to malo napred je bilo mnogo napred i odlučismo da vidimo kuda vodi taj put. Posle dobrih tri sata vožnje naiđosmo na poznat krajolik... lepo je kad vas malo prati i sreća, uspeli smo da zaobiđemo ono blatište i krš i lom i dokopali se ovog lepog tucanika, koji nas je posle još jedno 2h doveo na isti onaj lepi ravni put kojim smo se popeli uzbrdo. Oko 20h smo bili u planinarskom domu, super raspoloženi i veoma gladni, naravno čekala nas je obilna večera i okupilo se dosta ljudi među kojima sam prepoznala i onog policajca i još jednog od njih iz one postaje, da čuju kako smo se proveli. Zaspali smo posle ponoći, odlučivši da se opet lepo naspavamo pa da krenemo nazad do Pokhare. Isa, divno maleno stvorenje, ćerka gazda doma. Ona i njen brat su izneli fudbalsku loptu i zamolili nas da se malo igramo sa njima pre nego pođemo nazad. Bilo je jako zabavno i svi smo uživali. Posle toga smo se popakovali i oko 12h krenuli ka Pokhari. Kad smo prolazili kraj policijskog check punkta svi su nam odande mahali i pozdravljali nas. Tako sa kezom na ustima smo vozili, sad već kao veterani ka Pokhari, znali smo da nas čeka dug put ali smo se radovali tome što je nizbrdo i što sad znamo za jadac. Ovaj put smo skrenuli gde treba i nismo morali da putujemo rečnim koritom, ali nas je ulovila neizbežna žuta prašina. čak smo naleteli i na par drugih motorista. Pozdravili se mahanjem i nastavili naš povratak. U Pokharu smo stigli u 22h po mrklom mraku. Sreća javili smo se gazdama te su nas čekali, a čekali su nas i naši prijatelji iz restorana (čiju sam "namenjenu" vodu ja popila...jbg prenamenila sam je) sa spremnom večerom. Dogovorili smo se da ostanemo još jedan ceo dan u Pokhari da se odmorimo i da posle toga idemo u Lumbini, mesto gde je rođen Gautam Budha...taj deo sledi u nastavku...
  14. A zašto ja tek sad vidim ovaj tvoj prvenac putopis...Sad kad je vreme za neki duži sa još slika
  15. Veoma lep putopis i divno isplanirano putovanje. Bravo!
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja