+1

Na trajektu, ništa novo! Ovaj put karta iznosi ceeeelih 62 €. Ali je planirana vožnja daleko kraća, tj trajanje vožnje. Sada tek razumem na šta je Tormo mislio kada mi je rekao da postoje bolji trajekti od onoga kojim smo prešli u Helsinski. Tallink u odnosu na onaj prethodni izgleda kao nov, sređen. Izlazim malo na „sundeck“, da se osunčam i uhvatim vazduha. Prizor izlaska iz luke je prelep, i opet imam osećaj da sam stigao negde daleeeko Kao da mi sve ostalo nije bilo dovoljno Ovaj put nemam društvo, i pomalo mi nedostaje konverzacija. Ali nikako da uhvatim bilo koga zanimljivog sa kim bih započeo razgovor, a nemam ni zanimljivog štiva za čitanje na raspolaganju. Srećom vožnja nije toliko duga, a nažalost nije ni dovoljno duga za kvalitetnu dremku. Usput se izvodi i vežba sletanja i uzletanja helikoptera na trajekt, od čega nisam video ništa, pošto je odjednom nastao opšti metež i nisam imao strpljenja da se guram... U planiranih sat i po do dva stižemo u Talin, gde po običaju kada ne treba ponestane mesta na memorijskoj kartici u fotoaparatu...a imao sam celih nedelju dana da sve isprebacujem na laptop u Finskoj...

Odvrćem gas, i brzo sam u Helsinkiju. Nisam siguran da li sam po planu, obzirom da nemam časovnik na motoru. Jedini problem može biti pogoditi luku, odnosno trajekt. Ali sećam se situacije iz Talina, gde je bilo bukvalno nemoguće promašiti izlazni trajekt obzirom da količinu putokaza. Stižem u luku u 9:20h i hvatam red za ukrcavanje. Ovaj put nije bilo problema. Karta je uredno rezervisana...i za Ferdinanda i za mene U redu za ukrcavanje srećem dva para bajkera koji su se uputili na lagan vikend vožnje po Estoniji. Nekako su me blago pogledali kada sam im rekao da sam iz Srbije. Nisam im previše zanimljiv. Ferdinand ne može da se meri sa njihovim bleštavim mašinama, ali da me je doveo dovde, jeste! A da je lep i za fotke, nema sumnje!

Sreda, 18.07.2012. 07:00h Ustajanje i polazak ovaj put protiču po planu, manje više. Ustao sam dovoljno rano da stignem u Helsinki bez trzavica, laganom vožnjom. Možda čak stignem da pogledam ponešto po gradu Hvatam pravac, izlazim na autoput...nemam kartu Finske, ali ali koliko teško može biti da se vratim nazad istim putem kojim sam došao?! Prolazim pored jezera Nokia..prolazim pored Nokie, i nastavljam punim gasom pravo... Ponestaje mi autoputa i prelazim na magistralni put, dobar, dosta blagih krivina, i obilje zelenila. Uživancija! Šteta što toga nije bilo kada sam dolazio... Čekaj bre?! Kako nije bilo ako sam došao istim putem?! Ok, nije mi bilo potrebno previše vremena da skapiram da nešto nije ok...jedva 30ak kilometara Gospođa koja je ko-zna-kojim-dobrom vozila biciklo baš u 7h izjutra mi ljubazno objašnjava da je put za Helsinki ostao pravo IZA nas!!! Opet pun gas nazad...nije mi jasno gde sam omašio... Posle 15ak minuta uspevam da se vratim na obilaznicu kod Tamperea...prolazim kroz sad već poznata mesta. Nadam se samo da ću uspeti da pogodim pravi izlaz, i da neću morati da otvaram štand sa pljeskavicama Ipak, ovaj put hvatam pravo skretanje i napokon sam na dobro poznatom pravcu za Helsinki. A čak ni sada, kada gledam kartu Finske, nisam siguran koji sam pravac uhvatio tog jutra... Ovaj put vreme nas je poslužilo. Nebo je vedro i plavo, temperatura je niska, ali sa izgledima da bude toplije. Sada ipak idemo na jug.

Na kraju krajeva, ono što sam naučio o Finskoj verovatno sam mogao da vidim i u nekoj ne-toliko-visoko-budžetnoj emisiji na Discoveryju, ali osećaj ličnog iskustva je definitivno neprocenjiv! Ipak sve što je lepo ima kraj, a i uželeo sam se povratka, verovali ili ne, u Srbiju. Tačnije, Beograd. Pre polaska morao sam da se uverim da je Ferdinand spreman za put nazad. Provera ulja, guma, lanca, rashladne tečnosti...sve pod konac. Pali, radi...iz prve! Stajao je skoro nedelju dana, imao je vremena da se odmori i ulenji. Ok, dogovorili smo se...krećemo ujutru! Pre polaska sam morao da rezervišem trajekt iz Helsinkija, poučen iskustvom u dolasku. Izbegao bih stres oko ukrcavanja, ako je ikako moguće Još se samo treba dobro odmoriti...

Drugari, bilo je divno družiti se sa našim durgarima iz Sremčice, osnovcima OŠ Dušan Dugalić i OŠ Kralj Petar II Karađorđević i sa svima vama!!! :zdravo: Još jednom hvala svima koji su uzeli učešće u ovoj akciji, na motoru ili bez njega! Hvala Unasu na video materijalu. :care: Isti je prosleđen direktorki doma u Sremčici i biće vrlo brzo na sajtu Doma. Pozdrav, Sinclair

Finci. O Fincima sve najlepše, bili su dobri domaćini. Finci su specifični, verovatno kao i svaki drugi narod sam za sebe. Ono što mi je bilo fascinantno, pre svega je da kada ih pogledate, svi odreda izgledaju kao socijalni slučajevi. Imaju „problem“ sa adekvatnim oblačenjem. Decu puštaju da se igraju u najgorim mogućim stvarima, u gumenim čizmama ili izdrpanim cipelama. Najurednije obučeni „domorodac“ bio je šibicar koji je čekao mušterije na jednom uglu. Sede po klupama i alkoholišu se...i staro i mlado, po parkovima ili trgovima. U centru Tamperea, na glavnoj autobuskoj stanici mladi Tamperea se skupljaju i provode vreme sa prekaljenim alkosima i narkomanima. A opet, svi savršeno poštuju zakon i propise, niko ne prelazi ulicu na crveno. Kocka, koja je sva pod kontrolom države je na svakom koraku. U trgovinskim centrima, čak i supermarketima, nalaze se državni slot aparati. Porezi i akcize na alkohol su im jako visoki, samim tim su i cene jako visoke...ali nekako svi imaju para za „još po jedno“ A sistem socijalne pomoći ih sprečava da ostanu bez igde ičega, i da uvek imaju makar za najosnovnije. Pa opet se dešava da ljudi, mladi ljudi od 30ak godina bukvalno umru od hroničnog prepijanja. Policija deluje jako jako nezainteresovano, i izgleda da je tu radi reda...a da je zaista tako, možete zaključiti iz sledećeg klipa i pretpostavke šta bi se desilo sa nekim ko izvede ovakav šou negde na Balkanu. Žene u Finskoj su prema priznanju mojih domaćina jako lake (ovo mi je čak rekla jedna Finkinja). :jee: Mada su u skladu sa tim i uglavnom neprivlačne Dele se uglavnom na dva tipa, ili su mršave i ravne, bez ikakve razlike u kukovima, struku i grudima, ili su krupne...“krupne“ je blaga reč Ove druge kao po pravilu vole da se uvuku u što tesnije komplete, gde sve kipti i preti da svakog trenutku eksplodira, i neko zalutalo dugme nekome izbije oko! Muškarci se prema rečima domaćina izuzetno drže za sebe. Finkinje samim tim uglavnom sve preuzimaju na sebe, pa možda otud i reputacija da su lake. Finkinje se uglavnom okreću strancima, obzirom da tamo ima zaista dosta azilanata iz Afrike, kao i Amerikanaca afroameričkog porekla koji su tamo na ceni. Hranu ne mogu da ocenim, obzirom da sam sve vreme bio na domaćoj kuhinji. Mada sam stekao utisak da se mršavo hrane.

Ružo, brz oporavak ti želim!!!

Bravo! Odlična ponuda!

Tampere. Udaljen 15 minuta gradskim autobusom od Herevente. Tampere je relativno mali grad. Industrijski grad, tj...tako je bilo ranije. Svugde dominira arhitektura kockastih građevina od crvene cigle. Nekadašnje fabrike. Kažu, slično kao u Mančesteru. Ne znam, nisam bio u Mančesteru, ali nadam se da ću imati prilike da uporedim. Mada ima i „klasičnih“ građevina. Nije sve bilo podređeno industriji. Ima dosta i zelenih površina, namenjenih šetnji i odmoru. Potrudili su se da nešto i ulepšaju. Kao i u Herevanti, svugde dominira osećaj sređenosti. Nema đubreta po ulicama. Jedino pikavci, obziroma da je pušenje dozovoljeno samo na ulici. I masne fleke po trotoaru. Otkud masne fleke? Ostaci noćnog života. Posle izlaska Fincima nije nikakav problem da se olakšaju na ulici, bilo uriniranjem, bilo povraćanjem. Opšte prihvaćen način ponašanja. Od stvari koje su mi se svidele, naišli smo na Googleov automobil koji snima ulice da bi svaki korisnik bilo gde na svetu mogao da se prošeta ulicama Tamperea u virtuelnom svetu. Ovde je budućnost stigla, nadam se da je mi nećemo čekati još dugo. Na pešačkim mostovima, stanovnici Tamperea imaju običaj da svoju ljubav posvedoče katancima koje zaključavaju i ukrašavaju, ili upisuju imena zaljubljenih. Ne znam šta se dešava u slučaju razlaza, da li skidaju stare katance, ili samo dodaju nove Ima ih raznih...manjih, većih, šarenih, sivih, neki samo ostave privezak...nisam siguran da li veličina katanca svedoči o snazi ljubavi, ili je samo splet okolnosti i finansijskih mogućnosti Svakako sam siguran da svaki od tih katanaca ima svoju priču koju bi iblo zanimljivo čuti U određenim „orijentalnim“ radnjama mogu se naći čak i proizvodi sa naših prostora, kao što je Plazma keks ili Eurokrem

Jezera. Jezera su im prelepa. Bar ona u Herevanti. Irena ih zove „bare“. Ok nisu previše velika, ali definitivno nisu bare. Šetališta pored jezera su diskretno sređena. Stazice utabane, sa klupicama za odmor za putnika namernika Nigde ni trunka đubreta. Patke, veverice i zečevi muvaju se oko ljudi kao da su domaće životinje. Tako i veseli komšija uz svoje pivo pronalazi drugara na klupici. Nekoga da popriča, obzirom da su Finci prilično zatvoreni. Drugo jezero je već dosta veće. Ovde već ima i kupača. I ja bih se rado skvasio, ali nisam poneo kupaći. Ostavljam to za drugi dan...neki drugi dan koji nikada nije došao, pošto je vreme bilo totalno protiv toga da se okupam. Jezero me podseća na Plitvice, ali sa totalno drugačijom klimom. Recimo kao da sam na Tari.

Herevanta. Irena živi u naselju Herevanta, u Tampereu. Herevanta je udaljena od centra Tamperea 15ak minuta gradskim autobusom. Sva naselja oko Tamperea su raspoređena zvezdasto, odnosno imate utisak kao da ste već izašli iz grada. Pretpostavljam da to prilično rasterećuje saobraćaj, a i udaljava stambena naselja od gradske vreve. Herevanta je puna parkova i zelenila, i ima svoja dva jezera, odnosno bare, kako ih Irena zove U centru naselja nalazi se par tržnih centara, kafića, prodavnica, apoteka, biblioteka, Tehnički institut i Policijska akademija. Sve u svemu, do 18h možete kupiti šta vam treba. Posle toga, svi Finci u Herevanti idu na svoj teško zasluženi odmor Posle 18h retko šta radi. I na ulici nema mnogo ljudi. Da ne budem bukvalan i kažem kako nema nigde nikog

Smeštaj. Smeštaj je bio vrhunski obzirom na cenu Šalim se. Irena nas je velikodušno primila na spavanje tih par dana dok smo bili tamo. Čak smo imali ponudu i da se prebacimo u drugi stan, koji bi mi bio potpuno na raspolaganju. Ali nisam hteo da tražim hleba preko pogače. Ionako sam došao malo da se družim. Da sam bio sam, verovatno bih po ceo dan visio po forumu Stan je prilično skroman. Očekivao sam više za njihov standard. Osećaj je da je sve napravljeno od jeftinih materijala. Isto važi i za unutrašnjost same zgrade. Zidovi su tanki i zvučna izolacija je loša. U kupatilu ni traga od pločica, pa čak ni tuš kabina. Kupatila imaju kosinu, te se voda sliva direktno u slivnik. Valjda tako diktira ekonomika izgradnje. Tako je manje više za sve osim za tehniku. Tehnika im je generalno bolja nego u Srbiji, pristupačnija.

Klima. Počnimo od onoga što je očigledno. Klima je daleko hladnija nego u Srbiji. Otisnuo sam se na obećanih 20-25 C, iz Srbije gde je uveliko bilo 40+ C. Prvi dan je možda prebacilo 20 stepeni. Ostalih dana temperatura je bila 15 do 17 stepeni. Ali s tim što na tih 15 stepeni nemate osećaj hladnoće. Na toj temperaturi, recimo duks je suvišan. Pantalone i majica kratkih rukava, i to je to. Jedino deprimira konstatno oblačno nebo. Svako malo pada kiša. A obzirom na bele noći, kad pogledate kroz prozor često nemate pojma koje je doba dana ili noći. Kažu da nisam imao sreće sa vremenom. Da nije uvek tako. Moguće. I kroz celu istočnu Evropu pratilo me je promenjivo vreme. Ali da je deprimirajuće, jeste. Radovao sam se i da oprobam vodu u tim famoznim jezerima Finske. Jedinu priliku za to imao sam prvi dan, i nisam poneo gaće za duboku vodu, te sam ostao suv.

Četvrtak 12.07. – Utorak 17.07.2012 Ono što ću vam ispričati o Finskoj je mešavina onoga što sam čuo od Irene i drugih ljudi koje sam upoznao tamo, i svojih ličnih zapažanja. Mahom su impresije iste, ali ja sam bio tamo relativno kratkih 6 dana Irena. Upoznajte Irenu. Irena je naše gore list. Otisnula se u Beli Svet u potrazi za boljim životom. Šta znam, biće da ga je i našla. Izgledi su joj svakako bolji nego u Srbiji. Ali joj nedostaje naš mentalitet. Nedostaje joj Balkan, Srbija međ’ šljivama. Kaže da je Finska suviše hladna, ne misleći samo na klimu.

Drugari, srećno! Lep provod i brdo materijala koji ćete nam ispričati i pokazati!

Izlazak sa trajekta protiče kao podmazan. Obzirom da smo među poslednjima upakovani, na izlazu smo među prvima. Gađam neki pravac...za sad nemam kartu Finske. Prva pumpa protiče...druga, treća...po mom „proračunu“ idem u pravom pravcu. Ipak hvatam par putokaza koji pokazuju na Tampere. Autoputem pun gas...cenim oko sat...sat i po...Putevi su dosadni...ravni...pravac. A i umorili smo se. Jedva čekam da stignem. Posle ravno 170 km od Helsinkija pronalazim isključenje ka Herventi. Naselje u Tampereu gde nas čeka Irena. Irena nam je domaćica u Finskoj. Ona je kriva za celu našu avanturu! Imamo instrukcije kako da pronađemo zgradu, ali negde je zapelo...sve je naopako, vraćamo se ka Helsinkiju. Unutrašnji GPS se odjednom pali. Ona je sigurno mislila da ćemo se isključiti na nekom drugom izlazu. 180 stepeni zaokret i odmah je sve jasnije. Tu smo! Telefonski poziv i 2223 km od kuće, i mi smo tu! Uspeli smo! Još je dan, sigurno smo stigli rano. Rano je. Prilično rano...23h Aha...brzinski kapiramo koncept „belih noći“.

Stižem u Talin oko 14h. Pa ja sam ga praktično osvojio, svi samo mene čekaju...bar je takv bio moj stav. Stajem u red za trajekt i na moje opšte užasavanje momak na još jednom Kawasakiju mi saopštava da mi da je možda potrebna i neka prethodna rezervacija. Čekaj, čekaj...na šalteru mi opšte ljubazna službenica objašnjava kako ima kartu za putnika namernika, ali bi Ferdinand izvisio...nema šane. Ili zajedno ili nikako! Kao svaki Srbin tražim „prečicu“. Kaže da je moguće da na „kućici“ imaju mesta za obojicu. Sledeći trajekt stiže u Helsinki oko pola 01h...ili ovaj, ili idem okolo preko Rusije Srećom propuštaju nas. A cena, praaava sitnica...45 €. Momak na Kawasakiju se ponovo pojavljuje. Zove se Tormo Heeeej, zove se torMo :lol: Estonac je, ali živi i radi u Finskoj. Kaže da je standard viši, ali su više i plate. Taman za toliko da se isplati. Upoznaje me sa svim tajnama putovanja trajektom. Kaže da nije ni daleko, tek 80 km do Helsinkija. A i spavaća soba je samo još 20 €. Samo... Pričamo o svemu i svačemu. Tormo je bagerista. Izuzetno prizeman lik. Staloženog stava i realnih pogleda na svet. U priči 3 i po sata prolaze za čas, mada pogled u morske dubine i konstatacija da „do dole“ ima „samo“ 50 metara nimalo ne olakšavaju stvari...

Ovde već ljudi pričaju pretežno ruski, mada je standard na pumpama pretežno EU. Nema hotodoga na pumpi bez 2ipo€. A i sve ostalo u skladu sa tim... Negde usput kod Salacgive pronalazimo i more. „Liivi lacht“, recimo „Zaliv Rige“. Iako smo već dobro zagazili na sever, rado bih se okupao. Ferdinand ne bi...ne voli slanu vodu. Ipak odustajem od te ideje jer treba još dosta preći do Talina. Odatle hvatam već pomenuti trajekt. Dosadan sam već sa tim trajektom. Kao da je to nešto vanzemaljsko. Ono što me definitivno ostavlja bez daha su kadrovi u kojima pored puta možemo bez pardona naići na parkirani helikopter. To me podseća da sam ipak odmakao daleko daleko... Tu negde srećemo i ekipu Finaca sa "IronBut association" okvirom za tablicu. Pomislio sam da im prijavim svoju vožnju od nedelje, pa da vidim da li imaju neki okvir viška. Nema veze, nismo zbog toga pošli ovaj put

Sreda, 11.07.2012 07:30h Budim se opet relativno ranije da bih što pre stigao do Talina odakle treba da uhvatim trajekt do Helsinkija. Sada kada je svakodnevica već uveliko uzela maha, kada se dan svodi na planiranje obaveza i povremeno dopuštanje da izduvni ventili odrade svoje, pomisao da sam pre samo mesec dana žurio da bih uhvatio trajekt do Helsinkija izgleda mi nestvarno. Posle pakovanja odlazim par ulica od mog hostela „Riga“ do hostela gde mi je parkiran motor. Moj hostel izlazi pravo na šetalište, kao kad bih parkirao motor na Terazijama i nisu smatrali da je pametno da tu Ferdinand prenoći. Riga na dnevnom svetlu izgleda lepše. Centrom dominira pogled na ogromnu katedralu...ili nešto takvo. Izgleda impresivno. Ali lica ljudi i dalje ne izgledaju pitomije. Ne mogu to da objasnim. Nisam se osećao nebezbedno, ali nisam sreo nikoga kome bih imao želju da se obratim. Svi su nekako sumorni, mračni. Odustajem čak i od lokalne kuhinje kada je doručak u pitanju. McDonalds pored ulaza u hostel završava posao. Pakovanje je završeno i krećemo. Od osoblja hostela dobio sam šture ali više nego dovoljne informacije u kom pravcu je izlaz iz grada koji meni treba. Brzo smo na magistralnom putu ponovo. To je okruženje koje nam je više nego poznato ovih dana. Pravac: Riga, Saulcrasti, Salacgriva, Parnu, Marjamaa, Tallin

biće...biće...jbg, surovi kapitalizam pozzz....

Utorak, 10.07.2012. 09:00h Prethodno veče sam se dogovorio sa Holanđanima da me probude da ujutru zajedno doručkujemo i popijemo kafu. Oni idu u razgledanje grada, a mene put vodi dalje. U hostelu je organizovan i besplatan doručak za goste. Lagano doručkujem, družimo se još malo i pakovanje. Polazak je oko 10:30h Puštam GPS da me izvede iz Varšave, da bih se dalje snalazio po karti. Tako mi je lakše, ne moram svaki čas da spuštam pogled. Naravno GPS ima svoj plan i program, pa me navodi malo drugačije od onoga što sam ja planirao. Ipak, na izlazu iz Varšave, hvatam korigovani pravac i gassss! Pravac Legionowo, Pultusk, Ostroleka, Lomza, Grajewo, Augustow, Suwalki i prelaz ka Litvaniji, Budzisko. Brzo stajem na pumpi jer treba doliti goriva, i koristim priliku da konkretnije doručkujem. Ipak ubrzo se kajem zbog toga, jer u Pultusku nailazim na ovo... Putevi su i dalje prilično ravni, a predeli predivni, sa dosta klasične arhitekture. Danas mogu više i da uživam, nemam toliku kilometražu da pređem, ali ne znam šta me čeka usput. Paperjasti oblačići nagoveštavaju prilično lepo vreme, bar za sada. Iako imam informacija da je na severu kontinenta kišovito. Ipak do Litvanije me prati lepo vreme. U zemlji Sabonisa ima mnogo više četinara. Tu i tamo neka krivina, a zatim opet pravci. Jedina razlika su upravo četinari koji su sa obe strane puta, koji služe kao branik od vetra. Čim se naiđe na deonicu puta koja je na čistini duva jak bočni vetar, u naletima, koji prilično smeta. Srećom, drugi učesnici u saobraćaju i dalje se po komandi sklanjaju udesno, čim naiđem, pa nemam mnogo problema u zaobilaženju. A put je dosta opterećen šleperima, pretpostavljam da je ovo jedan od glavnih tranzitnih pravaca ka severu. Šleperi se također velikodušno sklanjaju u stranu, tako da gužvu praktično i ne osećam. Pravac Marijampole, Kaunas, Panevežys, Pasvalys i ulazak u Letoniju u Grenctale Kako se približavam Letoniji i vreme se pogoršava. Nekoliko puta navlačim kabanicu, ali je skidam svaki put kako kiša stane, jer su mi svari opet mokre, pa bih koliko toliko da se prosušim na vetru. Pravac Bauska, Jecava i brzo sam u Rigi. U Rigu stižem nekim putem koji je pod radovima, za sada nije impresivno... Hostel pronalazim relativno lako, jedan od prolaznika nacrtao mi je mapu uz koju nisam imao nikakvih problema. Čekiram se, iz nekog razloga moja rezervacija nije u sistemu, iako sam dobio potvrdan odgovor na mail. Dobijam poslednji slobodan krevet. J Hostel u Rigi je lošiji nego u Varšavi, skučen je i mračan. Posle tuširanja i raspakivanja koristim priliku da se javim ljudima preko maila. I šetnja do grada da pronađem neki lokal sa lokalnom hranom i pivom... E sad, ne znam da li sam ja negde pogrešio. Lokal koji sam našao spolja je izgledao pristojno, ne previše „fensi“, niti nešto što bi zainteresovalo mnogo turista. Nešto kao beogradski „Optimist“. Ali hrana koju sam ja dobio je imala ukuse koje ja do sada nisam imao prilike da okusim. A pivo...pivo je imalo ukus na šerbet pomešan sa pivom. Pojeo sam ražnjić, ali pivo nikako nisam mogao da završim...verujte mi da mi je to najteže palo! Gosti koji su promicali nikako nisu ostavljali utisak nekog sa kim bih želeo da započnem razgovor. Svi su izgledali kao da su izašli iz neke socijalne/krimi priče devedesetih godina u Srbiji. Odvukao sam se nazad do hostela i stropoštao se u krevet. Sutra treba stići na odredište.

Ponedeljak, 09.07.2012. 11:00h Budim se u nepoznatom krevetu, sa troje nepoznatih ljudi u sobi... Ok, sad je ovo već definitivno avantura Prvobitni plan je bio da u tri dana stignem do Finske. Ali obzirom na prethodni dan...odnosno veče, rešio sam da jedan dan potrošim u Varšavi, da se malo odmorim, družim sa Patrycjom i osušim stvari koliko toliko. Patrycju sam upoznao par meseci pre polaska na put. Bila je u poseti mojoj drugarici u Beogradu, i dosta smo se družili tih par dana, te mi je palo na pamet da u putu do Finske svratim do Varšave i da tu napravim pit stop. Hostel u kome sam smešten izgleda prilično pristojno. Čist je, prostran i šaren. U hostelu sam upoznao Izraelca, Omera, koji me je iznenadio time što je na pomen Srbije izvadio gitaru i počeo da svira Vlatka Stefanovskog, a zatim ničim izazvano i „Hej Sloveni“ :lol: Wtf?! Omera sam pozvao da se pridruži Patrycji i meni, i ispostavilo se to kao najpametnija stvar koju sam taj dan uradio. Omer je Izraelac, oko 26-27 godina i radi kao vozač hitne pomoći. Nekoliko godina proveo je na liniji fronta sa Palestinom. U Poljsku je došao da obiđe postojbinu svojih predaka. Kao što pretpostavljate, njegovi su postradali tokom II Svetskog rata u nacističkim logorima. Ali je sve u svemu totalno urnebesan lik. Za jedan dan smo stigli da upoznamo grupu Holanđana na studijskom putovanju, Turčina Alexa koji uči da bude vojni pilot, Amerikanca Luka i grupu Poljakinja, nekog Jordanca i Francuskinje koje su bile sa njim...oprostićete što ne mogu svima da se setim imena, ali bio je to luuuuud dan u Varšavi! Dan smo završili na nekoj žurci na plaži, i rastali se kao najrođeniji... Legao sam opet posle trojke, ali sutradan nisam morao da ustajem previše rano.

U 18h smo se dokopali Poljske! Stajem na prvoj pumpi kod granice, koja izgleda kriminalno! Prilaz nije betoniran, nemaju toalet, unutrašnjost pumpe ima 10 kvadrata. Totalno socijalno! Kupujem kartu, određujem pravac, javljam Patrycji (drugarici iz Varšave) da sam na granici, i da se vidimo kroz par sati. I gasss! Treba prevaliti još dobrih 400 km. Treba ubrzati. Ali Poljska je država radara. Na svakom kilometru stoji po jedan fotoradar. Neki snimaju spreda, neki odzada Nisam siguran ni kako funkcionišu, odnosno da li bi me zaustavljali odmah, ili skupljaju fotke pa ih naknadno procesuiraju. Sve u svemu, ne rizikujem, već se trudim da budem maksimalno 10-15 km/h preko ograničenja. U naseljima je to mnogo teško, jer je ograničenje od 40 do 50. Polako napredujem. Jaaaako polako! Pored radara, tu su opet i radovi na putu. Na 10 km sam naleteo na jedno desetak semafora. I na jednom uočavam konzervu karakteristične zelene boje. Jedino đubre na putu koje sam video je baš morala biti konzerva guarane Osim toga, predeli su prelepi. Put je i dalje relativno ravan. Nema nekih ubedljivih krivina. Ima uspona, ali put prilično drži pravac. Put ima dosta opreme, i nema sporednih puteva koji se iznenada pojavljuju, svaka ukrštanje puteva je vidno obeleženo. Naselja kroz koja prolazim su lepo uređena, sa dosta katoličkih crkava karakteristične arhitekture. Prolazim Krosno i Rzeszow. I negde na putu do Ostrowiec Swietokrzyski me polako hvata mrak. U daljini vidim da mi sa desne strane besni oluja, dok je sa leve strane nebo čisto. Prijalo bi mi tuširanje, ali tek kad stignem u Varšavu, nikako usput! Međutim kako vozim, vidim da me put sve više navodi ka oblacima, a i vetar oblake navodi meni na putanju. Vetar i put su se dogovorili da se oblaci i ja malo družimo. Narednih nekoliko sati nastaje agonija! Put postaje vlažan s vremena na vreme. Da bi potom konstatno bio mokar, ali kiša još ne pada. Stajem i oblačim kabanicu. Sklanjam fotoaparat i laptop u kofer, da se ne bi nakvasili. Kroz par minuta kreće da pada. Zatim oluja. Sevaju munje, pucaju gromovi. Brzinu spuštam na 50 do 60 km/h jer je na asfaltu dosta vode, a vidljivost smanjena na 30 do 50 metara. U nekom trenutku čak uspevam da primetim da je odlomljena grana na sred puta i uspevam da je izbegnem, ali mi to unosi nervozu, jer vidim sve manje i manje. Jedina sreća je da vizir ne magli, jer pinlock odrađuje svoje. Ali vizir ne dihtuje do kraja, i pri tolikoj kiši nešto vode završava i u unutrašnjosti kacige. I to mi sad već smeta. Rukavice su mokre, čizme su pustile, a čak mi i par kapi kiše prskaju po licu. Par puta stajem na pumpama usput, da bih bukvalno uhvatio vazduh. Umor me je već odavno stigao. Samo sat vremena sna pred polazak dolaze po svoje. Hvataju me grčevi u nogama. Leva podlaktica boli prilikom svakog novog pritiska kvačila, a desna boli konstatno od prekida cirkulacije zbog konstatnog držanja gasa. Od odsjaja mi se konstatno pričinjava da sa strane nailaze automobili sa sporednih puteva. Oko 00:00h stižem u Radom. Ostalo je još malo do Varšave. Javljam Patrycji da me ipak ne čeka, i da ćemo se videti sutradan. Radom je njen rodni grad, i kaže da misli da će mi trebati više od sat vremena do Varšave, koliko sam ja računao. Od Radoma hvatam autoput i punim gasom pokušavam da pregazim poslednjih stotinak kilometara. A onda potop! Na sred autoputa me je uhvatila takva provala oblaka da sam par puta pomislio da sam izgubio kontakt sa podlogom zbog nanosa vode i vetra. Nema nikakvog ispusta gde bih mogao da stanem. Pronalazim pumpu posle par kilometara i stajem apsolutno i totalno mokar. Mozak je na rezervi, a telo skoro da odbija saradnju, jedino još mašina radi bez greške. Zadržavam se par minuta dok ne prođe pljusak. Hoću da fotkam kišu, ali je fotoaparat u koferu. A ključa nema! Izgleda da je spao sa priveska! Da ga nisam ostavio u bravi?! Nije ni tamo! Tražim oko motora da nije spao, i upleo se u kablove. Nema ga nigde... Premotavam film, poslednje sam ga video kada sam vadio kabanicu. Poslednja šansa je da je u tank torbi... Otvaram je, već svestan da je u pitanju razmišljanje očajnika. Već vidim sebe kako moram da obijam bravu, a sutra po Varšavi da tražim nekog bravara da mi to kako tako zakrpi Ne! Ipak je u tank torbi! Kapiram da sam preumoran i da već ne funkcionišem. Opuštam mozak i pripremam se da pređem poslednju deonicu. Bez nervoze, ignorišući umor i bol. Gasss! Kiša pada, ali više ne lije toliko. Oko 01:45h stižem u Varšavu, GPS me kroz 15ak minuta dovodi do ispred hostela. Ulazim unutra kao utvara sa kabanicom u pola noći. Prijavljivanje završavam kroz par minuta. Kabanicu, kacigu, rukavice ostaviće mi u posebnoj prostoriji da se osuše. U krevet sam se bukvalno srušio, mišići mi podrhtavaju. O raspakivanju ću razmišljati ujutru. Kompozicija sastavljena od izmučenog tela, blistavog uma i perfektne mašine dovukla se do cilja posle 1050 km i 20h vožnje. Laku noć!