Pozdrav i dobrodošao Zoki! Xmax ti je super.

Dobrodošao, motor je lutkica!

Pozdrav i dobrodošao!

Dobro nam došao!

Meni bi trebao link

Imam u planu neku vožnju do Bosne, pa kroz CG u Albaniju. Videću da li ću i kada moći da je realizujem.

To mi je jedna od lokacija za smeštaj za narednu godinu.

Pozdrav i dobrodošao!

Hvala, pozdrav i tebi!

Pozdrav Lazare i dobrodošao

Dobrodošao!

Ovu informaciju sam dobio čim sam stigao u Arhanđele, može se noćiti u njihovim konacima koji su renovirani, a obezbeđen je i obrok. Imam telefon oca Nikolaja za sledeći put.

Napisao sam u jednom od postova, generalno prezadovoljan sam Vozzi-jem.

Hvala, drago mi je što ti se sviđa. S obzirom na to da sam se za ovu vožnju spremao nepunih 2 sata, super je ispala. Mada, pored mnogih lokacija koje sam imao na umu da posetim sam samo projurio. Za neku od sledećih akcija potrudiću se da pažljivije isplaniram putovanje i odvojim više vremena.

Ni kraćeg putovanja, ni dužeg teksta, možda sam vas udavio... praštajte ako je tako... pozdrav svima!

Ujutru ustajem opet rano, već oko pola 7, odjavljujem se iz smeštaja i odlazim u obližnju pekaru na doručak. Nakon doručka, vozim do Bara, obilazim dvor kralja Nikole i crkve Sv. Petra Cetinjskog i Sv. Jovana. Dalje nastavljam do auto -puta, pa do Kolašina, zatim Mojkovac, Bijelo Polje, a onda pravim kratku pauzu u dvorištu crkve Sv.Jovana. Zatim Berane, Rožaje, Špiljani, Novi Pazar, Raška, gde je veliki deo tunela bio pod rekonstrukcijom, pa preko Rudnice, pravac na Kopaonik. Nisam znao kakve su uzbrdice i krivinčine sa te strane Kopanika. U jednom momentu malo je falilo da počnem nogama da se odgurujem, ma jedva 20-30km/h. Na Kopaoniku pravim puš- pauzu i uživam posle solidnih šest časova od jutrošnjeg polaska. Ruke utrnule, noge već počinju da me izdaju, jedva stojim. Posle pauze vozim do Brzeća, pa svraćam kod Kljunca da se malo oporavim uz svež kajmak i vruće lepinje i jagnjetinu. Nakon ručka, na jedvite jade, pravac u toplo porodično gnezdo. Kući stigoh oko 18h, jedino sam imao snage da se pozdravim s familijom, nakon čega se skljokah u krevet.

No, da privodim priču kraju...

Ne znam, nisam imao vremena da obiđem okolne plaže, verovatno je na njima situacija drugačija, svakako mesto ima neki šmek.

Po velikoj vrućini cepam auto-putem, sve je super, skuter prede kao nov. Prelepi predeli. Negde desetak km ispred Skadra kolona u nedogled, koju, kao i lokalni motoristi, prolazim vožnjom po sredini puta. Dolazim do granice sa CG, brzo je prelazim i posle nepuna 2 i po sata vožnje stajem na prvu pumpu, gde pravim fotku sa velikim bratom i uz sokić i cigaretu pričam sa kolegama, bračnim parom iz Austrije, koji su se uputili u Grčku. Do Dobrih Voda ubrzo stigoh, ali putem kojim se ređe ide, a koji mi je navigacija poturila. Sa brda na koje me je navigacija navela, pucao je fantastičan pogled na more. Nalazim smeštaj, ali mi vlasnici kažu da je slobodan samo jednu noć. Pa dobro, raspakovah se, nabacih šorc, majicu i sandale na sebe i pravac do hotela da se vidim sa kumovima. Od zadnjeg puta kada smo se čuli, zadesio ih je stomačni virus te su svi, osim kuma, ubledeli kao krpe. Hotel im je tik pored plaže, deli ih samo šetalište. Na plaži, blago rečeno, haos...ljudi načičkani jedni do drugih. Sve ležaljke naravno zauzete, ali se kum dosetio i još po dolasku postavio svoje ležaljke i peškire na plažu, gde mu stalno stoje, tako da smo imali finu lokaciju. Ono što me je iznenadilo je da čim se oslobodi neko mesto, ljudi dođu i bukvalno postave svoje stvari i peškire na 2cm od nas. Razmišljam kako ne postaviše skele na plaži pa da se ljudi sunčaju na dva sprata. Kupanje mi je prijalo, voda malo hladnija, što mi je baš godilo. Doduše, kasnije vidim da kroz vodu pliva jato nekih belih, ne znam kako da ih nazovem, nešto nalik slinama. Rekoh kumu "Kupamo se još malo al sa zatvorenim ustima, sledeće mesto gde mogu da ih otvorim je kafanče na obali". Posle ukusnog obroka i nekoliko tura, vraćam se u apartman da malo odmorim i vidim šta ću i gde ću sutra. Na terasi kuliram i uz kaficu posmatram zalazak sunca. Presabiram utiske i donosim odluku da se sutradan vratim kući. Malo kasnije zvoni telefon, kum me zove da izađemo na piće u Tropski bar. Montiram se i odlazim do bara na plaži. Mesto je fenomenalno, noću izgleda još lepše. Nakon nekoliko piva, vraćam se u apartman i onesvešćen se bacam u krevet.

Dobrodošao!

Prepadoh se, pomislih da je otišao kaiš, i odmah ugasih skuter, dozvoljavajući inerciji da me ponese nizbrdo još koji metar - kilometar. Automobili me zaobilaze i neprestano trube. Nigde na vidiku ni parkinga, a kamoli nekog naseljenog mesta. Kako to u prirodi obično biva, da Svevišnji posebnu pažnju obraća na pijane ljude i budale (u mom slučaju ovo drugo), u daljini ugledah nešto što je ličilo na pešački most preko auto-puta. Dogurah se nogama do ispod mosta i u delimičnoj hladovini poskidah opremu sa sebe. Povadih alat koji sam poneo i, kako se zvuk čuo sa leve strane, počnem da odvrćem šrafove od dekle. Naravno jedno zlo nikad ne ide samo, pa kineski šrafciger poče da proklizava, plastična drška se od toplote raširila, tako da nisam uspeo da odvrnem nijedan šraf. Kako sam imao uplaćeno vozzi osiguranje, vadim telefon i krećem da pozivam call centar, ali gospodin Marfi ni to ne dozvoljava, jer zbog blizine granice još nisam prebačen na Al mrežu. "Šta činiti dalje?" Osvrćem se oko sebe i spazim neku decu koja se igraju pored lokalnog puta koji ide uz auto-put. Popakujem sve stvari u rančeve, pomerim skuter do ograde, preskočim ogradu auto-puta i odem do klinaca. Naravno, ne razumeju me ni reč, ali kad su videli kacigu u ruci, prstom mi pokazaše nešto niz put. Pogledah u tom pravcu i videh mnoštvo poređanih automobila i guma, te krenuh na tamo. Stigoh do hangara to jest auto servisa, sa oko 6 auto dizalica, da čovek ne poveruje...mislim spašen sam. U servisu 4-5 osoba - majstora, sa rukama do laktova prekrivenih uljem, niko ni reč srpskog niti engleskog, objašnjavam im rukama, nogama, pokazujem kacigu, upirem prstom na mesto gde mi je stao skuter....ništa. Bledi pogledi, ćoćore i mrmore između sebe, mislim se, sad će da me okače i ispangluju na nekoj od dizalica, ima da postanem anonimni donor organa. Na svu sreću iz kancelarije u dnu hangara izlazi lik kome ostali objašnjavaju nešto. Dolazi do mene počinje slaba komunikacija, daje mi šifru od wifi u servisu, te komunikacija,uz Google translate, kreće u boljem pravcu. Objašnjavam situaciju i pitam da neko od majstora krene sa mnom do skutera da baci pogled o čemu se radi, na šta mi on odgovara da oni ne popravljaju motore i poziva telefonom nekog prijatelja iz Prizrena, dogovaraju nešto i daje mi telefon da pričam sa njim. Čovek mi na tečnom srpskom kaže da se u Prizrenu bavi popravkom motora, te predlaže da odavde odšlepaju skuter u Prizren, po simboličnoj ceni od 130 evrića, gde će ga on do sutra- preksutra popraviti. Dok sam razgovarao, bacim pogled na svoj mobilni i vidim da se jedna kartica povezala na albansku mrežu. Rekoh važi prijatelju, ali javiću ti za koji minut samo da kontaktiram svoje osiguranje. Pomislim: "Mene si našao da vaćariš , pa ja sam slupan auto na Krfu popravio o trošku Grčkog osiguranja". Po završetku razgovora, okrenem kontakt centar vozzi -ja, operateru objasnim situaciju, a on kaže da će da me pozove i da budem strpljiv. Nakon nešto više od pola sata i gomile ispaljenih cigareta, zove me operater i kaže da uskoro dolazi šlep služba. Tokom razgovora šlepka se zaista pojavljuje na kapiji servisa. Upoznajem se sa vozačem Mehmetom, pakujem na suvozačevo mesto i odvozimo se do skutera. Ne zna se ko je više slika uslikao, Mehmet ili ja. Utovarismo i privezasmo skuter, te krenusmo put majstorske radionice, pogađate gde....pa naravno u Kukes. Prvi obilazak nekog mesta sa šlepkom. Usput, čini mi se, svaki drugi auto Mercedes. Dođosmo do servisa, Mehmet iskusno parkira šlepku u dvorište servisa i pozva vlasnika. U servisu par dizalica slobodno, dok na ostale 4 vise razni modeli Mercedesa. Čova izlazi iz kancelarije, uredno skockan, polo majica sa krokodilčetom, armani farke i pacioti patike. Ne govori ingliš, tako da mu Mehmet objašnjava o čemu se radi. Rukom mi pokazuje da se popnem na šlepku i upalim skuter, što i činim, naravno krči i zveči i dalje. Odmah mi pokazuje da ugasim. Poziva neku dečicu koja se vrzmaju po servisu, mislim da su tu negde 10-12 godina, verovatno su mu unuci, kaže im šta da rade. Klinci donose odvijač i odšrafljuju poklopac ventilatora pored dekle. Čim su skinuli poklopac, matica sa ventilatora tresnu na pod šlepke, sve oči bile su uprte u mene. Bi mi malo neprijatno, ne mogu da kažem da nije. Premazaše šraf lepkom, stegnuše ga pneumatskim pištoljem i zatvoriše poklopac, 5 minuta posla. Kažu probaj, upalim, normalno radi, naravno. Spustismo skuter, objašnjavaju da napravim krug po ulici i vidim da li je sve u redu. Vraćam se, sve je ok, pitam kolko novaca, kažu ništa. Zahvalim se, tutnem klincima po koji evrić za sladoled, uzjašem skuter i pravac auto-put.

Budim se rano izjutra, već oko 6h, odlazim u obližnju pekaru na doručak. Lokalni burek nije loš. Posle doručka, odjavljujem se iz smeštaja, palim skuter i pravac manastir Svetih Arhanđela, zadužbinu i grobno mesto Cara Dušana, koji se nalazi u blizini Prizrena. Popričah malo sa bratijom, popismo po kafu, podružih se sa ovim zverkama, pa obiđoh manastirski kompleks. Posle obilaska pozdravih se sa braćom i oko pola 10 krenuh put Dobrih Voda. Granicu između Kosova i Albanije prelazim brzo, sve auto put, Honda cepa ko luda, na nekim deonicama čak dostiže 108 km/h, mislim se :" Montenegro here I come". U želji da što brže osolim dupe u plavi Jadran, a možda i oborim brzinski rekord i dobacim do magičnih 110 km/h, gas do daske. Petnaestak km posle granice, na nekoj nizbrdici, odjednom nešto počinje da struže na motoru, uz gromoglasan krrrrrrkrrrrrrrrkrrrrr zvuk....

Slažem se i na mene je ostavio veliki utisak, definitivno ću mu se vratiti.

Pozdrav i dobrodošao Savo, ako si zainteresovan imam na prodaju dečji tricikl, moji klinci ga prerasli, pa eto...

Nastavih put ka Prizrenu, od Prištine auto - put sve do Prizrena, bez naplate. Stigoh u smeštaj oko 18h, mladi vlasnici ne govore srpski, ni engleski jezik, ali su me pristojno ugostili i smestili u apartman. Na brzinu se istuširah, promenih odoru, javih kumu za novonastalu situaciju i pravac u istraživanje. Za početak Bogorodica Ljeviška, gde nisam uspeo da uđem jer je radno vreme do 17h, kako mi rekoše čuvari na punktu ispred. Zaprepašćenje je usledilo i kad sam video da su zidine srednjevekovne srpske pravoslavne crkve opasane žilet žicom. Uputih se dalje do crkve Sv. Đorđa gde me je sačekala slična situacija kao malopre, s tim što mi je ovde čuvar dozvolio da uđem i obiđem ceo kompleks. Dalje krenuh u šetnju preko trga Šadrvan, zatim kroz dvorište Sinan pašine džamije, koje je uzgred načičkano suvenirnicama, te prođoh pored Bogoslovije i crkve Svetog spasa i pravac do stare prestonice Srpskog carstva, sadašnje tvrđave Kaljaja. Po silasku nazad u grad, noć je uveliko pala, te reših da procunjam još malo gradom, a nakon toga i sednem negde na osveženje. Grad je prepun turista, što domaćih, što stranih, mesta u lokalima nigde, traži se stolica više. Smestih se za sto u nekoj poslastičari, te poučen iskustvom iz smeštaja, naručih sladoled i limunadu na tečnom dijalektu englesko-niškog jezika. Konobar me pogleda i na tečnom srpskom priupita odakle sam, rekoh "Niš my friend", i već zamišljam kako zove kolege i svi mi igraju albanski čoček po kičmi, a on će meni: "Pa što ne pričaš srpski brate, ovde smo svi naši!" Zaprepašćenje opet. Ma rekoh: "Ništa me ne pitaj, predugačak mi je današnji dan". Pokrkah odličan sladoled i popih limunadu, pa odoh da isplaniram sutrašnju rutu i na spavanje.