Glanc nove matterhorn cizme, gore-tex membrana, postava je prozracna i ne zadrzava vlagu, Vibram - djon. Rec je o modelu M1949 10" Ja ovaj model posedujem dve godine prezadovoljan sam, bilo je situacija kada sam po 1h stajao u vodi sa njima i naravno nisu pustile. Matterhorn je najbolja vojna cizma. Ima ovde na forumu par ljudi koji ih nosi preko 10godina... Ove koje prodajem sam dobio na poklon pre par dana, a prodajem ih zato sto su broj 41. Nove sa svim etiketama. Kako cizma izgleda Ja sam moje platio 250e. A ove prodajem za: 150e 0643740922 Dusan - Pepa

Nisam ga probao, ali recicu ti moje misljenje... Mislim da svaki japanac te klase ne moze da ne valja. To su odlicni i dugovecni motori, ja vozim VN 900 sa kojim sam prezadovoljan. Potrosnja prosek 5l, smatram da i intruder ne moze da predje vise. Koliko vidim ima isto konja kao VN, mislim da se neces pokajati kupovinom intrudera. Video sam ga uzivo vise puta manji je od VN-a, ali VN900 je najveci motor u toj klasi do 1100. Ja kada sam kupovao VN, trazio sam savete po forumima. Ali niko mi nista konkretno nije rekao, jer i nema previse po Srbiji. Tako da uzimaj to neces pogresiti ili bilo kog drugog japanca u toj klasi!

Ahaa... Ok za zmigavce, ali pozicija radi nonstop. A gledao sam ima led sijalica sa dva vlakna, isto grlo ima kao ova obicna sijalica za poziciju i stop-svetlo. Samo sto je ova LED i radi slabije kad je na poziciji, cim se upali stop-svetlo tako se svetlost pojaca i ima svega 1,5W. Pa sam hteo pitati da li bi takvom sijalicom smanjio potrosnju struje ?

Verovatno... Ali ima vremena do tada. Oprema za takav put je vec spremna posto do sada nisam imao teksitlu opremu. Ostao je samo novac, ali posto znam sebe i ne biram sretstvo i nacin da zaradim isti. Ni to nece biti neki problem!

A zbog cega ne smanjuje ? I da li postoji nacin i sa tom sijalicom da se smanji potrosnja ? Ne zezam se ozbiljno pitam, ne znam...

Kako stvari stoje 2013 cu verovatno na sever ovog naseg kontinenta... Ne planiram uopste da se pripremam za ovaj put. Planiram samo da novac koji zimus zaradim stavim u dzep i polako. E sad ima dosta zemalja kroz koje cu proci: Madjarska - Slovacka - Ceska - Nemacka - Danska - Svedska - Norveska - Finska i onda preko ovih ravnicarskih evropskih zemalja ka Srbiji. Posto putujem sam, znacio bi mi svaki kontakt. Uvek ima radih ljudi koji bi pruzili pomoc ili sa kojima bih se mogao videti, ako me put nanese kroz njihove gradove. Ako ima takvih koji ce ostaviti kontakt, a verujem da ima. Mogu postaviti u temi ili meni na PP. Unapred hvala svima, koji ce na ovakav nacin pomoci mom sledecem putovanju! p.s. Ja ovakve gestove smatram normalnim, zato sto sam i sam puno puta do sada u zivotu pomogao putniku namerniku.

Jedno pitanje da ne otvaram drugu temu. Video sam ima da se kupi ista sijalica za stop i migavce samo samo sto na onom mestu gde je staklo ovde ima vise led sijalicica okolo. A grlo ili fasung(ne znam kako se to zove) je isto i samo ga gurnes, bez ikakvog budzenja. Da li se sa tim sijalicama smanjuje potrosnja ? Unapred hvala na odgovoru!

Jel ovaj vitez, jel ovaj?!?!?! @Cedo11 Obavezno

Zadnje dve sezone sam koristio koznu opremu, zadovoljan sam veoma koznom opremom. Samo sto koza nije za visednevna putovanja. Za sledecu sezonu sam pazario: Riv'it Lagacy GTX JAKNU I Vanucci ADVENTURE pantalone.

Hvala ljudi, drago mi je da vam se svidja! Evo za sve one koji ne znaju broj: Dusan - Pepa 0643740922 Ako budete u mom kraju obavezno se javite da popijemo pice.

14. - petak 9. 2012 Ustadosmo nešto ranije, pošto otvara lokal. Uz kaficu još malo popričasmo, kažem mu da mi je baš drago sto sam ga upoznao i da se iskreno nadam da će doći kod mene u goste da se odužim za sve ovo. Inče živimo u sličnim krajevima (reka, kotlići, kampovanja, raftinzi), dodao sam mu i to da se sam sebi usrao u život kad je upoznao mene, ali u to će se uveriti sledeće godine kad krene lepo vreme. Dado inače vozi motor, imamo slično mišljenje o putovanjima i on je samotnjak kao ja. Retrovizor namešten može da se krene dalje. U noćašnjem razgovoru mi je spomenuo Grunfa u Prijedoru i da moram da odem kod njega da ga upoznam. Pošto smo se tu noć čuli sa Grunfom i ja sam najavio svoj dolazak, pozdravih se sa bratom Dadom i krenuh put Prijedora. Vozio sam 50km/h sve do Prijedora i ako je kiša padala, stajao sam svuda slikao se i bio vrlo, vrlo srećan zbog svega sto mi se desilo, pa čak i zbog tog pada u kanjonu Une! Oko pola 11h sižem ispred Grunfove kuće, zovem ga na telefon čovek izlazi otvara mi kapiju. Kažem mu da ne planiram da se zadržavam, a on se nasmeja i pogleda me. Udjoh u kuću kreće priča kao da se znamo ceo zivot, što uopste nije čudno u ovom nasem lepom moto svetu! Grunf inače radi tetovaže, airbrush i svašta nešto. Popismo po jedno jutarnje pivce odmah sam video da od mog odlaska nema nista. A i svideo mi se taj njegov umetnički ambijent u kom živi, ima dosta gitara od toga jedan fender akustični za koji ne može da isčeka zice. Pa svaki čas uzima fendera u ruku odsvira nesto pa ga spusti i skoči ''Ne valjaju zice, kaće ih ovaj doneti!!!'' pa onda okrene tog lika i tako više puta tog dana. Uz sve to prostor mu ukrašavaju i mašinice za tetoviranje... A da kad smo kod tetoviranja ja sam trebao u Istri da svratim kod devojke koja tetovira, a dok sam se vozijo po sumama i gorama odlučio sam da želim da istetoviram kompas. Ali pošto vremenski uslovi nisu dozvolili da se dovučem do Istre ništa nije bilo od toga. Pivce po pivce, preselismo se mi kod Grunfa u radionicu koju pravi. Malo mu pomagao, oko postavljanja stiropora dok se pilence okretalo. I tako prodje korz kuću brdo ljudi, valjda je tako kod njega uvek. Ne mogu dosta dogadjaja da se setim od toga dana, jer sam ceo dan bio uvrnut, ali znam da je bilo odlično! 15. - subota 9. 2012 Uhhhh kafica, douručak, ja se čuo sa prijateljima iz Banja Luke danas me očekuju da pristignem... Ali pre toga, kako je noč bila intresantna, tako je meni brat Grunf obećao tetovažu. Razvlačismo se do podne u smišljanju kako i šta... Ja sam mu rekao da želim da to bude kompas i da bih najvise voleo da on uradi kako želi. Pa kako god ispadne nije mi važno, meni će ta tetovaža imati sentimentalu vrednost i želim da je imam da me uvek u životu podseti na ovo lepo putovanje i ljude koje sam upoznao. Nije se složio sa tim rekao mi je da ja moram odlučiti kako i šta tačno hoću, iiiiiiiiiiiiiii ajde da počnemo! Bockasmo se tako i bockasmo... Ispašće valjda nešto od svega ovoga nije Bruda vrana! Hteo sam da napišem nesto na ovom mestu koje je predvidjeno za to, ali majstor nije hteo da čuje... Rekao mi je da smo se odlično družili i da želi da se vratim ponovo i tada će mi završiti, a meni nebi teško da odmah u glavi prekombinujem kada bi to moglo biti! Već je puna kuča ljudi dosli iz Hrvatske da se totoviraju, ja da ne pravim gužvu cim je bilo gotovo spakujem se, obučem i pravac Banja Luka. Pozdravim se sa bratom Grunfom rekao sam mu da me u svako doba može očekivati od sada u životu, a i ja njega isto! Krećem iz Prijedora srećan i zadovoljan... Vozim se i pevušim, stižem na raskrsnicu piše Bijeljina, Banja Luka. Zaustavim motor pogledam u kartu na tank torbi i ipak skrenem levo za Bijeljinu. U Banja Luku planiram da odem vec četri godine sa motorom i bilo je vise od 5-6 situacija kada sam kretao i uvek nisam uspeo da dodjem. Dok mi se ta misao mota po glavi, kažem sebi biće jednog dana i ko zna zbog čega je to dobro. E da trebao sam da kupim mast za mazanje tetovaže u koje god mesto da sam stao, apoteka nije radila. Pošto sam većeras planirao da stignem u svoj lepi grad, malo pre Doboja sa jedne pumpe nazovem meni vrlo, vrlo dragu devojku ili vam razumnu umetnicu Milicu da kupi to, bez oklevanja reče: '' Nije problem Pepice!'' I tako nastavih dalje Doboj - Tuzla - Zvornik U Zvorniku stao u pekar da se prezalogaji jedan Burek moja omiljena hrana! I nastavih put dalje prema Bratuncu, zovem Sinišu koga sam spominjao na početku ovog putopisa, ne javlja se. Dodjoh u Bratunac pokušavam ponovo, ništa od toga opet... Jedan znatiželjni dečkić prilazi i pita nešto oko motora, uvek rado odgovaram na ta pitanja. Izmedju ostalog pitam ga da li možda zna Sinišu, kaže eno ga Siniša 100m od tebe u kafiću. Popih tu jedno pivce i krenuh kućici, na 20km od kuće me zaustavlja pogranična policija. Zahtevaju dokumenta i da sve torbe otvorim i izvadim stvari, ali malo skrenuh temu i rekoh im odakle idem. Znatiželjno mi postaviše par pitanja o putovanju, nakon toga pružih im dokumenta i rekoh ''da otvaram torbe''. A oni '' Ma jok zemljak ne treba ništa, uzdravlje!'' Stižem u moj lepi grad. Oduševljen i srećan zbog ovako lepog putovanja, a pomalo i tužan sto nije trajalo duže. Ali biće još putovanja ne sumljam ja u sebe! Nazovem Micu, pantenol me čeka i ako sam trebao da ga namažem 4 sata pre ovoga. Zatim u Zeppelin lokal sa početka ovog putopisa i do dugo u noć ostadoh u gradu, krenuh kući motor napakov ostao na parkingu, dolazim kući. Vrata zaključana, nemam kljuć nikome nisam javljao da ću se vratiti... Odem ponovo peške do grada, doteram motor kući izvadim podlošku, vreću i spavanjac ispred vrata! Toliko od mene! Posle 17 dana i 5500km... I evo jednog preseka putovanja: http://www.youtube.com/watch?v=NP9y_pDN93w&feature=g-upl p.s. Izvinjavam se na gramatičkim greškama i mojoj nepismenosti, nije mi to jača strana. Ahhhh nismo svi savršeni...

Na njhovom sajtu sam nasao da ima i kod nas generalni uvoznik ovih motora. Starter d.o.o. Pionirska aleja 14 24413 Palic Da li neko zna nesto vise o ovome, ima li izlozenih modela ? Kako govore neki podaci za ovoj model glanc nov kod nas bi trebalo da se izdvoji 6500e. Ural Tourist:

Najlepsi strom koji sam do sada video: Prednje stapovi su od GS800, a zadnji kraj je isto podignut. Samo ne znam kojim sistemom! Poslao sam poruku njegovom prijatelju nadam se da ce odgovoriti... Vlasnik je kolega iz Slovenije...

13. - četvrtak 9. 2012 Umivanje pakovanje stvari i krećm, izlazim iz garaže, a napolju kiša pada... Baš je fino počeo današnji dan. Idem ka Veneciji odatle dalje magistralnim putem ka Dona di Pijave. Magistralni put vodi pored auto-puta, ali ja kao veliki hejter auto-puta biram magistralni, koji je dosta sporiji, ali ipak nešto vidim. Prethodni dan sam odvezao malo auto-puta u Italiji po prvi put na ovom putovanju, ali tada sam bio primoram zbog svih prilika koje su me snašle. Napolju je oblaćno i ne primećuje se da će se bilo šta promeniti po tom pitanju, samo čekam kada će ponovo da počne kiša. Pred Trst počinje ponovo jak pljusak, što me naravno ne ometa da stajem po proširenjima i gledam u more makar malo da uživam, kad u vožnji ne mogu. Stižem u Trst imao sam u planu malo da obidjem to mesto, ali zbog kiše nisam uspeo. Nastavljam dalje do granice sa Hrvatskom tu kiša prestaje, dolazim na granicu napuštam EU dajem dokumenta. Procedura traje više nego obično, nakon nekog vremena izlaze dvojca iz kućice i kažu mi da se parkiram pored. Parkiram se pitaju gde sam ušao u EU, nema pečata kad sam ušao. Kažem im da sam ušao na prelazu Rupe iznad Rijeke i šta sam sve prošao od kada sam ušao u EU. Naravno ne veruju mi hoće da pišu kaznu za taj prekršaj, kako mi je rekao carinik, zabrana na ulazak i ne znam koliko para. Dajem im do znanja da za to neću da čujem i zbog njihove greške ja da budem kažnjen (ako se sećate onog dela kada sma napisao da mi je carinik odmahnuo rukom da prodjem, e tu je bio problem...). Malo spuštam loptu i normalnim razgovorom počinjem da pregovaram, vadim karte, pokazujem slike i dalje ništa ne vredi. Posle sat vremena ubedjivanja setih se da imam uplaćeno zdravstveno osiguranje sa tačnim datumom uplate, što dokazuje da sam bio kući onda kada sam im rekao. Vratiše mi dokumeta, sa upozorenjem da će sledeći put biti kazna. Zahvalih se gospodi carinicima i nakon pakovanja razbucanih stvari krenuh dalje. Krenuh put Istre, što sam se vise približavao moru tako je vetar postajao sve jači i jači. Vožnja postaje sve teža, stajem na jednom mestu saljem prijateljici poruku sa kojom sam se trebao naći u Puli. Kaže da je kod njih strašan vetar i da kiša ne prestaje. Odlučijem da malo pobegnem od mora i krenem ka Rijeci pa ću videti gde ću posle. Napolju je bilo mnogo hladno, pristi u mokrim rukavicama su mi se ukočili. Kada sam ušao u onaj tunel pred Rijekom poželeo sam da nikad ne izadjem bilo je toplije u njemu sigurno jedno 10 stepeni. Napolju je bilo mnogo hladno, pristi u mokrim rukavicama su mi se ukočili. Kada sam ušao u onaj tunel pred Rijekom poželeo sam da nikad ne izadjem bilo je toplije u njemu sigurno jedno 10 stepeni. Na ulasku u Rijeku pravim grešku i ulazim u grad, kiša je prestala, ali guzva u gradu je strašna. Nakon nekog vremena uspevam da se izvučem iz grada, ponovo sam na jadranskoj magistrali. Nastavljam magistralom, vožnja je nepodnosljiva toliko jako duva vetar sa mora da me bukvalo nekad pomera, a glavu sam spustio koliko god mogu dole, jer kad se vetar podvuče pod kacigu hoće glavu da mi isčupa. Svi sa kamperima su našli neki zaklon i parkirali se, čak sam sreo dvojcu na nekom proširenju kako vezuju svoje motore za bankinu. Nije mi to bila najpametnija odluka, ali ipak sam odlučio da nastavim dalje sve do mesta Senj gde sam planirao da se odvojim od mora i skrenem levo. Uspevam da dodjem do Senja gde skrećem levo, ponovo počinje kiša. Udari vetra su dosta slabiji, vozim se lepim krivudavim putem, još da imam dobre gume sve bi bilo odlično. Od mesta Otočac nastavljam dalje prema Plitvičkim Jezerima, ne možete da verujete koliko mi se hladnoća uvukla u kosti. Nosim aktivni veš, dve majce, duks, jaknu, preko goretex kišnu jaknu, pantalo i preko goretex i drhtim od zime prsti mi se koče. Ali i pored toga primećujem da je taj deo Hrvatske veoma intresantan za vožnju, naravno po nekim lepšim vremenskim prilikama. Veče se bliži magla se spušta, a ja sam sve biliži Bosni. Dolazim na granicu, stajem kod kućice silazim sa motora ukočen. Jedva skidam rukavice sa ruku, u prstima osećaj ne postoji, jedva vadim dokumenta. Pita carinik kako ide i odakle idem, kazem mu da me od Treviza u Italiji prati kiša i da ide kako mora, dodajem mu još i ovo ''da uopšte ne znam šta ću ja na ovom prelazu i što sam ovde došao''. Pita me kuda dalje, odgovaram mu da nemam pojma. Nasmeja se i vrati mi dokumenta, a ja nastavih dalje. Dolazim u Bihać, mrak je pao, skrećem da Bosanskoj Krupi u nadi da ću noćas stići u Banja Luku. Tamo imam nekih prijatelja javiću se nekom kad dodjem, ako uopšte dodjem! Mislim da prolazim kroz kanjon Une, put je prepun ogromnih bara i odrona. A o nekim iznenadnim krivinicama koje seče pruga neću ni da pričam, strašan put za voziti po ovakvom vremenu. Vozim polako, a ispred mene konstantno neki automobil već par kilometara. U susret nam nailazi 5-6 vozila, bez ikakvog znaka automobil ispred mene koći... Ja kako mi je već popustila koncentracija i nemam osećaja u prstima pritiskam naglo koćnicu poleće mi predi točak udaram u bankinu branikom a motor pada na levu stranu. Automobili koji su naišli u susret prolaze pored mene, a ovaj sto je bio ispred mene skreće levo i isključuje se sa glavnog puta. Od promrzlina drhtim ceo, a srce nenormalno lupa... Dižem motor vidim da mi je pukao dodatni far i levi retrovizor, kažem sam sebi ko zna zbog čega je ovo dobro i nastavljam dalje, a kiša pljušti! Puštam muziku na motoru koja je do tada bila isključena dižem vizir na kacigi i opuštam se ili vam sredjujem svoje duševno stanje u kojem se nalazim. Na satu je negde oko 11, dolazim na raskrsnicu u Bosanskoj Krupi. Imam mogućnost da skrenem levo ili desno, ne znam kuda mi je blize za Banja Luku. Vidim nekog dečka na ulici počnem da se derem izvini za Banja Luku, otrča čovek pun šprint kao da sma ga na smrt prepao. Kiša pada li pada, okrenem se levo vidim trči neko ka meni. Razmišljam sta je ovo, ovaj beži, a ovaj kao da je video najrodjenijeg. Dolazi do mene dečko pita treba li šta, pitam ga za put za Banja Luku i koliko ima kilometara. Kaže 120km, kada mi je to rekao umalo se nisam šlogirao!!! Ali uz tih 120km dodaje i jednu čarobnu prostu rečenicu ''Aj' na pivu!''. Kažem mu da sam ceo prljav i mokar, kaže ''bole te, aj' na pivu to je moj lokal''. Nasmejah se i pravo pred lokal, a on otvara oba krila na vratima i kaže uteruj unutra, uterujem motor i vidim još jedan u lokalu. Samo sam ga pogledao i počeo da se smejem. Kaže može li pivo, odgovaram da može i deset, ali prvo tri rakije da popijem da se malo otkravim! Nakon brzinskog zagrevanja raspremih se i ofanzivno krenuh u tu dugu, dugu noć koja je bila predamnom... Nakon pijanke do dugo u noć i pričanja o svemu dodje vreme za spavanja. Ja izvadih vreću i podlusku i pored motora, a Dado koji živi na spratu iznad lokala da bi se solidarisao samnom donese dušek i leže u lokal. I nakon svega onoga kroz šta sam prošao danas zaspah sa osmehom na licu. Nastavak sledi...

12. - sreda 9. 2012 Budim se, ne baš naspavan, vidim svanulo je. Moram vam priznati da je ovo bila prava agonija, kada me uhvati onaj najlepši san tako napolju zatutnji. Otkovčavam vreću, lagano odšniravam sator i izvirujem glavom da vidim da slučajno nije u bilzini taj dolomitski Drekavac. Propatrolirah malo okolo u gaćama po poprilično hladnom jutru na 1800 m.n.v. Kreće pakovanje, valja nastaviti dalje oko 6h je ujtru, a magla gusta kao testo ostaje ispod mene. Od magle ne mogu ni da vidim onaj gradić što je sijao u podnožju planine. Prolazak pored rampe koja označava zabranu prolaska na taj šumski put gde sam ja postavio šator. Krećemo dalje put passo Pordoi 2239m.n.v. , usput stajem na jedan izvor da obavim jutarnju higijenu. Voda je tako hlada da zubi bole od nje, tu pojedoh i jabuku koju sam prethodni dan ubrao u podnozju Passo dello Stelvia. Priča o zdravom životu i dobrom snu! http://www.youtube.com/watch?v=ko0Z3kv6CwA&feature=g-upl Nastavljam dalje, sa velikim uživanjem se vozim na drumu sam sam. Očaran sam tim pejzažima koji se pružaju ispred mene, krdima srna i srndaća koje sam sretao non-stop, mrmota koji stoje tik pored asfalta. Samo sam čekao trenutak kada ću naići na jednog koji umotava čokoladu kao na reklami. Više nego dobar osećaj voziti se ovako rano po Dolomitima. Stajem na jednom prevoju gledam kuda dalje odlučio sam da ću danas krenuti ka Cortini, pošto sam poranio verovatno ću imati vremena da stignem u Sloveniju ili da se spustim ponovo kod mog prijatelja Marka u Trevizo. Put koji vodi do Cortine je odličan, širok, lep za vožnju, priroda fenomenalna, ali... Pred Cortinu uključuje mi se u mozgu moj sistem ofrlje(nasumićno skretanje) koji me često napada kada vozim motor. Skrećem sa glavnog puta na neki uzak asfaltni put, sa 10% nagiba. Spuštam se tako, spuštam, dolazim do jednog malog sela koje uopšte nije onako ulickano, kao ona sto se sreću na ovim više prometnim putevima. Nakon toga kreće uspon i sve tako do passo Cibiana, odatle nastavljam dalje prema passo Duran. Na putu ka Duranu počinje blaga kisa, napolju je hladno, a los asfalt prekriven tankim slojem vode. Kontrola nad motorom je veoma loša, često mi beži zadnji kraj, na pritisak kocnice proklizava. Vožnja je spora, napeta i veoma dosadna, a uz sve to ja se jako nerviram i proklinjem metzeler ME880 koje imam na motoru. Dolazim do passo Durana nastavljam putem dalje, pošto je ova vožnja pretvara u pakao odlućujem se da ipak krenem za Trevizo. Gledam na karti najbliži put do magistrale ka Trevizu mi je da idem na Belluno. Tako sam i uradio, voznja sa mojim losim gumama za ovakve vremenske uslove je dovela do proklizavanja. Isao sam veoma uskim asfaltim putem od prevoja Duran, kad mi je iz jedne blage leve krivine izleteo audi TT. Samo sam pipnuo prednju kočnicu motor je dobio skije i krenuo direktno u masku audija, pošto se radilo o maloj brzini pritisnuo sam zadnju i zaneo zadnji kraj tako da sam samo oborio motor. Čovek u audiju je u mestu zakočio i pretpostavljam već video udar. Nakon što sam izbegao to počeo je da viče iz kola i nervozno maše rukama. Nisam previše pažnje obraćao na njega, jer sam i ovako bio pred slomom zivčanog sklopa. Pridigao motor i lagano krenuo dalje, spuštam se u Belluno, uključenje na magistralni put me je ućinilo veoma sretnim i ako je napolju padala kiša kao iz kabla. Odlučujem se zbog loših guma da se ipak uljučim na auto-put kojim sam išao sve do Conegliana, a odatle vrlo brzo stigao u Trevizo. Pred Trevizom je i kiša stala, stajem u jedan kafić da popijem kaficu i malo raščistim misli. 500m od kafića gde sam sedeo živi i Marko, nakon pola sata sedenja na terasi kafića odem do njega. Posle nekog vremena stiže i on sa posla, kasnije smo otišli do grada da ja kupim punjač za telefon koji sam otkinuo taj dan. Od kupovine sam ubrzo i odustao kada sam video cenu od 25e za običan punjač, koji sam kod nas pred put platio 300din(a nemam ni potrebu za telefonom pa ćak ni za GPS koji je instaliran na njemu)... Spavanjac pa sutra novi dan trebalo bi krenuti za Istru kako stvari stoje to je plan. Nastavak sledi...

Ja cu se potruditi da dodjem!

Nije kraj drugari... Ovih dana sam u poslu, pravi neki svoj kutak (garaža-kuću). Pa hvatam ovo lepo vreme pred dugu zimu da obavim sve spoljne radove. Bice to kućica puna uspomena i koje cega, gde ce svaki putnik namernik moci da zakonaci ako se nadje u ovom delu Srbije! Izvinjavam se što ne privodim kraju ovo pisanije.

Nista od ovog nema ? http://homepage.bluewin.ch/nicidesign/http___homepage.bluewin.ch_nicidesign/Home.html

U subotu verovatno postajem ponosni vlasnik Transalpa XL600 V '88! Da se parkira u garazu i polako pravi po mom ukusu, za naredna putovanja u nepoznato... A Zvončić (VN900) dobija V-twin brata!

Ni sam ne znam koliko smo dosad kum i ja imali intervencija u Bajinoj Basti i ovom celom kraju... Obicno ja nabasam na nekoga, a naravno kum resava tehnicke stvari! I u 80% slucajeva posle uspesne popravke zavrsavamo na jezeru Perucac na splavu. Volim da pomognem putnicima namernicima! Poslednja itervencija je bila pre 20 dana na Debelom Brdu posle Pocute. Prolazim kolima malo posle onog velikog mosta vidim decka koji stoji pored XT 600. Stanem pitam sta je problem mogu li sta da pomognem. Kaze "Nece da upali" ne razumem se u mehaniku, ako hoces mogu lagano da te odvucem do Valjeva... I tako sajla za slep, decko uhvatio rukom i polakice-kad se umori ja stanem i sve tako do Valjeva (kod Cipute)!

11. - utorak 9. 2012 Ustajem rano i krećem... Spuštam se u Lugano, malo se provozao po lepom gradiću. Odatle nastavljam dalje uz jezero sve do italijanske granice. Ulazim u Italiju i nastavljam vožnju uz jezero Como. Neprekidno se prolazi kroz mala lepa mestasca na obali jezera. Vozio sam se uz jezero sve do mesta Sorico odatle nastavih ka Chiavenna. Stvarno divan dan za voznju i predeli kroz koje prolazim su fantastični, ali mene još uvek drži utisak jučerašnjeg dana... Čini mi se negde kod mesta Gordon, kako imam običaj da više gledam okolo šta se dešava nego na sam put. Ugledah sa leve strane rečicu koja se vidi celom svojom dužinom, a proteže se od vrha planine. Na jednom delu se vidi presek i tu pravi vodopad. Odmah ukočih da osmotrim situaciju, skrećem levo sa glavnom puta i nakon kratke vožnje dolazim do lepo uredjenog parka. Parkiram motor i krenem kroz park putićem koji vodi do vodopada. http://www.youtube.com/watch?v=Bs--ZhlBL2A&feature=g-upl Vraćam se na magistralni put i posle krće vožnje ponovo sam u Švajcarskoj. Uputio sam se ka prevoju Maloja, put je neverovatan i prelep za vožnju. Ponovni ulazak u Švajcarsku me tera na razmisljanje da skrenem posle prevoja levo i pravac Cirih. Čuo sam se sa nekim prijateljima koji su tamo i isčekuju me da dodjem (od kad sam krenuo na put svaki drugi dan su me zvali)... Prekinem sebe u tom razmisljanju sa namerom da ću to razmotriti kad stignem na vrh, a sada se prepustam uživanju u ovoj fenomenalnoj vožnji. Stižem na vrh odusevljen pogledom, sednem na travu odakle mi se pruža pogled na podnožje planine izvadim kartu i krenem u razmatranje kojim putem poći... Bilo bi lepo da odem do Ciriha, ali ponovo pomislim na Passo dello Stelvio koji je bio jedan od ključnih razloga polazka na ovu stranu Evrope i odlučim da ipak ne idem za Cirih. Od Maloja nastavljam do St-Moritiz tu skrećem levo i dalje prema Livinganu. A Miko mi je rekao da obavezno svratim do Livingana, to je bez-carinska zona i sve je jeftino. Ni malo nisam pogrešio što sam izabrao ovaj put za vožnju do Livingana. Stižem u Livingano to je malo seoce, stajem na prvu pumpu točim za 10e - 10l goriva, a gužve na pumpama su poprilično velike. Valjda svi iz okolnih mesta (Italije, Švajcarske) dolaze tu da pazare i toče gorivo. Miko mi je rekao da je i tehnika jeftina, ali nisah hteo ni da odem do prodavnica da pogledam cene, jer za to i onako nisam poneo pare. Nakon malo zadržavanja u tom lepom planinskom selu, nastavljam dalje prema Bormio. Odatle dalje prema Stelviu, pre polaska sam u nečijem postu pročitao da na Stelvio treba ići uz one serpentine koje su uklesane u planinu (put sa slike na početku putopisa). I nakon nekog mog površnog gledanja kako i kuda ću pre polaska, ja sam došao do zaključka ne znam kako da je taj put iz pravca Bormio. Krećem da se penjem na planinu nista me ne podseća na ono sto sam gledao na slikama... Jeste lepo, ali u tom trenutku sam se osećao razočarano i utiske od tog penjanja do vrha i nemam. Stajem na jedno proširenje napravim par fotki i nastavljam dalje. Na putu se sreće dosta motociklista i biciklista. Neverovatno koliko ti ljudi imaju volje i zelje da izvezu bajs na tako neke prevoje, svakog kojeg sam sreo da pedla uzbrdo odavao je utisak da se rastaje sa dušom. Dolazim do vrha Sa vrha snimim na koju ću krivinu da stanem i da malo uživam u pogledu, pošto je gore nemoguće pronaći malo mira (prepuno je motora i ljudi). Spustim se do moje serpentine zasednem na podzidu i duboka meditacija uz lagano meze, koje sam pazario u nekom marketu usput... Posle maksimalnog uživanja krenem dalje, pogledao sam na kartu odlučio sam da idem prema Bolzanu. Spuštanje niz Stelvio je stvarno doživljaj pogotovu kada udjete u deo gde suma postaje gusta, put uzak i prepuno nepreglednih krivina... A pritom vozila iz suprotnog smera ima dosta i pregreje vam se zadnja kočnica. Sišao sam sa planine prolazim kroz sela i puno voćnjaka, stajem da uberem jabuke... Sišao sam sa planine prolazim kroz sela i puno voćnjaka, stajem da uberem jabuke... Dolazim u Bolzano, pijem kaficu u jednom baru. U tom delu Italije svi komuniciraju na Nemačkom, u baru se upoznam sa gazdom pitam ga da li ima kakav posao za putnika namernika. Ciljao sam na branje jabuka, posto sam video da su u tom delu puni voćnjaci berača. Kaže nema, nastavljam dalje ka mestu Carezza. Plan mi je da vidim ono malo lepo ledničko jezerce... Nailazim na prve prepoznatljive stene Dolomita, prosto su nestvarne. A sunce koje polako zalazi im daje poseban efekat i neki neverovatni sjaj... Dolazim do tog dijamantski prozirnog ledničkog jezerceta Put me dalje vodi ka mestu Canazel, odatle skrećem desno i nastavljam prema prevoju passo Pordio. Noć se blizi ja razmisljam da li ima smisla voziti dalje ili naći neko mestašce u šumarku i prespavati do sutra. Bilo bi mi žao da i jedan metar Dolomita predjem po noći, prosto su neverovatni za vožnju. Često se sreću table sa imenima prevoja i skretanjima levo ili desno... Imam utisak da bi se po Dolomitima moglo voziti 10 dana bez prestanka. U jednoj levoj serpentini stajem i provlačim se pored rampe, nakon kratke vožnje po sumskom putu nalazim mesto za sator. Lagano razvlačim sator, a u podnožju se vidi grad. Bas na toj krivini gde sam skrenuo u sumu stoji tabla da je na 1800m.n.v. Šator spreman vadim neke stvari iz motora, a iza sebe čujem šušnjanje. Okrenem se kad iza mene dve srne na nekih 20m, pritajim se i lagano vadim aparat da ih slikam. Kako je već prvi sumrak pao, a ja koristim IDIOT (običan digitalni aparat) nisam uspeo da ih jasno uhvatim. One nastaviše svojim putem, a ja lagano u šator. I ako je 9 sati napolju je poprilično hladno, puštam plinski rešo da malo zagrejem šator dok se skinem i uvučem u vreću. Zakovčah sve moguće drihere i snireve na vreći i spavanjac. Uhvati me onaj prvi najlepsi san, kad nesto zatutnja oko šatora... Znoj me je oblio istog sekunda, neverovatan zvuk stvara životinja kada stane na suvo granje u onoj beskrajnoj noćnoj tišini. Imao sam utisak da mi skače po šatoru. Nakon nekog vremena buka se smirila, meni oči kao KROFNE ne mogu da zaspim. Ali nakon pola sata ipak je umor od vožnje preovladao i ponovo zaspah. Celu noć mi ta šumska neman nije dala da spavam na svakih sat - sat ipo je tutnjala okolo... Nastavak sledi....

Hvala Dok. Ispravio sam. Bio sam ubedjen da sam onda na karti video da mogu da prodjem, sada sam ponovo pogledao i vidim da puta nema! Sta sam ja gledao...

10. - ponedeljak 9. 2012 Budim se ne tako srećan sto ću napustiti ovo mesto, ostao bih jos malo da upoznam ekipu u domu (na posledice toga ne smem ni da pomislim)... Ali situacija je takva, mora se dalje poći. Silazim dole prolazim pored portira koji me sa smeškom gleda, čuo sam za portira da je jedan divan gospodin, rastura travu po domu, SRAMMMM GA BILO!!! Pakujem stvari na motor, prelazim prekoputa na kaficu. Mnogo sam zavoleo italijanski espreso! Pozdravljam se sa Ivom vreme je da se podje dalje. Iz Milana krećem prema Novari pa zatim Verceli, dosadan magistralni put. Ali ipak me ne sprečava da ja vozim 60km/h i glasno pevam i mlatim glavom... Nakon dosta kilometara kroz tu ravnicu stižem do prvih uspona i malo krivina. U tom delu Italije gde god ima neki šumarak pord puta, ima i crnkinja koje stoje pored puta i čekaju nekog da ga ZADOVOLjE iza žbuna. Svaku damu sumljivog morala sam pozdravio i to veoma atraktivnim metodama u ritmu muzike, a dobijao sam i ja njhove crnačke pozdrave(u vidu nekog isto takvog krivljenja)... Stižem do mesta Ivrea, gde skrecem desno ka Colle del Nivoletu... To je mesto sa one slike, na uvodu putopisa. Rekao sam već, ali ajde da ponovim na sliku sam sasvim slučajno naleteo, nisam znao gde se nalazi to mesto sa slike i posle malo googlanja dosao sam do informacije da je to u Italiji. Ustvari na samoj granici Italije i Francuske... Malo posle skretanja stajem u neki market da kupim neophodne supstance. I nastavljam dalje prolazim kroz vrlo intresantna sela, već se oseća prisutnost planine Predivni predeli na koje nailazim, non-stop stajem da se slikam ne mogu da se izoduševljavam ambijentu u kom se nalazim! Nastavljam dalje putem koji vodi do vrha Colle del Nivolet... Na putu se mogu sresti biciklisti, po neki motor i nista vise, da ima i planinara. Ovaj deo koji vozim ne mogu da opišem rečima... | Stižem na vrh gde me obliva bezgranični talas sreće! Zastajem na jednom proširenju i ne mogu da verujem da sam tu ovo sto vidim ispred sebe je ne moguće opisati rečima... Zakucao sam pogled na okolne vrhove preko 3000m.n.v, čujem samo huk vetrova i nenormalno pištanje sokolova. Sedam na klupicu koja se nalazi tu izvadim ono sto imam za jelo u bisagama. Ostao sam tu sigurno sat vremena, nisam mogao da verujem da takvo mesto uopste nije popularno i nema puno saobraćaja, naravno to ovo mesto i čini lepšim! Evo i video snimka... Na snimku se moze primetiti da sam se totalno pogubio od sreče i ne znam sta pričam! http://www.youtube.com/watch?v=Ffcz0doP-AM Malo klopice na vrhu! Gledam u kartu nastavljam putem dalje vidim da na karti ima ucrtano još malo puta u nadi da ću moći da prodjem do mesta Pont. Ima vožnje jedno dva kilometra asfaltom odakle počinje veoma los asfalt. Nastavljam dalje put me dovodi do rampe, vidim da biciklisti prolaze pored rampe, ali ja se nisam usudio (da sam imao enduro bez oklevanja bih krenuo)... Predpostavljam da nema puno makadamskog puta do Ponta, odakle bi nastavio put dalje prema Penninima i vrhu Matterhorn u Svajcarskoj. Ali šta je, tu je... Okrećem se i vraćam se istim putem, vozim nazad sve do mesta Viverone gde skrećem levo. Krenuo sam ka Varese, lep put za vožnju ima i krivina. Prolazi pored dosta reka, u jednom delu sam se vozio pored jezera Lago Maggiore. Baš lepa vožnja i bilo mi je zanimljivo kad ulazim u neko selo obično ispred sela ima kruzni tok, a na ostrvu se nalazi neki zaštitni simbol tog sela. Stižem u Varesu, nastavljam dalje prema Luganu. Ulazim u Švajcarsku već je pao mrak vozim se putem uz Lego di Lugano, dok sa druge jezera svetli grad. Stižem u Lugano zovem Miku (m.k. Arhangel) koji živi tu. Šalje mi u poruci svoju adresu, alo sam se gubio sa onom navigaciom. Pa je i Mika krenuo da me traži na kraju sam stigao kod njega kući, a on je otišao u potragu zamnom. TOTALNI ZBUN je bio!!! Uterasmo u garažu Zvončića pored njegovog 007 BMW-a. Posedesmo malo uveče, ispričasmo se. Mika mi je pičao kuda se sve vozikao sa motorom, ima on pozamašnu istoriju iza sebe! I naravno davao mi korisne savete, stariji i iskusniji se moraju slušati! Pozdravismo se posto ne znam da li ću ga sresti sutra, mora da obavi neke poslove, a ja sam planirao ranije da idem. Nastavak sledi...

Molio bih administratore da obrisu temu. Hvala!

Tako je Deda Dane!!!