Potpuno nepotreban putopis

[misa-pei 8691 Napisano pre 2 sati (promenjeno)]

Ovo i nije klasičan putopis, ali pošto je tekst duži i sama vožnja nije bila jednodnevna, hajde da je stavim ovde, a ne pod Kraće vožnje.

 

Kad motor uterate u crveno, dolazi do čudnih pojava. Bregaste se vrte ali ventili ne stignu da reaguju kako treba. Mašina se trudi, forsira, opruge ne stižu da odrade svoj posao, hoće i da se otkine glava ventila… Sve u svemu, karambol u najavi. Ajde, svi mi ponekad motor uteramo u crveno, kratko, sekund, dva. Ali ako ga držite neprekidno u crvenom - sranje u najavi. I ta najava se uvek i ostvari.

 

 

Utorak, 22.07.2025.

Elem, uđoh ja u crveno. U glavi. Vrtim, samo što ne prezupčim. Čisto sumnjam da bi generalna kod mene vredela, stara sam mašina, bolje je uzeti nešto novije. A ipak, treba pomaziti to što se ima. Vidi moja Ljilja da sam u crvenom, sedimo na ručku za 30 godina braka (crkvenog, mrtvenog je pola godine više) i ubedi me - ni sam ne znam kako, da me spakuje i da ujutru sednem na motor i odem da se izduvam. Gde god hoću, koliko god hoću. Eh, te žene… umeju da te uteraju u crveno, ali umeju i da dodaju aditive da se lakše vrtimo i da malo smanjimo obrtaje. A umeju i da sipaju pesak u ulje. Hm, to je druga tema.

 

Sloboda. Tri dana, toliko sam zacrtao iz nekih desetih razloga. Volim Dunavsku magistralu, idem tamo. Ako „oni“ imaju Jadranku, mi imamo Dunavku. Vozikaću se gore-dole, obići ću malo Homolje i Miroč, videću prijatelja u Negotinu, uživaću, disaću i vozikati se. Bacaću pare u dim iz auspuha, samo da bih se vozikao. Besmisleno? Ne, već smešno jeftino za radost i smirenje koje dobijam.

 

 

Sreda 23.07.2025.

I tako, spakuje mene Ljilja i krenem. Oko 11 pre podne, lagano. Želim da tog dana stignem u Kladovo, tamo postavim bazu i ostanem dve noći. Da se sit izvozam, nauživam, u praktično besciljnom špartanju Dunavskom magistralom i njenim zaleđem. Lepota. Očekuje me kilometraža, ljudi koje ću susresti, doživljaji koji će se desiti. Tako i bi.

 

Kao svako moje putovanje i ovo počinje time što zalutam. Umesto da skrenem za Požarevac i unapred iznerviran onim radovima, pravcima, prašinom i vrućinom, ’ladno prošišam skretanje i shvatim da ne mogu ništa da uradim, nego da skrenem kod Velike Plane. Sjajna greška! Možda podsvesna. Kako je divno voziti se izvrsnim drumom prema Petrovcu na Mlavi, pa onda prema Kučevu i manastiru Tumane. Tu se izbija na Golubac, tačno na početak predivne Dunavke. Šume Homolja, savršen asfalt, krivine koje vozaču ne daju da se uspava, nego da stalno bude na oprezu ili da mu se otvore i da ošine po gasu… Savršenstvo kombinacija, dešavanja i prekrasne prirode. Akcija!

 

Malo iza Petrovca, obišao sam manastir Vitovnicu. Skrajnuta, mirna, tiha. Lepa. Freske zanimljive. Divan mladić koji tamo poslužuje, kako me je video da sam ušao, na sto u senci na kom je već bio bokal vode i paket plastičnih čaša, izneo je posluženje - korpicu sa žu-žuom i korpicu sa pitom sa višnjama. Doček i srdačnost kakvu nisam dugo doživeo. Mana… On samo zna da je manastir iz XIII veka i da ga je podigao kralj Stefan Milutin. Ništa više. Mislim se, mlad je, fini je, naučiće. Manastir je malo ustranu od glavnog puta i prolazi se kroz selo gde je odlična česma sa hladnom vodom. Merak.

 

 

 

 

Nastavih dalje, Kučevo, pa dalje prema Golupcu. Put me vodi pored manastira Tumane. Toliko se priča o njemu, zanima me da ga uživo vidim i osetim.

 

Put je stvarno fantastičan, pešice da se prolazi i uživa. Asfalt perfektan. Prizori se smenjuju kao na televiziji.

 

 

Manastir Tumane.

 

 

 

Ajd, da kažem… Meni se ne sviđa. Ne deluje manastirski, nego kao velika predstava, kulisa - moderna, našminkana današnjom estetikom. Nema ni trunku bogougodnosti, skromnosti, pa ni duhovnosti. Okrečeno i izmalterisano, kamen se ne vidi. Belo, šljašti. Konaci, kao kad sam prvi put došao na Kop, osamdesetih. Lepo i prelepo za hotel, ali u manastir se, meni, nikako ne uklapa. Ni traga onoj smirenosti, tihovanju, osećaju izdvojenosti, miru i uzvišenosti koju sam očekivao. Pop preko razglasa poziva „stado“ da se okupe ispod nekog trema na molitvu, ovamo deca ciče, vrište, prodaju se „manastirski proizvodi“ na drvenim tezgama kao na vašaru na Tresijama. Istovaruju se kutije iz kombija koji su u dvorištu manastira. Prodavnica ogromna, samo sam pogledom tražio korpe da se u njih trpa roba. I stvarno su tu. Lepe, kao pletene. Turizam i trgovina, a ne religija, uzvišenost, bogobojažljivost, smirenost. Bar sam ja to tako video. Nešto mi muka pripade, pa odoh.

 

I onda, Ona. Lepotica. Dunavka. Golubac, milioniti put slična fotografija.

 

 

Šta da vam pričam. Ko je bio, zna je. Ko nije bio, neće biti pametniji od mog pisanja. Nek mrdne dupe (pardon, točkove) i neka je izvoza. Dole, gore, od sredine prema kraju ili početku, pa opet. Vozite i umočite ruku u Dunav. Kao surfer. Divite se i vodi i stenju. I širini reke i njenoj upornosti da se probije kroz kamen. Poželite da i sami imate bar hiljaditi deo te odlučnosti da probijete i savladate stenu pred sobom. A da pritom ostanete tako lepi kao što je Dunav. Homolje i Miroč planina nadziru taj put, tu i tamo bacaju svoju senku i dodaju čar putovanju. Jer, rekao je neko mnogo pametniji od mene, nije svrha putovanja samo u tome da se stigne na cilj, nego u samom putu. U slobodi. U skretanju sa puta, gubljenju i nalaženju nečeg mnogo lepšeg, često i važnijeg od samog cilja. Ako imate sreće, srešćete i nekog drugog, zaboravljenog sebe. Samo vozite… tamo negde.

 

Ovo groblje brodova je ostavilo jak utisak na mene. Prolaznoh, svrha, priča...

 

 

 

Vozim, kuvam se, sunce prži odozgo, Bedevija greje odozdo, bari me. Jakna  je odavno zakačena za kofer.  Nema veze, sve je to deo putovanja. Vozim četrdeset na sat. Topim se od sreće, uživanja, lepote i vrućine. Kako me stigne neko vozilo, sklonim se i mahnem mu da me prođe. Primećujem da stalno imam kez na licu, a i zabrinuh se kad sam primetio da se naglas smejem.

 

Od Golupca do Milanovca mi je trebalo preko četiri sata. Svraćam u veličanstveni muzej Lepenski vir. U kafanici na ulazu koja ima izvanredan pogled na Dunav, pokušavam da se malo povratim od vrućine. Kafa, litar obične vode, umivanje, još vode…

 

Ko nije svraćao u muzej, svakako treba da ga obiđe. Od ulaza/parkinga do samog muzeja ima nekoliko stotina metara šetnje kroz gustu šumicu sa drvećem i ostalim zelenišem iz ovog kraja. Lepo su ih označili. Usput su postavljene savremenije kuće iz tog kraja, prenete sa originalnih lokacija. Posebno mi se sviđa ova treća.

 

 

 

 

Šetnja mi je baš prijala, pogotovu što sam imao najslađeg mogućeg vodiča. Kad me taj nije polomio… samo se petlja oko nogu i legne ispred da ga mazim. Jedva sam održao ravnotežu nekoliko puta, a da ga ne nagazim. Šećerlemica koja nije baš tako fotogenična. Mnogo je lepši uživo.

 

 

 

Samim muzejom možemo da se ponosimo. Predivno je sređen, čist, prostran. Rashlađen. Za 600 din, koliko je karta, zaista ima šta da se vidi. I čuje. Prvo se pušta petnaestominutni film iz 1965. kada je otkriven lokalitet Lepenski vir. Pošto mnogo volim stare dokumentarce, meni se baš dopao. Možete ga pogledati i kod kuće. Obratite pažnju na prateću muziku, savršeno oslikava vreme i stil kada je pravljen dokumentarac, kao i na način režiranja. 

 

 

 

 Onda, glavna postavka artefakta koji su tu pronađeni. Ovo je samo nekoliko.

 

 

 

 

Potom, virtuelna tura za kompom kroz naselje kako se pretpostavlja da je izgledalo. Hm, to je na nivou starih igrica. Treba ga osvežiti. U prodavnici suvenira, koji su uglavnom bezobrazno skupi i zaposleni su toga svesni, radilo je jedno mnogo simpatično, ljubazno devojče. Ispričasmo se ona i ja dobrih petnaestak minuta. Zbog tolike cene suvenira, počeli su zaposleni da se obučavaju da ih sami prave. Time će se spustiti cene, biće pristupačniji i lakše će se širiti glas o ovom neverovatnom mestu.

 

Najveći deo muzeja je ostatak (oko polovine) pronađenog naselja. Naravno, to je preneto sa originalne lokacije koja je potopljena prilikom izgradnje brane. Originalna lokacija je bila oko sto metara nizvodno i trideset metara niže. Svaki kamičak su preneli, vratili na pozicije kako su pronađeni. Trud vredan svakog poštovanja. Sa druge strane muzeja, napolju, nalaze se replike koliba u kojima su živeli naši preci.

 

 

Pri izlasku sam popričao sa Draganom, kustosom muzeja. Sjajan lik. I sa njim sam se zadržao petnest, dvadeset minuta, mnogo sam saznao o neolitskom čoveku i Virskom naselju. Zanimljivost koja mi je pala u oči… Na osnovu lobanje jednog od stanovnika, urađena je forenzička rekonstrukcija lica. Kad sam je video, pomislio sam da je moja fotka iz mlađih dana. Ma, tripujem ja, udarila me vrućina. Bradonja k’o i ja, pa mi se čini. U priči sa Draganom o tome kako su izgledali, on reče da jako ličim na „original“. Super, ne tripujem. Čak smo i iste visine, 172 cm. Ja sam bio 171 cm u vreme kad je to bilo bitno. Evo, pogledajte g. Lepenca. Mene znate

 

 

Svratite, popričajte sa tim divnim ljudima, naučite mnogo o prošlosti i uživajte u svemu tome.

 

Polako nastavih ka Milanovcu, tu se natankovah, stalo je samo 10 l, a prešao sam 260 km. Odlično.

 

Već beše pokasno, negde oko šest. Imam još šezdesetak kilometra do Kladova, tamo imam odličan smeštaj u centru grada. Kod g. Pere sam odseo i kad sam se prošle godine vraćao iz Rumunije, tako da znam da je u centru grada, čisto je, klimatizovano (vrlo važno na današnje vreme), srdačni domaćini, ima dvorište za motore, policijska stanica na kraju ulice… Ajd pa kradi sad. Smeštaj za bajkere je 1200 din. Savršeno.

 

Kad sam se raspakovao, vidim da je stigao BMW 1200 RT. Motorčina. Vozač otišao do grada. Kasnije, dok sam sedeo i hladio se, stiže bradonja mojih godina. Željko iz Zemuna. Sjajan lik. Sedeli smo tu i pričali bar dva sata, a onda sam morao da idem i ja da jedem nešto. Doručkovao sam u Petrovcu, oko podneva. Već je deset uveče, stomak traži svoje. Krenusmo zajedno, da bismo nastavili razgovor. Milina kako smo se odmah lepo našli i sjajno ispričali o svemu i svačemu. Imamo i neke zajedničke prijatelje, pa dok smo i njih prorešetali… Jedan od razloga zašto volim da putujem je zato što se upoznaju zaista zanimljivi i kvalitetni ljudi.

 

Kladovo by night. Živahno, vrlo. Rumunski se čuje na sve strane, dosta sveta sa dečurlijicom, opušteno se sedi u njihovoj Skadarliji. Mladež se švrćka, slave rođendane po kafićima, veselo je. Malo večerah kod Dangube, sećam se odličnih škembića od prošle godine. I dalje su odlični. I dve kugle perfektnog sladoleda u poslastičarnici preko ulice. Kugla 100 din, a veličine je kao tri kugle u Beogradu. Sreća, sreća radost. Uživancija.

 

Jutro nije promenilo sve.

 

Nastavak sutra.

 

Promenio pre 2 sati član misa-pei