Samo predlog, da se ovakav kurs vožnje održi i u mestima koji su dalje od Beograda, a ima dovoljan broj zainteresovanih. Lepo izorganizuje se jednodnevno druženje. U prepodnevnim satima teorijska nastava, pasulj, u popodnevnim satima praktični deo. Razlika bi bila samo da bi sada predavači napravili vikend vožnju

dobrodošao, lepo motorče

Pozdravljam! Posle ovako napornog posla, odosmo mi na ručak, pa ću se dati u ispravke fotografija koje image nije dobro upload-ovo ps. Popravka izvršena, uživajte. Dočekali smo ponovo da kiša pada da bi napokon završili putopis

Posle kraće jutarnje šetnje, mogu da počnem već svoju legendarnu pesmicu – mi idemo kući. Kiša naravno pada. Predeli su fantastični od Sarajeva do Višegrada. Jednoglasno smo se dogovorili da ovaj deo moramo ponovo obići, al po lepom vremenu. U glavi se već prave novi planovi za produženi vikend na godinu. Reših, tada ću sve lepo fotografisati. Sada ni ruke iz kišnjaka ne izvlačim. Fotoaparat bezbedno upakovan u PVC vrećicu i u tank bag – u. Pratim pogledom reke i rečice. Posle nekoliko dana kiše imaju boju čokolade. Na mestu ulivanja Drine u Višegradsko jezero reka je ˝procvetala˝. Cela delta se beli od plastičnih boca koje plivaju po njoj. Gledam i ne mogu da verujem. Stajemo u Višegadu kod svetski poznate ćuprije. Toliko sam se smrzla da ruke više nemogu ni aparat normalno da drže. Toliko mi je žao sve Vladine fotke su mutne. Kiša i dalje pada, staje na pola sata, samo da bi ponovo još jače zapadala. Pada mi napamet da negde kupimo Vladi suve čarape. Subota popodne, ništa sem benzinskih neradi a ni one ne drže čarape. Ja imam u koferu suve i čarape i čizme. U Bajinoj bašti reanimacija. Čorbica i suve čarape. Kod Loznice nas hvata pljusak, bežimo na OMV pumpu pijemo čaj i veeeeeliku kafu sa šlagom. Onako pokislima nisu nimalo štedili na ovom toplom napitku. Kada je kiša ponovo poprimila karakter jesenje kiše, vraćamo se u sedlo pa kući. Već smo kod Šapca kada je pao mrak. Podelimo se ja pratim putokaze i signaliziram Vladi gde treba ići dalje. Vlado prati saobraćajne znake i ostale učesnike u saobraćaju. Sve ok dok ima putokaza. Ali na nekim mestima nema ništa što bi bilo bar približno onom što treba. Nekako se snalazimo i prolazimo kroz centar jer u nedostatku drugih orjentira pratim putokaze tranzita. Poslednji SMS na Iriškom vencu, Vladi roming poj’o kredit, a meni prazne baterije. EPILOG : Topla soba, sedim u krevetu okupana, umotana u dva ćebeta i u krilu držim punu činiju gomboca sa makom i čokoladom.

Naši verni čuvari. Poslednji pogled na more i papa... Mostar je za mene bio veliko razočarenje. Staro novi most se i dalje ponosno uzdiže iznad bistre hučeće reke, sa oblacima koji se gomilaju. Valjda i oni donose osećaj melanholije. Možda je to i uzrok što nisam videla ni jedno nasmejano lice. Prvi put nisam kupila ništa od suvenira. Nisam bila sigurna šata je šta i da li to ovde pripada – pogotovo babuške. Jedine stvari koje su mi se i dopale bile su nepraktične za poneti. Samo 6 dana razlike između dolaska i odlaska. Promena neverovatna. Kanjon je bio još zelen kada smo dolazili. Sada preovladava bakarna boja. Oblaci su se sklopili iznad nas, počela je ponovo kiša, a fotoaparat je ponovo zauzeo svoje mesto u tankbegu. Na benzinskoj oblačimo kišnjake. I tu pravimo prvu grešku. Magični crni džakovi su zbog naše lenosti ostali u torbi. Sarajevo se izmenilo. Kada sam se aktivno bavila alpinizmom bar jednom mesečno smo odlazili na Romaniju u kasno proleće i ranu jesen. U petak odslušamo zadnje predavanje, ranac na leđa pa na popodnevni voz. Nedelja popodne je uvek bila rezervisana za šetnju po Sarajevu, čevape, pite i sirnice. Tih čevabdžinica u koje su nas vodili meštani više nema. Ništa zato, i ova gde smo jeli je fantastična. Zanatske radnje i prodavnice pune ko oko. Moda se značajno izmenila u ovom delu sveta. Nasmejana lica devojčica u maramama i dugim mantilima. Tih dana su bili praznici, i džamije su bile pune vernika. Naravno da nisam odolela, pa sam dobila lep stolnjak Posle napornog dana zaslužena večera

Ovako izgleda kada se nepazi – posledice požara od prošle godine. Platan, dolazi jesen, a staro drvo je dobilo malu pomoć za svoje stare grane.

Remek dela starog grada se očitavaju i u detaljima na koje obično ne obratite pažnju. Linijska rešetka za odvodnjavanje kišnice. Mehanizam za otvaranje kapija i podizanje mosta sasvim odgovara (način otvaranja i zatvaranja pogledati u crtiću sa legendarnim komentarima - spušćaj most, diži most) Obilazak zidina se naplaćuje, a pogled na stepenice, hvala lepo mi nećemo. Zvonik u kome je zaposlen mali metalni čiko koji čekićem udara po zvonu – tačno 12 sati. Moja pasija – fontana Napravimo i najbolju fotku sa godišnjeg koju ću staviti u kacelariju. Giljotinče. Kada poželim godišnji samo bacim pogled na nju i eto odgovora. Mada moj dragi smatra da je ovo idealna fotografija za kancelariju: Da je ovo kraj sa malo pitke vode vidi se i iz načina gradnje dominikanskog samostana. Unutrašnje dvorište je popločanosa kamenom, i na sredini se nalazi bunar za kišnicu. Unutrašnjos crkvi, samostana i muzeja nismo fotografisali. Postoje vidno istaknuta obaveštenja da je zabranjeno fotografisanje, i ljubazno su upozoreni oni koji su pokušavali. Naravno postoje razglednice, kao i turistički vodiči – knjižice u kojima je dat poseban osvrt na sve značajne istorijske i društvene činjenice kao i profesionalno urađene fotografije. Mislim da je Dubrovnik ubedljivo najskuplji grad na Jadranu. Kaciga i naočare se obično baš neslažu dobro. Prilikom skidanja kacige ispalo mi je staklo iz naočara, pa sam morala da ih odnesem na popravku. Samo vrćanje stakla, koje nije bilo razbijeno, 10 eura. A kod nas je to za dž. Ali nemogu ostati bez naočara tako daleko od kuće. Naravoučenije za drugi put – nositi rezervne naočare.

Nesvakidašnje rešenje mosta sa jednim pilonom Krstarenja po Jadranu i Sredozemlju ovakvim brodom verovatno imaju nekih svojih čari. Stanu u jednu luku na nekoliko sati i poput stampeda protrče kroz grad za šarenim kišbranima. Vodiči trčeći izverglaju samo ono što je napisano velikim slovima. Uskoče u svoj brod i idemo dalje. Svakog dana kada smo prolazili bio drugi brod. Ovakovu lepotu je stvarno greota trčećim korakom obići na par sati. Nezaboravno iskustvo. Sve što se ne može videti sa kopna, još lepše se vidi sa mora. Izlet tipično primorski. Ostrva prelepa, a interesantni su i komentari. Jedna indijka se definitivno proslavila. Još se i predstavljala kao iskusni turistički radnik. Sva razočarana je komentarisala kako je ona očekivala ostrva kao na Havijma sa sve cvećem. A i nikako da stignemo na ostrvo sa tvrđavom. Englezi su je baš lepo ućutkali pa je posle bežala od nas, a samo su joj kulturno objasnili da je sela na pogrešan avion i stigla na pogrešan kontinent. I da sramota bude veća kao ˝iskusna˝ je trebala da sluša vodiča i sazna da je tvrđava na kopnu a ne ostrvu. Na prvom ostrvu smo obišli malu crkvicu, i bilo je vreme ručku. Na brodici su raspalili roštilj i pekli ribe ( ja sam bila na dijeti – nevolim ribu). Naravno ni domaće vino nije izostalo. Na drugom ostrvu smo se dočepali terase kafea. Od prekaljenih putnika sam naučila da se talijanski espreso traži sa čašom vrele vode. Kada se razblaži esencija ovog napitka, dobijete ukusan osvežavajaći napitak u dovoljnoj količini. Lee i Sarah su pronašli mačku i mačiće. Čitavo vreme umesto razgledanja ostrva ili odmaranja na terasi kafea, igrali su se sa mačićima. Slavica nam je objasnila da u Engleskoj nema mačaka lutalica i da vam treba posebna dozvola biste imali mace ili kuce. Posle smo ih pitali da nisu slučajno sakrili koju cicu u džep. Priča Slavica, da kada se vraćaju na ostrvo svaku put ih pitaju da li imaju neke životinje. Jednom im je rekla da nose žirafe, i to zadenute iza uva. Tek tada su shvatili besmislenost pitanja. Crkvice, manastiri, botaničke bašte. Pravi biseri. Magnolija visine 25 metara. E to vredi videti i u jesen a kamoli u proleće kada je u cvetu. Toliko lepih i neobičnih biljaka. Mnogi mornari su u zahvalost posle dugih plovidbi, i preživljenih nevolja donosili egzotično cveće, drveće kao i različite dragocenosti koje se čuvaju u samostanima. Sunce zalazi i ponovo mogu da se vratim svojoj omiljenj zabavi – cvokotanju zubima Fontana ispred hotela

Jutro. Kišu smo doneli sa sobom, i dalje natapa. Još pomalo smrznuta rešim ostati u toploj sobi dok Vlado ode po doručak. Teško je čekati, minute se pretvaraju u sate, a sati tako dugo traju ... Dan za prespavati. Napokon se i Vlado vraća, nabrzinu ručamo, dopola popijem kafu pa pravac u Dubrovnik. Mislim da imamo urođeni talenat da izaberemo pogrešan pravac, ovaj put luku. Slavica mi napisala da će im brodica doći u luku pa se tamo nađemo. Stigli mi u luku, sve nekako veći brodovi, al ko će ga znati. Šetamo gledamo pa ništa. Nađemo neki turist biro da pitamo kada stiže brodica. Mesto pristanka je u staroj luci samo par kilometara dalje. Čekamo autobus, a on ne dolazi, da li da idemo peške, daleko je, sedamo na motor i pravac stara luka. Gužva u gradu manja no u Beogrdu u špicu. Slavicini su poučeni prošlogodišnjim iskustvom ostavili motore ispred hotela i ostalo sve išli brodicama, a mi se gegali po zakrčenim ulicama. Ok, pizza je malo popravila stvar.

Komentari sa zadnjeg sedišta: Zaboravila sam kako je Bosna hladna u drugoj polovini septembra. Udobno ušuškana u kišnjak i slojevitu garderobu, virim iza Vlade, ko miš iz brašna. Sreća moja što sam mala, a i suvozačko sedište nije mnogo izdignuto pa se ni ne vidim. Ne mili mi se ni fotoaparat izvaditi iz torbice, a kamoli ruku iz rukavice. Slike će biti neki drugi put. Smrznuta, nagovaram Vladu da u Sarajevu stajemo na OMV pumpi na kafu. Sedeći nazad, već zamišljam veeeliku kafu sa puno šlaga. Usput ću i ruke zagrejati. Sa kafom definituvno nemam sreće. Zar vam ovako lep most nebi namamio osmeh i volju da izvučete ruke iz kišnjaka i dočepate se fotoaparata? Oblaci još uvek verno prate putnike namernike, sitna kiša temeljno natapa. Kanjon Neretve posle Jablaničkog jezera mami svojom lepotom. Oblaci počinju da prate neke druge punike, a mi nastavljamo dalje prema suncu. Ogrebani asfalt baš uliva poverenje, zar ne? Kod Mostara se ponovo vraćamo u svoja stara dobra odela, a kišnjak lepo upakovan u kofer. Skidamo i najlepše gamašne (e kako su dobre one crne vreće i kako ću kroz par dana žaliti za njima). Čim malo otoplilo i nema kiše odmah hiljadu i jedan novi plan gde još otići i šta još videti. Menjaju se table sa naseljenim mestima, a ja jedva čekam more. Nakon toliko treskavih kilometara napokon nepregledne širine. Smeštaj da se nemože poželeti lepši. U samoj uvali prelep kućerak. Mir, tišina i ljubazni domaćini.

Radove u garaži neću da spominjem, moj dragi je pokazao sveobuhvatno poznavanje japanske istorije, religije i rodbinskih veza ... Nisam smela ni aparat da izvadim, a kamoli da fotografišem. Poklonjeni dan odmora i druženja mi je tako dobro pao. Na svu sreću ništa ne ide po našem planu. Prvobitni proračuni su kazivali da ne ćemo ići na godišnji odmor – pa smo ipak krenuli. Trebali smo krenuti dan ranije, ali sam morala napraviti poslednje pripreme (za promenu ) pa uspavati telefon. Potom smo planirali samo jedno popodne provesti sa prijateljima – motor je pak rešio da se više družimo. Hvala mu.

Puste želje su nas dovele do sajma u Novom Sadu. Kao priprema, kupila sam nove rukavice. Stare se poderale. Kako nas je poslužila sreća (čitaj maler) nikakve planirana putešestvija nisu bila ostvarena. Pa za kod kuće su dobre i stare. Krajem avgusta sam zagubila jednu staru, pa hitno na posao zgrabim nove, obučem jednu, pa hoću drugu, e nema šanse. Tek tada sam primetila da sam kupila dve leve rukavice. Čovek se slatko nasmejao i rekao da kada dolazili za NS zameniće. Prva stanica nam je Markos. Čim nas je čovek video odmah je izvadio spremne rukavice bez da smo i rekli zašto smo došli. Opremljena mogu nastaviti bezbrižno put. Moja Ljuba kao prava domaćica nas dočekala sa tortom.

Valjda ćemo dobiti tamo, ja od ličnog naoružanja imam samo oklagiju i tiganj (onaj metalcov težak)!

Doktore putovanje i putopis prelep. Dolomiti kao jedan dugoročniji plan, al bez snega nadam se.

a el ovako

Pozdrav! Dobrodošao, uzgred T 12 je san svakog početnika pogotovo na poligonu

Rezervacija za smeštaj u hotelu nedaleko od kampa se vrši na koji broj? A bilo bi dobro da date i predlog maršute, pa ako nemoramo da ne ulazimo u Beograd.

1. Najzli 2. thelord 3. korniSh1 4. Hacky 5.Saxi + suvozacica 6. Fibra+suvozacica 7.Tomislav+KTM 8. Mrxfon + suvozacica 9. Kivuz 10.Vlajko+Olja 11.Jager+Goga (sa sve sissybarom ) 12. Peki i Sladža 13.Joska+Zuza 14. 3OPAH 15. Six i Bilja 16.Glista Iz Pakla 17.Veve 18. Dexterr & Sanja (50/50) 19. Arakis i Goca (95%) 20. severian & violeta (50/50) 21.alexa*cbf600 22.PeraM BMW F800GS 23.Abby i Katerina (98%)

E nije dosta, hoćemo još!

Pozdrav svima od Atile i Verone Alaker. Upravo sam razgovarala sa njima. Stigli su u Prokuplje. Kažu da je fantastično. Organizacija fantastična, preledli lepi, .... Gadno smo pogrešili što nismo išli, ali biće reli i dogodine. Kada se vrate imaće mnogo fotografija jer je Verona bila vredna i mislila i na nas.

Mislim da i ovde ima varijanta "zavisi od proizvođača do proizvođača". Kada smo pre četiri godine kupovali kišnjake (spremali smo se na more, a ja nisam ni htela da čujem da idemo bez njih). Moto jakne i pantalone su ixonove, u Subotici smo našli za Vladu ixona 3XL na njegovu jaknu 2XL. Za mene nije bilo. Čujemo se telefonom sa radnjom na Petrovoaradinu, imaju L. Super sednemo na motor i odemo do tamo, L je toliko velik bio da ga je Vlado mogao obući. Kod drugara nađemo PROOF veličine L koji mi odgovara na komplet opremu. Uzgred jakna m i je isto L. Na prvoj strani ima i slika kako izgleda sa komplet opremom ispod. Inače smo prezedovoljni sa oba i ixonom i proofom. Oba su jednodelana. Vatreno krštenje su prošli prošle godine, kada smo dva cela dana kisnuli cca 800 km. I ostali smo skroz suvi. Kao što sam i prošli put pisala, kada smo odmah obukli na noge crne najlon džakove, cipele i čarape su bile skroz suve. Kada nas je "mrzelo" oblačiti samo mali najlon na čarape, išli smo mokrim nogama. Cipele mokre i onda popravnog nema. Stoji treba više vremena da se obuče, ali mislim da tih par minuta dužeg oblačenja znači ništa u odnosu na to da si ceo dan u suvom. Za prvu pomoć, je dobro na rukavice navući i one najlon rukavice za jednokratnu upotrebu koje ima na skoro svakoj pumpi. Ne traju preterano dugo, ali se češćim menjanje ostvari bar da imaš delimično suve i ruke. O odlasku na wc bih mogla napraviti čitavu priču. Čast izuzetcima, svugde su kabine toliko male da i u civilu, prvo se treba popeti na šolju pa tek onda zatvoriti vrata. I sam odlazak bez kišnjak je umetnost sa sve protektorima. Kišnjak svemu daje još veću čar. Na stranu tom da nema gde da stavim kacigu.

moja oprema kod kiše. Prošle godine nas je kiša pratila celog godišnjeg do Dubrovnika i nazad Dok sam imala crni džak za smeće zalepljen seloteipom, imala sam i suve noge. Cipele prokisnu za tili čas. Ove godine smo uzeli PROOF ove gamašne za cipele. Još nismo pokisli pa neznam kakve su. Inače imam i varijantu ribarskog kišnjaka koju sam kupila kada smo zaboravili poneti kišnjak a kiša nas "iznenadila"

Putopis dostojan Veveta. BTW kako mi se čini nisi ti nemaran i zaboravan. Lepo ti kupi još jednu kacigu, pa damu na koju si celo vreme mislio smesti iza sebe na Afriku. Posle više nema zaboravljenih kaciga, dokumenata i sl... ;D

Ljiljo, pa ne možeš očekivati da budu siti od one veknice leba Istina neki su dobili i jagnjetine, ali koliko vidim ne i oni Drago mi je da ste se lepo proveli