U Slovačkoj također hvatam prvu pumpu radi malo osveženje, dolivanja goriva i kupovine karte. Na razglasu neka radio stanica na srpskom. Neeee, nije na srpskom, već na slovačkom. Ali sve razumem. Reklamne bilborde također. Sjajno!!! Dalji pravac je sever, severoistok. Nemamo mnogo Slovačke da „prejašemo“. Izbegavam autoputeve, i idem magistralom. Ovde već ima dosta patrola, te se i dalje se ne usuđujem da previše požurim. U Košicama srećem tramvaj koji je očigledna zaostavština iz komunističkih vremena. Dalje prema Prešovu magistralnim putem, i taman kada zalazimo u predele koji nagoveštavaju i poneku krivinu, nailazim na radove na putu koji me usporavaju i ubijaju uživanje u vožnji. Od Prešova ka Svidniku, i u Poljsku ulazim kod Vyšny Komarnika. Na vrhu prevoja spomenici „Pamatnik Československej armady“. Uz put se nalaze avioni, tenkovi i još poneke borbene mašine, parkirane zauvek.

Krećemo od Južnog bulevara, i Vlada#4 me prati autoputem do Novog Beograda. Na rastanku ne znam kome je više žao što ne idemo zajedno. Drugi put! Kod Batajnice izlazim na stari put ka Novom Sadu, i posle nekih sat vremena sam tamo. Stajanje da doručkujem u pekari u Jevrejskoj ulici. Stalno klopam tamo kada sam u NS-u prepodne. Prvo sipanje goriva, mogu da počnem da merim potrošnju. Putem 22-1 idem do Subotice, put je ravan. Ne forsiram previše, idem sam i poslednje što mi treba je da me zaustavi radar. Do Subotice srećem tri patrole. Doduše sve tri na ulazima u naselje. Prošle godine mi je najsevernija tačka u letnjem obilasku bila Subotica. Ove godine, to je samo početak. Prelazim granicu na Kelebiji. Na granici sam oko 09:15h, tek 180 pređenih kilometara, nismo previše brzi. Prelazak bez zadržavanja. Red sam čekao oko 15ak minuta. Ali mene ništa nisu pitali. Kupujem vinjetu. I kapiram da sam napravio prvu taktičku grešku...ja nemam pojma kuda treba da idem! GPS me vodi negde desno, ali njemu odavno ništa ne verujem. Stajem na pumpi da natočim nešto goriva, popijem kafu i sok i najvažnije, kupim kartu i odredim pravac! Pronalazim gde sam, i po meni najbližu rutu ka Varšavi. Oko 10:30h nastavljam dalje. Već sam izgubio dosta vremena, a ima još mnogo, mnogo da se vozi. Kroz Mađarsku me zatiču isti putevi kao i u Vojvodini. Raaaaavno. Ali su putevi mnogo bolji, i sređeniji. I dalje ne smem mnogo da forsiram, sad već više nisam ni u svojoj zemlji. Ne znam kako bih se ovde ubedio da me puste bez kazne, kao prošle godine u Crnoj Gori sa prekoračenjem od 40km/h. A onda susrećem fenomen koji me je pratio kroz celu EU. Svi kao po komandi voze do stotke. Kako ja naiđem ostali automobili po komandi se pomeraju u krajnje desno u svojoj traci, meni ostaje samo da odmahnem i zahvalim se. Prvo sam mislio da me iza prve krivine čeka radar, i da me puštaju kao mamac. Ništa od toga. Ljudi su samo svesni da sam brži, i dovoljno kulturni da me propuste. Ok, 1:0 za EU! Negde usput me sustiže i obilazi par Mađara na motoru. Momak vozi znatno brže, koristim njega kao reper i brzina se bez problema penje između 120 i 140 km/h. Ipak posle 50ak kilometar opet ostajem sam, i ne usuđujem se da rizikujem neko zaustavljanje od strane momaka u zelenom. Hvatam pravac Sever-Istok. Od Kelebije, Keskunhalas, Soltvadkert, Kecskemet, Cegled, Ngykata, Jaszbereny, Fuzesabony, Miskolc, Szikszo, Encs i prelazak u Slovačku u Tornyoszemeti U Mađarskoj su mi za oko zapali sređeni putevi, a posebno okoliš. Gde god da se okreneš, odmor za oči. Sa Mađarima nisam imao previše komunikacije. Tu i tamo na pumpama, i u restoranu u kom sam seo da ručam. Kompletan ručak, sa kaficom i sokićem je bio oko 12€. Prijatno sam se iznenadio, obzirom da sam računao na neki drastični skok cena onog trenutka kada pređem granicu. Ogromna vrućina me več prilično iscrpljuje, a ni nedostatak sna mi ne ide na ruku. Onog trenutka kada stanem, sa mene lipti znoj. Tečnost nadoknađujem raznim izotoničnim sokićima koje kupujem na pumpama. Negde u toku popodneva prelazim „granicu“ sa Slovačkom. Granica je tu, jedino nema nikoga ko bi kontrolisao protok ljudi i robe. Samo napuštene zgrade podsećaju na sistem koji odavno ne važi. Nekad i oronule građevine mogu označavati napredak!

Da objasnim ideju. Drugarica koja živi u Finskoj me je nekoliko puta zvala da je posetim, ali obzirom da nisam ljubitelj hladnoće, nije mi padalo na pamet da idem tamo preko zime. Preko leta su uvek u opticaju neke toplije destinacije. Ove godine, negde u januaru, u meni je krenula da se rađa ideja da letnji odmor iskoristim za odlazak na sever kontinenta. Možda i tamo ima gde da se kupa. Globalno zagrevanje mi svakako ide na ruku. Via michelin kaže oko 2200 km u jednom pravcu. Razlažem to na tri dana vožnje. Izvodljivo! Putujem sam, jer idem u goste. Ne putujem sam, tu je Ferdinand da me pazi. Imali smo poprilično poseta majstoru u toku proleća, ali dobra volja je tu da pokušamo. Off we go!!!

Nedelja, 08.07.2012. 04:00h Budilnik zvoni, ali ne dopire do mozga. Nekoliko puta ga gasim na „snooze“. To radim svako jutro da uhvatim još pola sata sna pre posla, istrenirani refleks. Mozak još ne radi, i funkcionišem po automatizmu. Posle nekoliko puta melodija se menja. Više to nije budilnik. Telefon mi zvoni. Ko me traži u ovo doba?! Vlada#4?! Ufff...mozak počinje da kapira. Planirano buđenje je bilo u 4...trebalo je već oko pola 5 da krenem. A gde ću?! Krećem put Finske! Ok. To je moja muka. Ali očigledno ima i luđih od mene! Vlada#4 je ustao pre zore samo da bi mene probudio. Javljam se na telefon. Ne, on se nije samo probudio...on je ispred zgrade. Došao je da me isprati. Totalni ludak!!! Hoće i kafu, bezobraznik!!! Ustajem i presabiram misli. Inače sam mnogo agilniji kada treba da idem na put. Šta je drugačije?! Jaaaoo, pa ja sam legao u 03:20! Ufff...hoće to kad odeš na to jedno piće sa drugarima Ok, ići ćemo na izdržaj. Tu je i majka. Ustala je da isprati sina. Kafica i pakovanje. Spreman sam da krenem oko 6. Današnji cilj je Varšava, Poljska. Drugarica iz Poljske mi je rezervisala hostel, i čeka me da se družimo. Valja krenuti!

Za tu matematiku vidi sa Peđom meni je menjao i pločice na kočnicama, i još štošta...a i da ja ne licitiram koliko je njegov rad, koliko je materijal...itditd...

Peđa reče da ne postoji ispust, već je dvaput demontirao viljuške...i on je izogreo zbog toga...a ja sam dvaput gledao kako mi rastavlja Ferdinanda...mene je bolelo Znači, viljuške moraju da se skinu jedna po jedna, pa da se isprazne...tj istoče

Menjao je Peđa lično...može on da ti objasni U principu, ja sam gledao sve što je radio...sve je to jako prosto (u rukama pravog majstora)...ali mogo da ti kažem šta gde i kako...osim toga kako da napraviš mešavinu odgovarajuće gustine, mada je to čista matematika

Meni je Peđa u labosu skoro menjao...iz dvaput...prvi put promenio ulje, i ja umesto da odmah uzmem nove semeringe, ostavim stare koji procure posle dve nedelje...i onda ispočetka sa novim uljem i semerinzima... Semeringe uzeo kod Mileta u Biker shopu, a mešavinu ulja za viljuške mi je Peđa pravio... Pozz, Sinclair

Ne vozim na faričkom sedištu, i ne smem ni da pomislim na šta bi mi goozica u tom slučaju izgledala, obzirom da je i ovako bila utrnuta 4 dana otkako sam stigao ovde.

Drugari, samo da znate da me je Ferdinand bez problema u tri dana doterao do Finske... Neću da detaljišem oko puta, to će biti u putopisu kad se vrnem. Bitno je da mašinica radi kao sat. Ukupno 2223 km u jednom pravcu bez najmanjeg štucanja. Danas je na redu dotezanje i podmazivanje lanca, dosipanje rashladne tečnosti (primetio sam da mi pušta par kapi dnevno kada sam dolazio, mislim da poklopac ne dihtuje), proveravanje pritiska u gumama, nivoa ulja i priprema za nastavak putovanja. Sledeća destinacija je Bratislava, a nakon toga se (nažalost) vraćam za Beograd. Ovde je hladno, al standard jbg! Javim se kad se vrnem. Pozdrav, Sinclair

To je isti motor rađen za evropsko i američko tržište. Razliku u kočenju nećeš ni znati ako nisi prvo probao gpz-a sa dva diska. Probaj mašinu koju planiraš da kupiš, pa ako ti odgovara, onda jedan disk i nije prevelika mana, navićićeš se...

Po fotkama, a i postovima vidim da vam je bilo ludo i nezaboravno....sledeći put vam se nadam se pridružujem!

@ vasqez Video sam da je ta punija dama bila tu, ali zaista nisam video da su pričali. Drago mi je ako jesu. Sedeli su levo od mene u tom delu seminara pa nisam čuo da su komunicirali. U svakom slučaju je ovo pozitivan pomak. I posle seminara, preostali deo učesnika je ostao da proćaska sa nama, tako da mislim da smo doprli bar do njih, u smislu da smo zainteresovani da doprinesemo povećanju bezbednosti motorciklista, a i da imamo šta pametno da kažemo. Verujem da će svoje utiske preneti i učesnicima koji nisu ostali do kraja. I za kraj, jedna velika pohvala za sve učesnike prvog TD organizovanog preko BJB-a od strane Mladena Alvirovića, koji je rekao da nikada nije video tako disciplinovanu neformalnu grupu, sa druge strane prepunu entuzijazma, spremnu da nauči i ponaša se na stazi u skladu sa svim pravilima! Svaka čast!

Nažalost, prevodilac je bila odsutna prilikom Pablovog izlaganja, te je prisustvo predstavnika Hanns-Seidl fondacije umnogome bilo ograničeno njegovim (ne)razumevanjem srpskog jezika... Ne mislim da je seminar bio promašaj u bilo kom smislu...naprotiv, mislim da mi kao motorciklisti(bajkeri, vozači dvotočkaša) i jesmo oni koji trebaju da podnesu najveći teret eventualnih promena, jer oni pre svega nama direktno idu u korist. Mi smo ti koji tu ulogu i treba da preuzmemo, a ostali neka pronađu svoje mesto, svako u skladu sa svojim nadležnostima. Svaki sledeći seminar, ili slično izlaganje treba planirati i realizovati u skladu sa time. Nama, kao zajednici, a i svakom ponaosob, najviše ide u korist da se čuje i naš glas, Popularna izreka da se "Prvi mačići u vodu bacaju" treba iskoristiti konstruktivno. Ubuduće ne treba dozvoliti da budemo prisutni samo da bismo se brojali kao činioci na seminaru (u diskusiji), već treba da iskoristimo i svaku narednu priliku da iznesemo direktno svoju perspektivu, bila ona prihvaćena ili ne. Postoji još mnogo argumenata koje treba izneti, i treba raditi na tome da nas zajednica prepozna. Ne mislim da postoje činioci koji su "protiv nas", ali mislim da svakako nismo dovoljno priznati kao činioc koji je dovoljno snažan da napravi promenu i zauzme se za sebe. Pre svega, mislim da je jednostavno približavanje sveta motociklizma običnim činiocima odličan pomak. Uostalom, niko nije postavio pitanje kakva bi bila reakcija javnosti, državnih organa i ostalih bila da u onih 40% saobraćajnih nezgoda koje NE izazivaju vozači dvotočkaša strada i jedan načelnik uprave saobraćajne policije kao jedan od najočiglednijih primera "čoveka koji se krije iza kacige". (Bez namere da malerišem nekome...ali mislim da jednostavno nismo svi jednako vrednovani u očima bitnih činilaca bezbednosti saobraćaja).

Čini mi se da je atmosfera bila više praznična, odnosno da smo upravo mi (AMS, MAS i Moto Savez Srbije), kao predstavnici motorciklista jedini nešto konkretno i očekivali od ovakvog seminara. Upravo je devojka koja je bila prevodilac za goste iz Nemačke za ovaj seminar nekoliko puta upotrebila termin "manifestacija", što u neku ruku ostavlja utisak kao da smo mi svi bili da se manje više družimo, ponešto kažemo i pokažemo. Sa naše strane je nekoliko puta skrenuta pažnja da je jako nezgodno što se ovakav seminar održava na radni dan, jer mi kao entuzijasti većinom nemamo ceo dan da odvojimo tokom radnog dana, od posla i ostalih životnih obaveza. Predstavnici Agencije za bezbednost saobraćaja, i MUP-a, pogotovo su se nažalost najviše bavili statistikama, koje već svi znamo i koje su poražavajuće. Sa njihove strane nisam čuo ni jedan konkretan plan, niti ideju koja bi u narednih godinu, ili pet unapredila bezbednost motorciklista u saobraćaju, osim eventualnih apela ka pridržavanju propisa i nošenju zaštitne opreme (osim kacige, i one koja nije strogo propisana, a svakako doprinosi većoj zaštiti na drumu) kao i preporuke motorciklistima korišćenja tehnika defnazivne vožnje, kako bi bili uočljiviji u situacijama koje najčešće dovode do rizičnih situacija sa drugim učesnicima u saobraćaju (izlasci automobila iz bočnih ulica, presecanje linije kretanja, izlasci sa parkinga) Gospođa Nina Jovanović Dragutinović, kao predstavnik Agencije za bezbednost saobraćaja, po zvanju psiholog, a prema statistikama iz Evropske Unije, i uopšte cele Evrope, vezane za stradanje u saobraćajnim nezgodama motorciklista i drugih učesnika u saobraćaju smatra da bi možda najprihvatljivi model za dobijanje vozačkih dozvola ubuduće bilo pomeranje starosne granice, bez obzira na prethodno iskustvo sa nižim kategorijama dvotočkaša, ili četvorotočkaša. Obzirom da statistike pokazuju manje stradanje starijih vozača motorcikala (ne i skutera), bez obzira na prethodno iskustvo. Po meni je to možda najrestriktivniji pristup, jer samo pomeranje starosne granice bez preduzimanja drugih mera može dovesti do zaključka da je vožnja motora sama po sebi toliko rizična, bez obzira na starosnu dob, da je treba u potpunosti ukinuti da bi izbegli rizik od stradanja. Profesor Tehničkog fakulteta u Novom Sadu, mislim da je Dragan Jovanović (ispraviće me Pablo ako grešim) smatra da bi bezbednosti motorciklista u saobraćaju, pored pitanja infrastrukture unapredio kompromis između toga da motorciklisti (onaj deo koji doprinosi nezgodama) trebali da razviju svest da motorcikl nije igračka i da nisu neuništivi, te da prilagode ponašanje u saobraćaju prema tome, a da bi sa druge strane sve druge kategorije učesnika u saobraćaju trebalo da prepoznaju ranjivost motorciklista u saobraćaju i da im sa svoje strane omoguće bezbednije učešće u saobraćaju. Tu je ostalo pitanje na koji način razviti svest ostalih učesnika o tome kako izgleda saobraćaj iz perspektive motorcikliste, obzirom da oni takva iskustva nemaju. Ali je u svakom slučaju, postavio konstruktivan predlog, koji pored naše ustaljene ideje prepoznavanja motorciklista kao učesnika u sabraćaju, odnosno uopšte primećivanja motorcikala, donosi i pristup saživljavanja sa problemima sa kojima se sreće svaki motorciklista (Ja sam recimo sa moje strane primetio da me zimi, i po lošem vremenu ostali učesnici u saobraćaju radije propuštaju u koloni. Pretpostavaljam da im je u tom trenutku bliža ideja da mi je hladno i da se žurim, odnosno da sam ranjiviji u saobraćaju od njih.) Profesor dr. Milan Vujanić sa Sabraćajnog fakulteta sa druge strane prepoznaje motorcikliste kao daleko ranjiviju kategoriju u sabraćaju od vozača četvorotočkaša, i nije mu jasno kada neko na motorciklu dozvoli sebi da prekorači brzinu dvostruko više od dozvoljenog, ugrožavajući na taj način i sebe i druge. Smatra da je prednost motorcikliste jedino skraćenje brzine reagovanja u kritičnoj situaciji, gde se sekunda za reakciju skraćuje za 0.6 sekundi, jer motorciklista drži prste uvek na kočnici, za razliku od prosečnog vozača automobila...i smatra da je to jedina prednost motorcikliste. Sa druge strane napominje da se u prošlosti jako malo radilo na istraživanju bezbednosnih faktora kod vozača motorciklista, jer im po njegovim rečima jednostvano niko nije skrenuo pažnju na tu ranjivu kategoriju učesnika u saobraćaju. Smatra da motorciklisti u saobraćaju mogu biti bezbedni, i rekao je da je uvek na raspolaganju da objasni na koji način. Obzirom na duh izlaganja, mislim da bi jedini njegov savet bio da smanjimo gas, i nosimo zaštitnu opremu. Ali nam i dalje ostaju one situacije gde stradanja nisu izazvana od strane motorciklista (statistika Agencije za bezbednost saobraćaja je da u 40% saobraćajnih nezgoda krivica nije na strani motorcikliste) Prof. dr. Dragan Radovanović, predsednik Crvenog krsta Srbije, je objašnjavao tipične povrede koje nastaju kao posledica saobraćajnih nezgoda kod motorciklista, kao i osnovne postupke i procedure prilikom pružanja pomoći učesnicima u sabraćajnim nezgodama. Prenošenje njegovih reči bi bile kontraproduktivne, obzirom da prilikom skoro svake BJB akcije imamo kratak kurs prve pomoći, gde mnogo stručniji momci i devojke torijski i praktično objašnjavaju bilo šta što bih vam ja sad pričao po sećanju. Gost iz Nemačke, Verner Thoma, nam je pričao njihova iskustva u unapređenju bezbednosti saobraćaja uopšte, kao i unapređenje bezbednosti motorciklista u saobraćaju. Delimično se bavio statistikom, ali i konkretnim primerima unapređenja bezbednosti saobraćaja u svom okrugu nadležnosti. Ono što je ostalo upečatljivo je da u svakoj stanici uniformisane policije imaju po jednog službenika zaduženog za analizu saobraćajnih nezgoda i unapređenju bezbednosti saobraćaja. Tako dolazimo do situacija da se bankine pomeraju od ivice kolovoza da bi omogućile bolju vidljivost prilikom uključivanja sa sporednog puta, pomeranje znakova pored puta koji smanjuju vidljivost, čak i poravnavanje terena u slučaju da analize pokazuju da je to možda dovelo do saobraćajne nezgode (u pitanju je bila saobraćajna nezgoda bez preživelih, pa nadležni organi nisu imali od koga da uzmu relevantnu izjavu o uzrocima nezgode) Mladen Alvirović, ispred NAVAK-a, je predstavio stazu kao viziju institucije gde bi kroz kontinuirane treninge velikog broja učesnika u saobraćaju, pre svega iz opšte populacije doprineo povećanju bezbednosti saobraćaja, ne u smislu edukacije propisa i pridržavanja propisa, već kroz način da svaki učesnik u saobraćaju pre svega prepozna na vreme rizičnu ili potencijalno kritičnu situaciju, izabere najbolji način da je izbegne, ili umanji njene posledice, kao i da usvoji i razvije sposobnosti da sve to sprovede u delo. Ideja koja je najbliža našim kursevima bezbedne vožnje (koji ja prvi još uvek nisam pohađao, ali planiram prvom prilikom), ali podignuta na nivo pisane studije i uspostavljenog sistema. Zoran Pešović, JP "Putevi Srbije", pomenuo je stanje infrastrukture na putevima u Srbiji i da daju sve od sebe da se stanje popravi, opet prebacujući krivicu na neka prošla vremena kada se u infrastrukturu nije ulagalo uopšte ili nimalo. Statistički podatak iz predavanja Vernera Thome, je da na približno istu površinu u Nemačkoj postoji mreža puteva 3 puta duža. O stanju jednih i drugih puteva ne smem ni da pomislim. Milan Božić, direktor centra za motorna vozila AMSS, sa aspekta povećanja bezbednosti motorciklista pomenuo je kampanje u kojima je AMSS besplatno podelio 1700 kaciga sa homologizacijom u periodu 2009-2010, kao i buduće slične akcije, nažalost manjeg obima. U svakom slučaju obzirom na obim, a i delovanje AMSS kao organizacije koja nije prevashodno vezana za motorcikliste, ipak daje svetli primer i model u kom bi trebali da razmišljaju i drugi činioci u bezbednosti saobraćaja. Ono što sam zaboravio ili izostavio dopuniće Pablo, ili ostali koji su bili, kao i deo prezentacije koje je on izlagao, obzirom da mislim da će on to najbolje direktno preneti, i delove prezentacije MAS-a, dok se prezentacija Moto Saveza Srbije maltene podudarala sa Pablovom, što pokazuje da razmišljamo u istom pravcu, i da nas tište isti problemi. I ono što je zaista poražavajuće je da je većina učesnika na seminaru otišla dok je Pablo dobio priliku da izloži svoju prezentaciju, ali ćemo sledeći put nadam se imati priliku da našu perspektivu izložimo ranije u toku seminara, ili da će svi učesnici prepoznati potrebu da čuju i naše probleme, iz naših usta. Pozdrav, Sinclair

Vikend po meri!

1. thelord 2. Arakis i Goca 3. NOTORIOUS 4. Hacky 5. Dejan Nešković +1 6. Boki.64 7.Vlada#4 i Rada 8. Sinclair Seeya!

Na kraju Južnog bulevara nalazi se poligon. Prođe se NIS pumpa, i tu si. Tu sam vodio sestru da uči i veDŽba vožnju skutera, dok ju je to još zanimalo... Nikad nikog nije bilo, osim neke sitne dečice što se loptaju...ima i uzbrdica (i nizbrdica) koju može i nemora da provežba. Moja preporuka!

Odličan putopis...i prvi i drugi. Uživancija! Veliki pozdrav!

Imace za tri godine... Imaće neko za tri godine

Svaka čast na poduhvatu, i za tebe i za tatu! I svaka čast na verno prenesenim utiscima...nema veće energije od poleta mladalačkog duha!

Savršeno kao i uvek! Drugari su sjajni, kao i uvek! Da je jutros trebalo da ustajem radi bilo čega drugog odustao bih...ovako, savršen dan! Hvala svim učesnicima!!!

Filimić je vrhunski!!!

Samo jedno veliko BRAVO! :care:

A vidim ja da je GS nešto manje crvene boje... Svaka čast! Uživaj! I mi sa tobom!