Dobrodošao!

Zavojsko jezero, skoro pa nestalo.

Bravooo, čestitam!

Zdravo i dobro nam došao

Dobrodošao!

Nadam se da nećemo ostati uskraćeni za informacije o kafani?!

Da da, a papuče za vožnju su obavezne

Dobrodošao!

Lep je, u zdravlju da te služi!

Pozdrav Milivoje, dobro nam došao!

Da da, to je i moja omiljena brzinska tura.

Drugarska se pesma ori.... Bravo majstore! Hvala još jednom!

Dobrodošao Bojane

Ovde sam i ja kupio Mitas TF, pre desetak dana https://www.internet-prodaja-guma.com/

Pozdrav Stefane i dobro nam došao!

Extra, hvala!

Najbolje bi bilo da ih sam okači ovde, da mu ne tražimo

Rutu sam odabrao da bih razbio maler koji mi se dogodio prošle godine sredinom novembra, a priča otprilike ide ovako: Osvanula je sunčana subota. Prelep dan, nagnao me je da oko 13h sednem na skuter i napravim kraću vožnju do manastira Temska. Propisno se obukoh, aktivni veš , farmerke, duks i jakna, svratih na pumpu i natankam Piaggio do čepa. Za rutu sam odabrao stari put kroz Sićevačku klisuru, lepota za vožnju, bez gužve od kada je napravljen auto - put. Skuterčić cepa 65-75 km/h na ravnom, sunce prži, milina neka oko srca. S obzirom na to da do Temske nikad do tada nisam išao, kad sam prošao Belu Palanku, uključio sam google navigaciju. I tu se zaje*o. Navigacija me je vodila kraćom rutom za koju je odabrala put uz levu obalu reke Temske. Loš asfaltni put se već posle par kilometra pretvorio u loš makadamski put. Kao za maler, omaših i skretanje i završih u selu Kumanovo. Meštani me gledaše kao Marsovca, ali ipak preusmeriše na pravi put. Još par km vozim kroz njive i livade. Odskačem po rupama i borim se da ostanem u sedlu. A onda naiđem na najveće drvo koje sam u životu video...ogromno... Ispod drveta je moje sokoćalo, čisto da se stekne utisak o veličini. A ispod drveta spomenici. Napravih par fotki i iskoristih priliku da namučenom d.pe.tu dam malo odmora. Nakon 15-ak minuta nastavih vožnju i ubrzo stigoh do manastira. Put je loš, ali je zato priroda predivna. Manastir prelep. Oko 15h krećem nazad kući, sunce više nije u zenitu i malo je hladnije. Nekolko km nakon što sam izašao na magistralni put, stidljivo se pali žuta lampica za gorivo. Pumpa za gorivo ne postoji do Bele Palanke, računam stižem u metar.... Ali kako Marfi nalaže, situacija se na par km ispred Bele Palanke komplikuje tako što mašina počinje da secka i trza, dok se napokon ne ugasi. Šta ću, ostavih skuter uz ivicu puta, pa put pod noge do benzinske pumpe. Neki čova, na moje insistiranje (čitaj izlazak i preprečavanje na sred puta), me pokupi već posle stotinak metara i odveze do pumpe. Natočih 2litra benzina u plastičnu flajku i pozvah taksi da me odveze do skutera. Kako je bilo vreme ručku, morao sam da sačekam taksistu pola sata. Sumrak se približava. Taksista me odvozi do skutera i Bog mi dade pameti da mu kažem da me sačeka dok ne upalim skuter. Sipah gorivo i krenuh da verglam, lepo to ide, ali nikako da upali. Istroših akumulator, pa nastavih na kurblu... opet ništa. Vrtimo se oko skutera i taksista i ja pola sata, al izgleda da nam je nepoznavanje mehanike bila zajednička osobina. Pomislio sam da je možda ušao vazduh u sistem i zbog toga neće da upali. Pomože mi taksista da odguram makinu do obližnjeg parking proširenja i tu je ostavim. Kako je imao nekih obaveza u Nišu, taksista me odveze do kuće....kralj. Sutradan, spremim klješta, šrafcigere i sa burazerom u njegovom audiju krenemo do skutera. Računam ima neki majstor u Palanci ko će da mi reši problem, ako je nešto ozbiljnije. Kad smo stigli, skuter i dalje neće da upali. Okrenem par majstora, ali niko ne može u Svetu Nedelju da mi pogleda mašinu. Šta ću, pozovem telefonom drugara koji se više od mene razume i on mi kaže da proverim svećicu. Pitam gde je to, a on na YouTube pogleda i kaže mi koji šraf da odvijem i skinem plastičan poklopac. Uradim ja to i vidim da mi je poklopac na svećici to jest kapa otpala sa svećice. Probam da je vratim, ali je šraf sa vrha svećice ostao zaglavljen u kapi. Zakačim kapu na svećicu i upalim skuter na kurblu. Do kuće sam pritiskom pete držao kapu na svećici, vidno utrnuo od položaja, a i hladnoće. Uopšte nije bilo zabavno. Kad dođoh kući, sve kockice o prodaji skutera bile su složene u glavi.

Živ je čovek, pogreši .

Vrlo korisna tema. I meni se desilo da nekoliko puta poljubim majčicu zemlju. Prvi put, vesele osamdesete, vozeći se automatikom zajedno sa drugom iz osnovne škole, proklizasmo u krivini. Laktovi i kolena odrani i napunjeni prašinom i zemljom. Vidanje rana potrajalo je nedelju dana. Drugi put, tmurne devedesete, srednja škola. Kum i ja krenuli u izlazak, petak ili subota veče, više se ne sećam. Nedelju dana pre toga, jedva sam se nekako snašao za kintu i kupio novu kožnu jašu. Kako je to bilo vreme sankcija i svega što je uz njih išlo, logično je da smo uglavnom bili dekintirani, te smo pred izlaske praktikovali dobrano zagrevanje u kućnoj radinosti. Nakon fine cirke, sednemo nas dvojica na motorče, pa pravac na Gin-tonik party. Naravno, kako je on bio pijaniji, pripala mu je čast da bude vozač. Mladost - ludost, šta reći. Već nakon nekoliko stotina metara na raskrsnici nam izleti neki auto, kum ga jedva izbegne, počinje da ševrda po putu tamo - amo i mi se prospemo po sred asfalta. Nova jakna izguljena, lagano uganuće šake u zglobu. Šutnusmo tomosa pored puta, na bus, pa pravac u grad. Uganuće izlečeno iste večeri uz pomoć leda iz koktela. Treći put, pre dve godine, sredinom leta. Išao sam skuterom predveče da obiđem pčelinjak. Kad sam završio obaveze u pčelinjaku, sedoh na skuter i u tom trenutku me u potiljak ubode pčela. Maler. Onako sa utrnulom glavudžom, reših da prođem pored crkve, pa kroz centar banje, pravo kući...kao malo mi je bliže. Banja puna naroda, gužva neka, ispred mene neki lik vozi auto 20 km/h. Ja za njim tako vozim stotinak metara, glava uveliko pulsira, kad on odjednom reši da se parkira u kružnom toku, ispred autobuske stanice, naravno ne dajući nikakav migavac! U pokušaju da se direktno ne zakucam u njega, dadoh gas i naglo skrenuh u levo i tada krenu usporeni film....naglo skretanje, u kombinaciji sa mojom kilažom i katastrofalno lošom prednjom gumom, prouzrokovalo je da prednji točak prokliza, a onda i "uhvati" asfalt. Ovo je direktno dovelo do toga da se ceo skuter zarotira oko ose prednjeg točka. Naravno, centrifugalna sila i nakupljena kinetička energija oslobodile su se u vidu mog zbacivanja na asfalt, klizanja par metara na ledjima, guzovima, laktovima i butkicama. Ja tresnut na sredinu kružnog toka, par metara od autobuske stanice, skuter odleteo 5-6m nizbrdo. Pokušavam da ustanem, ali uspevam samo da kleknem na kolena, pognute glave, čvrsto se držeći rukama za asfalt. Nemam vazduha u plućima, ne mogu ni da udahnem, izustim reč, kamoli da pozovem nekog u pomoć. Podižem glavu, a na autobuskoj stanici 30 ljudi gleda vratolomiju, nekolicina vadi telefone i počinju da sevaju blicevi. Niko da mrdne. Srećom neka dva klinca, Cigančići, sveže okupani u banjskim fontanama, dotrčaše, i u fazonu "utepa li se bato?", pomogoše mi da ustanem. Bog im dao zdravlja i sreće, hvala im veliko. Usporeni film se prekida, klinci mi pomažu da dođem do skutera, podižu ga, ja sedam, palim i kao popišan, ljut na sebe, jezdim kući u sumrak. Kao za maler, kacigu nisam nosio, ali na svu sreću na leđima sam imao ranac u kojem nosim pčelarsku opremu, ubedjen sam da mi je spasao glavu. Skuteru na nekoliko mesta oguljena plastika. Sa podlivima, modricama, spaljenom i odranom kožom družio sam se više od mesec dana. Od tada, kaciga je na glavi i kad idem do prodavnice. Četvrti put, prošle godine, ne mogu da kažem da je bio pad, ali sam ozbiljno mogao da se oćoravim. Elem, rešio sam da se skuterom provozam do podnožja Mosora, naravno šumskim putevima kojima sam još kao klinac prolazio. Za polazni tačku odabrao sam selo Rautovo, u koje sam još kao mali dolazio sa roditeljima na izlete i branje šumskih plodova. Stanje šumskih puteva kojima sam vozio još na početku nije odgovaralo onom kojeg se sećam kao klinac. Nekako se ispentram ispranim putem po kojem je samo kamenje ostalo, da bih u šumi naišao na neprohodne i drvećem zakrčene puteve. Nema dalje, ni prema Mosoru, ni prema zaplanjskom kraju, agonija. Akcija od 3 sata, gore - dole, levo - desno, nigde pravog puta, sve uraslo u šiblje i zakrčeno. Kroz glavu mi prolaze misli, šta da mi crkne guma ovde....ni gorska služba spasavanja me ne bi našla. Nekako uspem da se vratim na put ka Rautovu, ali vozeći kroz neko granje, prednjim točkom pređem preko deblje grane. Drugi kraj grane se odigne sa zemlje i ustremi ka mom levom oku, prodje ispod do pola spuštenog vizira na jet kacigi, napravi brazdu na jagodici, polomi mi okvir naočara za vid i zabije mi se u deo između arkade i obrve. Za dlaku da od mene napravi jednookog gusara. Svi znamo koliko krvi izlazi iz pocepane arkade. Ranu sam nekako uspeo da saniram iscepanim rukavom od majice, pa pravac kući. Žena i deca kad videše onoliku krv zamalo u nesvest da popadaju. U tom trenutku u glavi mi se javila ideja o prodaji skutera.

Tura nam se većim delom poklapala Ja sam u nedelju preko Svrljiga obišao pećinu sa praistorijskim crtežom kod Kalne, Bigar, Temsku, kanjon Temštice, pa nazad kroz Sićevačku klisuru. Kvalitetan dan.

Odlična vožnjica, a animacija je super!

Evo i današnja, pored vodopada i bigrenih kada iznad vodopada Bigar. Do manastira se nije moglo jer je zemljani put bio natopljen.

Jelašnička klisura, Potkapina