Ubi me posao Doktore, pa ne stizem! ;D Dead Man's Corner Jedan od najvaznijih ciljeva 101. americke vazdusnodesantne divizije bio je grad Carentan. Odprilike na pola puta izmedju njega i Ste Come du Monta, nalazi se raskrsnica puta za Carentan i Utah plazu. Ovo je bio najkraci put kojim su tenkovi sa invazione plaze., mogli da pomognu padobrancima u daljem napadu. Ovde je doslo do prvog vece ''sudara'' nemackih padobranaca (Fallschirmjagera) i americkih ''vristecih orlova''. Udario junak na junaka - kako kaze narodna pesma. Na raskrsnici se nalazi kuca u kojoj je bio smesten nemacki padobranski stab i bolnica. Sama raskrsnica je dobila ime po tome sto je jedan americki tenk tipa Stjuart, pogodjen Pacerfaustom (rucni raketni lanser) nekoliko dana stajao unisten na samoj raskrsnici. Posto je trebalo vremena da ekipa koja je zaduzena za asanaciju bojista ukloni les vozaca, padobranci koji su odlazili i dolazila iz pravca fronta, poceli su da opisuju mesto kao ''raskrsnica kod mrtvaka''... :o Znate i sami sta se desava kad nekome zakace ''nadimak'' ... ;D U samoj kuci smesten je muzej padobranaca. Po koncepciji,atmosferi,sadrzaju i autenticnosti mozda najbolji (a najmanji) vojni muzej u koji sam do sada posetio. Prizemlje je posveceno nemackim padobrancima. Prostorije su ''vracene'' u vreme kada je u njima bio stab i bolnica Falschimjagera. Namestaj,slike,naoruzanje....rupe u zidovima....sve autenticno. Prvi sprat je ''odradjen'' tako da imate utisak da se krecete unutar C-47 Skytrain i sve je posveceno americkim padobrancima. Svetlo je priguseno i cuje se zvuk motora, flakovi itd. Cak je uredjena i manja bioskopska sala u kojoj se mozete odgledati film o padobranskom desantu juna 1941. A onda najlepsi deo i ujedno najvece iznenadjenje! Prodavnica!!! :o :o :o Ma sta prodavnica.....supermarket....RAJ ;D ;D u okviru samog Muzeja. Milina jedna....da se opremite ''od glave do pete''! Ima BUKVALNO svega. Prodavci ljubazni i razumeju se u tematiku.Cak ni jedno staro zakeralo poput mene, nije moglo da im nadje slabu tacku. Mozete da zamislite kad sam nasao Scharfschutze bedz u sva tri ranga :o Uniforme u svim velicinama,oprema, naoruzanje itd. Ako ste bas pri $ mozete da umesto fenomenalno odradjenih replika, pazarite i originale. Prosto covek ne zna za sta da se odluci. A ja sa motorom, u koji ni igla vise nema gde da se stavi :'( :-[ Dobio sam zelju da na ovome mestu provedem ostatak svog odmora, ali je moja zena bila drugacijeg misljenja. Prvo je krenula sa molbama da bi na kraju bila prinudjena (uz odobravanje prisutnog personala ) da upotrebi neke od izlozenih rekvizita, kako bi me ''ubedila'' da treba krenuti dalje. ;D ;D Posto sam kupio nekoliko ''sitnica'' ;D ;D (koje sam do BG morao da nosim u jakni, posto mesta u koferima nije bilo) teska srca, uputismo se prema Carentanu.

Akrobacije mladih nada! Lepota na dva tocka!

Evo malo slidza iz Bataje..... ;D

Nisi se prevario. COD je bio vrlo konkretna inspiracija, za mnoga mesta koja sam posetio prosle godine u Ardenima i ove u Normandiji. Svima koji povremeno''zive u CODu'' a tome ima vec skoro pet godina, dobro su poznata imena mesta o kojima govorim u putopisu. Svake veceri oko 24h na serveru IP: 193.47.83.216:28965 moze se videti lepa ''akcija'' u Carentanu ;D ;D A za one koji mogu da po hiljaditi put gledaju ''Band of Brothers'', poseta ovim mestima sigurno bi bila nesto poput hodocasca ;D

Sainte-Mere-Eglise Pricu o ''padobranskom'' delu naseg obilaska Normandije, pocinjemo u mestu Sainte-Mere Eglise. Ovaj gradic se nalazi na sredini puta koji direktno vodi prema plazama Utah i Omaha, tako da je vec samim tim bio postavljen za jedan od najvaznijih ciljeva americkih vazusnodesantnih snaga. Ove novoformirane jedinice prestavljale su elitu americke armije. Sastavljeni iskljucivo od dobrovoljaca, predstavljali su snagu sa kojoj nije trebalo ''izmisljati'' motiv za borbu, sto je bio problem sa kojm se cesto suocavala komanda ostalih jedinica americke vojske. Isticali su se i opremom koja koja se vecim delom razlikovala od one koju je imali ''obicna'' pesadija. Jakne i pantalone sa dzepovima, specijalne Corcoran cizme i privilegija da pantalone nose nose uvucene u cizme, specijalni ''borbeni'' nozevi, karabin sa preklopnim kundakom i sl. naoruzanje, davali su poseban izgleda ovim borcima. Osecaj elitizma i pripadnosti jedinici, odrazio se kasnije na velike uspehe koje su njihovi pripadnici postigli u borbi. Zadatak da osvoje Sainte Mere Eglise dobile su 82.i 101. americka vazdusnodesantna divizija. Desant je otpoceo nocu 5.-6.juna 1944 U prethodnom napadu avijacije zapaljeno je nekoliko kuca u samom centru grada. Ovo je nateralo stanovnike i lokalni nemacki garnizon da krenu u gasenje pozara. U sred te gungule, osvetljeni bljeskom zapaljenih kuca poceli su da padaju padobranci! Greskom pilota, desant je bacen direktno na grad. Dosta njih je ubijeno jos u vazduhu, a neki su sa teretom teske opreme, upadali direktno u plamen i nestajali u eksploziji sopstvenih granata. Najspektakularniji bio je pad padobranca John Steele a koji se padobranom zakacio za toranj crkve. Citava dva sata je visio obesen za konopce pretvarajuci se da je mrtav, dok je oko njega besnela bitka. U prvom smirivanju borbi biva zarobljen, ali ga vec sutradan oslobadjaju njegovi saborci koji su osvojili grad. Konacno radnje sa pravom ''robom''!!! ;D ;D ;D Glupo je da covek predje toliki put, a da se vrati bez neke konkretne uspomene.

Jel te ovo Djura zamolio da me pitas? ;D ;D ;D Nemoj molim te, na ''muku'' da mi stajes.....

Pa sam tekst ne oduzima puno vremena posto je ''priprema'' trajala oko 25 godina Najvise vremena mi oduzimaju fotografije i razmisljanje kako da svojim opisima ne ''podavim'' pola foruma ;D

Moram da izbunarim negde sliku sa Grobnika, kad si Ministra i mene docekao sa zenskom perikom....da vide ljudi kako se ludaci setaju slobodno po Cro ;D ;D ;D ;D Moze da se pretice ali nema potrebe, posto nigde nikog nema. :o ;D

Baterija Crisbecq Baterija Crisbecqua bila je jedna od najvaznijih nemackih odbrambenih tacaka u citavom zalivu Sene. Baterija se nalazi na samo nekoliko km u unutrasnjosti obale od plaze Utah i mesta St Marcouf. Polozaj se sastoji od armirano betonskih artiljerijskih kazamata i otvorenih betonskih postolja za topove. Sve je to dopunjeno sa vise podzemnih bunkera u kojima se nalazio komandno-komunikacioni centar,bolnica,kuhinja,skladista municije,hrane i borbenog materijala,bunkeri za smestaj posade,radionice itd. Svi ovi objekti bili su spojeni podzemnim komunikacijama i rovovima. Citav kompleks je okruzen sa tri pojasa bodljikave zice i minskim poljem sirokim 300 m. Protivavionske baterije 20mm i minobacaci dopunjavali su sistem odbrane. Neposredno pred 06.jun 1944 baterija je dobila tri topa Skoda 210mm K39/40. Za one koji mozda nisu upuceni, cehoslovacka industrija naoruzanja izmedju dva sv.rata bila je medju prvima u svetu. Crisbecqua je prva baterija koja je otvorila vatru na nadolazece Saveznicke brodove. Svojim salvama uspela je da pogodi jednu krstaricu,potopi jedan razarac i tesko osteti jedan torpedni camac. Tada su u dejstvo stupili americki bojni brodovi, koji su svojim teskim granatama uspeli da ''ucutkaju'' dva topa. Nocu 5/6. avioni USAIF tesko su bombardovali tvrdjavu ali bez vecih ostecenja bunkera. Sledeceg dana je neuspesan pesadijski napad izvela veca grupa padobranaca, ali je napad odbijen a 20 padobranaca zarobljeno. Pesadijski napadi neposredno po iskrcavanju na plazu Utah, sledili su jedan za drugim ali je garnizon pod komandom potporucnika Waltera Ohmsena odbijao sve udare. Posto je 8.juna njegov polozaj bio''zasut'' visestruko nadmocnijom americkom pesadijom, Walter je od susedne baterije Azeville trazio da otvore vatru po njegovoj tvrdjavi. Ovaj gotovo samoubilacki zahtev dao je ipak rezultate i Amerikanci su morali ponovo da se povuku. Sada je Crisbecqua bila samo jedna otporna tacka u dubini teritorije osvojene od strane Saveznika. Situacija je bila neodrziva,tako da nocu 11-12.juna Walter dobija naredjenje i uspeva da se sa 78 vojnika i 21 ranjenikom povuce do nemackih polozaja. Za herojski otpor biva odlikovan Viteskim krstom. Narednog dana americke patrole ulaze u napustenu i skoro neostecenu tvrdjavu. Sva ostecenja koja su danas vidljiva, naneli su tokom kasnijih meseci inzenjerci koji su betonske kazamate koristili za testiranje snage svojih eksplozivnih punjenja. Posle rata, citava tvrdjava je bila napustena i poluzatrpana. Iz zaborava ju je istrgla lokalna vlast koja je shvatila turisticki potencijal mesta. Ceo kompleks je pretvoren u muzej. Vecina bunkera je vracena u prvobitno stanje (od jednog je cak napravljen i bioskop). Svi kazamati su ''popunjeni'' originalnim sadrzajima, tako da imate utisak da se nalazite u tvrdjavi koja i nije prestala da ''zivi''. Cak i u komandnom bunkeru mozete cuti zvuke izdavanja naredjenja, radija koji javlja polozaje neprijatelja, glas oficira koji ispituje zarobljenog americkog padobranca i urlik salve teskih topova. Rad na restauraciji objekta je i dalje u toku, tako da ce Crisbecqua za buduce posetioce biti jos zanimljivija. Prodavnica suvenira koja se nalazi na ulazu izvrsno je opremljena. Tanja mi nije dala da pazarim repliku Stielhandgranate Mod 24, plaseci se carinskog pretresa ??? a pod izgovorom da nemamo gde da je stavimo ;D ,pa sam tako ostao bez ove lepe uspomene. Cudni ljudi rade u ovom objektu Ja jos nigde nisam video da neko kao prikolicu na motorciklu ima mrtvacki sanduk :o ;D ;D ;D Ko kaze da su ekipe za rasciscavanje sve odnele? Samo treba pazljivo tragati.... ;D ;D

Prva stvar koja nas je potpuno odusevila i ''pratila'' kroz citavu Normadiju a posebno u njenom departmanu Calvados - bila je VELICINA NEBA :o :o I ja sam mislio da je rec o nekoj vrsti ''opticke varke'' posto i u Vojvodini napr. nema nicega sto kvari horizont, ali nebo i oblaci nikad nisu kao da ih je neko uvelicao velikom lupom :o Predpostavljam da je deo ''tajne'' u redovnim intervalima kise i suncanog vremena, uz relativno konstantnu temp. koja retko prelazi 30C tokom najtoplijeg perioda. Ovo cisti smog, prasinu i ostale necistoce iz vazduha, pa to daje kristalnu bistrinu oblaka i plavetnilo neba.

Plaza Utah Najzapadnija od plaza koje su izabrane za iskrcavanje americkih desantnih snaga. U poredjenju sa paklom koji je docekao napadace na Omahi, iskrcavanje na plazi Utah, izgledalo je kao jedna lagana vojna vezba.Iako je Utah dodata na spisak mesta za iskrcavanja, tek pred kraj planiranja operacije Overlord, postigla je najveci uspeh uz najmanje zrtve (samo 200 poginulih u toku samog desanta). Fortifijkacije na samoj plazi bile su dosta slabije kao i sam sistem zaprecavanja u vodi. Najveci doprinos uspesno izvedenoj akciji i malom broju invazionih zrtava, dalo je uspesno iskrcavanje amfibijskih DD tenkova Serman (na Omahi iskrcani prerano i potonuli) + vazdusni desant 82.i 101 vadusnodesantne divizije u pozadinu neprijatelja. Da ovo vazno ali ne i toliko krvavo iskcavanje, ne bi ostalo bez svojih heroja pobrinuo se Theodore Roosevelt Mladji (sin americkog predsednika Theodora Roosevelta). Posto je po cinu bio general (ratni veteran Isv.rata) i tesko oboleo od artritisa (kretao se uz pomoc stapa), morao je pismenim putem vise puta da trazi odobrenje za ucestvovanje u napadu. Bio je najvisi oficir u citavom normandijskom desantu, koji je posao sa vojnicima prvog talasa i prvi vojnik koji je dotakao nogom pesak plaze Utah. Neprijateljska vatra je otvarana vise puta u njegovom pravcu, ali njemu to nije smetalo da naoruzan samo sa pistoljem u ruci, organizuje i povede vojnike u protivnapad.Njegov smisao za organizaciju,komunikativnost, smisao za humor i velika licna hrabrost, bili su od ogromnog znacaja za uspesan zavrsetak ove operacije. Komanda - ''....Pa mogli bi da pocnemo rat bas sa ovog mesta.... '' ostala je zabelezena u istoriji. Umro je samo mesec dana kasnije od srcanog udara. Za svoj angazman tokom dana D odlikovan je posthumno najvisim vojnim odlikovanjem Medaljom Casti. Njegov primer govori dosta o vremenu u kome je ziveo i velikoj promeni u nacinu razmisljanja, generacija koje su nasledile ove hrabre ratnike. Sredinom proslog veka se sa potpunim prezirom gledalo na muskarce koji su bezali od vojne obaveze, bez obzira na ''klasnu'' pripadnost. Koliko se vrednosni sistem izmenio za samo nekoliko decenija, govori i to da su Amerikanci na izborima 90tih godina na celo drzave izabrali ratnog dezertera. :o Nova vremena - nove ''vrednosti''. Plazu Utah koja je inace dugacka preko 5km ''dotakli'' smo samo u mestu St. Marcouf, posto smo vec bili ''kratki'' sa vremenom.

Obican svet valjda misli da neko ko svojom voljom tera po drumu samo 2 tocka, sigurno ima manjak mozdanih celija ;D ;D ;D ;D Na zalost statistika im ide u prilog :-\ :'(

Ja ''mnogo volim leto'' i to bas ovakvo kakvo je kod nas! ;D Uzivam kad vozim na +45C! Slavim globalno otopljenje i prskam freon kad god mogu ;D ;D Meni napr. nije jasno kako neko moze da voli jesen,zimu i sve ''lepote koje ovaj period donosi? Pa zamislite zimu bez grejanja,kaputa,bljuzgavice,cveca koje ne morate da unosite u kucu i sl. Jeste da trava izgleda spaljeno posle 3-4 dana i pored obilnog zalivanja (i ja imam slicnu muku), ali to je lako resiv problem (kapilarno zalivanje ispod zemlje).Skupo ali radi...Sto se tice ostalih biljaka,predjes sa tradicionalnih vrsta na one koje traze jako Sunce.Vocke- sa uzgoja sljive prebacimo na urme ili masline.

Pa sija Sunce....tu i tamo... ;D Prosle i ove godine putovao sam uvek sredinom jula (u statisticki najtoplijem periodu godine) i nisam spojio vise od TRI dana, a da me kisa nije okupala. Koliko sam pratio vr.prognozu, periodi lepog vremena ''u komadu'' od 7-10 dana postoje samo u Italiji,juznoj Francuskoj i Spaniji. U svim ostalim delovima Z.Evrope kisa i temp. od 20C u julu su potpuno normalna stvar. Na vecim visinama je situacija jos ''gora'' za motoriste. Na Grosglockneru smo imali divno suncano vreme i temp. od ''prijatnih'' 12C. Normandija nije preterano hladna u ovom peridu.Dnevna temperatura se krece od 17C-25C i kisa ne pada u olujnim kolicinama. Jedino sto pada skoro svaki dan, po malo. ;D To ima i svojih prednosti. Nije vam potrebna klima da bi u sred leta spavali ''ko zaklani'', a muskatle i ostalo cvece uspevaju im fenomenalno. Ne znam sto sve staje samo na jednu stranu.

Au bre Doctore ..... Ja da imam slobodnih 5-6 meseca godisnje, ne bi ni silazio sa Ajfelovog tornja. Djura jeste nudio neku vilu na 300m od te metalne skalamerije, ali sam hronicno kratak sa vremenom. Nemam nista protiv vestackih poprsja ali mi je silikon drazi od voska ;D Ako obratis paznju na text koji sam pisao ja sam odmah i trazio smestaj na obali, ali zbog 14jula sve je bilo odavno rezervisano. U dzepu nemam kobru vec domaci zivotinjku....poskoka! ;D ;D ;D

Pointe du Hoc Jos jedno iz niza romanticnih mesta sa obale Lamansa, na koje sam doveo svoju zenu. ;D Pointe du Hoc je litica koja se nalazi tacno izmedju dve americke invazione plaze Utah i Omaha. Nemci su u sklopu ''Atlanskog bedema'' na ovom izuzetno startegijski vaznom mestu postavili sest velikih bunkera,u kojima su bili zarobljeni francuski topovi od 155mm. Njihov kalibar i debljina zidova betonskih kazamata, bili su uzasna pretnja za invazione snage. Sam polozaj je bio vise puta bombardovan u pripremama za iskrcavanje, ali sa jako losim rezultatima. Zbog toga je donesena odluka da se napad izvede sa zemlje i to sa jedinicom novoformiranih ''specijalaca'' 2.Rendzerskim bataljonom. Napad je trebao da se izvede tako sto bi desantni camci iskrcali vojnike u podnoziju litice visoke 30m, a onda bi se oni popeli uz pomoc konopaca i napali Nemce na vrhu. Sve je trebalo zavrsiti pre pocetka iskrcavanja na plazi Utah i Omaha. I ponovi se umesala ''sudbina''.... Romel je nekoliko dana pre pocetka invazije naredio da se topovi izvuku iz kazamata i postave u sumi par kilometara dalje. O tome da je polozaj napusten, informaciju je imao samo komadant Rendzera ali info nije preneo dalje. Verovatno se plasio uticaja ove vesti na moral trupa. Napad je poceo u zoru 06.juna 1944. Specijalci su se za cudo popeli na liticu, bez vecih gubitaka i osvojili kazamate. Artiljerijsku podrsku su im davali razaraci iz neposredne blizine. Svi su bili zapanjeni kada su videli da topova NEMA. ??? Naredjeno je da se u potragu posalju patrole, koje su topove pronasle i posle krace borbe unistile ih termitnim bombama. Problemi su nastali tek posle uspesno izvedene akcije. Izolovani na litici, malobrojni posto im je pojacanje greskom iskrcano na plazu Omaha, Rendzeri su dva dana morali da se bore protiv daleko nadmocnijih snaga neprijatelja, koji je vise puta pokusao da povrati ovaj vazni polozaj. Na kraju su ih iz okruzenja oslobodile trupe sa Omahe. Pointe du Hoc je i danas veoma spektakularn i vecim delom dana prepun turista. Teren je potpuno izdenivelisan usled zestokog saveznickog bombardovanja iz aviona i sa bojnih brodova. Samo litici je zbog bezbednosti posetilaca prilaz zabranjen. Ovo me naravno nije sprecilo da zicu preskocim radi boljeg upoznavanja sa elementima fortifikacije. ;D ;D ;D Hmmmmm....sta sad ovo znaci...MINE....ne razumem ???...mrtvacka glava sa ukstenim koskicama i znak munje ???... kao negde je pustena struja...ma 'ajte molim vas... ;D ;D Sta me bre oni cobani onako razrogaceno gledaju i masu mi rukama???!! ;D ;D Bombardovanje Pointe du Hoca. Izgled litice odmah po osvajanju.

Tako mi i treba kad sam bio meka srca i svima delio dobre ocene! ;D Moja predavanja nemaju mnogo slicnosti sa predavanjima ovog gospodina + ovaj profa deli jedinice na sve strane (ako obratite paznju, vise puta je rekao,jedan,jedan,jedan,jedan....nigde 2,3+ i sl.) ;D ;D ;D ;D

Muzej Omahe SAINT-LAURENT-SUR-MER Drugom muzeju Omahe posvetili smo vise paznje.Vreme je bilo sve gore, pa je moja lepsa polovina ovu pauzu iskoristila da se odmori, dok je meni prepustila potpuno zadovoljstvo bazanja kroz ww2 ''relikvije''.

Auuuuuuu ala je uznapredovao ovaj Photoshop ;D ;D ;D

Muzej Omahe VIERVILLE-SUR-MER Prvi muzej pored plaze Omaha koji smo posetili. Posto nam je svaki minut bio isplaniran, a kisa nije mogla da se odluci hoce li da pada ili ne, ovde smo obisli samo deo muzeja na otvorenom. Ne zna covek prosto sta je lepse - Nemac il' Japanac ??? Tanja ''vidno'' fascinirana svojim okruzenjem. ;D Flak 36 Ubistvena 88mica-strah i trepet svih saveznickih tenkista! PT top 88mm Pak 43/41. Probijao je svaki saveznicki tenk sa bilo koje strane,cak i kada je gadjao na maksimimu svoga dometa. Tockovi,deo gusenica,blenda i top 75mm Kw.K 42L/70 tenka Panter. PT top 50mm Pak 38. Trupna modifikacija napravljena radi vece zastite posluge topa. ''Belgijska vrata'' Metalne prepreke postavljane po plazama Normadije d bi se sprecio prilaz brodova. Kasnije su od njih americki inzenjerci pravili nozeve ''Daglasovi sekace'' koje su varili na tenkove radi probijanja kroz normandijski bokaz. Desantni camci i prepreke izvadjene iz vode. Oklopna strazarska kupola sa plaze Omaha. Puno oklopa za jednog coveka, ali se barem osecao sigurno. Originalni Willys jeep ''vlasnika kafane'' ;D, kojim se svaki dan voza do posla. Posla mojih snova! ;D

Doktore, mislim da je jadno ;D ;D to sto ne ostavljas minimalnu sansu nekome od nas, da neku od tvojih tura odvoza i opise, makar priblizno tako dobro kao ti. Svaka cast! Ako odes u Tajland ocekujemo od tebe malo socnije fotografije ;D ;D

Robert Capa Na Omahi je nastala i jedna veoma zanimljiva ratna prica, vezana za jednog od najcuvenijih ratnih fotografa Roberta Capu. Ovaj vec tada poznat ratnik sa fotoaparatom, cija se izreka ''…ako ti fotografija nije dovoljno dobra, nisi se dovoljno priblizio…''citira u svim foto udzbenicima, iskrcao se u prvom talasu zajedno sa vojnicima 1.pesadijske divizije, bas na sektoru Easy Red. Svoje dozivljaje je opisao u knjizi ''Slightly Out of Focus'' - Malo izvan fokusa. Kako se priblizavao obali osecaj neprijatnosti bio je sve veci i veci. Kad se rampa spustila i vojnici poceli da istrcavaju, on je pokusao da zastane na samoj ivici camca i u maniru svih pravih fotografa, osmotri citav teren. Tad ga je uspaniceni mornar koji je upravljao camcem, izbacio nogom u straznjicu, zurno zatvarajuci rampu u pokusaju da sto pre ''zapali'' sa ovog paklenog mesta. ;D Capa se nasao u ledenoj vodi, kroz koju se trebalo probijati jos stotinka metara do obale. U kisi metaka koja je pljustala oko njega, sakrio se iza prve metalne prepreke sa jos jednim pesadincem. S njim se neko probio do jednog unistenog americkog tenka. Tu je krenuo da fotografise gotovo izbezumljen od straha i promrzao od ledene vode. Da ne bi potpuno odlepio od panike, stalno je sebi ponavljao izreku koju je ''pokupio'' jos u spanskom gradjanskom ratu - ''…ovo je veoma ozbiljan posao…..ovo je veoma ozbiljan posao… '' Posle nekog vremena koje se njemu cinilo kao vecnost, video je da mu se priblizava desantni camac sa novim talasom pesadije. Krenuo da se probija pod kisom metaka, sa aparatom visoko dignutim iznad glave. Uspeo je da se nekako docepa camca i ziv prebaci do britanske obale. Kada ga je istog dana u Londonu video tehnicar magazine Life, nije mogao da verujesvojim ocima. Capa mu je predao 3 rolne filam sa tacno 108 fotografija. I tu se umesao prst sudbine… :'( Tehnicar je u uzbudjenju sto razvija tako istorijski vredne fotografije (neki kazu da je bio pritisnut rokom od urednika lista) prebrzo osusio negative i tako unistio je gotove sve slike! Sta mu je Capa kasnije rekao i uradio, nije zabelezeno. ;D Sacuvano je samo 10, a one iako veoma mutne i skoro sve van fokusa, potpuno oslikavaju dramu koja se odvijala na ''plazi smrti''. Capa je poginuo fotografisuci rat Indokini 1954 tako sto je stao na minu. Pokusao je da se objektu primakne sto vise, kako bi fotka ispala sto bolje.