I drugi, i treći, i…

Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da se raznim vozilima izborimo sa 20-tak metara nemogućeg terena gde ni guranje nije lako izvodljivo, neki se upuštaju u “probijanje novog puta”. Prvi pokušaj završava neslavno…

Posle novih 40-tak minuta stižemo do, ispostaviće se, najteže prepreke na celom putovanju. Najkraćim putem koji je probio buldožer ne može ni Čiroki sa ‘kramponkama’

Sa ovog mesta, put nastavljamo po grebenu planine. Podloga je ulavnom sasušena trava, i pukom srećom kiša je počela da pada tek kad smo prešli travnate deonice.

Mali predah dok ostali stignu, možemo nešto da gricnemo, a imamo i lep pogled na ono šta nas čeka

GPS kaže 1,720 m nadmorske visine. Prizori su fantastični.

Kako nije bilo mesta za manevrisanje, deo karavana (i ja sa njima) odlazi otprilike kilometar dalje kako bismo napravili mesta ove koji se tek penju. Usput, naišli smo na još jednu nezgodnu deonicu gde su Čiroki&sajla opet bili u glavnoj ulozi. Srećom po nas sa zadnjeg kraja sajle, nemam dokaze za to. Ubrzo stižemo do još jednog prevoja.

Lik koji posmatra šlepanje je Srdjan, vozač drugog Nitra, i verovatno se pita šta mu je ovo trebalo Nije mi prvi off-road, ali mi je prvi put da me neko šlepa. Za utehu, ostaje mi činjenica da je posle mene bez šlepanja prošao još samo drugi Grand Čiroki sa ‘all terrain’ gumama. S prednje strane, na sajli su se menjali crveni i zaleni Grand Čiroki, a pozadi Lade Nive, Uaz, drugi Nitro, mali Čiroki, Nissan Terano.

Kako se bližim vrhu uzbrdice, što snagom motora, što tudjih ruku, uspon postaje sve strmiji, podloga sve klizavija, i sledi neizbežno.

Iako se držim onog “gledaj gde hoćeš da ideš a ne gde ideš” vrlo brzo postaje jasno da bez pomoći prijatelja dalje neću moći

Došao je red i na Grand Čiroki (kasnije će se ispostaviti da je to jedan od dva vozila koja su svima nama ostalima omogućila da se ne okrenemo i vratimo). Odmah za njim, optimistički krećem i ja u Nitru.

Uz manju ili veću pomoć ručnog rada, penje se još nekoliko vozila

Sledeći za njima kreće jedan Uaz, i od njega svi očekuju relativno lak prolazak. Medjutim, pojavljuju se neki problemi sa prenosom, i posle prilično velikih muka i manuelnog rada, Uaz se penje na vrh.

Vožnja postaje sve zahtevnija, put sve lošiji. Dolaze do izražaja sve mane i prednosti raznih automobila i opreme. Nakon 40-tak minuta, popeli smo se na 1,700m nadmorske visine, i dolazimo na prvi ozbiljan ispit. 100-tinak metara strme uzbrdice sa mešavinom blata i raskvašenog i razgaženog snega. Prvo kreće nekoliko Lada Niva, i uz malo manuelne pomoći prolaze.

Još malo, i otisnusmo se mi dalje…

A oni koji su znali šta nas čeka, za poslednje pripreme

Vladimir Zaharijev, predsednik opštine Bosilegrad. Čovek kakvog pamtite za ceo život. Ženio se 5 (pet) puta, a po sopstvenoj priči poslednju, sadašnju, ženu je ukrao negde na Kosovu!!?? U Bosilegradu se priča da je njen bivši muž sa sve bombom u rukama došao po ženu, al’ ga je Vlada ubedio da je voli toliko da će pre da pogine nego da je vrati, i čovek se vrati kući sam. Sam za sebe kaže da je najveći brend Bosilegrada, i verujemo mu. Usput, obećao nam je vruću gibanicu u Bosilegradu. Ovaj buldožer iza njega je, po njegovom nalogu, prethodnu celu noć čistio put od snega da bismo mi prošli. S obzirom na zabrinute poglede onih u Trgovištu, ostaje nam samo da se nadamo da je dobro obavio posao. Ono što tu saznajemo je i da odatle prema Bosilegradu vode dva puta. Jedan kojim je Vladimir došao, ali je još ranije zaključio da nam tuda ne bi bilo interesantno, i drugi, na kojem je pomenuti buldožer upravo završio posao. Još malo vremena koje smo proveli na ovih 1,535 m visine smo iskoristili za grupno i pojedinačno poziranje

Konačno, posle sat vremena čekanja stiže i dugoočekivano “tajno oružje”

A neki su pokušali da se igraju, pa su morali da traže pomoć prijatelja…

Neki da se malo igraju

Tu smo “malo” čekali. Neki su vreme iskoristili za odmor

Nakon 40-tak minuta stižemo do jednog prevoja.

Uskoro za tim, kreće i prvi uspon

Posle 15-tak minuta majstorisanja krećemo. Ubrzo napuštamo asfalt, i stižemo do prve, istina lagane prepreke:

Pri izlasku iz sale gde su nas dočekali vidimo gomilu radoznalih ljudi koji nas ubedjuju da nismo normalni kad hoćemo da idemo preko Dukata, i da nemamo nikakve šanse da prodjemo. Naravno, oni ne znaju da mi imamo i tajno oružje  Kako u karavanu učestvuju vozila raznih godišta i stanja, uopšte nije čudno da je jedna Lada Niva otkazala poslušnost pre nego što smo sišli sa asfalta