Nakanjujem se već godinu dana da podelim ovo prijatno iskustvo sa vama, ali nikako da skupim volje da pišem. Mnogo sam lenj za pisanje, bilo bi lakše da snimim pa da stavim na youtube .
Elem...prošlog leta moja supruga i ja rešimo da malo damo sebi oduška i opuštanja i priuštimo sebi jedan lep produžen vikend, pošto nismo uspeli da odemo na letovanje pa eto da se malo počastimo pod kraj leta.
Pošto smo već godinama unazad planirali da posetimo Plitvička jezera, odluka je pala idemo tamo. Ništa nećemo rezervisati idemo onako, nešto će se već naći, nismo nešto zahtevni na luksuz. Pošto je već bio kraj avgusta a i išli smo na kratko i da se odmorimo rešili smo da idemo kolima, manje je planiranja i pakovanja. Ubacili jednu torbu, 4 sendviča i flašu kole i piči.
Krenusmo u četvrtak rano ujutro da ne žurim uzput i da se stigne u neko nomalno vreme. Ukucah u navigaciju Plitvice najkraća ruta, izbaci preko Bosne, Okučani-Bos. Gradiška-Cazin-Plitvice 430km. Odlično idemo tuda. Put do tamo ništa naročito, jedino je lep(predivan) deo puta koji ide uz reku Koranu. Oko 13h stigosmo na Plitvička jezera, šta reći o njima što već nije rečeno, ali da kažem i ja...mesto je raj na zemlji, predivno, izgledea kao neki pejzaž iz Montane. Kristalno ali stvarno kristalno čista voda svih jezera, vide se stabla koja su pala u vodu pre pitajboga koliko god. dubina preko 10m a vidi se sve kao na dlanu, ogromne ribetine(nema pecanja) čini se kao da možeš da ih rukom zgrabiš. Sve staze uređene i lepo obeležene, nigde ni jedan papirić bačen, nema plastičnih flaša i starih guma,šporeta u vodi(kao u jezeru Perućac), svi punktovi informacija funkcionišu i to neobično ljubazno odgovaraju na sva pitanja uz obavezno pitanje...odakle ste???...i nisu se mrštili ili krivili usta kad smo rekli da smo iz Srbije, čak štaviše lepo se izpričasmo(izjadašmo) jedni drugima.
Veoma lako smo našli i prenoćište, privatni smeštaj, lepa tipična lička, drvena kućica, bračni krevet, kupatilo, tv, internet, čuvani parking. 12eur po glavi bez klope. A klope fala bogu na svakih 200m jedna kafana-restoran sa ličkim specijalitetima, i tu su cene sasvim OK. I tako smo mi proveli Četvrtak,Petak,Subotu i pola Nedelja na Jezerima. Sve smo prošli uzduž i poreko, vozikali se čamcem na vesla(otišli u 3pm) crkao sam dok nisam doveslao nazad, kupanja nije bilo jer je voda bila stvarno ledena. Meštani kažu da posle preobraženja nema više kupanja što se odprilike uvek i obistini.
I onda kada čovek misli da je došao kraj putovanja i odmora ispostavi se da tek sledi onaj najinteresantniji.
Plan je bio da u Nedelju popodne krenemo nazad sa namerom da prenoćimo negde u Karlovcu ili okolini jer sam hteo da pokažem ženi odakle mi je rodom majka i gde sam provodio dosta leta sa burazerom dok smo bili klinci tj. dok se nije zaratilo i da malo procunjamo u Ponedeljak po Petrovoj Gori i onda kući.
Krenusmo smo oko 4h. Ukucah u navigaciju Karlovac najkraća ruta, jer se pokazalo i na ovamo kao dobra opcija, ALI se ispostavilo da uopšte nije dobra pocija. Nisam računao na to da su revnosni Hrvati ubacili u satmap sve i jedan najmanji putić koji postoji.
Već kad smo kretali počelo je da se zakuvava neko nevreme. U početku sve je išlo sasvim uredu, skreni levo,skreni desno, lep pejzaž, romantika...dok odjednom nema više asfalta...nego makadamski put, pa ajd nema veze, jes da Alfa sa svojim čuvenim trapovima sa 1000 ramena,kugli i silent blokova nevoli offroad ali idemo dalje, i na putu za CG malo-malo makadam. Idemo dalje ulazimo u neku šumetinu imam osećaj kao iz filmova, sad će neka naoružana banda da iskoči i napravi pičvajz, ali ne pojavi se banda nego rečica ...put prolazi kroz rečicu...izađem, gledam, ne verujem, ali je tako ...vidim nastavak puta sa kontra strane, ali mi se nešto ne ulazi tu kolima i nije baš da je plićak, bacam kamenje i lepo bućka. Žena malo nervozna meni smešno još uvek. U tom trenutku čujem zvuk traktora, dolazi sa kontra strane, polako ulazi u potok i ide prema nama. Voda do pola točka, sad već vidim da od prolazka tuda nema ništa. Na traktoru neki namršten lik u atlet majici(siledžijka), gledamo se , nešto mi se baš i ne pita za put kuda da idem al ajd pitaću. Mahnem da stane, i stade čovek, lepo se javim dobar dan, i on meni uzvrati i smeje se i kaže...zemljače ovde nećeš proći(ja se odmah setio filma) nabujao je potok, neće kola proći, ako hoćeš ja ćun te prevući traktorom ali voda će ući ko zna oće li upaliti ako voda uđe u motor. Ja odma kažem da neće upaliti 100%. Kažem da sam krenuo za Karlovac al sam se nešto malo izgubio. Čovek se smeje i kaže mi da mogu nekim putićem tu kroz šumu pa ću izaći kod nekog mostića preko kojeg može i auto ili da idem nazad do Slunja kuda sam i došao pa da idem drugim putem. Ma bemliga ja se nazad ne vraćam, imam goriva, imam navigaciju, šta može da mi bude????? Idemo napred,avantura,offroad kroz šumu. Ženi se moja ideja uopšte nije svidela i počela o onom pederu Marfiju i njegovo hebenom zakonu da gam bem pederska. Ajde ženo opusti se i uživaj, sve je pod kontrolom, u Karlovcu smo na večeri. Nismo prešli ni 2 km makadam se pretvori u zemljani put od neke crvenkasto žute gline i to sa rupetinama od pola metra i širine i dubine, mučim se zaobilazim, navigacija skroz pobrljavila govori sve i svašta pa čak i da se krećem prevelikom brzinom...idem 10km na sat...kad ne lezi vraže kapljice kiše se pojavljuju na šajbni, ono nevreme u najavi nas je stiglo ali od šumetine nisam ni primetio koliko se namrčilo, odjednom pljusak ali ne pljusak onako nego PLJUSAK, sastavilo se nebo i zemlja, ne vidim ništa pred sobom, ona glina simpatične boje se pretvori u extra klizeće govno, one rupe se više ne vide, napunile se vodom, stakla se zamaglila moram grejanje da palim da se odmagli od nervoze počeo i stomak da mi radi, onaj zapečeni pasulj sa dimljenom kolenicom iz Ličke kuće proradio, znojim se od vrućine i prdim kao konj na opšte zadovoljstvo moje supruge, prozor ne mogu da otvorim lije kao iz kabla....ROMANTIKA....u tom sveopštem bunilu uspevam i rupu da potrefim i zaglavim se , napred-nazad, ništa...žena psuje-pizdi, ostaćemo ovde, niko nas neće pronaći, poješće nas Jeti i Bigfut i ostala sranja. Ja psujem i prdim i dalje kao PAM. Kažem moram izaći napolje da gurnem a ti pređi na moje mesto i ubaci u prvu i malo gas da se izčupamo odavdei idemo dalje. Skidam majicu i pantalone, patike, besmisleno da ih kvasim. Čak sam mislio i gaće da skinem ali sam se bojao koji sam baksuz odglaviće se auto a moja žena će u strahu od svega da otperja a ja ću ostati go, bez gaća usred šume ili ću morati da trčim kilometrima go za njom. Ipak u gaćama sa motivom Vojvodine izlazim napolje, kišne kapi od po decilitar me šamaraju, nisam napravio dva koraka i na onu simpatičnu glinu se okliznem i prospem kolko sam dugačak u istu tu kaljugu. Kad sam ustao i pogledao ženu koja je sedela u suvom čistom okruženju sa kezom od uva do uva i suzama u očima ali suze od smeha, došlo mi je da i nju izčupam iz auta i uvaljam u blato...ali nisam....no dobro na trt-mrt..levo- desno nekako ga izčupasmo iz rupetine i u takvoj rupetine ja se malo operem da mogu da sednem u auto i krenusmo polako dalje i u istom momentu i kiša stade.
Promrmljam onako za sebe a malo i za ženu...Bem i tebe i onog tvog Marfija...i nekako stigosmo do makadam ponovo pa i do mostića koji je stvarno drveni mostić jedva za jedan auto. Navigacija i dalje rekalkuliše rutu, popizdim da me ponovo ne zahebei isključim, a u p.m., ide mi na živce. U međuvremenu i smračilo se, prošlo 8 sati, od obećane večere ništa. Idemo dalje kroz neka sela bez imena od po par kuća, pojma nemam gde smo a kiša ponovo počinje sa tim što je sada i mrak i vidi se kako munje paraju nebo. E sad stvarno moramo stati kod neke kuće da pitamo gde smo??? i gde idemo??? i kako da stignemo do Karlovca. Posle kojeg km. vidim kuću i svetlo. Jebiga ženo moram stati da pitam, skrećem na ulaz prema kući koji se činio kao travnat a ustvari nije bio travnat nego opet ona glina sa tek malo trave, i opet se zaglavim i to ispred kuće, ponovo psujem...u to žena kaže..ej neko sedi ispred kuće, kad stvarno neko sedi na drvenim stepenicama ispred brvnare. Izlazim iz auta i vičem dobro veče...kad ono neki čiča kasnije sam saznao da ima 87 godina...isto viče dobro veče..ajte-ajte da ne pokisnete, sad će opet da pljusne, ovde u kotlini mora 3 puta da pada i onda stane. Ja se obradovao da je neko od mojih, i moj jedan unuk vozi takav crni auto pa sam mislio da je on, njesu bili od zimus pa sam se obradovao da je on. Eto rekoh nije on nego putnik namernik, i ja bih samo da priupitam za gde sam i kako da stignem do Karlovca....Ajme sinko pa ti si blizu Krstinje a do Karlovca ima još dosta...pa koliko pitam ....pa jedno 2 sata.., a šta ćeš u Karlovcu sada. Pa kažem hteli smo tamo da prenoćimo ali kanda nećemo stići na vreme da nađemo neki motel, i pitam dali ima neki ovde u blizini da prenoćimo. Čiča kaže da nema i pita..a koga ti imaš još u kolima...pa suprugu kažem. Ajme sinko pa što ostavi jadnu ženu samu u kolima, de zovi je vamo, sad ću doneti ambrelu da ne pokisne. Ma ne treba deda idemo mi dalje....a kuda ćete po ovom nevremenu, sad će još više da udari , znam ja.
Pa moramo naći negde nešto da prenoćimo...A prenoćićete ovde, meni će biti milo da popričam malo sa nekim, a i auto ti se zaglavio.....Ma ne znam deda neprijatno mi je( a ustvari mi je bilo malo glupo i šta ja znam) da vam pravimo gužvu u kući....GUŽVU?? viknu malo deda, pa ja ovde sam cele godine, Mile Eror od gore sa brda umro pre dve godine, Mila sa križa otišla u Cetingrad kod dece, razbolela se , ja ovde ostao sam, nikog nemam ovde....maltene sa suzama u očima govori starac. U tom trenutku nekako mi ga bilo žao, ne znam nekako mi je bio simpatičan. Pa dobro deda ako ne smetamo onda idem po ženu pa ćemo se nekako skupiti negde i prenoćiti ovde....Ajde-ajde ja ću da pristavim kavu.....Otrčim sa ogromnom ambrelom od pre Marije Terezije do auta i to u strahu da mi ne raspizdi grom u taj kišobran od 10 kila, i saopštavam ženi da ćemo ovde prenoćiti jer nema smisla ići dalje, kasno je već da tražimo nešto drugo. Odgovor je bio...JESI TI LUUUUUUUUD????????????...izgleda da su ti oni silni gasovi od pasulja udarili na mozak...pa kako bre tu da spavamo????...Ma hajde uredu je videćeš...ako ti ne bude uredu obećavam idemo dalje, a i deda je pristavio kafu, nije uredu da odbijemo... Malo duva i šišti ali pristaje...trčimo nazad do kuće uz komentar moje žene...uuuu jebote koliki kišobran. Ulazimo unutra i predstavljam moju ženu...ovo je moja supruga Marija...e pa drago mi je ja sam Pavle ali su me svi zvali Pajo, sad me više niko ne zove nikako, pošto i nema nikoga...u međuvremenu gotova i kafa, malo gorka ali prija. Kuća mala, u sredini kuhinja a levo i desno po soba a ispod štala sad već maltene prazna kaže, ima samo jednu kravu da ima varenike i sira za sebe.... Počinjemo priču odakle smo i kako smo dospeli tu. Čiča se smeje avanturi i kaže...a video sam odma da si sav od blata, sad ću upaliti šporet da zagrijem malo vode da se opereš...a jeste li gladni deco? Imam mesa i kobasice u masti,sira, varenike, hoćete jesti???....Ja pojma nemam šta je to meso iz masti ali mi glupo da kažem a i gladan sam nešto, žena se nećka a deda već donosi kantu punu masti i viljuškom vadi iz nje pečeno meso i kobasice i stavlja u vruću tavu...posle sam skontao da se pre tako čuvalo meso da se ne pokvari, pa mu ostalo u navici a i voli tako, navikao je....A ukus...ljudi moji pa to je nešto extra, ja sam i mast mazao na pogaču koju je deda pekao neki dan, a još uvek je bila sveža iz prostog razloga što je pečena o brašna i kvasca i vode, bez ikakvih prokletih aditiva. Najedošmo se svi đuture. Deda kaže da je i njemu slađe kada je u društvu i da mu je žao što nema pive ili rakije da nas ponudi da nešto popijemo. A ja se setih da sam kupio jednu flašu od 2 lit karlovačkog piva koje sam namenio kumu jer stalno kuka kako je to dobro pivo a kod nas ga nema...Skoknem do auta i donesem...evo deda imam ja pive. I tako mi počešmo da pijuckamo pivo i divanimo o svemu i svačemu, dok je napolju bio potop sveta, deda je preživeo sve ratove i da je ovaj zadnji bio najgori jer je udario svoj na svoga, i da je celo selo nestalo, pobeglo a da nisu ni znali od koga beže i na koju stranu da beže...kaže..ja nisam htio da bežeim odavde , ako treba umreti neka onda bude barem kod kuće svoje. ali eto zaobišlo ga je sve, prolazile tu razne vojske ili šta su već bili ali ga niko nije dirao, jedino su bradonje sa turbanom na glavi zapalili Miletov šaer(senik)ali ništa više....a bio sam ja jednom i u Vojvodini kod nekih prijatelja koji su odavde pa se odselili tamo. Nikad u životu nisam video toliko šence i kuruza kao tamo, sve se talasa kao more....E deda kažem ja, vama je to lepo a nama su lepa ova brda i šume i reke i jezera. Pričali smo o svemu i svačemu, da ne dužim. Došlo vreme i da se ide spavati....Deco vi ćete ovde u ovu sobu, tu manje pucaju i varniče štekeri kad je nevreme ....kakve varnice,kakvi štekeri mislim......ma nebojte se to od vajkada tako, nešto ne valja sa banderama ili žicama, ko zna šta je.
Polegašmo polako svi. Naš drveni stari krevet visok metar, jedva se popeh, nema dušek nego slamarica, ustvari nije slamarica nego je suva kuruzovina, šušti ko ludo, utonusmo u krevet ne vidimo se , na jednom mestu krov malo prokišnjava i kaplje voda na drveni patos, lupka u bezveznom ritmu onako uspavljuje, meni sve lepo, napolju seva i pucaju gromovi...opet romantika....vrzmaju mi se misli u glavi, zanm da je nemoguća misija ali da probam.....Ej???....šta je pita žena???...jel spavaš????koje glupo pitanje????pa znam...ali rekoh da pitam...šta breee?....oš se kresnemo.....PA TI STVARNO NISI NORMALAN!!!!!!...baš sad ti se....dobro de, pitam samo, ne moraš oma da vičeš....pa ne vičem, vidiš da šapućem, i šta ako deda čuje.....ma neće bre, a i da čuje bićemu drago.....ma ne može ,nema šanse , zaboravi, ajd spavaj više......dobro de.....Nije prošlo pet minuta i buuuum-fljas zveknuo grom cela kuća se zatresla a iz svih štekera plave mini munje trčkaraju od patosa do štekera gore-dole, kao u onom Teslinom ili Faradejevom kavezu čiji li je već, pogledam u ženu i u onom polumraku i odsjaju munja vidim njene oči koje su se višestruko uvećale i otvorena usta iz koji samo što ne krene stravičan krik, stiskam zube i u tom momentu čujem taj vrisak i žena automatski navlači jorgan preko glave, a u istom tom momentu i ja vičem iz sve snage...neeeeeee...neee pod jorgan...ali beše kasno...efekat se već desio....u narednih pola sekunde žena izleće ispod jorgana i sa još većima očima ali sad sa zatvorenim ustima koja se polako otvaraju i uz izliv sočnih svebalkanskih psovki pokušava da dođe do vazduha....Nisam stigao da joj kažem da sam još uvek bio pod jakim uticajem onog zapečenog pasulja kome se pridružilo meso i kobasice iz masti sa domaćim sirom i sve zaliveno pivom te je došlo do kulminacije u mom stomaku koje je rezultiralo prikrivenim(onaj najgori) tihomir prdežom koji nije imao zvuk ali se na daleko čuje.
Pa ti stvarno nisi normalan..oš dumrem bre..treba da se ugušim ..stoko jedna
Tog momenta sam shvatio da bi svaki dalji pokušaj približavanja za to veče bio uzaludan i da stvarno treba da spavam.
Ujutro sam se probudio kao nov čovek, pogledam kroz prozor sunce sija, sve zeleno oko nas,sve miriše na onu pokislu travu i mirišeee.....ma miriše mi svež hleb bre. Odakle sad miris svežeg hleba. Obučem se izađem u kuhinju kad ono Pajo peče hleb i sprema doručak da pojedemo nešto pre nego što krenemo. Ma jooooj deda pa ne treba, pa nemoj se mučiti oko nas ....ma ne mučim se ja dete moje, ja sam srećan što ste vi tu, ja bih voleo da vi još ostanete, i meni lepo kad neko ima još. E tog momenta verovali vi meni ili ne ja sam ostao bez teksta, grlo mi se steglo, oči mi zasuzile, a nisam baš nešto poznat po suzenju...došlo mi da zagrlim tog čoveka i izljubim, koliko mi je prirastao za srce za tih par sati koliko ga znam, ali mi se nekako učinilo da bi to njemu samo pogoršalo situaciju i da bi mu bilo još gore. Došlo mi da saznam nekako ko su mu deca, unuci, da odem do njih i da im kažem da ima jedan stari čovek na kojeg su zaboravili ali da on njih nije zaboravio ali eto nema ni auto ni traktor da dođe do njih pa bi jako voleo da ga barem nekad posete da i on zna da nije sam na ovome svetu.
Kako god nisam to uradio. Popili smo kafu, jeli nismo jer nismo stigli ni da ogladnimo ali je deda Pajo ipak spakovao pola svežeg vrućeg hleba i malo mesa i kobasica, iako smo pokušavali da se zahvalimo i kažemo da nije trebalo i da je bolje da to ostavi sebi, nije vredelo i nije imalo smisla da se oko toga raspravljamo.
Rastali smo se uz suze maltene, uz obavezno ako nas put nekada nanese ovuda ponavo, da obavezno svratimo na kavu i šta god.
Sedosmo u kola i uz malo cimanja izčupasmo se iz one čuvene gline i krenusmo put Karlovca i Petrove Gore koja predivna i nalazi se na ogromnom prostranstvu. Šetali smo maltene ceo dan, ali smo obadvoje bili nešto ćutljivi i nekako sami sa svojim mislima, i tek kada smo izašli na autoput jer mi se nešto nije išlo kuda smo došli. Onda smo shvatili koliko je taj stari čovek uticao na nas svojom dobrotom, iskrenošću, i svime ostalim. Koliko je strašno kad čovek ostari i ostane sam.
I koliko je lepo kada imaš nekoga pokraj sebe koga voliš i koji voli tebe.
P.S.
Izvinjavam se što nisam text podkrepio slikama, mrzelo me da uploadujem, ali obećavam da ću ubaciti naknadno koju.
I izvinjavam se što ovoliko napisah, ali nije moglo kraće.
