Jump to content

Moto Zajednica

makikt

Nosilac medalje zahvalnosti
  • Broj tema i poruka

    466
  • Pridružio se

Reputacija u zajednici

1218 Excelent

2 Pratilaca

O članu makikt

  • Rank
    Svrati ponekad

Profile Information

  • Pol
    Žena
  • Lokacija
    Beograd
  • Motocikl
    Stršljen

Poslednji posetioci profila

5314 profile views
  1. Drugari, jeste spremni za žurku ? Dođite da se družimo, đuskamo, kupimo što više listića za tombolu i dobijemo neku od lepih nagrada koje su nam spremili naši donatori . A ono što je najvažnije na taj način sakupimo sredstva za novogodišnje paketiće za naše drugare iz Sremčice da ih obradujemo i razveselimo kao što smo to radili prethodnih dvanest godina. Ko nije nabavio Deda Mraz odelo može u petak. Biće jedna količina za kupovinu na licu mesta, da se obučete u crveno od glave do pete i spremni dočekate dedamrazijadu 21-og Vidimo se u petak na Knjazu !
  2. makikt

    Ostrvica 2019

    Iako sam malo kasnila i ne stigoh da se priključim koloni u odlasku ipak sam stigla taman na vreme da se popnem do vrha, sretnem i popričam sa dragim kolegama koje nisam videla od proletos, a neke i duže i probam ukusne domaće specijalitete koje nam naši dragi domaćini uvek pripreme. Dan je bio fantastičan za vožnju i uspon. Evo par sličica od mene. Više nisam stigla da napravim, žurula sam da se popnem do vrha pre nego što svi siđu odozgo a zbog neutreniranosti i nedostatka kondicije trebalo mi je malo vremena a i pomalo pomoći gore pri vrhu kod mimoilaženja na steni Vidimo se dogodine na istom mestu
  3. Kako se moto sezona polako približava kraju a suvih i toplih dana će biti sve manje nastojimo da iskoristimo na najbolji mogući način ovaj dragoceni dar jeseni, tople dane i lepo vreme i napravimo još po neku vožnju sa liste želja . Dani su kraći a raspon temperature od najniže jutarnje do najviše dnevne dostiže i do 18 stepeni ali uz dobar plan i rešenost može da se izveze lep krug po Rumuniji od nekih 370 km za dva dana. Biće da je ovde ipak odlučujuća bila volja obzirom da se plan izjalovio još pre nego je počeo da se realizuje A plan je bio sledeći ... Dogovorimo se Radomir i ja, pošto smo pomno prateći vremensku prognozu zaključili da će vikend ( sad već pre dve nedelje ) biti suv i topao, da u petak popodne krenemo našim dvotočkašima do Bele Crkve, tamo prespavamo i ujutru nastavimo za Rumuniju vozeći po proverenom treku koji su prošle godine vozili Alp i Peđa ( lord oblivion ). Ovu rutu je Alp već opisao u temi Rumunija van asfalta a ja ću ovde ispričati naš doživljaj vožnje a i zgode i nezgode koje su je pratile Dakle, u četvrtak smo se pakovali, pa prepakivali, kupovali sitnice koje mogu da zatrebaju, razrađivali plan šta da obučemo, šta da ponesemo a šta je viška, gde ćemo da spavamo ako se nešto iskomplikuje pa nas noć uhvati u šumi i sl... Pa je tako Radomir poneo šator i vreće za spavanje za svaki sličaj i sve je to uspeo da spakuje u torbu nešto malo veću od moje. Kojom magijom nemam pojma A baš sam mislila da sam ovaj put bila izuzetno racionalna u pakovanju i tako pobila čuvenu teoriju da žene ne umeju da se pakuju . Ipak idemo na off road, ne možemo opteretiti motore više nego što je neophodno. Samo je pitanje šta je neophodno Na kraju u četvrtak veče, motorče je bilo spakovano i spremno da ujutru krenem prvo na posao a onda popodne za Belu Crkvu. U petak ujutru u punoj opremi upalim ja motor i krenem kad ono nešto počne da tandrče i da se lomi u prednjem delu a neće ni da vuče. Auh , pomislim gotov je - crkao Zelenko! Ja očajna i zbog motora a i zbog propale vožnje, sve mislim prestaće, možda je nešto privremeno. Ali vraga, motor kako krenem kao da melje kamenje ( što nije bilo daleko od istine ) , cima, preskače, ma užas. Jedva se nekako vratih do kuće, parkiram ga, brže bolje se presvučem i trk na posao. Radomiru javim da nam je vožnja propala i to ne samo ova nego i sve moje buduće jer u glavi već vidim Zelenka na izdisaju. Zovem Peđu i molim ga da dođe popodne da pogleda motor i da dijagnozu, jer naravno potajno se nadam da ja nemam pojma, da nisam dobro čula, da motor u stvari radi i da je neki bezazlen kvar. I naravno pogađate, tako je i bilo Zelenko je živ i zdrav ! Kakvo olakšanje . Ništa mu ne fali osim prednjeg lančanika koji je gotovo bio bez zubaca pa je lanac šlajfovao i lupao .Osim toga ispod poklopca, kada je Peđa otvorio pronašao je kamen veličine loptice za stoni tenis ( suvenir sa poslednje vožnje po Ljuboviji i okolini ) i pola kese zemlje. Lančanik smo privremeno zamenili starim rezervnim sa nešto većim brojem zubaca što je uticalo na prenos i otežalo vožnju uzbrdo ali nedovoljno da odustanem od plana i vožnje po Rumuniji. Prvi dan ( subota 12.10.2019 ) Plan je doduše morao da se koriguje, odnosno došlo je u pitanje hoćemo li imati dovoljno vremena da izvezemo ceo trek obzirom da smo sada morali da pođemo , ja iz Beograda a Radomir iz Novog Sada u subotu ujutru i istog dana da vozimo prvu polovinu off roada a to je nekih 180 km. Kako su jutra već dosta hladna nismo mnogo rano krenuli od kuće, Radomir oko 8h a ja nešto kasnije. Ja sam prva stigla u Belu Crkvu, negde oko 10,45 a odmah za mnom i Radomir. Sunce je već toplije grejalo pa je sve bilo mnogo lakše, a možda je to samo od adrenalina zbog predstojeće vožnje. Već je bilo skoro podne a nismo još ni ušli u Rumuniju . Ali raspoloženje je bilo na nivou i već smo bili rešeni da se svojski potrudimo da izvezemo celu rutu planiranu za prvi dan i do mraka stignemo u Oršovu pa smo u to ime pre napuštanja Bele Crkve rezervisali smeštaj u jednom finom pansionu na obali Dunava u Oršovi. Pre prelaska granice još jednom finalne pripreme za vožnju, natankovali smo gorivo, razmenili nešto novca, doručkovali u pekari, učitali trekove, pustili snimanje rute , jakne još nismo poskidali, po asfaltu se vozi brže pa je hladno i konačno krenuli . Rumunija ! Draga i tako poznata iz jednog drugog ugla . Puno puta sam vozila njenim asfaltnim putevima i,gledala ta lepa brda, doline i planine i želela da prođem kroz njih, preko njih, da uđem u njeno srce, osetim i doživim lepotu njene prirode u potpunosti. A to može jedino ako se zađe duboko u prirodu, u šume, na proplanke, duž obala reka, tamo gde ničega drugog nema osim tebe i nje. Po ulasku u Rumuniju skrećemo odmah desno preko Nere i sporednim putićima vozimo pored Dunava sve do Moldova Veche gde se odvajamo od reke i krećemo ka unutrašnjosti u brda. Posle mesta Garnic počinje pravi off. Sve su to široki makadamski, zemljani i šumski putevi, lakše ili srednje težine sa par izuzetaka. Vijugaju preko brda pa dolonom uz reke, kroz netaknutu prirodu daleko od naselja, ljudi i kuća. Nera Pa Dunav ... A onda u brda ... Tamo gde sunce slabije dopire šumski putevi su mokri i blatnjavi sa puno bara. Kroz svaku sam prošla pa su mi do uveče čizme i čarape bile mokre kao da sam plivala u njima Kod mesta Lubcova ponovo izbijamo na Dunavsku magistralu. Lepi plavi Dunav okupan jesenjim suncem uvek moćan i dostojanstven prosto vuče da zastaneš pored njega. Do Brezasce vozimo magistralom a onda ponovo u brda . Prvo šumskim putem koji prati tok istoimene rečice a onda raznovrsnim putevima ponegde čak i sa malo većim nagibom i krupnim kamenom gde se moj Zelenko malo i pomučio da izađe sa ovim produženim prenosom. Ali dobar je, nije me izneverio. Svuda je izvukao. Radomir je sa lakoćom sve uspone savladao , naročito jer je pred put skratio prenos pa je njegov crf veselo štrikao uzbrdo. Posle penjanja uzbrdo moramo i da se spustimo nizbrdo. Kolotrag na putu - krivac za moju pogolemu masnicu na nozi Putem koji prati korito reke Mraconie spuštamo se ponovo ka Dunavu tačno kod stene u kojoj je uklesana glava Decebala, poslednjeg kralja Dačana. Mrak je već padao kada smo izvezli poslednje metre makadamskog puta i izašli na asfalt. Bio je to dugačak dan. Ostalo je još dvadesetak kilometara asfalta do našeg prenoćišta. Umorni ali zadovoljni zbog uspešnog dana, odlazimo na zasluženi počinak . A i naši verni konjići koji su nas bez problema doveli do današnjeg cilja. Više nema dileme, izvesno ćemo izvoziti ceo trek. Ni moja bolna masnica na nozi od proklizavanja na kolotragu neće biti smetnja za sutrašnji nastavak putovanja, ovaj put dublje i višlje u planine. Najveća nadmorska visina u prvom danu je bila oko 850 m a pređenih kilometara od ulaska u Rumuniju oko 180. Kada se na to doda još mojih 100 km od kuće i Radomirovih 200 , bogami dosta smo se mi navozali od jutros Drugi dan ( nedelja - 13.10.2019 ) Pansion u kome smo odseli nalazi se odmah pored Dunava. Ima lepe ,nove apartmane a što je najvažnije radilo je grejanje tako da je to posle dugog i napornog dana i mojih mokrih nogu došlo kao poručeno. Jutarnja kafa pored Dunava Dobro smo se naspavali a onda odmorni, dopunjenih baterija krenuli smo u osvajanje dugog dela naše rumunske rute. Iz Oršove smo se malo vratili nazad do mesta Eselnite odakle skrećemo na makadamski put .Neko vreme vozimo uz reku a onda se penjemo ka planinama. Ove prve planine ka čijem vrhu se penjemo su Almaš planine i to je ujedno i najviša tačka do koje ćemo se tog dana popeti, na nekih 1100 m a sam vrh Svinecea Mare je visok 1225 m. Predeli kroz koje prolazimo očaravaju svojom lepotom. Možda zato što sam bila odmornija i manje pod pritiskom jer off vozimo odmah od početka dana, danas sam baš uživala u vožnji. Teren je bio nešto zahtevniji nego prethodnog dana ali to nije predstavljalo problem. Zadovoljstvo je bilo potpuno. Nebo čisto plavo, probijalo se tu i tamo kroz visoke krošnje drveća i ta igra svetlosti i boja pravila je veličanstven prizor. Nisam mogla da odolim svim tim predivnim pejsažima koji su me okruživali pa sam malo, malo zastajkivala da slikam. Radomir nije bio baš previše srećan zbog toga, strahujući sa razlogom hoćemo li završiti off po danu i stići kući u neko pristojno vreme. Ali lepota prirode opija, čini da zaboraviš sve i poželiš da što duže traje trenutak. Ovaj deo današnje rute do vrha možda mi je i najlepši. Popevši se prolazimo pored nekog rudnika uglja gde smo jedva utekli čoporu pasa čuvara. Dalje šumskim putem, pa preko proplanka dolazimo do jednog strmog, malo nezgodnijeg potoka niz koga se trebalo spustiti. Oprezno i polako i to smo uspešno savladali pa smo u podnožju napravili pauzu za doručak. Sledeće zanimljivo mesto na današnjoj ruti je Eftimie Murgu, interesantno zbog kompleksa vodenica koje su u funkciji a par njih su otvorene su za posetioce. Mi nažalost nismo mogli da se zadržavamo ali to je svakako nešto što bi trebalo posebno obići a dostupno je asfaltom. Ruta nas dalje vodi obroncima zapadnih rumunskih Karpata. Putevi se smenjuju od finog makadama, preko krupnog kamena a ponegde i zemljanih putića kroz šumu. Malo se spušatmo, malo se penjemo i tako redom. A pogled fantastičan. Zlatni proplanci, prošarani drvećem sa žutim i svetlo baron listovima stvaraju sliku kao iz bajke. Ni Radomir nije ostao imun pa i on ponekad izvadi telefon da zabeleži ovu lepotu. U nekom trenutku vozeći kroz šumu nailazimo na šumarsku kuću i dva čoveka ispred. Radomir je prošao pored njih a meni su mahnuli da stanem. Ja stanem ali ništa ne razumem šta mi čovek priča. Priča nešto na rumunskom i maše rukama ka šumi. Kad je shvatio da smo stranci odmahnuo je rukom da nastavim. Ne znam šta je hteo, moguće da smo bili u nekom nacionalnom parku u kome nije dozvoljena vožnja a čovek kad je video da ga ne razumem odustao je i pustio da nastavimo. U tom delu je put ponovo išao pored neke rečice, ne znam tačno koje, ali pretpostavljam da je pritoka Nere. I tako malo, po malo ,gore, dole, gore, dole stigosmo do Nacionalnog parka Nere. A onda na gotovo ravno makadamskom putu bez ikakvog vidljivog razloga u trenutku dok sam vozila stijeći sklopio mi se prednji točak i brzinom svetlosti sam se našla na zemlji. Moj pad je propratio takav tresak da ga je Radomir čuo sa poprilične udaljenosti. Pri padu sam udarila u zemlju laktom leve ruke i šeširom kacige. Imala sam protektor na ruci ali bez obzira udarac je đavolski zaboleo. Radomir se vratio, podigao motor kome je pukla prednja maska i ručica kvačila. Da bi me ohrabrio malo se šalio sa mnom. Tvrdio je da sam sigurno zaspala kad sam pala tako na ravnom putu . Kako sam pala, pojma nemam. Verovatno je koncentracija malo oplala i mala nepažnja je dovela do pada, ili sam nesvesno jače stisnula ručnu kočnicu a možda sam i naletela na neki kamen ... Bilo kako bilo, trebalo je nekako osposobiti kvačilo da mogu da vozim najmanje još 150 km do kuće. Sreća mislili smo na ovakve nepredviđene okolnosti pa smo poneli lepljivu traku i njom zalepili rućicu. Poslužila je ravno do kuće . A ruka, pa ruka je bolela ali nisam skidala protector da pogledam kako je. Nastavili smo dalje i tek posle Saška Montane kada smo izašli na asfalt stali smo da se obučemo jer je već dan izmicao i postalo je hladnije. Tada sam videla da mi je protector pri padu odrao i raskrvavio lakat. Lakat nije povređen, protector ga je dobro zaštitio, samo je malo odran i dosta ugruvan. Skinula sam protektore da me ne stežu misleći da dalje nema više offa i da je asfalt sve do kuće. Ali nije bilo tako. Neposredno posle Saške Montane ruta ponovo skreće na zemljani put. Već je pao mrak a put je valovit sa mnogo kolotraga. Radomir je predlažio da izađemo na asfalt zbog moje ruke. Međutim do granice nije bilo još mnogo . Odlučili smo da idemo trekom i završimo ga do kraja sad kad je ostalo još samo deset, petnest kilometara. I završili smo ga. Ponovo ispraćeni čoporom pasa koji su se pojavili odnekud iz mraka izbili smo sa tog zemljanog puta pravo na granicu. Sjajan vikend i lepa vožnja. Ni lakat koji boli nije mogao da pokvari zadovoljstvo. U Beloj Crkvi pravimo dužu pauzu da večeramo i malo predahnemo a onda pravac kući. Još sam imala toliko snage da Zelenka operem pre nego sam ga smestila u garažu a ja prepuna utisaka , zadovoljna zbog uspešno izvezene rute i ostvarene želje da ove sezone vozim po rumunskim planinama i sama sam otišla na počinak. Lakat već prolazi, a Zelenko će dobiti novu ručicu kvačila, lančanik i lanac da uhvatimo još malo ove suve, tople jeseni i napravimo još po neku lepu vožnju Ruta
  4. Prognoza kaže u nedelju sunčano i toplo ! Idealno vreme da se oprobate u vožnji na stazi ukoliko do sada niste . Intro grupa je pravo mesto za to a održaće se i ove nedelje u terminu od 13-13,30 h. Ukoliko bude dovoljno prijavljenih neko od iskusnih vozača iz organizacije će voziti par krugova ispred i pokazati putanju i markere kočenja. Prijava i uplata moguća na licu mesta. Ukoliko odlučite da se prijavite, najbolje da dođete malo ranije , oko 12h kako bi bilo dovoljno vremena za popunjavanje prijave a i da se pripremite za vožnju.
  5. Ukoliko želite da iskoristite lepo vreme u još par preostalih termina do kraja sezone i oprobate se u vožnji na stazi u intro grupi možete to da uradite već sada, u nedelju 22.09.2019 - TD12. Ostalo je još malo slobodnih mesta u intro grupi. Možete se prijaviti online i uplatiti još danas ili na licu mesta u nedelju. Potražite me u šatoru najkasnije do 12,30h i završićemo uplatu i prijavu na licu mesta. Još jedna informacija, ostalo je još par slobodnih mesta u prepodnevnom terminu pa ako neko želi još uvek može da se prijavi i uplati a može i u nedelju na licu mesta ukoliko ostane neko slobodno mesto. Vidimo se!
  6. Uh dobro je , ipak pričaš sa mnom Super je bilo stvarno, hvala na društvu i pomoći. Bez tebe bih verovatno još uvek bila tamo na brdu i pokušavala da podignem motor I ne brini, već smišljam gde ćemo sledeće
  7. Haha, nije tako bilo Piki. Radomiru se baš svidela vožnja, pa je i u nedelju produžio iako je krenuo pravo kući A kroseve nabavljajte, šta čekate pa da se vozimo , vidiš da je ludo i nezaboravno
  8. Važi,da znaš da sam se setila tebe. Zapamtila sam od ranije da poznaješ dobro ove krajeve samo nisam znala jesi li motorizovan. Nije uopšte bitno što je četvorotočkaš. Ja pojma nemam gde smo iz Koštunića skrenuli, pratila sam trek ☺ Sledeći put se javljam da se provozamo zajedno i da nam pokažeš puteve.
  9. Dogovoreno, samo ponekad ćeš morati da mi podigneš motor da znaš
  10. Evo, došao je konačno red da se Zelenko i ja prvi put provozamo po Maljenu i popnemo na vrhove Suvobora i Rajca . Još pre mesec dana sam rezervisala ovaj vikend baš za tu vožnju, samo je ostalo da vreme posluži i da Vlada potvrdi dogovor. Vreme je zaista poslužilo, vikend je bio idealan za off . Ni previše vruće ni previše hladno. Taman kako treba. Ali kod Vlade nije sve ispalo kako smo planirali. Previše obaveza, nedostatak vremena i nažalost na kraju on nije mogao da pođe. Za moju prvu vožnju po ovim predelima pozajmila sam Racin već proveren trek. Uz par korisnih saveta na kojim deonicama mogu da očekujem malo teži deo puta, od Race sam dobila i onaj najvažniji, da na ovaj teren ne treba da idem sama, posebno ne ako ne mogu da podignem motor ukoliko padnem. Iako rešena da ne propustim ovu priliku za Maljen, mučilo me je baš to što znam da ne mogu baš uvek da podignem motor. Tačnije manje je situacija kada mogu od onih kada ne mogu, a na planini nema ljudi u blizini da pomognu ako zatreba. Međutim, u poslednjem trenutku su se kockice složile Moj dobar prijatelj Radomir, sa kojim sa prevezla dosta kilometara po asfaltu iako već dosta dugo zaražen idejom vožnje van asfalta tek nedavno je i praktično zakoračio u ovaj magični svet. Sad,da li je Maljen bio pravi izbor za njegovu prvu ozbiljniju off road vožnju? Sigurno nije. Ali šta je tu je. Od nečega mora da se počne, pa makar i od kamena I mene su odmah, tek što sam sela na Zelenka bacili, doduše u pesak . Nisam znala ni čizmu da zakopčam a kamoli da vozim i odmah ruta od 60 km. Al, preživela sam. I mnogo sam zahvalna drugarima na tome, tu sam naučila prve korake u off-u i zarazila se do daske . E sad, Radomiru je vatreno krštenje bilo na malo tvrđoj podlozi, težem terenu sa usponima i silascima po kamenjaru ali on se muški izborio sa tim. Čak je na jednom mestu na delu puta gde je erozija napravila duboki krater , gde je za prolaz ostala praktično jedna uska traka pod nagibom ka krateru prevezao i moj motor da izbegnemo mogućnost da mene i Zelenka izvlačimo iz provalije E dobro, pošto sam napravila uvod sad i da počnem. Znači, na kraju posle svih promena dogovora ostali smo Radomir i ja za vožnju po Maljenu u subotu. Plan je bio da se nađemo u 9 h na pumpi na ibarskoj magistrali i odalte asfaltom stignemo do Rajca gde nam je polazna tačka za off road vožnju. Sa kašnjenjem u polasku, tankovanjem goriva u Ljigu i doručkom u planinarskom domu na Rajcu bili smo spremni za pokret u 11,30h. Asfaltom se penjemo još malo a onda makadamskim , pa zemljanim putem do vrha Rajca Odatle se vraćamo malo nazad gde se odvaja put ka Gornjim Banjanima i dalje ka Koštunićima. Prvi deo ove kružne rute ide preko Koštunića odakle se sa donje strane penjemo ka Maljenu. U daljini se naziru vrhovi do kojih tek treba da stignemo, a mi puni entuzijazma, nemamo još uvek predstavu kakvi tereni su ispred nas Posle ovog mostića praktično kreće igra bez prestanka Naravno najteže a time i najzanimljivije delove nisam slikala, bila sam zauzeta preživljavanjem. Ali nađe se tu i tamo po neka sličica. Posle mostića stiže potočić. Prava sitnica za nas iskusne enduraše, časkom smo to savladali A odmah zatim strm uspon po kamenjaru sa dodatnom začkoljicom da bude zanimljivije. Put je voda izdubila tako da je ostala jedna uska traka za prolaz po rubu pod nagibom. Ne znam zašto me to asociralo na hod po žici A ja i balans posebno na ivicama nismo baš u najvećoj ljubavi. Srećom Radomir nema takvih problema pa se ponudio da preveze oba motora. Sam krater nisam slikala ali put posle njega ovako izgleda i nastavlja se ovako... U prvoj polovini rute ovo je bila najlošija deonica. Kako se penjemo uzbrdo kamen je i dalje svuda ali uspon nije toliko strm i malo lakše se vozi. U jednom trenutku nailazimo na žicu razvučenu po sred naše putanje. Sigurno znam da tuda moramo da prođemo jer je Raca istim putem prošao neki mesec ranije što znači da moramo žicu privremeno ukloniti . Sad će to Radomir časkom Malo zatim nailazimo na ljude. Ono najlepše kod našeg čoveka sa sela je što te uvek srdačno dočeka i iskreno ti se obraduje čak i kada si potpuni neznanac i samo u prolazu. Ova porodica je baš sela da odmori kad smo naišli, tu su radili, sekli su drva . Uz ponuđenu čašicu rakije proćaskali smo sa njima, malo se informisali o putu koji nas čeka, pozdravili se i nastavili dalje. Kako se penjemo ka Velikom Maljenu predeli su kao iz bajke, zlatna, obla brda, naslagana kao kiflice. I mi sa našim konjićima usred njih Kako se približavamo Velikom Maljenu uspon je sve veći a kamen po putu dosta krupan pa leti ispod točkova. Sa strane se čini da je lepa trava za vožnju , međutim to baš može da napravi problem jer nije lako uočiti velike kamenove skrivene u njoj. Sreća na vreme sam shvatila da nije baš dobra ideja silaziti sa puta . Nestvarno lepa priroda, prizori kao na nekoj drugoj planeti i mi na njoj ... Sada već izvesno znam da ćemo uskoro stići na Veliki Maljen. Toliko sam želela da se motorom popnem na ovaj vrh sa koga se pruža predivan pogled na Divčibare sa jedne strane i Rajac sa druge... odakle se čini da ti je sve na dlanu. Srećna sam, jako sam srećna I evo ga - Veliki Maljen ! Uspeli smo, nas dvoje ! Ja sa ne tako dugim enduraškim stažom i ne baš savršenom orjentacijom u prostoru i moj drug Radomir na svojoj praktično prvoj dužoj off road vožnji Koliko su samo lepe naše planine, sve naše planine ! Posle moje euforije , slikanja i kraćeg odmora krećemo nazad ka Rajcu preko Ravne Gore i Suvobora. Pola cilja smo već ostvarili, ostaje još druga polovina ništa manje zanimljiva Na dalje nas je čekalo dosta strmih spuštanja niz staze sa krupnim kamenom. Meni je to baš zadalo dosta poteškoća. Imala sam i jedno proklizavanje. Ništa strašno, samo mi je pukla bočna plastika na motoru. Međutim teško bih podigla motor bez Radomirove pomoći što me je podsetilo koliko je Raca bio u pravu kada je rekao da ne idem sama. U prvom delu dana vreme je bilo pomalo oblačno a onda je granulo sunce pa je priroda dobila izgled kao sa razglednice. Pogled koji opčinjava ... Jedan u nizu strmih puteva na dole ... Pa na gore ... Posle još jednog potoka koga nemam na slici i nekih nezgodnih vijugavih uspona stižemo na Ravnu Goru pa je red malo da odmorimo Odatle idemo na Suvobor. Sunce već zalazi. Moramo da požurimo da nas ne uhvati mrak. Evo ga i Suvobor Zalazak, tamo negde u pravcu Divčibara odakle smo došli Brzo, žurimo dalje preko brda, pored planinske kuće Dobra voda pa nazad na Rajac gde stižemo u poslednji čas u sumrak. Usput je bilo malo lutanja, promašivanja treka ( očekivano pošto sam ja vodila ), još po neko prevrtanje i polomljeni migavac ali sve u svemu završili smo rutu uspešno, živi i zdravi, pomalo umorni sa osmehom na licu i srećom u duši Tri vrha, Rajac 848 m, Suvobor 866, Veliki Maljen 964m, krug od pređenih 65 km po raznovrsnim putevima, od širokih šoder puteva do strmih kamenjara, preko dva, tri potočića i poneki šumski putić ... Ja sam više nego zadovoljna, u potpunosti sam ostvarila svoj cilj . Svoje utiske i doživljaj ove vožnje nadam se da će Radomir sam da nam kaže, ukoliko još uvek razgovara sa mnom . Još samo da pomenem da smo se sutradan vraćali sa Rajca jednim lepim šumskim putem koji nam je Vlada u međuvremenu nacrtao i poslao. Ovo je došlo kao poslastica, za opušatanje i uživanje. Zaista lep put za silazak sa Rajca ako želimo da izbegnemo asfalt pod uslovom da kiše nisu skoro padale. I još jedan pogled ka Rajcu odozdo ... Ruta
  11. makikt

    Kratke voznje

    Zbog loše vremenske prognoze moja tri drugara: Piki, Đorđe i Radomir su odustali od vožnje po Karpatima za vikend i umesto toga odlučili da se malo provozaju po Bosni za koju je prognoza što se kiše tiče bila nešto bolja . Ideja je bila da se u subotu pre podne krene , vozi do Tuzle gde je ujedno bio i moto skup, malo promuva po okolini, prespava i sutradan u zavisnosti od vremena nekim drugim putem vrati nazad. Ova promena plana omogućila je da im se u poslednjem trenutku sasvim neplanirano priključim i ja. Eto prilike za vožnju, druženje i zabavu Dogovor je bio da se nađemo u Sremskoj Mitrovici oko jedan sat dok svi pozavršavamo svoje obaveze i odatle zajedno krenemo. Međutim Radomir nije mogao da upali motor, oslabio mu je akumulator pa ga je stavio na punjenje a mi smo krenuli uz dogovor da će nas on stići . Stigao nas je u Bjeljini dok smo jeli ćevape ali je iste on morao da preskoči jer smo žurili da nas ne uhvati nevreme najavljeno za popodne. Evo kako je izgledalo naše putovanje, uvek ludo i nezaboravno i nikad bez zavrzlama i komplikacija koje se na kraju uvek uspešno razreše Ovako smo palili Radomirov motor posle svakog stajanja: Ajde, ajde, ajde, još samo malo... ...i upalio je, idemoooo Rešili smo više da ne stajemo. Možda i ne bismo da nas nije uhvatila takva kiša na nekih 18 kilometara pre Tuzle. Nije kiša nego potop. Nebo crno, spustilo se do zemlje. Jedva nađosmo neku kafanicu da se sklonimo dok nevreme ne protutnji. Samo Đorđe nije hteo da staje, nastavio je da vozi kroz bujicu vode koja je tekla putem. Nebom su sevale munje , padao je i grad . Kako je stigao do smeštaja živ i zdrav to samo on zna Mi smo sačekali da kiša stane. Čak je i sunce ponovo granulo. Kakva promena vremena, čovek da ne poveruje. Prvo smo svratili da vidimo gde je moto skup a onda do smeštaja da je presvučemo u suvo, pa nazad na skup. Prvi put sam u Tuzli. Simpatičan gradić. Posebno su mi se svidela jezera na kojima se i održavao skup. Evo malo atmosfere sa skupa. Doduše, nas četvoro kad smo zajedno sami pravimo atmosferu, nije nam potreban neki poseban povod. Još da su sa nama bili i ostali članovi ekipe bio bi to vrhunski provod. Izgleda da nam nije bilo dosta kiše pa zamalo da se okupamo u bazenu Yu grupa je baš dobro svirala pa jePikija ponela atmosfera Dok su se Radomir i Đorđe kulturno uzdizali Od dobre zabave brzo se ogladni pa smo malo prošetali do grada da nešto pregrizemo. Neki su poručili i drugu turu a za kraj naravno desert, urmašice i kolač trio fantastiko ( savršeno ime za moja tri drugara ) - ovo između tanjira je pejdžer, zvoni kad je porudžbina gotova Đorđu se prispavalo pa je naručio dve king size kafe sa sve začinima Pre spavanja smo malo prošetali gradom, lepa je Tuzla A ujutru, nije baš sve krenulo kako smo planirali. Posle buđenja, razvlačenja i pakovanja kada smo konačno sišli do motora Radomirov akumulator nije hteo ni da zucne a do ulice poveći nagib uzbrdo. Hm...šta sad. Sreća gazda je imao punjač, neki praistorijski ali je radio pa smo ipak uspeli da krenemo bez guranja motora uzbrdo. Nedelja je trebala da bude bez kiše mada je jutro bilo dosta vlažno i maglovito. Ipak brzo se razvedrilo i dan pred nama je bio sunčan i vedar. Razmišljali smo se da idemo do Sarajeva ali smo čuli da će grad biti blokiran zbog parade ponosa pa se odlučujemo da odemo do jezera Modrac što se pokazalo kao pun pogodak. Jezero je veliko i lepo a našli smo i jedan veoma zanimljiv restoran. I jedna sa kolegom motociklistom iz restorana Siti ( svi osim Đorđa koji nije dobio ono što je poručio ) i u dobrom raspoloženju nastavljamo dalje. Vozimo oko jezera pa preko Živince Grada ka Zvorniku ali ne direktno nego malo okolo preko brda do Sapne a onda nizbrdo izbijamo pravo na granični prelaz u Zvorniku. Nije bilo gužve na granici pa brzo prelazimo. Plan je bio da odatle nekim sporednim putevima koje je google maps pokazivao idemo do Krupnja a onda dalje na Koceljevu. Taj putić je uzak, vijuga uz neku rečicu i penje se uzbrdo u prelepu prirodu do nekog zelenog jezera i brane. Kasnije sam na karti našla da se jezeo zove Radaljsko. Ko voli da kampuje u prirodi, daleko od grada i civilizacije ovo je idealno mesto za to. Čim smo skrenuli na ovaj put ja sam potpuno živnula. Obožavam ovakva mesta, šuma, reka, put koji se penje u brdo, poneka kuća, mir. Sjajno! Ono, jeste da bi bolje bilo da sam umesto Honde sada vozila moje zeleno magarence ali nemari, i sa Hondom sam se popela za Radomirom a i ostali sve dokle je bilo asfalta a bilo ga je do jezera. Brana Po makadamu uzbrdo baš i nisam bila raspoložena da vozim mada bi Radomir rado a i ostali, samo da se ne vraćamo. Ipak smo krenuli nazad a onda je meni nestalo gorivo Nisam sipala u Bosni, mislila sam biće pumpa tu negde. I bila bi da nas Radomir nije odveo na drugu stranu u brda. Hvala onome ko je mislio na ovakve stvari pa je izmislio rezervu . Vratili smo se nazad na glavni put ka Loznici. Međutim Đorđe je odavno ogladaneo pa pre pumpe svraćamo kod Gileta na riblju čorbu i pastrmku na žaru. Njam, njam kako je bilo ukusno. Dok smo čekali hranu ja sam išla da mazim i slikam konje gde me je jedan u trenutku nepažnje ugrizao za ruku Ovaj lepi šareni konj me je gricnuo za mišku dok sam ja okrenuta leđima slikala ždrebe, mora da je bio ljubomoran Odatle siti možda i previše natočili smo gorivo na prvoj pumpi i nastavili ka kući kući. Stigla sam na vreme pre kiše čak i da operem svog ljubimca. Lep i zanimljiv vikend. Pokisli smo do kože, gurali motor više puta, lutali Tuzlom tražeći ulicu sa smeštajem, ostali bez goriva, ali i videli lep grad, upoznali zanimljive ljude, obišli neka nova jezara, uživali u prirodi, smejali se kao ludi. Da li nam je nešto od ovoga teško palo ili nam je bilo mnogo lepo prosudite sami Ruta
  12. Ako neko želi da vozi u intro grupi a nije se prijavio još uvek može to da uradi ili može da se prijavi i uplati na licu mesta, znate gde i kako Potražite mene u šatoru do 12,30h i prijavu i uplatu završimo kad dođete. Intro grupa će se regularno voziti u subotu od 13 do 13,30h. U nedelju neće biti intro grupe. Vidimo se !
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja