Izlicitirao na Limundu neki Garmin Nuvi 250, i sreo se odmah sa ovim problemom. Imam samo USB na motoru, ne planiram da radim onu autoutičnicu, tako da mora nešto da se grumfuje. Bolja mi je ta garmin navigacija jer je ekran manji, nije kapacitativni, lakše se radi sa njim kada su ruke u rukavicama... a bila čitavih 510 dinara Kako odoleti Neverovatno je šta sve čovek može da nadje na ovom forumu Upravo se zezam sa mini USB kablom. Nego mi pade na pamet, da nije neko izgustirao sve ovo i da ima viška ovako prepravljen kablić?

Nisam ni znao za TROLLI Inače sam pre nešto godina imao ideju da kupim skuter od 50 kubika i da idem do Nordkapa preko Finske. Pošto sad imam A verovatno do realizacije te ideje neće nikada da dođe. Kako vreme prolazi, sve više me privlače topli krajevi, bar kada je motor u pitanju, a i jeftiniji benzin Norveška, Finska i Švedska, dozvoljeno kampovanje, mada ima nekih pravila. U "jotunheimen national park" je bio znak da je zabranjeno. A odavno san shvatio da kada krenem neki putopis na ovom forumu da se vreme drastično popravi. Tako da kada je kiša i hladno ja samo počnem da radim na nekoj priči i eto sunca. Uvek upali

___________________________________________________________________________________________________________ (Z) Dugo godina plovim. Jako dobro znam da se više uživa u samom činu plovidbe kada je taj ljuljajući objekat manji. Veliki brodovi si više kao zgrade na vodi. U početku imate lepe predele, a posle kada se ta grdosija dokopa pučine ostaje Vam samo ta zgradurina i plavetnilo mora i neba. Jedino dešavanje je penušanje vode iza krme. Zato se moreplovci raduju kada ugledaju kopno posle više dana-nedelja-meseci na pučini. Zato i ekskluzivni brodovi hoteli imaju onoliko sadržaja i prefinjenu uslugu... Kako god, ja sam bio vrlo uzbuđen pred ovu plovidbu. Trajekti koje sam do sada probao su stvarno bili različiti i za ove godine skitanja bilo je raznih iskustava. Ali ovo čudo je bilo ogromno, po svim karakteristikama ostavljalo bez daha. Jedva sam čekao doživljaj te plovidbe. (Crvena linija je planirana putanja u odlasku, plava je bio povratak. Nešto plavo kod mesta Aarhus i Skagen u biciklističke ture realizovane u Danskoj. Od puta u odlasku smo odstupili da bi posetili svetionik, tako da ova putanja od mesta Aalbarg odstupa od realizovane) Norveška kompanija ColorLine je tada imala dva ferija pod nazivom SuperSpeed. Možda za današnje pojmove dužina od preko 211 metara nije nešto neverovatno, ali 51408 konjskih snaga je stvarno mnogo. Da dobro ste pročitali. Nije mi ni jasno kako su dosli do onih 8, i kakve uopste aparature to toliko mogu da izmere. Utroba ovog broda može da primi 764 automobila, a dužina linija za prikolice i šlepere je oko 2 kilometra, broj gostiju oko 2000. Pokušajte da zamislite koliku bi gužvu na putu napravila ta brojka automobila, a onda pokušajte da sve to u što kraćem roku spakujete u jednu garažu. Svakako bi potrajalo, tako da je ovome posvećena velika pažnja. Poprilično veliki deo obale je preuređen i prilagođen potrebama ovog prevoznika. Poseban ulaz je za automobile, poseban za kamione. A naravno da se podrazumeva da se može i bez prevoznog sredstva pa ima i ulaz za putnike. Došli smo dosta ranije u ovaj deo Danske, imali vremena da bicikliramo, sve je bilo opušteno, jedina frka je bila kako ubaciti stvari u autić čiji projektanti svakako nisu planirali da pored putnika, planinarske i biciklističke opreme, hrane i koječega jo potrebnog za ovakvo putovanje, stanu i dva bicikla. Veliki popust smo ostvarili rezervacijom od više meseci unapred, a sada je trebalo i smanjiti visinu, jer sa biciklima bi mogli samo u taj linijski deo, a to je ckupo jelte. Nekih mesec dana posle ovog puta sam prijateljici za kuću na selu prevozio neke stvari, i uspeo da povezem jedan orman, dve vitrine, pet stolica, desetak kesa, gomilu flaša od 5 litara, ceo sto... ne sećam se šta je još tu bilo, ali u Golfu je bilo mesta i za nas troje. Kad su me upitali kako mi je to pošlo za rukom odgovorio sam: -Vežbao sam pred trajekt u Danskoj! A stvarno smo svašta u Fabijicu spakovali, a ne mogu da kažem da nisam bio motivisan. Imali smo kartu za kola i tri putnika u tim kolima. Kola su bila tu, ali putnika 2, a ni sada mi nije jasno kako je to trebalo izvesti da na jedan ulaz predviđen za kola dodjemo, a da posle ja idem kao putnik na drugi ulaz, kad je sve to nešto udaljeno i bilo mi sve to nešto čudno i bezveze, tako da sam se lepo prihvatio posla, rasklopio bicikle, Nenad spustio sedište, pa lagano. Najkabastiji su ramovi, tako da je prvo pažnja posvećena njima, a pošto smo samo skinuli točkove bilo je to onako kao "rogovi u vreći". A potom smo ubacivali bisage, rančeve, kese sa klopom i dodatnom garderobom, nekako uglavili i točkove, a onda se i sami smestili pa ajdemo lagano. Nenad jako voli svoju Fabijicu i baš mi je bilo frka da se ne istraumira ovim aktivnostima, jako smo pazili da negde nesto ne oštetimo i iskreno se nadam da smo u tome i uspeli. Svako ima svoj način putovanja Posle je sve bilo rutina, sve lepo piše, postoje ljudi koji su zaduženi za utovar, sve je uhodano i fino funkcionise. Motocikli i bicikli na jednom mestu, ostali po kolonama. Kamioni i kamperi na jedan ulaz, kola na drugi, malko strmo, čudo neke hidraulike sve kontroliše i relativno brzo smo uparkirani unutra. Nekako mi najteže palo to čekanje parkingu. Ulazak na feribot, nas je zapao ovaj pramčani Kada smo izašli iz garaža i krenuli u to neko prvo istraživanje malko me uhvatila panika da li je uopšte moguće snaći se, čak i pored nekih skica sadržaja, ali iako ima 9 spratova, nije sve svima dostupno, pa mi posle nekog vremena skroz polazi za rukom. Stvarno su o svemu mislili, sadržaju su postojali i za najstarije i za najmladje. Ovde je bila i poslednja menjačnica, eh da sam to tada znao. Eh i da sam znao da su cene koje mi deluju velike, ipak primetno manje nego kad kročimo na Norveško tlo. Al dobro, sta da se radi, još u Nemačkoj sam se odrekao kafe, iako sam izrazita kafopija, pa mi sada to više ni ne treba, ali gladan sam i počinje glava da me boli. Oće to valjda jedno sa drugim, a možda je i vetar kriv, a možda je i zato što zbog svega što se dešavalo zaboravljam da čovek mora nekada i da jede. Zadovoljavam se sa nekim čudnim smokijem, mislim nema to baš neke veze sa tim populatnim flipsom, mada jeste neki flips ali drugog oblika, manje slan i preliven čokoladom. Prvo je potrebno priviknuti se na ukus smokija u obliku roga koji jeste malko manje slan, ali čokoladasti preliv je sladak, pa sad... ma dopalo mi se, samo treba malko pauza praviti jer posle nekog vremena hrskanja dotičnog proizvoda počinje da jača slani ukus. U međuvremenu se i Nenad pojavljuje, konstatuje kako bi mogao celu kesu da utamani. Tražili smo mi to posle, i nalazili, ali baš je skupo bilo, mada fenomenalno nadoknađuje potrošenu energiju, prosto savršen proizvod. Malo slika iz plovidbe: Zanimljivo mesto za spavanjac u toku plovidbe Nedostajao mi je moj zlatni retriver Maza, pa mi je privukao pažnju ovaj kucov. Iako ne izgleda baš tako slatko i dobroćudno bio je baš super lik. Malo duže sam bio u blizini. Kucov je obožavao da lizne sve koji su hteli da ga maze. Gazdu je lizao u slobodno vreme kad nema novih priajtelja. A kako se zvao, e pa to zasigurno ne bih zapamtio i da je imao samo jedno ime, a dotični gospodin ih je imao mnogo. Ko god da je pitao gazdu kako se zove pas dobijao je drugačiji odgovor. Na kraju je jedna devojka upitala: -Pa kako sad .... zar niste rekli .....?, na šta je dobila odgovor: -Ma on se odaziva na sva imena! I tako eto fotkica psa koji se sprema da žnjofne dotičnog mladića sa cvikerima, u čemu je i uspeo, al je bilo suviše brzo da bih ja uspeo da to ufotkam, a koji ima mnogo imena i na sve se odaziva... Sladak je, zar ne? Baš ste poželeli njegov hrapavi jezik preko vašeg lica? Malko i bala sa strane po garderobi ako već i to ne uspe da podeli sa vašim obrazima? Prošlo je i to vreme plovidbe, dotična grdosija se ni jednom nije zaljuljala, jedino sto je ostavljalo utisak neobičnog je zvuk kristalinih čaša u djutifriju koje su blago zveckale. Prvi pogled na kopno je bio ovaj koji vidite na sledećoj fotografiji. Iako nije bilo kasno, i bila je ok vidljivost, valjda zbog te blizine severu kada se slika horizont prema suncu, kao da nema boja, deluje da je dosta kasnije, iako jos nekoliko sati neće pasti mrak. Eto morao sam i da slikam ovog "Rundova". To je već bilo kada smo krenuli u garaže, u kolima ispred u gepeku je teta ostavila ovog psa. Kada je dosla i otvorila, bio je jako tužan, morala je dugo, dugo, da ga mazi, a ja sam iskoristio da napravim ovu sliku. Sladak i tužan kuca. A potom je usledio izlazak. Huh, koliko li se samo na ovo čekalo. Mnogo nepredviđenih okolnosti je moglo da ovo spreči. Dosta je unapred sve planirano, eto umesto trojice bilo nas je dvojica. Pošto ovo nije obično putovanje nego biciklističko-planinarska tura trebalo je i trenirati. A samo jedno izvrtanje noge ili neki pad su bili dovoljni da spreče celu akciju. Iako sam pazi više nego ikada do sada bilo je scena kojih se baš nerado sećam. 1600km sam prešao na biciklu i to u zemlji Srbiji gde biciklista baš i nije dobrodošao na puteve, imao i par padova, srećom bez posledica. Na ovo putovanje bez kondicije se ne može, mislim da nikada nisam bio spremniji, a posle se ispostavilo da je to u poređenju sa prosečnom norveškom planinarkom poprilično smešno i jadno. Kako god eto nas tu sada, izlazimo, prolazimo carinsku kontrolu koja je dijametralno suprotna carniskim punktovima, na koje je neko ko veći deo godine provodi živeći u Srbiji navikao. Čika carinik je samo mahao sa vrata svoje "Ordinacije", vozila su izlazila i prolazila i prolazila... Posle upućenog pozdrava brodiću koji nas je izuzetno bezbedno i profesionalno prevezao, krenuli smo sa našom turom. Pogled nam ulepšava i dotični jedrenjak sa tri jarbola, u suštini sve je bilo lepo, samo da smo mi tu gde jesmo i da sve ispadne kako smo planirali. A bilo je dosta nepoznatog i dosta neizvesnosti, ali i mnogo lepog nas je čekalo, pa je vredelo upustiti se u sve to. Ne zamerite ako neke stvari opisujem možda euforično, ipak je sve ovo bilo pre 11 godina, samo što su nam dozvolili bez viza da putujemo, bio sam kao pušten sa lanca, veći deo teksta je napisan pre desetak godina, sada samo malo prilagodjavam i dodajem ponešto... Retro putopis, jelte Nastaviće se...

(N) Planiram da ustanem rano ujutru kako bih video zoru u ovom ambijentu. Budim se zaista rano, nije ni 5. Provirujem iz šatora i zaprepašćujem se. U potpunoj smo magli. Nadam se da je to lokalna inverzija i da kad se popnem na dinu visine 50metara – da ću videti oblake ispod sebe. Zvuči suludo, znam, ali upravo je tako bilo! Zoran ostaje da spava, ja uzimam fotoaparat i krećem na „uspon“. Već na pola puta, što će reći – posle 2min, magla se raščišćava i uočavam plavo nebo i zrake sunca koji se probijaju kroz niske oblake. Posle još par minuta magla je prošlost i ja imam neponovljivu priliku da vidim inverziju sa visine 50m nad morem. Izuzetan prvi doživljaj sa severa, ovo putovanje već obećava! Poslednji trzaji inverzije (šatori su već vidljivi) Peščane dine na obali – sa razlogom zvezdica na mapi Svetionik Rubjerg ujutru Stižu i prvi turisti Lagano doručkujemo, pakujemo se i planiramo dalji put. Feribot iz Hirtshalsa imamo u 16.45, moramo tamo biti barem u 15h – a pre toga, po mogućnosti upakovati bicikle unutar auta. Hirtshals je na pola sata vožnje odavde, što znači da nam ostaje barem 3 sata za upoznavanje Skagena, krajnjeg špica Danske. Planirali smo da se autom još više priblžimo severnom špicu, a onda da izvedemo izlet biciklima do mestašca Skagen i rta koji razdvaja Severno od Baltičkog mora. I ovaj mali izlet je učinio da poovo padne predrasuda o Danskoj kao dosadnoj zemlji za vožnju. Obreli smo se u predelu koji najviše podseća na Deliblatsku peščaru, to je neka vrsta pacifikovane pustinje. Svuda oko nas su peščane dine, povremeno obrasle niskom vegetacijom. Ali ono što skagensko poluostrvo razlikuje od Deliblatske peščare je prisustvo mora. Sve vreme vozimo pored obale koju zapljuskuje more. Zaista uživamo i u ovoj vožnji, prolazimo Skagen i nastavljamo dalje ka krajnjem špicu koji vrvi od turista. Na brzinu se slikavamo, niti imamo vremena da duže ostajemo niti nas preterano privlači ova navala turista. Vraćamo se istim putem do auta, a poslednjih pola kilometra peščanog spruda koji vodi do najisturenije tačke ostavljamo za neki drugi put. Poslednji neapsolvirani metri Biciklisti na biciklistickoj stazi Presvlačimo se ponovo u civile, vozimo nazad u Hirtshals i uspevamo da bicikle u delovima složimo unutar auta. Ja nisam verovao da je to izvodljivo, obzirom da je auto prepun naših stvari i kada su bicikli na krovu, ali Zoran mi je dokazao suprotno! Ukrcavamo se na feribot. Kao ljubitelj plovidbe, brodića i brodova, moj saputnik (i sam vlasnik jedne manje lađice) je sa nestrpljenjem čekao ovaj trenutak... ____________________________________________________________________________________________ (Z) Dodatak Dva čudna Danca na koje smo naišli na biciklističkoj stazi. Putuju tako što guraju ta bebeća kolica. Sve im je unutra i ispod, a sa strane visi ona brzi brzi šator. Iako je bilo rano, njih dvojica su se već umorili. Nisu bili raspoloženi za druženje, a ni mi nismo imali neku želju da ih upoznamo. U najmanju ruku su nam delovali jako čudno. Kada se pomenu bunkeri, verujem da većina sa ovih naših prostora pomisli na Albaniju, ali eto ima ih još kojekuda, čak i većih. A tu su bila i dva dvotočkaša, koja možda i nisu moj izbor šta bih voleo da vozim, ali svakako zaslužuju pažnju. Ako ništa drugo, a ono kao umetničko delo.

(N) Vožnju nastavljamo, a prvu ozbiljnu pauzu nekako stalno odlažemo. U Flensburgu je bilo prerano da stajemo, a i kasnije je nekako šteta bila prekidati glatko napredovanje ka severu. Konačno smo u Aarhusu, na polovini puta kroz Dansku i tu parkiramo. Aarhus je, posle Kopenhagena, najveći danski grad i obzirom da imamo vremena – odlučili smo se da osim šetnje po gradu, otpočnemo i sa pedaliranjem severnim krajevima. Grad je na istočnoj obali i svakako ćemo naći neku zanimljivu stazu pored mora... Aarhus Tako je i bilo. Par uličica i obreli smo se na stazi pored mora. I to na stazi u doslovnom smislu te reči, pošto smo se posle ispitivanja nekog vidikovca odvojili od asfalta i završili na stazici koja je vijugala šumom. Ono što je mene prijatno iznenadilo je teren. Dansku na mapi vidimo kao Vojvodinu okruženu morem, međutim mi smo sada bili na obali mora, reljefno prilično členitoj i sve-sve-samo-ne ravnoj.Prvi put vozim bicikl obalom mora. I to ne bilo kakvom obalom, već šumskom brdskom stazicom sa pogledom na plavo more i par kanua koji se kreću duž obale. Staza sa pogledom PELLS na visini nula Svemu lepom dođe kraj, pa je tako i ova naša staza završila na plaži. Na pesku smo napravili 15min pauze, a zatim nastavili dalje na jug ka Norsmunde, mestu gde se neka rečica uliva u more u obliku levka. Put do tamo već nije predstavljao ništa posebno i prikazao mi je Dansku baš onako kako sam je zamišljao. Ili sam ja samo bio neraspoložen zbog konstantnog škripanja mog bicikla? Naime, od prvog obrta pedalom u Aarhusu, čujem krckanje prenosa i lanca. Podmazivanje nije pomoglo i prosto sam se morao navići (ili bar to pokušati) na taj neprijatan zvuk. Dan pred put, u vožnji „The Best of Zlin“ sve je bilo OK – ali sada kao da mi je bicikl naprečac 10 godina ostario... Norsmunde Vraćamo se u Aarhus. Tamo je neki defile oldtajmera i u gradu je gužva. Vozimo ulicama grada pokušavajući da shvatimo nekako lokalnu geografiju. Naime, Aarhus je najveća skandinavska luka i grad delimično leži na poluostrvu, sa tri strane opkoljen morem. Danci baš i ne vole da isprazne tacne u kante za smeće u McDonalds-u. Sve ostavljaju na stolovima, na veliko zadovoljsto lokalnih galebova. Ukoliko nemate mapu, kao što je mi nismo imali, i ako ste loši sa orijentacijom (kao mi) vrlo lako se izgubite. Tako da nam nije dugo trebalo da se izgubimo i posle nekoliko lepih trgova i ulica, završili smo van civilizacije a pored nekih lučnih stovarišta koja su nesnosno zaudarala na mesne i riblje prerađevine. Centar grada, 15min pre nego što smo se "izgubili" Zoran odlazi da pronadje neki legalni put, a ja čekam u jednoj prigradskoj ulici. Vreme prolazi i već sam pomislio da smo sada izgubili i jedan drugog (pošto smo prethodno ostali bez auta koji smo parkirali ne_znamo_gde) kad se on ipak vraća sa osmehom na licu. Našao neki vidikovac odakle je video obalu na kojoj smo već bili i odakle bi trebalo bez problema da pronađemo auto. Meni nikako nije bilo jasno kako je obala na toj strani, kad smo more videli na suprotnoj – ali već sam bio umoran da bih razmišljao o takvim trivijalnostima. Kasnije sam na mapi video da je grad zapravo poluostrvo i da je more na sve strane, ali naše kretanje nisam uspeo do kraja da shvatim... Nije to bilo pravo gubljenje, i ne bi bilo problema da sam hteo da se vratimo jednosmernom ulicom u suprotnom smeru... ali... nisam Fabijica je konačno pronađena i nastavljamo put. Već je popodne i treba razmišljati gde zanoćiti. Feribot za Norvešku imamo tek sutra popodne, dakle vremena više nego dosta. Gledajući mapu, za oko mi zapada zvezdica na severu zapadne obale. Tu je neko izraženo brdo sa vidikovcem. Van je glavnih puteva i čini se i dobra ideja krenuti ka tamo, pa usput naći pogodno mesto za šator. Sa autoputa skrećemo na običan put, pa na neki sporedni i konačno na neki potpuno pust i peskovit putić koji vodi ka obali. Pred sobom vidimo veliku peščanu dinu i na njoj svetionik. To je to! To je zvezdica sa mape. Dani su na severu dugi, ali i dalje postoji noć. Upravo se smrkavalo, tako da danas ovde bacamo kotvu. Svetionik Rubjerg (the Rubjerg Knude lighthouse): Inače svetionik je u medjuvremenu pomeren, može da se izgugla Pretila mi je opasnost da završi u moru. Link: Danish Rubjerg lighthouse moved inland on skates WWW.BBC.COM For 120 years, it was perched on a Danish sand dune but coastal erosion threatened its future. Sumrak nam mami fotoaparate Šetamo se, penjemo na brdo, fotografišemo... i na kraju podižemo šator. Vreme je za odmor ------------------------------------------------------------------------------------------------------

(N) Nismo još ni krenuli, a već smo stali na benzinskoj pumpi. Palo mi je napamet da bi bilo dobro imati rezervne sijalice. Naravno da nisam imao pojma koji tip sijalice mi treba. Zoran je svojim majstorskim okom procenio da je to H5 i tako sam ja samouvereno kupio dve H petice. Sva sreća te rezervne nam nisu bile potrebne i tek ću godinu dana kasnije u Bosni saznati da mi zapravo trebaju H7, a da su ove H5 namenjene kamionima (ili barem kombijima). Leta 2011. me u blizini Sarajeva zaustavlja policajac i pita šta sam i odakle sam. I onda se smeje „elektroinženjer, a ne radi mu struuuuja“. Naime, nisam ni bio svestan da je jedan far pregoreo. Eh, tek da je video moje kamionske rezervne sijalice... Ne volim autoputeve i skoro uopšte ne vozim njima. Dosadni su, ali ispunjavaju osnovnu svrhu – omoguće nam na najbrži način da stignemo iz tačke A do tačke B. Ovog jutra je Zlin tačka A, a tačku B procenjujemo negde na severu Nemačke. Dan je lep i prijatan za vožnju, povremeno stajemo da istegnemo noge, ali ništa vredno pisanja se ne dešava. U Hamburgu prelazimo Elbu dugim podzemnim tunelom i nešto malo kasnije pravimo jedinu veću pauzu za večeru. Ne osećam umor, a dan je dug – pa vozimo i dalje nego što smo planirali. U sumrak stajemo na jednom odmorištu i spontano odlučujemo da tu prenoćimo. Nismo jedini, bilo je tu još nekoliko kamp prikolica koje tu provode noć... (Z) Ujutro je policija uzimala meru putnicima jednog kampera. Ne znam da li se nešto promenilo, ali Nemačka je malo nezgodna za ta divlja kampovanja. Ne vole oni da neko spava kod njih besplatno. A po Norveškoj je recimo najviše baš nemačkih kampera. Vole besplatno u drugim državama, a kod sebe ne daju. Ne znam da li bi nama zamerili noćenje na parkingu, nismo stigli na red, napustili smo parking pre nego što su završili obračun sa pomenutim kamperom. Iako smo se držali autoputa, ipak smo u par navrata silazili za njega. Autoput se ne plaća, ali je jedan od najdosadnijih koje sam prošao. Zbog bicikala na krovu smo išli relativno sporo, tako da nismo imali neku prednost autoputa koji u brzoj traci nema ograničenje brzine. Poizvodjač nosača sa bicikle je imao duhovit savet za brzinu vožnje. Otprilike, njihov nosač je toliko kvalitetan da će izdržati brzu vožnju, ali se ipak ne savetuje jer može da Vam se dogodi da ostanete bez krova. Nešto tako Nismo testirali na putu do gore, u povratku jesmo Nije odleteo krov Inače ovoga za sijalice se ne sećam Gotovo sam siguran da sam rekao H7

A sad malo ja da gnjaaa.... (Z) Od Beograda do Češke i malo po Češkoj... Sponzore nismo ni imali, ali nije da o tome nismo pričali. Doduše vrlo kratko. Nekom prilikom sam pitao Nenada da li možda neko u zemlji gde živi možda želi da sponzoriše malo? Dobio sam sledeći odgovor: -Da li ti uopste shvataš, koliko mi za pojam jednog Čeha, radimo nešto totalno uobičajeno?!? U zemlji Srbiji, zahvaćenoj decenijskom krizom tako nešto nam nije ni padalo na pamet. Malo više rada, poneka neprospavana noć na poslu, malo odlaska biciklom umesto kolima do grada, malo ovo malo ono, ma kad se nešto želi, naći će se način. I tako je i bilo, čak je i ostalo, a da li treba da napomenem da je Norveška zemlja sa mnogo nafte tamo u severnom moru i da je tamo sve mnoooogoooo skupo? Što se tiče ideje i tih tako nekih priprema puta, lavovski deo kolača, ma kakvog kolača, skoro cele torte, je pripao Nenadu. Uostalom ta zemlja je njegova dugogodišnja želja. Kore za tu tortu su počele da se mute u mikseru još kada je planinarsko društvo “Pobeda” najavilo tu akciju. Tada se zainteresovao za taj hladni sever i počeo da kopa šta bi sve moglo da bude zanimljivo. Taj put je zbog nedostatka putnika propao. Usledila je ideja biciklom, ali da se do Osla ide avionom. Sve je to fino, da život nije umešao svoje prste, pa tadašnji saborac umesto da ciklira po skandinaviji završi kod matičara Kompletna torta je bila gotova kada je uspeo Vladu i mene da ubedi da krenemo sa njim, ali opet se sve to nekako neda. Posle nekih devet meseci planiranja i ugovaranja dogodi se da Vlada dobija posao, dva-tri dana pred put. I to dobar posao, ali izbaci ga iz priče. Ovo se ne događa, jednostavno nije moguće da tako nešto može život da smućka, ali eto. Pošto je torta gotova, stavljen i šlag i jagodica na taj šlag, šta da se radi, šteta je da se pokvari, hajde da pokušamo kao dvojac bez kormilara. Umesto sve kolima, sada je put do Češke prebačen na voz. Voz je skuplji, i ne bih ga preporučio, ali od prevoznika ostala je Lasta koja vozi do Praga, a sa kojom se nismo baš usrećili ka toj destinaciji, i koja saobraća u baš nepovoljno vreme, pa nije ni bilo nekog izbora. Česi imaju fenomenalnog prevoznika “Student Agency”, ali oni eto neće da saobraćaju do Beograda. To putovanje vozom svakako neću zaboraviti, ali ajdemo redom. Rano ujutro Vlada dolazi po mene, sve spakovano, uvežbanim pokretima ubacujemo u kola i ajde, polazak. Mojima nisam prijavio baš gde idem, mislim da bi ih to baš istraumiralo. Ljudi koji nisu mrdnuli sa balkana ni ne shvataju da se do tamo neke Skandinavije stvarno može i doputovati, i to tek tako da bi se bicikliralo i planinarilo. Pošto mi je eto njihovo srce bitno, pa da ne stane, ajd lagano, odoh ja u Češku mama, a posle ćemo odatle da idemo negde da bicikliramo. Sve živa istina, jel da? Parkiramo ispred “Železničke” one stare, nekadašnje, kod plave lokomotive, taman tamo gde oće pauk da odnese, ali ipak to ne smeta da me moj drugar doprati do voza i sačeka polazak. Eto, toliko mu to nešto što se sudbina zove, dozvoljava. Bicikl koji je rasklopljen i spakovan u nešto što bi se moglo nazvati i proizvodom neke ogromne svilene bube sam stavio kod ulaza u vagon. Vagon je Češki i baš to mesto je ono gde se u češkoj nalaze nosači za bicikle, al za zemlju Srbiju kad ide voz, idu vagoni kod kojih je tu prazan prostor. Puno je vremena trebalo da prođe pa da im pođe za rukom da može i bicikl u voz, tako da su pobedu po tom pitanju izvojevali protiv balkanskih železnica par godina kasnije. Neko vreme na relaciji Prag-Beograd-Prag ste mogli ubaciti i vašeg dvotočkastog mezimca. E kako bi ti bilo fino da je moglo tada, ne bih se patio sa pakovanjem. Mislim da je ta linija kasnije ukinuta i da više ne ide voz od Bograda do Praga... Nekako o samoj vožnji i nema šta da se priča, bila je dnevna, nadao sam se nekim predelima, ali ravnica ko ravnica, monotono a samim tim i dosadno. Što se tiče same granice, ima je jedna ali vredna Srbija-Mađarska, pa ako ste sa pasošom prvonavedene zemlje svašta vas može snaći. Prelazak vozom traje baš previše dugo, pola sata na jednoj pola sata na drugoj. Prva prolazi normalno, al zato ova druga je uvek zanimljiva i svakako čudna. Da li smem da pomenem mito? Dobro neću. Mislim nije ga bilo, ne znam ni da li se očekivalo, ali iako su uredno ukinute vize, meni je eto carinica zemlje u koju sam ulazio trazila. Ne znam što joj je to trebalo. Imao sam novi pasoš, i sva sreća da sam poneo i stari. U dotičnom se vrlo lepo ogledao planinarski staž, pored gomile pečata bilo je tu i više šengenskih viza, Turska viza, Ruska poslovna... bilo je to više nego dovoljno da dobijem oba pasoša nazad uz poštovanje Ostalo sve prolazi fino, carinika vise nema, ali se smenjuju kontrolori. Tako samo može i da se primeti da ste promenili državu. Na karti se niži kojekakve oznakice, tek da se zna da se je potrošio ovde i onde. U slovačkoj je taj voz pun, vrlo prijatni ljudi, poprilično ih razumem šta pričaju, nekako se osecam kao među prijateljima. Najzad dođe i poslednja zemlja za taj vozić, a za mene je sledovao izlazak u Moravskom delu ove zemlje. Eto i oni imaju reku Moravu, i imaju devojke sa Morave. Biće da su sve devojke sa Morave lepe, eto lepe i ove njihove, za naše sam odavno znao. Putovanje je baš predugo trajalo, pa nekako previše rano izlazim do vrata sasvim spreman. Tu upoznajem Čeha sa Morave. Pričamo onako koliko umemo, ali ne mogu a da ne primetim da je iznenadjen odakle sam. Pomogao mi je da iznesem stvari, bilo je više toga nego što ja imam ruku, šta ću kad se nisam rodio ko oktopod. Čeka me moj sapatnik, sada prebacujemo stvari u njegovog Škodilaka koji će nas verno služiti više hiljada kilometara, i došlo je vreme da upoznam taj Zlin. Nekada poznat po fabrici obuće “Bata” i po fabrici aviona. Prvu sredili komunisti, drugu tranzicija, tako da je nama sada ovaj gradić poznat samo po tome što Nenad ovde živi i radi. Sleduju mi dva noćenja u ovom gradiću. Bilo je i obaveza oko priprema, neko je radio sutradan, nekome je još juče počeo odmor. Imamo neki ritual u Češkoj, obavezno Kozel pivo. Bilo je zanimljivije dok je bilo lokalno, sada ga svugde ima. Zalili smo za srećan put, naravno Na kolima su bila tri nosača za bicikle, tako trebalo da bude, ali eto, silom prilika jedan je bio višak. Lagano skidam sa pak tregera treći nosač za bicikl. Ovo sam ostavio za kraj, pošto sam moj paket zvani “svilena buba na steroidima” pretvorio u dvotočkaša. Vladino odustajanje koliko god opravdano bilo izgleda nam je baš teško palo.Sve se nešto nadam da će se javiti, da će reći da ipak ide sa nama. Ovo je način na koji sam više puta pakovao bicikl, za autobus prvenstveno. I to je način da prevoznici ne prave problem. Obično kada se vozačima međunarodnih autobusa pomene bicikl negoduju samo tako. Zahteva nešto vremena, obično mi treba oko dva sata za ovakvo pakovanje, ali radim baš polako. Kada dodjem na destinaciju, otprilike sat vreman da budem spreman za vožnju. Skidam točkove, stavlam sa svake strane po jedan, skidam sedište, pedale i gepek, kao i zadnji menjač. Korman okrenem, ubacim nešto kartona izmedju, sve učvrstim zip trakicama, popunim prostor izmedju... i onda potrošim jedno dve rolne streč folije da to bude jedna bogata "svilena buba". Šta znam, možda nekom bude korisno Za danas osim pakovanja planirana je nabavka i “The best of Zlin”, biciklisticki krug kojim treba da se vidi najlepše u okolini. Ovo nije velik grad, nije ni nešto preterano lep, ali je okružen prelepom prirodom. Kao stvoren za nekog ko voli bicikl, trčanje, orjentiring. Naravno da sam želeo da doživim i turističke aspekte grada, što mi je i obećano, ali usledilo je po programu po završetku radnog vremena onih vrednih. Da ne bi gubili vreme dogovorili smo se da dođem do tog nekog veliko tržnog centra. E sad možda previše razvodnjavam, ali jednostavno taj dolazak do centra je bio ono što želim da pomenem u ovom tekstu. Osim sto jezivo vode računa da ne prekrše ni jedan propis i zakon, a imaju toga mnogo, mislim da su po preciznosti zeznuli mnoge. Naime, aj što im vozovi idu u minut, nego njima i gradski saobraćaj ide tako. Na zidu u ostavi je bio raspored kada trolejbusi staju na stanicu ispred zgrade, bilo mi to čudno, al eto očito da to tamo negde ima razloga. Čak i cela ta tabelica sa rasporedom u koliko minuta je na kojoj stanici sada mi ima smisla. Nešto što je za Beograd domen naučne fantastike. Zamislite da znate kada će doći prevoz i kada ćete izaći na željenoj stanici. A za toliko minuta vožnje i kupujete kartu. Tako da sam ja lepo kupio onu najmanju za 12 minuta, a imao sam čitavih 9 da se vozim, al eto manje nema. Automat za karte na stanici, ubacite kovanice, dobijete kartu, sačekate vreme i to je to. Onda možete da gledate na sat i da lepo izađete gde želite. Savršeno, ili bar skoro, 30 sekundi ranije je došao do meni potrebne stanice, pomislih da to nije moja lokacija za izlazak, pa verujući u tu njihovu preciznost doživeh da se vozim još malo. Upoznaj Zlin da bi ga više voleo. A baš sledeća neki fini parkić, pa neka rečica... fino, ne bunim se... Toliko na temu turizma i nabavke za sada, biće nešto još o ovom gradu u povratku, a sada još da pomenem i taj “The best of Zlin” Prošli put kada smo biciklirali po Češkoj bilo je to posle prelepih predela kakvi samo mogu da budu u Švajcarskoj, i Austriji i nekako nismo bili oduševljeni. E sada da se to ne bi dogodilo, prvo je bio taj krug. Ovo je ujedno bilo i kao blago zagrevanje, za ono što nas je uskoro čekalo. A o toj vožnji, šta reći, lepi predeli, lepa mesta, lepe šumske staze, prošli smo i nasipom preko neke veštačke akumulacije vode. Jezerce sa branom i eto malo nasipa. Sasvim fino. A stazama, bar ono što sam video sam bio prijatno iznenađen. U jednom delu biciklistička staza je bila šira od puta kojim idu kola. E tu ga baš preteraše, ali lepo je to videti. U svakom slučaju mesto koje funkcioniše za pozavideti. Ali kako god bilo fino, ono je samo prva tačka na putu ka severu. Za nekoga doduše i polazna tačka. U suštini, sve je isto kao kod nas, samo je nekako malo urednije i sredjenije. Pa da krenemo, sve spakovano rano ujutro utovareno u gepek, bicikli na pak tregeru, mi na sedištima, okretanje ključa i brrrmmmm...

Uvod: (Nenad) Najpre, nešto malo predistorije. Novembra 2008. sezona bicikliranja se već završila, nastupilo je zimsko računanje vremena, dani sivi i kratki... ukratko, za nas koji ne provodimo slobodno vreme pred TV, prilično sumorno. Tako sam sa Robertom (prijatelj biciklista, koji je takodje došao u Češku kao student) i pokušao da ubijem vreme i planirali smo gde ćemo to da odemo kad se razdani i otopli. Ali, da bi to sve imalo smisla u novembru – to je trebalo da bude nešto veliko, ozbiljno i privlačno. Odluka je pala: Norveška! Iste zime, kupujemo karte do Stavangera u odlasku, a u povratku iz Trondhajma, pošto postoji low cost iz Praga. Osmislili smo i rutu između ta dva grada koju bi u toku 3 nedelje biciklima izvozali. U toku juna, kad već sve izgleda blizu i realno – Robert otkazuje put. Naime, već tokom proleća je rešio da se ženi i vraća iz Češke kući. Kada je pronašao i posao, nije više hteo da rizikuje da polomi nogu na severu i uđe u brak sa gipsom – tako da je Norveška leta 2009. ostala samo u planovima... Put Trolova; bio je u planu i 2009, ali vozili smo ga 2010. Preikestolen, da li je vredno gipsa? Meni đavo nije dao mira, hteo sam na sever pošto poto, i odmah zime 2009/10 počeo da planiram sličnu avanturu. Ovog puta sa Vladom i Zoranom (saborcima sa ture po Švajcarskoj, Lihtenštajnu, Austriji i Nemačkoj prethodne godine) s tim što sada odlazak planiramo autom. Na taj način bi mogli sa sobom da ponesemo i planinarske cipele, više odeće i hrane, a ne bi morali sve vreme to sa sobom da vučemo, već bi svakih 2-3 dana pomerali auto u novu bazu i u njemu ostavljali veći deo stvari. Informacije se sakupljaju, itinerer detaljno planira, a kao definitivno potvrdu da idemo – kupujemo kartu za trajekt između Danske i Norveške. Zapravo, znao sam da ni to ne garantuje da sigurno idemo pošto sam godinu dana pre već pazario avio karte sa Robertom... Plan je definitivno uobličen, Zoran i Vlada dolaze autom do mene u Češku, pripremna vožnja na mom terenu jedno popodne, a zatim svi nastavljamo put na sever. Međutim, komplikacija dolazi 3 dana pred polazak. Vlada neočekivano dobija posao (sa već zaboravljenog konkursa beogradske gradske uprave, raspisanog krajem prethodne godine) i to ga sprečava da krene na ovaj dugo planirani put. Ja nisam mogao da verujem da se ista priča ponovlja, sestra već priča o signalima odozgo koji me upućuju da ne treba da idem u Norvešku. Ali ako sada dignem ruke od toga, da li ikada u budućnosti da pokušam sa time? Da li da pokušam ponovo sledećeg leta ili da se pomirim sa time da mi nije suđeno? Kako sutra šefu (i ove godine) ponovo da otkazujem već uzeti godišnji odmor... Malo je falilo da ovim putevima naši bicikli ne prođu Sa Zoranom se konsultujem i slažemo se da ipak idemo. Svesni smo da to neće biti baš kako smo zamišljali, da je za duže puteve ipak poželjna bar jedna osoba više (a to posebno važi u našem slučaju gde smo obojica tvrdoglavi, dok je Vlada osoba sa neograničenom tolerancijom). Za Zorana je već prva promena u planu dolazak u mesto gde živim. Nije to tako jednostavno u vozovima iz Beograda, sa gomilom stvari koje uključuju rasklopljen bicikl....

U poslednje vreme su popularne Vintage i Retro stvari, gramofon se ponovo vratio u modu, čak i kasete, stari dizajn se takodje vraća kod novih modela motora... Na forumu i nema nešto puno novih priča sa putovanja, čitaju se stare priče, pa i ja da malo budem u tom fazonu... Ne mogu da opišem koliko mi traljavo i bezuspešno ide da uradim ovaj putopis. Tekst je napisan pre osam godina, dugo je bio i na mom sajtu, ali prilikom unapredjenja sajta je poprilično narušen izgled dotičnog, nestale su slike... i tako to stoji... To jest ne stoji, nije vidljiv Putopis je prvenstveno biciklistički sa elementima planinarenja. Nije moto priča. Šta znam, meni je vožnja motora bila želja baš predugo i kako je vreme odmicalo sve sam više bio svestan da nema ništa od toga. Ali... Ne treba odustajati od snova. Ono što mi nikada nije bio neki san je bicikl, a ispostavilo se da mi je ta naprava na dva točka priuštila čak možda i najlepše periode života. Što se tiče foruma, postao sam "drug član" tek kada sam položio i kupio motor. Napisao sam dva moto putopisa, odavno dobio preporuke od par članova da stavim i neku biciklističku priču, i počinjao sam, ali cvrc, nekako problemi na koje naidjem u startu me spreče da nešto uradim. Sad ću se potruditi da istrajem. Išli smo malo da bicikliramo po Norveškoj kao glavnoj destinaciji, a Danska, Švedska i Češka su se eto same nametnule onako uz put. Putovanje je bilo vozom, kolima, biciklima i pešaka. Sve se dogadjalo prve godine pošto su nam ukinuli vize, tako da je bilo i sa tim problema. Čisto malo da pojasnim... Vožnja na sever je nešto što radi jako puno vozača motocikala, tako da je ovo donekle jedan u moru tih putopisa, ali se ipak nadam da će ovo pisanje biti nešto drugčije. Ne puno, ali... Par fotografija kao pokušaj da malo zainteresujem kolege po broju točkova... Pisali smo dvojica, pa ću stavljati Z i N ispred dela teksta. N je od Nenad, drugar koji živi i radi u Češkoj dugi niz godina, a vrlo uspešno je smišljao razna bicikliranja po Evropi.

Polagao takodje u auto školi Pravo. Apsolutno nikakvo iskustvo nisam imao. Nikada ni jedan motor nisam vozio pre toga, a suvozač bio dva puta i to baš kratko. Sve je kako Forsberg kaže. Ja sam polagao i za kamion sa prikolicom, pa sam malo duže ostao, Svi su super instruktori, bar su tada bili, ali nije puno prošlo, verovatno su još. Jedinu manu mogu da navedem da je kod njih velika gužva i da se mnogo čeka, posebno kada krene lepo vreme. Imaju dosta motora, verovatno i najbolji izbor kod nas. Instruktori nisu živčani ni malo, totalno su oguglali, pa njima prodje gomila ljudi. A nemoj da se brineš vožnje motora sa brzinama. Imaš iskustva sa vožnjom skutera, tako da sada samo dodaš menjanje brzina. Iskustvo vožnje automobila je po meni čak i mana, jer stekneš pogrešnu motoriku, sve je naopako i kontra Imaš jedan čas navikavanja, odete na poligon i bukvalno 45 minuta voziš pravo, prva i druga brzina, pa okreneš, pa opet pravo, prva, druga, pa opet okreneš.... Sledeći čas eto te u gradu i voziš u saobraćaju Šta god planiraš, požuri, sa lepim vremenom kreću gužve. Idi odma na A ako imaš godine, ne gubi vreme... Vidi neku auto školu koja nije mnogo popularna, nešto na periferiji, da bi što pre završio. Uslov za motor je da znaš da voziš bicikl, sve ostalo je njihovo da te nauče. Oni te uče da položiš, a ostalo učiš posle bez njih

Hvala... Takodje Sigurni kilometri, pun rezervoar, dobar grip (ne onaj virus ), da malo otvore granice, itd... Krenuo sam neki stari putopis da prilagodim forumu, ali nije moto, neko moje bicikliranje po severu... videćemo šta će da ispadne...

Hvala puno za ovakav komentar. Dosta lično pišem. Nekako sa svakim putopisom ode i deo mene na internet E sad, i dobro je tako, ali bude nekad i loše. Doživljeno i jedno i drugo. Srećom više pozitivnog. Za sada sam oduševljen celom moto pričom, ljudima koje sam upoznao ovde na forumu, ali i uživo. Vožnja motora izgleda da otvara najviše vrata. I to onih najboljih.

Nisam probao, ali mislim da ne rade, neki takav format.

Da li nekome trebaju te vojne karte kalibrisane za Locus? jesu one stare, ali imaju neke detalje koje nemaju druge. A recimo da je moguće koristiti i providnost, tako da učitate regularnu neku kartu, a onda preko nje tu vojnu...

Od 2021. godine ne očekujem ništa super. Nisam pesimista, ali mislim da je bolje tako, bolje da se obradujem nego razočaram. Recimo ako bude kao ova, po pitanju tih granica. Po BiH se može lepo vozati, u Trebinu PCR, pa sa njim u CG... U CG ima svašta lepo da se vozi, plus more. Posle toga sleduje Albanija, tu ima nekih novih puteva, finih krivina sa kvalitetnim asfaltom, doduše i sa ovcama ponegde. Cene su ok, pa preko Kosova u SRB a i tu ima svašta da se upozna. Realno je da bude tu i Rumunija i Bugarska. Lepih puteva i krivina na pretek... Javlja mi se da bi Grci morali malo da budu otvoreniji, ipak je to zemlja koja živi od turizma. Imamo i Tursku, ako se nje dočepamo, pa samo nebo nam je granica... Ne treba očajavati, samo pozitiva Sada dolaze hladni dani, pravo vreme za planove. Pa kako nam bude. A biće dobro

Bitno je da će nas pamtiti

Hvala puno... Sedište fabričko. Pa da kažem da je sasvim ok. S obzirom da sam bicikl mogao da vozim 8-10 sati, mislio sam da ću na motoru moći neogranićeno. Ipak je to fotelja u odnosu na ono malecko na biciklu. Al sam se malo zeznuo Nije baš tako. Zaštita od vetra takodje fabrička, i mogu slobodno da kažem, katastrofalna. Nisam pristalica energetskih pića, ali sam primetio da u drugom delu dana jako dobro dodje neko. Ovo je prošlogodišnje putovanje, ima i od ove godine, bez nekog plana sam kranuo, samo da se vozam, na kraju stigao do mora. Bez testova, bez karantina, bez vraćanja kada je vlasti dunulo... Imam neke ideje za putovanje, ali mi za sada realizacija ne ide baš najbolje. Hteo sam da ponovim neke cikloture, i da malo proširim. Već sam negde napisao, ovi moji ukućani imaju moju vudu lutkicu i drže je negde pod ključem u nekom kavezu. Samo da ja nigde ne mrdam, to im životni moto Za sada im dobro ide, ne znam samo dokle Motor je fenomenalna naprava, oduševljen sam... sve ostalo je manje bitno

Selo Dojkinci, ideš do kraja sela, nekada valjda karaula, sada neki fensi planinarski dom. Ispred doma imaš mesta za kampovanje, česmu, poljski wc, stolove i klupice... dojkinačka reka je pored... Odatle kreće makadam ka Vodopadu Tupavica, Arbinju, itd... Stara planina je dosta velika, Midžor jeste najviši vrh, ali je možda i najmanje zanimljiv. Popneš se gore asfaltom i za nekih 3-4 sata odeš do vrha pešaka i vratiš se. Znatno duže i pravi uspon je ako kreneš da hodaš iz Toplog Dola. Ali tu ostavljaš motor jako dugo i treba dobra kondicija. Imaš svašta zanimljivo tamo, planiraj više dana od jednog vikenda

Pa gledaj, ako ćeš da putuješ motorom i kampuješ najviše ima smisla da koristiš benzin iz rezervoara. Dosta je praktično jer ne nosiš nikakve boce plina, flaše alkohola ili medicinskog benzina. Nedavno sam baš iz tih razloga oformio neki, takodje ruski gorionik na benzin, ali neka planinarska varijanta. Očistio i ubacio pored jednu malu bočicu alkohola za paljenje i crevo od infuzije, da mogu lako da vadim gorivo. E sad, možda ovome tvom ne treba to malo alkohola za brže zagrevanje, jer imaš tu pumpicu sa strane. Sipaš alkohola u tu posudicu oko samog gorionika i onda upališ. Kad se malo zagreje otvaraš ventil. Ne znam kako ide sa tim modelima koji imaju opciju te pumpe, moj to nema. Proveri kako radi pumpa jer hoće da se isuše od stajanja i da ne prave pritisak koji je potreban. Neki takav sam video na delu na nekoj plovidbi, čovek je skuvao pun kotlić kukuruza sa njim. Nisam moga da verujem kada sam video da je provrila onolika količina vode. Proveri digtunge ako već nisi, to im je najveća mana. Nemoj da pališ u šatoru, pogotovo nikako ponovno paljenje. Hoće pod pritiskom da izbaci malo benzina sa strane i onda gori ko buktinja. Prvo paljenje, sve ok, zagreješ, nadrukaš, upališ, malo dodrukaš ako treba, ali najčešće ne treba jer kako se zagreva tako raste pritisak i isparava više benzina. Nemoj da sipaš mešavinu, isprobano, ne valja Možda ima neki klip na YouTube? Kod rusa obično treba škola za sve što naprave. Obuka kako se koristi. Ja imam malo strah od tih naprava na benzin. Nekad sam koristio na planinarenjima, sada nosim plin. Ali više puta sam zbog plina ostao bez toplog obroka. Problem sa standardom, sa kvalitetom bočica i sl. Definitivno je zahvalno u moto priči imati nešto na benzin, ali hoće to sve malo da zeza. Čak i kupovina nekog skupog gorionika nije garancija da će raditi kako treba.

Jedan auto sa nekim natpisom, tipa "kontrola saobraćaja". To je sve što sam video tokom prolaska kroz Kosovo. Policije nigde. Valjda zato tako i voze. Ova situacija sa guranjem automobila je znatno ređa od kako sam na motoru, na biciklu je to suludo često. Ide ti u susret i pretiče. Sve je u redu kada je to auto, ali kada je kombi onda letiš pored puta... doživljeno... jednom me kamion gurao sa puta i na kraju zakačio... onda na granici čovek otvorio vrata kada sam se provlačio i bacio me u suprotan smer preko nekih stubića, pred neki kombi, srećom išao čovek lagano pa me obišao... itd...

Sada smo u najboljim godinama, jer u boljim nikada nećemo biti Kaže jedan moj drugar. Iskreno se brinem šta donosi sledeća godina, šta će biti sa tim granicama i šta nam to rade. Daj bože da se sve ovo sredi i da se ponovo vozimo ko ljudi. U planu je tri nedelje u avgustu u CG. U planu je naravno i neki veliki put, pa gde god. Videćemo šta će biti sa planovima, svakako hvala na pozivu, upisano Vrlo rado

Ma stavio bih ja još više fotografija, nego sam se maksimalno kontrolisao. Radila je auto-cenzura samo tako. U početku, kad još nisam imao ideju gde ću, baš sam dosta fotografisao, posle sve manje i manje...

Ako je sporije onda duže traje U Beogradu se na onom parčetu autoputa što ide kroz grad uvek držim leve strane leve trake. Tako sam nekako najsigurniji i od onih u desnoj ako krenu levo bez da to najave. Na pančevcu svi idu polako, tu mi čak svejedno. Ali posle tvog komentara ću malo da obratim pažnju. Mada sam se svašta nagledao na tom putu, posebno ono parče kad se skrene desno, koje nije autoput. 120 mi krstareća brzina Ako je vožnja po autoputevima, i idem brže, recimo 170-190, posle više sati počinje da mi smeta buka. Inače obožavam zvuk Hondice, i ovako uvek uživam, ali tada počne da mi ne prija. Ne uživam baš previše u brzoj vožnji. Možda će se to promeniti, videćemo šta će reći vreme Nego jesi ti negde video policiju na Kosovu? Neki radar? Neku kameru?

Hvala ti... Pa da, sve je ovo već voženo i opisano, svašta sam ja tu mogao još da obiđem. Do mora je sve bilo ok, ali na moru je baš počelo da mi nedostaje društvo. Vidiš baš u tvojoj Budvi sam i krenuo sa kampovanjima i zavoleo. I uvek sam kretao na more sam, i onda tamo nadjem društvo, ostanem po mesec dana... bilo fenomenalno... Ali sada nigde nikog za druženje, nešto malo matorih stranaca ostalo. Ono i što je došlo je pobeglo u četvrtak do 18h.