Jump to content

Moto Zajednica

makikt

Nosilac medalje zahvalnosti
  • Broj tema i poruka

    531
  • Pridružio se

Reputacija u zajednici

1478 Excelent

2 Pratilaca

O članu makikt

  • Rank
    Zainteresovan

Profile Information

  • Pol
    Žena
  • Lokacija
    Beograd
  • Motocikl
    Stršljen, Skočko

Poslednji posetioci profila

5805 profile views
  1. Uživali smo u svakom kilometru i pre i popodne a društvo ne menjamo, prvi ste
  2. Drugi deo: Posle odmora na jezeru, a taman je i vrućina malo popustila nastavili smo vožnju. Kako je prvi deo bio onako baš udarnički pa smo se dobro i umorili u nastavku nas je Sloba poveo na vožnju malo laganijeg tempa da danemo dušom ali jednako lepu i zanimljivu. U centru svih današnjih dešavanja je reka Kamenice gde god da krenemo. Pa tako i u nastavku dana...vozili smo duž Kamenice do Orlovog gnezda. Nekada jako lep kompleks, sada napušten i oronuo ali okružen prelepom prirodom. A pre toga malo igranja u bari Pogled ka Tometinom polju Ovčice koje pasu na litici Kamenica ali ovde iz nje ne može da se pije Slavetu se osladilo igranja u vodi Kad smo ga videli kako uživa krenuli i mi za njim, prvo motorima... I Sloba sa Afrikom A onda peške... Izgleda da smo uznemirili Belku, nije nas očekivala Jezero za kupanje...nekada Srušena brana I u smiraj dana rastanak na raskrsnici, Nikola i Slave ka Tometinom polju a Sloba i ja ka Ježevici. Umorni a puni utisaka i adrenalina završavamo ovaj fantastičan dan Ovuda smo vozili
  3. Evo i obećanog izveštaja sa jučerašnje vožnje po Maljenu. Šta da kažem osim Wau kakva vožnja, kakvi fantastični predeli i vizure i ono najvažnije, kakva sjajna ekipa! Veliki pozdrav za @slave74 živu enciklopediju i dobrog poznavaoca ovih krajeva ali ne samo ovih nego i drugih širom naše lepe Srbije, Slobu -@ZERO CORD ADV velikog drugara i ljudinu koji je uvek tu za druženje i dobru vožnju, Miću i Nikolu - @Prašinar drugara koji je uvek tu pored mene da pripazi i nadgleda da li je sve ok Iz Brežđa smo krenuli Nikola i ja , preko Velikog Maljena ka Malom Maljenu gde su nas sačekali naši domaćini, Slave i Mića i poveli u avanturu i kroz predele kakve do sada nismo upoznali a mislila sam da Maljen poznajem dosta dobro Sloba nam se priključio nešto kasnije. Vozili smo preko prelepih livada čija imena je name je Slave govorio ali ja to ništa nisam zapamtila. Moraću na popravni. Onda smo sišli na Kamenicu Ko je bio žedan mogao je da se napije vode Pa onda odavde preko nje Posle kraćeg odmora, bilo baš vruće krenuli smo na gore uz neko strmo kraško brdo, kamen, zemlja i izlomljene stene... Moj se Skočko svojski izborio i sa vrućinom i sa strminom A sa brda pogled na Veliki Maljen preko puta još uvek odozdo i kroz jelke Pa preko livade... Pa kroz šumu.. Do vrha odakle puca fenomenalan pogled na Veliki Maljen ali sada odozgo To je ujedno najviša tačka do koje smo se popeli 1027m a najniža na ruti je bila na 292 m Kako se ovaj fantastični vidikovac zove i gde se tačno nalazi moraću da zamolim Slaveta da nam kaže. Ono što znam je da je preko puta njega na drugom brdu Veliki Maljen, desno Kraljev sto a dole u provaliji reka Kamenica Odatle smo krenuli nizbrdo ka vikendici nekog našeg poznatog modnog kreatora koja se nalazi na takođe fantastičnoj lokaciji , u šumi na litici iznad Kamenice i Vražijeg vira. Slave nam pokazuje gde treba da siđemo Evo ovde dole Ovim putem... A dole pri kraju baaaš strmina A ni gaz preko reke nije baš lagan Ali pređosmo svi A malopre smo gore bili jel vidite Eno i kuće gore među drvećem Vražiji vir Pa ponovo uzbrdo kroz šumu. Ruta nam stalno ide gore dole, iz reke uz brdo pa dole u reku a onda ponovo na brdo i tako u krug Pogledajte gde je ponovo Kamenica... Slave pokazuje kuda su vozili džipovi ka Crnom vrhu... I na kraju ove fantastične vožnje stigosmo na jezero Rosić gde nas je već odavno čekao Sloba Tu je bio kraj fantastičnog prvog dela vožnje. Hvala Slavetu i Mići što su nas proveli ovim fenomenalnim predelima bajkovitog izgleda i prelepih vidika ali ni malo naivnih ni lakih za vožnju. Sledi nastavak drugog dela vožnje.
  4. Momci moja tema je otišla u pogrešnom pravcu. Zamolila bih vas da se ovde zaustavimo i uzdržimo od dalje diskusije o tome da li ili ne ići sam na off raoad. Sve je oko toga jasno. Temu sam otvorila da bih sa vama podelila utiske sa svojih vožnji bilo da ih vozim sama ili u društvu pa bih volela da u tom smeru dalje i nastavimo. Razmena utisaka i iskustava sa vožnji koje vozimo, trekova i korisnih informacija , pa i dogovor oko novih zajedničkih vožnji je ono što svima nama može da koristi. Zato vas molim da dalje ovu temu ne guramo u pravcu u kom nije zamišljena da ide. Hvala!
  5. Važno je poslušati ponekad i srce . A često i razum, dobro je za zdravlje U to ime sutra idemo na vožnju, nas par zajedno. U društvu osim što je bezbednije uvek je lepše i zabavnije. Kako je bilo, dokumentovano slikicama napisaćemo kad se vratimo
  6. Ono što jako mnogo može da bude korisno svima koji vole i voze off je razmena trekova i iskustava sa terena gde se vozimo, kao i poziv na vožnju kad se neka organizuje. Što se širi broj ljudi koji bi vozili u društvu, i kako se međusobno više upoznajemo manja je mogućnost da neko vozi sam ili uopšte ne vozi jer nema sa kim
  7. Komentari su sasvim ok , forum i služi tome da podelimo iskustvo a i ono što mislimo Svi se slažemo da u principu na off ne treba ići sam. Sa druge strane bavimo se sportom koji sam po sebi nosi veći rizik nego recimo stoni tenis. Zbog osećaja koji nam stvara dok vozimo i adrenalina smo i izabrali baš motore. Svako čim je seo na motor preuzeo je neki njemu prihvatljiv rizik uz sve mere predostrožnosti i bezbedne vožnje. Meni je potpuno jasno da moje iskustvo koje nije predugačko ali ipak ne mogu reći ni da ga nemam, kao i to što ne podižem motor lako, jednog trenutka mogu dovesti do nekog problemčića. Ne može sve uvek da ide glatko. Nije u pitanju samo iskustvo u vožnji, za off posebno na nepoznatom terenu je važan i orjentiring, dobra procena terena,vremenskih prilika, snalaženje, dobra priprema i upoznavanje terena , niz faktora koji su bitni posebno ako čovek krene sam... Da ne dužim dalje, ja ću se i dalje truditi da idem sa društvom kad god je to moguće, jer je bezbednije, lakše a i zabavnije. Ali ponekad ću ići i sama svesna mogućih rizika za koje ću se potruditi da ih svedem na minimum koliko je moguće
  8. Slažem se potpuno, na off ne bi trebalo da se ide sam. Zato se toliko dugo i mučim da nađem način da vozim koliko želim a da to ne bude uslovljeno drugim. Verujem da je off takva vrsta vožnje gde ni veliko iskustvo u nekim situacijama ne može da pomogne. Ali želja da se vozim, uz neke mere opreza koje mogu da preduzmem je jača od recimo nemogućnosti da uvek imam društvo. Poradiću još malo na tehnici podizanja motora i još nekim stvarima da bar u tom segmentu smanjim potencijalni problem. Međutim što se Maljena tiče teren mi nije nepoznat, vozila sam tuda dosta puta različitim trekovima sa ekipom. A ovaj konkretno trek kojim sam sada išla sama, vozila sam deset dana pre toga sa grupom. Bio mi je poznat, ništa što se tiče same podloge i trase nije moglo da se promeni za tih par dana jer nije bilo kiša tako da u tom smislu nije moglo biti problema. Trebalo je samo da sve to kompletno odradim sama, uključujući dolazak, pripremu, vožnju i povratak i uspelo mi je bez većih problema što me je jako obradovalo Plus što sam srela super momke sa isto velikom voljom da voze čak i po terenima gde nije lako ići njihovim motorima.
  9. Hvala Odgledala ja sve te klipove više puta a i pokazali mi kako se podiže kros ali mi je i dalje teško da ga odvojim od zemlje. Kad krene da se podiže posle je lakše. To pričam iz horizontalnog položaja. A kad na nagibu padne pa još u minus e tu je tek problem Ali rešiću i to, moram
  10. Ruta kojom su Uroš i Željko prošli bez onog dela gde su zalutali na trek sa trke Evo gde su zalutali i kako je to izgledalo Moja ruta
  11. Evo da otvorim temu u kojoj ću da pišem kad imam šta da napišem o mojim vožnjama. Ako zatreba možda otvorim po neku zasebnu, zavisi od toga koliko ću da vozim i koliko budem raspoložena za pisanje Ova vožnja o kojoj ću sada da pišem ne izdvaja se značajno po destinaciji ili ruti koja je vožena, ali je meni posebna iz drugih razloga. Sem toga sasvim slučajno sam postala učesnik jedne zaista zanimljive avanture koja zaslužuje da se ispriča Već odavno me čeka solo odlazak na Maljen ali sam to nekako uspešno odlagala uspevajući uvek da se priključim nekom društvu. Svi znamo da je nepisano pravilo da se na off ne ide sam ako se baš ne mora bez obzira na dužinu enduraškog staža. Nikad se ne zna šta može da pođe naopako a kada si sa društvom sve se laše i brže reši. Primera za to imamo gotovo na svakoj vožnji, počev od nezgodnih padova, nestanka goriva pa do kvarova koje treba sanirati na licu mesta da bi se nastavilo dalje. Ja svakako ne spadam u one sa dugačkim enduraškim stažom. Ipak za svojih godinu ipo dana u offu preturila sam dosta kamena, zemlje, peska, kolotraga, trave, svega i svačega pod svojim točkovima i stekla dragoceno iskustvo koje me čini donekle sigurnom da mogu na razne terene da krenem i verovatno uspešno da ih izvezem. Međutim i dalje me sputava u slobodi kretanja činjenica da još uvek teško ili nikako podižem motor kada padne. To je i glavni razlog zbog koga sam gotovo uvek zavisila od drugog. Moja vožnja, hoću li ići i gde ću ići je gotovo uvek uslovljena dobrom voljom nekog drugog. Sve je to nekako išlo jer uvek se neko nađe ko hoće da vozi sa mnom. Ja dosta vozim , skoro svakog vikenda a sad sticajem okolnosti i tokom nedelje. Teško je uvek imati društvo. A posebno kada se dogodi da prijatelj ili prijatelji ako je tako jednostavnije, izabere da vozi sa Acom koji iz samo njemu poznatih razloga ne želi da ide na vožnju na koju idem ja! A ja mogu i želim gotovo na svaku vožnju. Šta onda? Da sedim kod kuće jer nemam sa kim da se vozim a imam vremena i volje ? Hmm ne ide baš... Jeste da vožnja po zabitima gde u blizini nema žive duše nosi rizik ali zar nisam puno puta do sada bila u sličnim situacijama? Pa i turing motor sam vozila sama. U 90% mojih vožnji bile smo same Honda i ja, a nije uvek bilo sve lako i poznato. Uglavnom sve to kad se sabere i oduzme dovelo je do toga da krenem sama na Maljen. Nije ovo moja prva solo vožnja. Čitali ste možda,pisala sam da sam đerdapske šume oko Golupca prokrstarila uzduž i popreko pre par meseci. Ali Maljen je nešto drugo, onako kamenit i nepredvidiv lako izbaci točak i za čas se nađeš na zemlji. A ja vrljavo padam. Noga mi često ostane zarobljena između motora i zemlje a ako i kad uspem da je izvučem tek onda nastupa borba sa motorom da ga uspravim. Obzirom da sam odlučila da krenem na Maljen tek kad sam ustala, pa dok sam se spakovala i proverila sa bakom Ninom ima li slobodnog mesta da prespavam kod nje nije bilo realno da tog dana vozim gore. Ipak da bih iskoristila dan odlučila sam da do Mionice idem nasipima. Prvo savskim pa onda duž Kolubare i Tamnave. Prvi put idem ovim putem ali imala sam trek pa sam se držala putanje. Ona jednim delom ide paralelno sa novim autoputem. Povremeno se vozi i asfaltom ali skroz odlična alternativa za vožnju na točkovima do Mionice a da se izbegne asfalt u velikoj meri. Na tako ravnom putu gde jedina opasnost vreba u skrivenim kolotrazima ispod trave , čovek bi rekao nema gde da se padne. I nema, ali ja nađem i tamo gde nema Na jednom mestu pogrešno sam produžila pravo umesto da skrenem ka nekom zaraslom mostiću i u pokušaju da se okrenem i popnem uz kratku zemljanu rampu nisam se dobro dočekala prednjim točkom i prevrnula sam se na desnu stranu. Ovo je primer kako bezazlen pad na potpuno bezopasnom mestu može da dovede do potencijalnih problema. Motor je tako pao preko moje noge da je ona ostala zarobljena u prostoru između auspuha i točka sa jedne strane i zemlje sa druge strane. Odmah sam znala da ću teško izvući nogu sa čizmom odatle. A motor nisam nikako mogla da odignem ni rukama ni drugom nogom. To je ona situacija koje sam se pribojavala, samo sam mislila da će se ona dogoditi eventualno sutra gore na planini a ne na gotovo ravnom nasipu Pokušaji da rukama guram motor na gore doveli su samo do toga da se volan još više zakosi a težina motora pojača pritisak na mišić ispod kolena. Iz mog ležećeg položaja videla sam autoput jako blizu i automobile koji prolaze ali džabe, niko neće videti mene. Moram pokušati sama da se oslobodim nema druge, mada su šanse za to bile jako jako male. Svako nasilno cimanje noge izazivalo je oštar bol. Nisam mogla ni čizmu da skinem jer su kopče bile do zemlje. Ali sam uspela protektor da izvučem sa kolena. Posle više od pola sata , čak možda i celog sata uspela sam nekako da nađem putanju i oslobodim nogu. To se desilo u trenutku kada sam potpuno potisnula paniku, opustila se i skoncentrisala na pronalaženje rešenja. Kako sam izvukla nogu ne znam ni sama ali je to donelo ogromno olakšanje. Motor je i dalje ležao poprečen po sred staze. Sunce je pržilo a snage nisam imala ni da odvojim ručicu volana od zemlje. Još nisam prešla ni trećinu puta ali već sam odlučila da ću nastaviti, neću odustati. Dalji pokušaji da podignem motor bi mi samo oduzeli i ono malo snage što mi je ostalo pa sam rešila da odem da potražim pomoć. Osim autoputa u tom momentu u mom vidokrugu nije bilo nikakve civilzacije. Dok sam razmišljala u kom pravcu da krenem ispred mene su se niotkuda stvorila zaprežna kola sa trojicom momaka. Kako sam im se samo obradovala. Zbunjeni oni a i konj koji umalo da naleti na mene i motor. Momci su podigli motor a on je za divno čudo odmah upalio što je retko slučaj kad se izvrne Nstavila sam put. U panici kako ću i hoću li se uopšte osloboditi nisam se setila da slikam ni motor ni sebe ispod motora Dalji put do Struganika je protekao bez problema. Čak sam na jednom zanimljivom mostu napravila i par lepih slika. A u Struganiku dobrodošlicu su mi poželeli Čupka i baka Nina A u dušu mi se uselio mir od pogleda na prelepe zelene livade Dok je motorče bezbrižno odmaralo u dvorištu i spremalo se za sutrašnji pohod na Maljen Maljen sutradan: Šta da kažem, da li mi je pad od juče i neizvesna situacija oko zarobljene noge pojačala nesigurnost? Nije. Ona je zapravo doprinela da ustanem potpuno pribrana i bez ikakvih dilema , skoncentirana krenem na vožnju. To je ono najbolje psihičko stanje, kada je misao potpuno jasna i prati rešenost da rasterećena krenem, vozim opušteno a najbolje što umem pa ako padnem rešavaću to kada se desi. Jedino sam bila još uvek malo umorna a za vožnju koja me je čekala potrebna je najbolja forma i duha i tela. Sad šta je tu je, krećem pa ću u hodu poraditi na razgibavanju Od Struganika se penjem do Ravne Gore. Ne idem do krsta ovaj put. Grebenom ka Ravnoj Gori Čvrsto sam rešila da se držim sigurnih širokih makadama a toga sam se držala dok nisam sišla do Družetića. Tu je trebalo da rutu u navigaciji zamenim nekom drugom jer ova koju sam od Ravne Gore pratila na tom mestu prelazi iz lakše u težu i neizvesniju i nije baš da se tuda ide sam. To je ruta koju sam prošli put vozila sa grupom i baš na tom delu pala na jednom strmijem usponu. Ali izazov uvek vuče. Kako ću znati mogu li tuda sama ako se budem držala širokih puteva. Pa nikako dabome Odlučila sam da probam. Prošli put sa grupom osim tog jednog pada nisam imala problema ali to baš ništa ne znači. Ipak put mi je poznat ako ništa drugo. I eto me pred istom onom žicom gde je prošli put došlo do slučajnog obaranja motora što je kolegi prouzrokovalo kvar na kvačilu. Odmotavam žicu u nameri da je vratim na isto mesto kad prođem motorom. Međutim pri prolasku nespretno zakačim točkom žicu i ona se uplete u lančanik i bukvalno prođe kroz lanac. Ali ne samo žica nego i parče kese i deo konopca . Katastrofa. Gledam lanac i žicu i ne mogu da verujem da sam napravila takvu grešku koja je mogla da me košta pokidanog lanca tamo negde u nedođiji. Polako vratim točak unazad da lančanik otpusti žicu iz lanca ali se ona ponovo uhvati na drugom kraju. Pomerala sam motor napred nazad dok se svi delići žice, kese i kanapa nisu oslobodili iz lanca. Sreća nikakva šteta nije napravljena na motoru, bar ja nisam videla. Žicu pošto se iskidala morala sam da sastavljam da bih je vratila na mesto Dalje sam krenula kao pažljivije da izbegnem ponovo neku sličnu situaciju. Ali valjda grč od prethodnog događaja je uticao da umalo izletim sa puta u jelke pri baš maloj brzini. Jedva sam zadržala motor da se ne izvrne. Samo bi mi to falilo Ali nije srećom. Ovaj put sam uspon prošla bez problema i izbila na lep proplanak. Tu sam napravila pauzu ispod jelke da se odmorim i ja a i motor. Pratim dalje lagano trek, nema više tenzije, izašla sam na brdo. Mada ponovo ću se spuštati do reke pa opet peti na brda ali to me nije plašilo, činilo mi se nekako sigurnije Sad sam već prešla više od polovine treka. Opet rečica Pa gore na širok put Pa između loptastih brda A onda gore na Rior pravo u hlad ispod jelke I tako ja odmaram u hladovini već zadovoljna što je moja vožnja po Maljenu dobro prošla. Jeste čeka me još par uspona ne baš malih od Riora ka Velikom Maljenu ali to je to, biće i to ok kad je sve do sada bilo kako treba. Kad odjednom čujem u daljini neki zvuk, liči na zvuk motora. Ma sigurno mi se pričinjava. Otkud bi motori bili sad u sred nedelje kad za svo ovo vreme koliko sam puta bila na Maljenu nikada nikoga nismo sreli sem jednom neke planinare. Međutim odjednom se u daljini promalja prvo jedan pa još jedan motor Po kretanju vidim da su u pitanju veliki motori. Čekam da se približe, mašem im ali oni gledaju ispred sebe i ne vide me. Brzo se pakujem i krećem da ih stignem. I stižem ih u podnožju pre prvog velikog uspona. Motori su bmw 800 i Afrika a momci koji ih voze Uroš i Željko. Momci su jednako bili iznenađeni što me vide koliko i ja kad sam ugledala njih. Oni su krenuli grebenom od Ravne Gore ka Kraljevom stolu ali nisu očekivali da će ovo biti dosta zahtevan put za njihove teške motore posebno za Afruku koja je imala putne gume. Bogami bilo je povuci potegni uz Rior da Afrika izađe ali je izašla ! Svaka čast momcima na entuzijazmu i upornosti da izvezu ovaj put sa motorima kojima to uopšte nije lako. Svima nam je bilo drago što smo se sreli tu. Nekako je bilo lakše i meni da se u društvu popnem uz one uspone a i njima jer sam ja koliko toliko poznavala put i znala sam šta nas čeka a to je na neki način pomoglo i njima. Ja sam išla prva, Afrika za mnom a Uroš na bmw poslednji. I tako zajedničkim snagama sva tri motora su stigla na Veliki Maljen Pogledajte sa kakvim gumama je čovek izašao uz Rior Jeee uspeli smo ! Stvarno velika avantura i veliki uspeh za njih da su izvezli ceo put po grebenu od Ravne Gore do Velikog Maljena sa motorima od preko dvesta kila od kojih je jedan imao glatke putne gume ! Bravo momci, svaka čast A i za mene, odvozila sam svoju prvu solo vožnju po Maljenu uspešno Ostalo je da zajedno krenemo ka Brežđu ali da se oni odvoje prema Kraljevom stolu a ja da nastavim do Brežđa pa dalje ka Mionici i kući. Činilo se da na tom preosatlom delu puta do Divčibara nema šta da pođe loše jer su momci imali trek a to je još nekih sedam kilometara ne tako lošeg puta. Na raskrsnici smo se pozdravili, svako je krenuo na svoju stranu uz dogovor da kad izađu na asfalt pošalju poruku. Ja sam sišla do Brežđa, tu se malo odmarala, zatim u Mionici sipala gorivo, dopumpala gume, ponovo malo odmorila i stigla do ibarske magistrale a poruke od njih još nije bilo. Taman sam htela da pozovem da vidim da li je sve u redu kad stižu od Uroša slike motora u jaruzi pored neke kozije stazice. Ja potpuno šokirana jer su oni odavno trebali da izađu na put a ispostavlja se da su zaglavljeni u šumi ispod nekog uskog strmog putića za koji se ne sećam da je na putu za Kraljev sto. Odmah sam pozvala Uroša da vidim šta se dogodilo. Ispostavilo se da su oni skoro došli do asfalta posle Kraljevog stola kad su im neki meštani rekli da ima neka prečica. Prateći ta uputstva usput su negde pogrešno skrenuli pa su zabasali kako se posle ispostavilo na deo terena ili čak možda na sam trek po kome se vozila hard enduro trka nedavno na Maljenu. Sve očekujući da će izbiti na asfalt oni su se spuštali tom stmom uskom stazicom dok je to bilo moguće a kad je ona počela kaskadno da se strmoglavljuje na dole pokušali su da okrenu motore ali se to završilo tako što su oba motora prevrnula niz strminu i njih dvojica sami nisu mogli da ih podignu. Da stvar bude još teža ostali su još davno bez vode a i umor od cimanja i povremenog guranja teških motora po kamenju ih je sustigao. Željko je krenuo do prvih kuća da potraži pomoć a ja sam takođe razmišljala šta preduzeti ukoliko ne uspeju da iščupaju motore iz jaruge. Međutim sve se dobro završilo. U kući na čija vrata je Željko pokucao je bilo petoro mlađih ljudi koji su pritekli u pomoć. Izgurali su motore na stazicu i pomogli im da izađu do puta. Tako se ova naizgled obična vožnja po Maljenu pretvorila u pravu avanturu sa srećnim završetkom Drago mi je što sam upoznala ova dva sjajna momka i bar delimično bila deo ove njihove neplanirane a krajnje zanimljive off road avanture sa teškašima.
  12. Ne brini vožnje tek počinju . Sticajem okolnosti od sada imam svo slobodno vreme ovog sveta , mogu da se preselim na Maljen ako hoću i vozim svaki dan , samo da smislim kako finansijski to da podržim A Maljen volim i nije mi daleko, pa ako ne bude baš svaki dan biće vrlo često. Kad god mi se vozi i kad mogu eto mene. Još ću i da ti dosadim A mali motor , bolje reći mala aždaja ti je prava stvar za Maljen. Ima da uživaš sa njim i nema da brineš da ćeš da se ušineš, jedino možda ako mene guraš uz Subjel
  13. Da nastavim... Drugi dan je bio zanimljiv ništa manje nego prvi iako smo i ovde planirali opušteniju vožnju obzirom na premor koji nas nije puštao. Plan je bio da se kod mesta Seča Reka iza Kosjerića uključimo na off ka Taorskim vrelima jer nam se juče baš dopao vodopad Skakavci a računali smo da zbog obilnih padavina na vrelima sigurno ima vode za razliku od prošle godine kada su bila potpuno suva. Odatle bi produžili dalje obroncima Povlena ka Divčibarama gde bi u zavisnosti od prolaznog vremena odlučili idemo li za Beograd ili nastavljamo offom ka Leliću i Valjevu. Slobodan, iako je imao želju da vozi sa nama bio je sprečen zbog obaveza ali nam je zato predložio jednu kratku vožnjicu kroz rečicu odmah po izlasku iz Ježevice da nam dan počne zanimljivo. Kako je rekao to nije ni približno onome juče, kaže lagano ćemo proći Haha, ja ne odbijam zabavu u nagoveštaju, posebno što sam gledala film gde on vozi kroz tu rečicu i tačno sam znala kako će to da izgleda Jeste daleko manje problematično od onoga juče ali veoma slično vožnji kroz Zavojšnicu ispod Medvednika. Vozi se kroz reku, preko reke, levom i desnom obalom gde može, a obale zarasle sa raznim preprekama kao i reka. Negde plića i kamenita, negde dublja sa peščanim bazenima a negde ima i stepenica. A mi još bunovni i umorni Ovde je najteže bilo Ivanu sa ktm-om. Ali prošli smo. Polako i sa povremenim izviđanjem trebalo nam je da izađemo iz reke i posle uzbrdo kroz šumu i nečije dvorište na put skoro dva sata. Ali je vredelo Slobodan nas je ispratio do izlaza na off gde smo se rastali ali samo do sledeće vožnje. Eto mene opet uskoro na Maljenu Vlada osmatra kuda dalje, dal u reku ili preko nje Skočko u žbunju. Gotovo ista slika kao pre par nedelja samo je druga reka u pitanju Vlada preko reke Odavde smo krenuli u ispitivanje ima li izlaza. Ima, idemo dalje. Au, jesam li ja kroz ovu vodu prošao ? Iz reke uzbrdo u šumu Do nečije kapije Pa još do jedne da izađemo na put A onda nas je dočekala ponovo kiša ali sada dosta jača pa smo se sklonili dok oblak prođe. Dok čekamo da pljusak stane slikam prelep krajolik I opet rastanak. Već je dva sata, Vlada žuri nazad za Beograd. Iako je želeo da vidi Taorska vrela moraće to da ostavi za drugi put. On ide nazad a Ivan i ja nastavljamo po planu Crkva u Subjelu Odmor na pumpi A onda nestvarna lepota - Taorska vrela Pajina vodenica viri iz zelenila Ivanu se osladile rečice , meri prutom dubinu reke Skrapež namerava da je pregazmo motorima Kaže tu nam se nastavlja trek. Ja opijena lepotom prirode nisam proverila da li se zaista nastavlja... A reka odmah uz obalu duboka do kolena. Ali Ivan ne odustaje Preterao je oba motora a ja sam tek onda shvatila da smo mi ma drugoj obali i u suprotnom smeru od treka Ali da nismo tu pogrešili ne bismo otkrili prelep put uz reku pa kroz šumicu koji nas takođe vodi do mesta Radanovci a odatle se uspon nastavlja kroz šumu do lovačke kuće na nadmorskoj visini oko 800 m gde se ponovo spajamo sa trekom. Put kroz šumu uz Skrapež jeste čaroban ali krije i poneku zamku Žitko duboko blato skriveno ispod vode u potoku Malo smo se pomučili da isčupamo ktm-a nazad Ali sve je to lepota enduro vožnje Lovačka kuća i povratak na trek Pa dalje uspon ka Drenovačkom kiku ( 946 m) Već je vreme dosta odmaklo, bilo je šest sati kad smo stigli do Kaone. Tu se naš današnji trek završava. Oko 60 km od Ježevice do Kaone uključujući probijanje po rečici čije ime nisam zapamtila, pa ću oko toga Slobodana zamoliti za pomoć. U Kaoni, konj i maca razgovaraju Odatle preko Divčibara idemo za Mionicu na ćevape a onda umorni ali skroz zadovoljni nazad kući. Time se naš fantastičan, potpuno ispunjen enduro vikend završio. Utisci se sležu, umor popustio, a crvić već radi kada i gde u novu avanturu Evo i trek od drugog dana 2020-06-28 1043__20200628_HH43.kml
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja