3. dan 9. 9. 2013. godine Buđenje, pakovanje, kafa u gradu, doručak i pokret. Kada smo juče bili na Zlatarskom jezeru, videh nekakav put koji obilazi sa leve strane oko jezera, ide ka Jasenovu ili tako nešto, zaboravio sam naziv. Skrećem njim preko mosta, vozikam se i vidim stazu koji silazi do jezera, spuštam se, kuvam kafu, odgovaram na poruke i meditiram. Oblačno je još otkako sam krenuo sa Zlatibora, ali neće valjda? Kišno odelo nemam, nisam ga poneo (jedan od mnogih zajeba, tj. NAJVEĆI), ali planiram da svratim do neke poljoprivredne apoteke pa ću uzeti ono zeleno da mi se nađe. U Novoj Varoši stajem da sipam gorivo, krećem sa pumpe, kiša. Ma rekoh, ovo je prolazno, pičim dalje. Izlazim iz grada, ono „prolazno“ prelazi u „lije k’o iz kabla“. Polukružno i nazad po odelo. Dobar dan, dobar dan. Odelo kišno i 20 kvadrata celofana da pokrijem stvari. 675 dinara. Može. Pokrivam stvari, vežem, oblačim odelo, a u glavi misao sledeća „ODLIČNO ODELO, kupujem još jedno u povratku sigurno“! Sedam na Vespu, i čuje se ono čuveno cssssssssssssssssssssss. Ono „odlično“ odelo puče između nogu. Ma, tu ni ne kisne, nema veze. Mhm, važi što ne kisne. Kiša je smanjila, ali pada, vozim dolinom Lima, nailazim na tablu Mileševa, bio sam jednom na ekskurziji, ali bih voleo opet da svratim, idem tamo. Lim u pozadini ulepšava fotku. Sipam gorivo u Prijepolju, odmaram se, sušim, i idem do Mileševe. Nema potrebe da pišem koliko je tamo lepo, verovatno je neko bio, pa mu je jasno. Oni koji nisu, trebali bi da odu! Tamo provodim neko vreme, pravim fotke, javljam se Maretu, Maksi, Nadalini i vraćam se nazad u Prijepolje, sedam da popijem kafu! KOLIKO LEPIH ŽENA TAMO IMA LJUDI! Zaljubljujem se jedno šest puta i kontam da je vreme da krenem dalje, jer da se ženim još sam mlad + Mileševa je blizu! Idem na Jabuku, nema gužve, sam ja, a red iz Crne Gore dva kilometra. Kiša pada, stajem da protegnem noge pored puta, kad eto ti nje, moje nove drugarice sa kojom sam se družio najmanje pola sata. Umiljavala se, skakala, mazili smo se, pentrala se po motoru, stvarima i meni. Žao mi je, ali moram dalje. E’o ti klopica pa se vidimo drugi put, kiša pada sve jače i jače, u Pljevljima stajem da vidim na šta mi liči onaj celofan kojim sam pokrio prtljag, a on u fronclama. Skidam kabanicu, jakna mi je vodonepropusna pa ću voziti u njoj, pantalone imam, a stvari mi neće iskisnuti. Tu mi prilazi lik, i on je vozio Vespu, skoro ju je prodao, u Novom Sadu sada živi, prepoznao me sa nekakvih fotografija sa fejsa, poznaje još neke ljude sa kojima se vozim, razmenismo brojeve, poslasmo fb rikvestove i teraj dalje. Na Đurđevića Tari potop. Pijem kafu, klopam čorbicu, divan pogled na most, brdo motorista, svi se javljamo jedni drugima. Odlazim da napravim nekakvu fotku, ostavljam stvari napolju pod suncobranom, ranac i jaknu, i zamolim jednu ekipu da mi ih pričuva. Kiša je naravno pojačala, suncobran počeo da propušta, epilog mokar ranac, mokra jakna iznutra. Skidaj postavu, imam ih dve u jakni i piči dalje ka Žabljaku. Tok misli ide otprilike ovako. Planirao sam da budem tri, četiri dana gore, i za smeštaj nisam hteo da dam više od 10€ po danu. Kiša pojačava, okej, ma daću i 20€, šta je to, tri dana 60€, ma sve kul. Narednih deset kilometara, ma ostajem dva dana, šta imam da gledam četiri dana, po 30€ i superiška, okej, ako budem morao daću i po 40€ pa kako bude. 5 kilometara pre Žabljak, UZIMAM SOBU U NAJSKUPLJEM HOTELU ZA 50€, IDEM U SAUNU I NA BAZEN, UJUTRU SE VRAĆAM ZA BEOGRAD! Mrak, kiša, ovo je horor, dolazim na Žabljak. Rekoh mene neko zajebava? Kakva je bre ovo selendra, dve ulice, tri kafića, dva restorana, dva marketa, nekoliko hotela i to je to? Kakve sam ja fotke video, šta je bre ovo? Kiša ubija, parkiram Vespu kod marketa Voli, pogledam preko puta, Tourist info, nekakva brvnarica, ulećem unutra, a tamo dve devojke i toplo! Okej, našao sam se smaštaj, mislim se u sebi. Ja ću na fotelju a njih dve na trosed. Ili bih mogao između njih, hladno mi je! Idem sad po pivo, zaključamo se, ljubimo se i pričamo do kasno u noć! - Hello! - Ćao! - O, naš si. Izvoli? Kako mogu da ti pomognem, šta ti treba? - Zagrljaj bi mi legao, ček da skinem jaknu! Sada mi samo to treba! Malo pažnje i ljubavi! - Hihihihihi! Lud si, šta ti stvarno treba. Au al’ si pokisao! - Rekoh ja, samo malo pažnje, ljubavi i vatre. To je to. Pronalazei mi sobu za 10€, odlazim tamo, domaćini superiška, daj sve mokre stvari da ti osušimo, kafa može, sok, imaš wi-fi ako ti treba, odakle ideš, kako smeš sam Vespom? Đed je naravno glavna figura u kući, pita me šta ću da obilazim, kažem mu da sam video fotke nekih jezera na foursquare-u, ali tamo ne piše koja su. Dva minuta kasnije, imam plan šta bih obišao, deda je naravno prepoznao jezera sa fotografija odokativnom ili ti šac metodom (jedna drevna tehnika izBosne). Kupanje i nazad u grad na pivo sa devojkom iz turističke kućice. Tu mi ona daje još nekakve informacije šta je zanimljivo, šta bih trebao videti, gde da klopam, pijem pivo i slično. Spavanje, jer sutra je novi dan. 4. dan 10. 9. 2013. godine Ustajem pre alarma, konačno vožnja bez prtljaga, samo kofer i ranac. Uveče sam odlučio da mi se Modro jezero najviše sviđa i da ću njega prvo da pogledam. Nekoliko puta do sada sam pominjao google maps, definitivno, bez preterivanja, najkorisnija stvarčica na ovom putovanju! Uplatio sam roming paket kod mts-a, 1500 dindži mesec dana, besplatni pozivi, poruke i net. Tako da pored gps-a koristio sam i gprs radi boljeg pozicioniranja. Sipanje goriva i pravac Stožina. Put odličan, uzan, negde ima šljunka, ali ne žurim, krenuo sam u obilazak. Uživam u predelima, posle dva stajanja aparat ne vraćam u ranac već ga stavljam oko vrata. Prolazim tablu na kojoj piše Modro jezero i Srablje ne skontavši uopšte da bih tu treba da ostavim motor i pičim pešice ka njima, domaćini su mi rekli da se ta dva jezera ne vide sa puta, već do njih ima jedno pola sata pešačenja. Idem dalje, Valovito jezero mi ostaje sa leve strane, tjah, njega ću obići kasnije. Dolazim do Sedla, bukvalno vozim kroz maglu, tu se raspitujem za Modro jezero i nekakav super-čikica mi kaže da se vratim do ono table, parkiram i onda pešice dalje. Svi ljudi na ovom putu koje sam pitao za nešto su bili ljubazni, ima nade za čovečanstvo. Jeeeej! Ili ima nekakva tajna materija u nama koji vozimo motore. Vraćam se, opet pored Valovitog jezera, rekoh, daj bre da popijem kafu ovde, spuštam se do dole, više od sat vremena, okej, pogrešna procena, nisam hteo stazom, već ću ja kuda se meni sviđa. Ovde sam popio najukusniju kafu u životu! Pentram se nazad, gore dolazim mokar kao čep. Napomena, obavezno nositi dve, tri maje kada se ide na Durmitor, ili aktivni veš, koji sam imao, al’ mi ostao u sobi. Stigao sam do Vespe, klopam, i idem do Modrog i Srabljeg jezera. Motor ostavljam pod Stožinom, pratim google maps, pentraj se preko ovog brežuljka, spusti se ovuda, ne mogu ovuda šiblje, gledaj koliko kamenje i slično. Do tamo sam pao tri puta, užasno je klizavo, još je rano, rosa nije spala. DOKAZ! Ali pogled na Modro jezero ostavlja bez daha, vredelo je! Srablje je blizu, ne bi trebalo više od deset minuta. Nailazim na močvarno zemljište, rekoh nema ga, na fonu vidim da bih trebao još malo napred, prolazim iza nekakvog žbunja i pronalazim ga, ono je verovatno najmanje jezero koje sam obišao. Iza ovog žbunja je sakriveno Srablje jezero. Počinje naravno kiša. Vraćam se, pojačava, ali baš me briga, pomirio sam se sa tim da ću da kisnem, ne mogu ništa da promenim, krenuo sam bre da uživam. Vraćam se na Žabljak, prolazim pored Pošćenskog jezera, onako, ne sviđa mi se nešto posebno, neću ni da ga fotkam. Kiša je prestala i palim do Crnog Jezera. Ulaz je 3€. Brdo turista. Rusa, Poljaka, Francuza i Ukrajinaca najviše. Pravim nekoliko fotografija, čujem se sa Ivanom, drugaricom sa kojom sam trebao da provedem neko vreme na moru, oni se vraćaju za Beograd preko Žabljaka, odlučujem da sutra napravim krug oko jezera, vraćam se u grad, idem sa njom na klopu i piće. Odmor, čitanje, do grada na pivo, i spavanjac. Ujutru je novi dan. Relja, kolega sa faksa je video da sam na Durmitoru (Relja je fotograf, obožava Durmitor i preporučuje mi neka nova jezera), između ostalih, Jablan, jezero koje je stanište tritona, daždevnjaka koji živi u vodi. Danas sam video na Crnom Jezeru tablu na kojoj piše da se do gore stiže za 2 sata. U kondiciji sam, probaću.

1 dan. 7. 9. 2013. Sve je počelo pre godinu, tri meseca i šesnaest dana. - Šone, Vespu smo ti parkirali ispred zgrade, sve ti je tamo, ključeve smo ostavili kod Nadaline. Hajde srećno pa da se lepo voziš. - Ali Kovače, nisam ti dao pare? - Ma lako ćemo za pare Šone. Tako sam kupio svoj prvi motor. Od tada za godinu dana zgazih nešto preko deset ’iljada kilometara. Novi Sad, Zrenjani, Vrujci, Beograd i okolina. Hmmmm... Gde dalje? Na more? Ma da, na more. Ali, kuda, šta i kako? Svakom dođe trenutak kada želi da promeni nešto u životu, svako od nas nekada kaže, e dosta je, neću više ovako, daj bre nešto da menjam. Kod mene se sve to poklopilo nekako u isto vreme. Divna prilika da se obiđe Durmitor (još onomad kada sam pročitao Madiv-ov putopis razmišljam o tome). Odrađen veliki servis, Vespa pokupljena, testirana, mož’ na zadnji i skače preko ležećih. Pakovanje i paljba. Plan je da se ostane što duže na putu, sa količinom novca koju sam poneo. Dakle, kampovanje + nekakav jeftin smeštaj sa što više vožnje. Pripreme su trajale čitav dan. Dobro, možda malo više. Da sad ne bih pominjao sve ljude koji su mi pomogli, zahvalnicu u stilu Zvezda Granda ostavljam za kraj. Pakovanje završeno u 4, sat navijen za 7. Nekoliko dana ranije, Mare kaže da je uzeo slobodan vikend da se on i Ines provozaju; rekoh hajte sa mnom dan ili dva, ako vam odgovara moja putanja, ako ne, menjamo kako hoćete pa ja posle nastavljam svojim putem. Dogovor je pao, idu sa mnom. Kada smo kod putanje, kupljene su auto mape Srbije i Crne Gore, samo Crne Gore, gledao google maps do besvesti. Putanja je trebala biti sledeća, Beograd – Divci – Mionica – Divčibare – Zlatibor – Tara – Zlatibor - Nova Varoš – Prijepolje – Jabuka – Pljevlja – Most na Đurđevića Tari – Durmitor – Mojkovac – Biogradska Gora – Podgorica – Ada Bojana – vožnja po primorju – Lovćen – Kotor – Dubrovnik. Kažem da je putanja trebala biti takva jer sam je „malko“ promenio. No, o tome kasnije. Budim se, odlazim do Makse da pokupim neke stvarčice, a on kao pravi prijatelj me čeka u kimonu i moli se za sunce na ovom mom putešestviju! Ipak je trebao duže da se moli Bogu Sunca. Ines i Mare dolaze do mene, pakujemo se i krećemo. Stajemo na Brdu da uzmemo nešto za klopu i pravac na Ibarsku. Na izlasku iz Beograda nekakva gužva, vreme predivno. Stajemo u Lipovačkoj šumi, klopamo, pričamo o „suludosti“ plana i teramo dalje. Natovarena Vespa izgleda ovako nekako. Brzo prolazimo Ibarsku, skrećemo desno prema Lajkovcu, idemo do Divaca te tu levo preko pruge ka Mionici. Odavde kreće krivinarenje, osmeh bi bio oko glave da nema ušiju! Put do Divčibara je krivina do krivine, asfalt je dobar. Prolazimo pored nekoliko šatri, mi smo naravno sa mladine strane! Dolazimo na Divčibare (nikad pe nisam bio gore), pijemo kafu, gušterišemo se, gledamo kartu i razmišljamo kuda ćemo dalje. Vidimo natpis Tometino polje, Maretu i meni to poznato i onda skontamo da su dole enduraši-sektaši organizovali nekakvo okupljane, dogovor pada idemo tuda do Požege pa ćemo na Užice i pravac Zlatibor. Taj deo puta je odličan. Vozimo negde oko pedeset, predeli fantastični, ovde je saobraćaj misaona imenica! Ovo su dva transformersa koja se nisu teleportovala na pravo mesto. Prolazimo kroz Duškovce, tu nailazimo na zanimljivu crkvicu, stajemo, pijemo vodu koja je ledena. Crkva Sv. Trojice je podignuta na mestu gde je bila bolnica u I svetskom ratu. Na istom mestu se nalazi i spomenik palim borcima Brzo prelazimo deo puta do Požege i Užica. Pentramo se na Zlatibor, nemamo nikakav smeštaj rezervisan, Ines zove drugaricu koja gore ima apartmane i pronalazimo apartman za četvoro za 40€. Kul, ako ne nađemo ništa jeftinije, odgovara nam. Na komplet lepinju stajemo usput, unosim sedmodnevnu dozu holesterola i idemo dalje, prioriteti moraju da se znaju! Ulazimo na Zlatibor, pogledamo desno i skontamo da je tu turistička organizacija! Koči, staj, uleći unutra i raspituj se za smeštaj. Kasnije se ispostavilo da je ovo odličan sistem za traženja istog, naravno ako šarmiraš damu koja radi unutra. Sa brkatim muškarcim mislim da ne radi! Nisam probao i nemam preveliku želju. - Dobar dan. - Dobar dan deco. - Nama treba nekakav smeštaj za večeras, što jeftiniji a što bolji! Do 10€ po osobi. - Ma mnogo je to, sad ću ja vama da pronađem nešto jeftinije. Ljubazna gospođa okrenu nekih desetak brojeva, sve puno! Aman ljudi, k’o da je cik sezone! Evo ga, ima slobodno, superiška. Dva minuta kasnije javlja lik da je pogrešio i da nema ništa slobodno. Mi se zavaljujemo u fotelje i čekamo dalje. Pola sata kasnije, Ines, Mare i ja u novom apartmanu od 70+ kvadrata, 5 minuta od centra Zlatibora za 25€. Bacaj stvari, kupaj se i napolje! Čaj, limunada, pivo, dva kruga i nazad u apartman. 200 km danas zgazismo, superiška. Čaj, limunada opet, ja nešto kilav, tripujem se da me prehlada hvata; kasnije sam skontao da je u pitanju samo po 2, 3 sata spavanje prethodnih nekoliko dana. Dok smo čekali gospođa da nam pronađe smeštaj, Ines se do’vati nekakvih letaka, gde ćemo sutra, šta ćemo i kako ćemo? Prvobitno smo trebali na Taru, ali odluka pade na nekakvu pećinu. Naravno, planovi se pravi da bi ih menjali, je l’ tako? Ma kakva pećina, hajmo na meandre Uvca? Može? Mooooože! Pali google maps, gledaj kartu. Ček bre, kakav maps, daj da cimnemo Muljaza, to je njegov kraj, on garant zna kako ćemo tamo. Jedna poruka, druga poruka, treća, peta, stotridesetpeta. Okej, valjda znamo. Poslao nam je link ka svom putopisu od gore, pa ćemo se snalaziti. Ima malo makadama, ma šta je to za Vespu? Kovač ju je izveo na enduro put, vraća se korenima. Al’ ne lezi vraže. 2 dan. 8. 9. 2013. godine Buđenje, šetnja, pijac, tradicionalni lagani Srpski doručak (pola kile pršute i toliko kajmaka, pakovanje i paljba). Zlatarsko jezero, Nova Varoš, Sjenica, i onda putem ka Ivanjici tražimo plavu tablu na kojoj piše Družniće i Ursule. Naravno, tražimo je na levoj strani jer je Muljazu bila na desnoj. Sve fotke smo skinuli iz njegovog putopisa i otprilike znamo kuda treba da idemo. On pali taj dan na jezero da proba nekakav čamac, pa se organizujemo za pivo popodne. Krivinarenje do Nove Varoši, stajemo na jezero i fotkanje!!! Dan prelep, sunce prži, ja u crnoj jaši, samo se smeškam. Da sam ovde znao koliko ću kisnuti do kraja ovog putopisa, ne bih mrda još najmanje tri sata. Fotografija sve kaže A sad jedna sa ekskurzije sa razrednom. Mnogo smo jaki, ludi i brzi. Ove najjače je ranac oborio u jednom trenutku. Bukvalno! Do Nove Varoši smo brzo stigli, tankanje goriva i preko Zlatara ka Sjenici. KRIVINE! Na nekoliko mesta je loš asfalt posebno kako se približavamo Sjenici. Kada kažem loš, mislim da je meni bilo mučenje na Vespi, mali točak i četvore oči otvorene. Ovde smo primetili čudnu stvar, majmuni su ladno izokretali putokaze, i sada skoro svaki drugi pokazuje pogrešan smer. Ček bre, gledaj kartu, pali google maps, sve to ponovi dva, tri puta, i onda piči dalje. Dolazimo u Sjenicu, skrećemo levo ka Ivanjici, Sjeničko jezero nam ostaje sa leve strane (lepo je i veliko, na žalost nemam fotku), nastavljamo dalje, nailazimo na tablu koju tražimo, skrećemo sa glavnog put, nismo napravili dva metra, neko svira! Stajemo, kad ono Muljaz! Ladno smo u isto vreme naišli, a vi sada računajte kolika je verovatnoća za tako nešto. Pozdravljamo se, preuzimamo nove instrukcije i pičimo! Odavde sve do vidikovca je makadam (na mestima odličan, a na drugima „konjino šta ti je ovo trebalo, mogao si se lepo baškariti na Tari ili negde u Grčkoj“! Nailazimo na sve raskrsnice sa fotografija iz putopisa i naravno da se gubimo dva, tri puta. Vozili smo do gore dooobrih sat vremena. Okej mi je Vespom da idem uzbrdo, ali nizbrdo je hardcore! Koči, pazi, vodi računa, mali točak, veliko kamenje. Kaže Muljaz, samo do kraja puta, tu ostavite motore i to je to. Došli, ostavili motore, pali google maps, tu smo bre, ali vidikovca nigde. Ode Mare da ga traži, vraća se, kaže nema ga. Kontamo da smo promašili put i da smo trebali još napred. Vidimo da smo tu, ali kako dalje? Mareta za rukicu i hajde još jednom da vidim šta si ti to video. Penjemo se, on se baja popeo do vrha i gled’o desno, a levo ništ’! Opet pali fon, gledaj mape, ma bre tu smo, na dvesta metara, Ines smo poslali u izvidnicu desno. Vraćaj se po aparat i nazad na vidikovac. Stvari ostavljamo sve na motoru, ako nekome trebaju da ih ovde krade i nosi, neka nosi! Tu nalećemo na čoveka sa Ivanjičkim tablica. - Kako se ovaj skuterom pope dovde? - Nije to skuter, to je Vespa. Da Vas pitam, vidikovac? - Ma deco, to vam je odmah ovde preko brda. Zovi Ines da se vrati i pravac tamo. Predeli prelepi, fantazija. Na vidikovcu zatičemo ove ljude koje smo pitali kako do tamo, oni doveli neke strance, ovi se raspametili. Tu imamo napade smeha, fotkamo se, razgledamo, uživamo. Mare i ja se tarzanišemo (poskidali se goli, dobro, ne baš goli), sunce prži. Krećemo ka motorim i dešava nam se jedina neprijatnost na ovom putu. U stvari, to i nije tako velika stvar, al’ sam ja sklon preuveličavanju stvari koje me baš isteraju iz takta. Silazimo sa platforme i vidimo ljude koji idu ka nama, Mare kaže, ček da sačekamo da prođu. Prođoše oni pored nas, dobar dan, dobar dan, i poslednji lik staje, reče ime i prezime, on je čuvar rezervata Uvac i pita nas drčno i bezobrazno kome smo se javili da dođemo tu. Mi malo zatečeni, reko ovaj nas zajebava. Kažemo da se nismo nikom javili, nismo znali da treba. I tu sad on kreće da drži predavanje kako smo trebali da vidimo nekakvu tablu, posle se ispostavilo da ju je Mare video, ali nigde nismo videli da treba nekom da se najavimo . Tri minuta kasnije kreće priča kako je ulaznica 100 kinti + 800 za vožnju brodićem meandrima i slično. Svi koji me poznaju znaju da nisam konfliktna ličnost već prava mica (kako sebi lepo tepam), ali ovaj me istera iz takta skroz. Ines i Mare vide da gorim i privode stvar kraju. Dobro, je l’ treba da platimo? A ovaj lik nam šest puta pokazuje priznanice iz torbe i smara. Daj bre čoveče da platimo šta treba, ako treba i da se nosimo. Na kraju, ništa ne treba da platimo već eto da znamo. Mene ubija taj glupavi pristup. Generalno svi bi da kažnjavaju a niko da uradi nešto da se promeni. Nemam ništa protiv plaćanja i treba da se plaća, platiću i dve hiljade, ali kada naprave putokaz do vidikovca, kada poprave put do gore, kada ne budem morao da se javim čuvaru da hoću gore već kada on uvek bude gore da me sačeka. Do tada, ne dam. Za razliku od turističkih radnika u Crnoj Gori ovi naši bi samo da uzmu pare, stave u džep a ulaganja u prirodna dobra, nisu ni bitna. Odlazimo do motora, sa gorkim ukusom Uvca u ustima. Gorak ukus je nestao neposredno posle pršute koji je ostao od doručka. Nema potrebe da potenciram kako sve vreme svoje smeće skupljamo i nosimo sa sobom. Seli da klopamo, opet nailazi majmun i kaže nam kako smeće da ne bacamo tuda već da ga ponesemo, aman je l’ mene neko zajebava? Šta je ovo, skrivena kamera? Klopamo, izležavamo se, pravimo fotke i ja manje uspešno stavljam bočicu plina u pliner! Kad sam pošao da zavrnem onaj krug odozdo, boca pod pritiskom izleće i počinjemo da se jurimo. Na kraju 1:0 za mene, stigao sam je, ali od nje nema ništa, prazna. Poneo sam dve, sve kul. Krećemo nazada, makadamom nizbrdo! Dole smo za dvadeset minuta, sada znamo put. Čujemo se sa Muljazom da vidimo gde ćemo na pivo, oni zapalili na Kokin Brod, pivo ostaje za drugi put. Pravac Ivanjica. Ivanjica je prelep grad, bar ovo što smo videli, živ, brdo ljudi; sedamo na kafu, smišljam gde ću i kako dalje, Mare i Ines piče za Beograd. Idemo zajedno do Požege, tu se pozdravljamo, ljubimo i svako svojim putam. O farovima na Vespi ne bih puno pričao! Tu su skoro za ukras. Dolazim do Zlatibora, uvalim se ili iza nekog vozila ili ispred pa koristim svetlo njegovih farova. Mnogo mi se svidele one krivine od Zlatibora do Nove Varoši, greota to da vozim noću. Za šator je ’ladno, pičim u centar pa ću da pronađem nekakav smeštaj. Nalazim apartman, plaćam ga 12€, ima svoj parking. Nemam snage da idem do grada, ali za brčkanje u kadi punoj vrele vode imam i te kako! Sat vremena kasnije, čovek žaba ušuškan u krevet razmišlja kako i gde će ujutru. Plan je Durmitor.

Valovito jezero na Durmitoru Barno jezero, opet na Durmitoru Skadarsko jezero

Durmitor, prošle sedmice.

@Oroku Hvala veliko na brzom odgovoru!

@Oroku, na kom ste prelazu presli u BiH? Hvala unapred. Jesu vam proveravali zeleni karton ili mozda prodje ona prica "Znate, na dnu kofera mi je i slicno"? :moto3: EDIT: Putopi je naravno odlican, od tebe se to i ocekuje!

@svestenik, znas li kako se zove ovaj model konkretno? Odlicno izgleda, pa se nosim mislju da pazarim. Mislim da u Arsenalu u beogradu prodaju Mora nozeve. Maxxo, pomoc prijatelja?

@Goshke, e'o malo i kritike. Model je lep (druge fotke na kojim je ona su mi bolje); ali ne razumem stikle, suknju i dres?

ODLICNO! O D L I C N O! Juce stigoh do seste epizode, danas nastavak sledi. P. S. U buducnosti, staviti engleski titl i onda kaciti na adv i slicne forume! :takoje:

Drustvene mreze su danas GLAVNO ORUZJE za bilo kakvu borbu, ako se na dobar nacin iskoriste! Te mislim da bi u tom smeru trebalo razmisljati. Ako se kampanja izvede do kraja kako treba (simpatican dizajn, koji ce "terati" ljude da to fotkaju i dele po fejsu, tviteru, instagramu (bila je slicna fora sa "MESTO ZA LJUBLJENJE" natpisima, naterace ih da malo vise razmisljaju o tome). Rad sam da pomognem, koliko mogu. Finansijski, idejom ili na neki drugi nacin. Znam jos najmanje deset ljudi, koji se do sada nisu oglasili u ovoj temi, a radi su da pomognu, da ih ne nabrajam sad. (Racunajte da ce se u akciju ukljuciti pre svega pored nas koji vozimo motor, nasi prijatelji, porodice i svi oni kojima je stalo do nas, a razumeju nasu ljubav ili potrebu u vezi sa dvotockasima). E, sad, jedna stvar koja me kopka i mislim da ce biti problem je: Koliko ce takav natpis biti uocljiv i vidljiv vozacu koji prelazi vozilom preko njega?! Fora sa "mestom za ljubljenje" je bila dobra (mali natpis, posmatra se ipak sa neke visine (1,6m, 1,8m, zavisi ko je koliko visok), ali ovo iz vozila ;mislim da nije zgodan ugao posmatranja, osim vozacima SUV-a, kombija ili kamiona. M? U prilogu je fotka mesta za ljubljenje.

Drustvene mreze su danas GLAVNO ORUZJE za bilo kakvu borbu, ako se na dobar nacin iskoriste! Te mislim da bi u tom smeru trebalo razmisljati. Ako se kampanja izvede do kraja kako treba (simpatican dizajn, koji ce "terati" ljude da to fotkaju i dele po fejsu, tviteru, instagramu (bila je slicna fora sa "MESTO ZA LJUBLJENJE" natpisima, naterace ih da malo vise razmisljaju o tome). Rad sam da pomognem, koliko mogu. Finansijski, idejom ili na neki drugi nacin. Znam jos najmanje deset ljudi, koji se do sada nisu oglasili u ovoj temi, a radi su da pomognu, da ih ne nabrajam sad. (Racunajte da ce se u akciju ukljuciti pre svega pored nas koji vozimo motor, nasi prijatelji, porodice i svi oni kojima je stalo do nas, a razumeju nasu ljubav ili potrebu u vezi sa dvotockasima)> E, sad, jedna stvar koja me kopka i mislim da ce biti problem je: Koliko ce takav natpis biti uocljiv i vidljiv vozacu koji prelazi vozilom preko njega?! Fora sa "mestom za ljubljenje" je bila dobra (mali natpis, posmatra se ipak sa neke visine (1,6m, 1,8m, zavisi ko je koliko visok), ali ovo iz vozila ;mislim da nije zgodan ugao posmatranja, osim vozacima SUV-a, kombija ili kamiona. M?

Prodato kolegi sa foruma.

Peco, ako ne mozes da iscimas tog ortaka U Beogradu, pokupicu ti ja kartu, a ti i @Neskroman se dogovorite oko placanja.

Kako nemam nameru preko leta da se gojim (mada, nikad se ne zna) , cena ide dole na 2.000 dindži. Bez veze mi stoje kod kuće.

@boki.64, Naručih ih na fejZbuku, SSTactital se zovu likovi koji ih donose. Imaju brdo modela.

Kao što naslov kaže, prodajem Pantalone, MFH US 3 COLOR DESERT, veličine L. Kada su mi stigle, provalio sam da mi ne odgovara L veličina (velike su mi, imam 86kg i 181cm sam visok, idealne bi bile verovatno za nekog 95-100kg). Obim struka 100cm (moguće ga je kaiševima sa strane smanjiti malo), dužina nogavica nešto malo više od 110cm. Pantalone su za leto, proleće, jesen. Cena je 25€, koliko sam ih i ja platio. Pantalone su nove. Kontakt: Nenad 064/1201160 ili PP.

I mogao bi da napises okvirno koliko ti je budzet. Mislim da u Louis-u mozes za pocetak da pronadjes pristojne jaknice za cirka 50, 60e, ako se ne varam. I OBAVEZNO, nemoj da zalis kintu za rukavice! VERUJ MI, jos uvek se dvoumim da li su one bitnije ili kaciga. Mozda sam malo preterao, ali... Svaki pad u mestu, i generalno pri svakom padu covek se nagonski docekuje na ruke. Majku mu, slatka je ta voznja u dvoje na skuteru. :moto3: Prosle godine, devojka (sada bivsa ) i ja smo na Vespi et4 (150 kubika) obisli skoro pola Srbije. :jee: Ako ti treba jakna za probu, kaciga, cisto da vidis kako ti stoji, ili da li ti odgovara kalup, a mrzi te da se cimas po prodavnicama i slicno, uvek mozes da cimnes nekog sa foruma, kontam da ce ti 80% ljudi izaci u susret i pozajmiti deo opreme za probu. Naknada u cokoladicama, pivu i ostalim slatkisima se podrazumeva!

#1 - 3 boda #2 - 2 boda #3 - 1 bod

Evo jedne fotke iz Toskane.

Evo odgovora dokle su stigli! :moto3:

Ekipa je noćas trajektom, ako se ne varam, iz Ankone došla do Splita. Danas su malo osolili guz'ce, ako je verovati fotografijama na fejZbuku!