Na svim cikloturama sam uvek pazio da mi bicikl bude negde u vidnom polju. Ako nas je više na turi, onda neko ostane da pazi na konjiće dok ostali idu da posete nešto. Nikada bez nadzora. Kada negde noćimo, bicikli su ili zaključani, ili pored nas. Treće nema. Tako da mi je sada bila "frka" koliko ćemo moći bezbedno da ostavljamo naše dvotočkaše. Motor ne mogu da ponesem u sobu, kao recimo bicikl. Spavamo u nekom dvorcu, to mi definitivno nije obećavalo. A onda se ispostavilo da bezbednije nije moglo. Mislim da se dotično zdanje korisitilo za lov, kompletno je sve ogradjeno, ogromna drvena kapija se uveče zaključava, a iz sobe smo imali dobar pogled. Mesto je stvarno bilo mirno i tiho. Bilo bi fino ovde doći ranije, pa malo uživati u ambijentu, specifičnim stenama pored, malom ali lepom jezeru. Bilo je dosta kasno kada smo krenuli u obilazak. Crno jezero: Podrazumevalo se kupanje u jezeru, mada me je bio strah da se ne pojavi neko čudovište Nekako je baš sakriveno sa svih strana, taman zgodno za neko stvorenje koje jede kupače. E sad, dok smo mi obišli stene koje se izdižu iznad jezera, napravili malo fotografija i krenuli nazad, već je ozbiljno padao mrak, i eto kupanje je ostalo za neki drugi put. Poprilično zanimljive stene: Pogled odozgo Ovde bih definitivno mogao da završim treći dan. Mnogo veće i zanimljivije stene su nešto severnije. Ceo taj deo nosi naziv: Teplicko-Adršpašské skály I spadaju u ona mesta koja treba obavezno da se posete. E sad, obilazak celog tog kompleksa meni ostaju za neki drugi put, kada budem u nekoj više turističkoj poseti Inače u sklopu dvorca se nalazi i kamp i bilo je sigurno desetak šatora. Cene u kampu ne znam, a dvokrevetna soba sa doručkom je 1000 kruna, to jest 5000din. (20 eura po čoveku) S obzirom da je mesto prosto savršeno da se uklopi u neku moto ili ciklo turu, evo pozicije na mapi: Google Maps WWW.GOOGLE.COM Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps.

Nastavljam... nastavljam... Prvo hvala za sve komentare, plašio sam se da niko neće ni čitati ovo moje kljucanje po tastaturi. Prošle zime sam u više navrata hteo nešto da napišem. Nisam imao neko moto putovanje, ali par članova mi je reklo da je i biciklistička tura sasvim ok. I onda ja lepo sednem na forum, prvo ajde malo da pročitam kako su drugi pravili te putopise. I obično ostanem do jutra čitajući. Forum je ogroman, i za nekog ko je tek od nedavno u moto vodama ima puno toga da se pročita i nauči. Vremenom sam shvatio da ja i nemam nešto da stavim na forum što već nije bilo, pa čak i nekoliko puta. Drugo Srećna nova 2O2O !!! Ovo mora da bude neka MOTO nova godina, nekako mi tako izgleda ova 2O2O brojka, kao dva točka Gledaću da stavljam malo veće fotografije, najčešće pun HD format. Stalo mi je da malo ulepšam ovaj moj prvi putopis ______________________________________________________________________________________________________________________ Treći dan... (Valjda sam previše bio uzbuđen ujutro, tako da sam tek kasnije uključio snimanje treka) Krećemo sa češkom tuturicom dosta rano, brzo se pakujemo i pravac odlazak do Honde, treba da se rentira jedna fina CB 500F mašina. Moj domaćin kolima, ja lagano iza na dva točka. Vozili smo malo brže od dozvoljenog, ali skromno. Inače sam prethodni dan dosta pazio na ograničenja brzine, tek ponekad sam vozio nešto brže. Jednostavno nisam želeo da plaćam nešto što ne bi trebalo da plaćam. Prethodni dan sam u Slovačkoj doživeo da me žena u automobilu iseče iako sam imao prednost. Posle sam shvatio da u gradovima bukvalno svi voze 50km/h i niko ne vozi brže i niko ne razmišlja o tome koliko Vi vozite. Jednostavno misle da vozite maksimum tih 50 na sat i ako kojim slučajem vozite brže, kao što sam ja u tom trenutku išao (mislim 70km/h) može da Vam se dogodi oduzimanje prvenstva prolaza. Morao sam na to da se naviknem i da pazim. Više nisam morao da zabadam kočnicu. Hondina prodanica i servis su izgledali sasvim skromno, ništa posebno. Par prizemnih zgradica u jednom dvorištu. Pitao sam za filter vazduha, original naravski, mada sam se malo dvoumio, ali kad mi je skinuo cenu sa 1048 kruna na sedamsto i nešto (30e), uzeh dotični. To da tako skidaju cenu, koliko sam čuo, se ne dogadja u ovoj zemlji, ali eto, dogodilo se. E sad, nisam znao da je to za stariji model, pih, a vozao sam taj filter skoro 2000km. I dok sam kupovao filter, i dok se moj prijatelj zanimao sa papirologijom oko rente, gledam ja lepo kišne moto pantalone i razmišljam da li da ih kupim. Fluo su, brzo ću da ih usvinjim, prase sam ja, bolje da uzmem crne. I ne kupim, i već sutradan sam se pokajao, i sada se kajem... ali ide život dalje... (Rentirana je samo Hondica, bez ove devojčice, ali ako Vam se svidja, ona tu radi, za simboličnu naknadu u vidu Toblerona recimo, mogu da Vam dam GPS kordinate radnje ) Najzad krećemo sa vožnjom... ovo je i prvi put da vozim u društvu, drugar na laganom nejkedu, ja na šleperu sa sve koferima. Biće to zanimljivo. I bilo je. Ne znam baš šta bih mogao da opišem od te naše vožnje, i kako uopšte da to opišem. Do sada sam naglabao i previše, a sad tajac. Jednostavno, vozili smo putevima sa što više brda i što više krivina. Ravnog nije bilo uopšte. Čak i ono što izgleda ravno na karti, su u stvari bile krivine. Dogovorili smo se da pravimo pauze na nekih sat vremena ili na 100 km... Mislim da je uvek bilo na tih sat, manje-više Statistika sa kilometražom nam baš i nije išla na ruku. U stvari prvi dan smo još i bili najbolji. Prešli smo nešto preko 350-360km, popeli preko 6000m visine, i vozili nešto preko 7 sati. Imam drugare kojima se podrazumeva da naprave 500 kilometara u danu, sa sve saputnicom, sa ručkom, sa fotografisanjem, posetom nekim znamenitostima... Definitivno mi nije jasno kako im to uspeva, jer ja gotovo da ništa od toga ne radim i jedva predjem 300 u danu. Ono što mi je malo krivo, je da jako malo fotografišem, nekako mi to problem na motoru. Ili nemam gde da stanem, ili sam išao brzo pa dok shvatim da je to bio lep kadar otišao daleko... ili, što je i najčešće, jednostavno mi se ne staje, jer mi je lepo da vozim i sem te vožnje ništa mi više nije bitno. Češki putevi su sasvim korektni za vožnju, jedino što bih mogao da navedem kao manu, je da je bilo rizle na pojedinim mestima. Na to baš mora da se pazi. Izgleda je tokom zime dosta bacaju, i onda jednostavno se zadrži na nekim mestima. Zbog toga sam posebno pazio u krivinama. Nekada i previše. Par puta me moj sapatnik obišao, a posle mi džvanjkao kako sam mogao po takvom putu da vozim 40 na sat Ne mogu da verujem da sam tako polako išao, ali moguće je. Meni kad mrdnem od kuće sve lepo, a njemu to maltene okolina mesta gde živi. Inače se posebno uvredi kada mu kažem da je Češka ista kao Šumadija samo malo uredjenija. (U pitanju je zemlja u kojoj su planinarenje i biciklizam jako razvijeni. Puno je ovakvih rampi koje sprečavaju vlasnike motornih vozila da prodju. Ovi putevi se tokom zime koriste i za langlauf) E sad, pošto nemam ideju šta bih mogao da pišem o samoj vožnji, pokušaću da se malo izvučem fotografijama tih par mesta koje smo posetili tokom dana. Prvo je bila drvena crkva svetog Martina, (Žarova) sagradjena 1611 godine kao luteranska. Kasnije je pripojena rimokatoličkoj crkvi. Unutrašnjost je zanimljiva, ali eto, mi nismo ulazili. Čak nismo ni pogledali da li može da se uđe. Na brzaka smo napravili par fotografija i mimim-brrmbrmmm nastavili dalje. Link ako nekoga zanima: Kostel svatého Martina (Žárová) – Wikipedie CS.WIKIPEDIA.ORG Ovo je bio kao moj neku umetnički pokušaj da od tri fotografije napravim jednu, pa onda da malo ispravljam (ne baš najuspešnije) perspektivu, pa u crno belo, ali pokušaj simulacije nekog starog filma... itd... Zbog visokog drveća nije moguće uhvatili celu crkvu u kadar, pa sam se zato zezao sa sklapanjem... i eto, sklepao sam Sledeće što smo posetili je bio hram Majke Božije kod mesta Kraliky. Bila nam je zanimljiva jer se nalazi na brdu koje dominira okolinom. Nekada je bila jako poznata kao mesto za hodočašće. Negde na netu sam pronašao da je u 18 veku preko 150 hiljada ljudi godišnje posećivalo ovu crkvu. S obzirom koliko je manje bilo ljudske populacije u to vreme, pretpostavljam da je to velika i značajna brojka. To za hodočašća sam naravno, tek kasnije našao na netu, a dok smo šetkali okolo i fotografisali, baš taj neki drvored i put su nam "upali u oči". Vodili su od samog mesta do velikih stepenica koje su delovale kao jako bitan ulaz. Sada je to defintiivno zatvoreno, dolazi se raznim prevoznim sredstvima do gore, ulazi sa strane. A verovatno nekada možda, nekog posebnog dana u godini otvore i ta glavna vrata za hodočanike. Ko će ga znati. Prve dve slike su sa interneta, čisto da se vidi kako to zdanje izgleda iz ptičje perspektive. Ne volim da stavljam slike koje nisu moje, ali dron za sada nemam A sad malo ja Link za google earth mapu tog kraja: Google Maps WWW.GOOGLE.COM Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps. Fotografija table pored ulaza, možda nekom korisno. Ako sam dobro razumeo, tu je postojala i fabrika papira, pa i neka štamparija, sve to sada ima u muzeju, koji pogađate, nismo posetili... naravno... na brzaka par fotki odavde, odande... i idemo dalje... Pokušao sam i dve panorame mobilnim da napravim. Po meni sasvim korektno, izuzev sunca, ali to bi stvarno bilo previše od jednog mobilnog, pa još kineskog, da se traži. Kad pogledate ove brežuljke, jel da, da liči na Šumadiju? Pa i generalno na ta neka balkanska brda. Nemojte samo to gosn. Neši (mom domaćinu i sapatniku) da kažete Put nas je posle vodio kroz Orlicke planine, a krajnje odredište nam je bio dvorac (ili možda zamak, ili šta već) Bischofstein. Ovome sam se baš radovao, nekako mi je bila super završnica dana. Usput smo totalno neplanirano klopali u Poljskoj. Kada smo se dogovarali o ruti, koristili smo sajt www.mapy.cz. Praktičan je, jer nacrtate rutu, i kada iskopirate adresu sajta, u toj adresi će biti cela ruta. Više volim RideWithGPS da za to koristim, pa da pošaljem GPX fajl, nego ovako. Jer to što stigne sadrži sve tačke koje je neko tamo ucrtao, ali ponovo rutira na kompu primaoca, pa onda ume malo da promeni. Tako da mu se na mom kompu svidelo da ide preko Poljske. Inače dotična država je bila planirana, ali tek za sutra. Naravno da se uopšte nisam bunio. Zanimljivo je da ja nisam ni primetio da smo napustili Čehe i da se družimo sa poljskim putevima. Što se tiče klope, na bici turama smo znali i da kuvamo. Sada nam to nije padalo na pamet. Taj neki glavni obrok je trebao da bude regularni ručak u restoranu, a ostalo smo kao nešto nosili, pa kad pravimo pauzu gledamo da tu budu i neke klupice, pa uživamo u ambijentu dok mljackamo Klopa nije skupa, otprilike obrok za dvoje izadje oko 1500 dinara sa pićem. Što se tiče pića, na motoru ne konzumiram alkohol ni pod razno, ali kako ne popiti pivo po letnjoj vrućini? Odoleo bih ja tome bilo gde, ali ne i u Češkoj. Srećom rešenje smo našli u bezalkoholnom pivu. Ukus isti, ali glava trezna Moglo bi se reći i ćorak pivo, ali nema veze, bilo je pravo Nisam moga da odolim da ne napravim selfie pored table Polska Opet moj "umetnički" pokušaj:

nastavice se

U toku noći sam saznao da mi je omiljeni jastučak za kampovanje takodje otegao papke. Negde ispušta, tako da sam bar tri, četri puta morao da ga duvam. A preko puta reke neki splav sa ludačkim provodom, tako mi bar delovalo po tome koliko viču i vrište gosti dotičnog. Glasniji su od preglasne muzike. Kako to trpe stanari okolnih zgrada pojma nemam, meni su poprilično poremetili odmor. Ujutro me sunce isteralo, birao sam mesto da bude pored nekih klupica i stolića, a nisam računao na to da nije u hladovini. Preznojih se bar tri puta dok sam se spakovao. Naravno problem sa viškom stvari, potpuno razumem one bicikliste i motoriste što imaju pratnju vozila na svojim turama. Nikada neću tako da putujem, samo kažem da ih razumem, ne moraju da se pate sa pakovanjem stvari po bisagama ili koferima. Ja eto, volim da se patim Oduševljava me sedanje na motor i polazak, taj zvuk kad upalim mašinu. Onda sve što mi je smetalo nestane, kad se začuje onaj "klang" pri ubacivanju u prvu, puštanje kvačila i dodavanje gasa, nekako mi je sve potaman, predugo sam to čekao... Nerado stajem, samo mi je bitno da se krećem da mašina radi, da se kotrljamo negde. To jutro sam je jedva naterao da napravim pauzu za neki doručak, nešto sam na brzaka probljao, i uputio se ka autoputu. Nikada nisam prešao više od 400km u danu, a sada sam trebao preko 500. Malo me je plašila ta brojka, zato sam i odabrao autoputeve. Uključio sam opet navigaciju da me izvuče iz grada, i dao joj dokle da me vodi. Nije mi tu počinjao trek, ali nema veze, poslužiće. Mapa vožnje drugog dana (Nedostaje poslenjih 40km) Izgleda da svi autoputevi kroz Mađarsku vode kroz Budimpeštu. I do prestonice ove zemlje je sve bilo super, samo sam zujao, 120 ili malko više. Kompletna oprema, sada se ne zezam, dosta je i gust saobraćaj. Na tim većim brzinama mi jakna ne smeta, čak sam i neke otvore na kacigi zatvorio. Ma nekako baš brzo stiže glavni grad i gužve oko njega. Neki su radovi, kažu to je normalno, uvek tu nešto rade. Samo dve trake vode u mom smeru, a i to ograđeno betonom. Kreni-stani varijanta, sa desne strane šleperi, ispred i iza automobili. Svi se oni lepo „klimaju“ u tim svojim vozilima, a ja na najvećoj vrućini na užarenom asfaltu natrontan onako „po propisu“ Posebno je zanimljivo kad stojim uporedo sa auspuhom nekog čudovišta. Prava uživancija, pa na kvadrat. Nikakve šanse nema da prodjem negde sa strane, pada mi na pamet šta bi bilo da mi stane motor, da se ugasi, recimo pregrejao se i neće dalje... huh... odmah zastoj, samo helihopter da me izvuče, toliko nije bilo mesta sa strane. A ventilator kad se upali onda je još zanimljivije. Počinje da me peče kod desnog kolena koliko je sve postalo vrelo. Ne znam kako i kada se to završilo, nekako nije baš previše trajalo, možda sat vremena, posle se već kretalo, a onda i sasvim fino moglo da se vozi. Mnogo je bio blaži oblik gužve od one iz suprotnog smera. Tada sam gledajući taj haos sa druge strane čvrsto odlučio da se tim putem ne vraćam. Nema šanse, pa tri trake su bile skroz zakrčene, svi stoje. Posle Budimpešte sam još neko vreme vozio autoputem i onda je došlo vreme rastanka. Bilo je situacija prekoračenja brzine naravno, ali sam kao pazio, mada sam imao više sreće, radara je naravno bilo. Uostalom šta imam i da jurcam, samo tokom nekih preticanja, jer stvarno mi ne prija kada mi se neko „zalepi“ pri tim nekim većim brzinama, da tako kažem. Relativno velik motor, pa i retrovizori, ali im neki položaj da fino vidim svoje laktove umesto vozila iza. Ako mi je automobil baš blizu, a umeju oni to tako, nema šanse da ga vidim. GPS trek sam imao od mesta Trnava, a navigacija me uporno baca na neki Trenčin. I stalno me ispravlja i dosadilo mi to više, tako da sam je na kraju poslušao. A kao da je bitno kuda idem. Bitno mi je da se vozikam i da stignem gde sam planirao taj dan. Ovo je inače bio izuzetak da imam destinaciju do koje treba da se vozim. Obično ni to ne planiram, uvek mi je cilj sam put, samo putovanje. Poslednje kilometre vozim po sećanju, nije mi prvi put da sam ovde. Ali cvrc, ranije sam išao biciklom i peške, i ne vredi mi to sećanje, jer ne mogu motorom preko stepenica. Neko bi možda i mogao, verovatno sa malo drugčijom mašinom, ova moja voli asfalt i tačka. I tako se ja tu lomatam gde ću i kako ću, konsultujem malo trek koji sam imao, i tu me primeti vozač skutera. Ja sam već uveliko umoran, razvuklo se sve ovo, 525km je na cajgeru, baš mi nije do upoznavanja ljudi. A lik vozi ko blesav, kao da je rodjen sa onim maksi skuterom. Staje pored mene na semaforu, pita me jel mi treba pomoć, vidi da lutam, baš je dokon... nisam ni stigao da mu odgovorim, pali se zeleno, krećemo... ali čovek napravi nešto što nisam očekivao, iseče me na pravdi boga i zaustavi se, baš sam morao da zabodem kočnice samo tako. U tom trenutku mi došlo da ga zadavim. Izvinjava se, opet pita da li mi treba pomoć, gde sam krenuo, da li znam put. Ma čovek vanredno fin, bi mi krivo što sam poželeo da ga zadavim zbog onog malopre, objasnim mu da idem kod prijatelja, da sam već tu bio, da imam i navigaciju. Još jednom se izvinio, meni bilo glupo još bar pola sata, al ajd sad šta da se radi. Da nisam toliko umoran verovatno bi se lepo isćaskali. Hvala mu na brizi, ko zna možda nam se putevi ponovo ukrste. I tako, stižem ja kod tih mojih prijatelja na parking, krcato skoro kao na Novom Beogradu, gledam gde da stanem, da li smem kod kontejnera ili ne smem... da ne pomisle od moje Hondice da je neko bacio pa da je ne odnesu smećari... kad čujem neke uzvike, podižem pogled, mašu mi... čekali su me, zabrinuti što se ceo dan ne javljam... Silaze da mi pomognu oko stvari, potom idemo do garaže da ostavimo motor. Neka fensi-šmensi garaža, sve na daljinsko upravljanje, svako ima svoja vrata pored onih glavnih. Baš puno prostora, opušteno može da se vozika po garaži. Definitivno bezbedno mesto za moj motorčić. Pošto je Hondica zbrinuta, javlja se moj stomak. Zaboravio jadničak ceo dan kako hrana uopšte i izgleda. I izgleda da sam i dehidrirao. Siguran sam da sam uneo tri litre tečnosti tokom dana, ali jednostavno ne mogu da se napijem vode. Da li je moguće da sam se toliko znojio, a da nisam ni primetio jer me veći deo dana vetar sušio. Pojma nemam, ali je blago reći da sam popio bar pet litara tečnosti do jutra. Moram ubuduće da malo više pazim na to. Pravimo i konačan plan za sledeća tri dana, onako opušteno uz njamicu-papicu, prepakujem malo stvari, noćimo u čvrstim objektima, kamp oprema mi neće trebati. Sav višak stvari ostavljam ispod fotelje, topkejs je totalno slobodan za kacige ili šta nam već tu bude trebalo da ubacimo. Imamo u planu neki izlet i obilazak sutra, ali generalno sledeća tri dana su rezervisana za vožnju. Samo je to bitno. Inače u Češkoj je sve nekako precizno. Kada kupujete kartu za gradski prevoz kupujete za tačno odredjen broj minuta vožnje, i to je to. Kada se dogoaraju da negde putuju i to je u minut, voz na stanici stoji 2 minuta pa ko ušao ide dalje... Ima tih primera još, mislim da je to ušlo u mentalitet ljudi, tako da sam znao da će ustajanje biti u minut tačno, kao i polazak i sve ostalo... ma super...

Umesto uvoda ili kao uvod: Ma spremao sam se ja za Rumuniju. Pravio neki plan, ucrtavao mesta na kartu koja su zanimljiva da se posete. I nije mi to baš išlo kako sam želeo. Ima dosta toga da se poseti, i ne polazi mi za rukom da napravim neku smislenu putanju. Sve je nešto gore-dole, pa onda preporuke da se i Transalpina i Transfagarašan idu od juga ka severu jer je tako zanimljivije i lepše, to još dodatno zakomplikuje moje planove. Nema mi druge, nego da tu Rumunjsku posetim nekoliko puta. Nije daleko, zanimljivo je očito, nije skupo... sasvim dovoljno razloga da se opustim oko planiranja. I onda, dok ja tako lupam glavu gde ću pre, stiže mi mejl od drugara koji je takodje mlad moto vozač, da možda ne bi bilo loše da napravimo vožnjicu po njegovim krajevima. Prošle godine je i on položio, nije kupio motor, ali može relativno povoljno da rentira. Naime Honda prodavnica i servis u češkoj imaju par demo motora koje rentiraju, i on to koristi. Nije loše da čovek vidi koliko mu se sve to svidja pre nego što se upusti u kupovinu svog dvotočkaša. I sam poziv je bio nešto u tom fazonu, da dodjem da vozimo, jer nije siguran koliko će ga sve to držati. Pričali smo mi ranije o nekoj trodnevnoj zajedničkoj vožnji, ali kockice nikako da se sklope. Ja sam imao neku mnogo ozbiljniju ideju, ali ova pišna godina mi stvarno ne ide na ruku za planove. Tako da mi eto ponavljanje vožnje u društvu Trolova ostaje za neka srećnija vremena. A tako sam želeo. Nije mi puno trebalo da prihvatim, ajde bar nešto da realizujem od ideja, Češka je puna brda i krivina i dobrih puteva, do gore imam Madjarsku i Slovačku... u povratku mogu malo do Poljske i da udjem sa severa u Rumuniju, pa da obidjem baš ono što se retko ide u toj zemlji. Sasvim korektan plan, naravno ne ide meni sa planovima ni malo... Malo menjam temu, ali možda je opravdano. Planinario sam, i to je jedna super aktivnost, ali koliko god bili dobar planinar, ima nekih planina koje Vas jednostavno neće. Nikada mi se to nije dogodilo, bilo je težih ili lakših uspona, ali dogadja se. Možda je Rumunija moja planina koja me ne pušta da je „osvojim“. Baš davno sam gledao projekciju fotografija prijatelja koji su biciklima išli po toj našoj susednoj državi. Neko relativno davno vreme, Transalpina tad nije bila ni gotova. Oduševilo me je to, i tada sam poželeo da putujem biciklom. Upustio sam se u tu priču, ali nekako mi je sve bilo bliže, sve se nekako lakše nametalo za putovanja nego zemlja grofa Drakule. U suštini, bitno je da se putuje, putovanje je uvek bolje od stajanja, siguran sam da će i ovo da bude zanimljivo. Meni se generalno dopada taj Češki mentalitet, kod njih je sve po zakonu, da tako kažem. Poštuju se pravila, propisi, ne ide se mimo toga, sve je uredjeno, jako puno putuju, stalno su aktivni. E sad neke turističke destinacije ih i ne vole, vrlo su skromni, da bi mogli tako da žive nisu baš neki potrošači. U Norveškoj sam posmatrao kako čovek kuva kačamak (palentu, kukuruzno brašno za njih 8-9) Velika šerpetina sa vodom, a on lagano ubacije brašno, kao da soli, da kojim slučajem ne pretera. I to je bilo sve što su večerali. Bez nekih priloga, čak ni mleko. A poznata je i priča da još kući ubace u kola džak krompira i onda spremaju tamo negde. E sad, baš sam morao i to da iznosim, ali eto, čisto da se zna da znam da su „ekonomični“, da ne koristim neki drugi izraz. Kako god, cenim ih zbog tih njihovih putovanja, zbog pridržavanja propisa, i još koječega. Stipsi ima kod svih naroda, pa mislim da i nisu tema ove priče. Svakako bolje biti stipsa koji putuje, nego stipsa koji sedi kući. Ili nije bolje? Nebitno, vraćamo se na priču. Pravimo plan, meni se putuje, totalno mi je svejedno, vanredno se brzo dogovaramo, u dva tri mejla svega. Iz Beograda krećem u sredu, vozim dva dana do Češke, pa onda tri dana vozimo po Češkoj i dva dana putujem kući, ili idem negde drugo, zavisi kako mi sve to legne. Moj sapatnik je napravio plan vožnje po njegovoj državi, i napravio mi predlog kako da stignem do njih gore. Za Srbiju nisam hteo puno da pametujem, jer sam Vojvodinu toliko puta prošao da ne vidim razloga da sada nešto obilazim. Sve mi je to pod nosom, tako da što pre do granice, autoput i ćao. Za Madjarsku sam planirao vinjetu i autoputeve, nekako se to nametalo, ravna je poprilično i ne baš previše zanimljiva. Slovačka je već bolja, fino je i što primaju Euro, imaju i brda i planina i krivina. Već sam bio poprilično spakovan, neke stvari ni ne vadim iz kofera, nedavno sam se vratio sa jedne tuturice, tako da je ostalo samo da malo prekontrolišem, presaberem se, ubacim još nešto što mislim da će mi trebati, izbacim nešto što mislim da mi neće trebati. Epilog je da ni pola stvari ne treba, ali eto možda zatreba, pa se nosi. Iako sam planirao na Karpate da krenem u ponedeljak, iako sa ovom promenom plana sve prolongiram za dva dana, ni sam ne znam kako, ali na dan polaska ja jurim po gradu kišnu opremu i rastvor za sočiva. Naravno paklena vrućina, ja natovaren, sve spremno, a umesto da putujem, šmucam se po gradu. Od kišne opreme sam brzo odustao, ili mi ne odgovara veličina, ili je raspareno, ili preskupo. Dobro, valjda me neće kiša. A rastvor za sočiva sam morao da nađem. Inače ja baš ne volim da vozim po Beogradu, vozači automobila ne poštuju nas slabije, neki bangav mentalitet je zastupljen. Otprilike, kupi što veći auto da bi se što bolje zaštitio, a druge ko šiša, dobar advokat i veze mogu svašta da srede. I eto ti sada mene u haosu grada sa haos saobraćanim ponašanjem, sa sve koferima i u opremi koji ni malo nije prijatna kada ne „ćarlija vetrić mio“. Stalno se priča o toj opremi, treba da se nosi, jako je bitna, čuva glavu. Sve nešto mislim da te tekstove o opremi pišu ljudi koji je ili prodaju, ili rade u toj industriji. Da me pogrešno ne shvatite, ja opremu nosim od prvog dana, ali na trideset i kusur po gradu počinje lagano da mi se manta u glavi. Motor je jedna mnogo nesavršena sprava. Kola su znatno bolje smišljena. U kolima lepo možete da budete u šorcu i majici, dok na motoru trpaj na sebe tu famoznu opremu. Još u kolima radi i ventilacija, klima, otvore se i prozori, ma prilagodite sve kako god želite... To sa kolima i motorom mi stalno prolazi kroz glavu. Kad god stanem ispred neke apoteke, (e tu motor ima prednost) pa onda skinem rukavice, pa skinem jaknu, pa skinem kacigu, pa skinem tank torbu, pa ajde da pitam da li imaju famozni Aosept. Naravno nemaju, ali baš nigde, kao da biram gde nema. Pa onda kontra postupak, vraćaj tank torbu, vraćaj jaknu, kacigu, rukavice... još da sve to bude strašnije nova mi kaciga, još nerazgažena, pa polako ali sigurno počinju da me bole uši. Jadne zapinju dok skidam i stavljam moj šlem Počinjem lagano da ludim, sve više pravim greške, mislim da sam preko deset apoteka obišao, baš sam tu aktivnost morao da ostavim za kraj. Posle nekog vremena prestajem da skidam kacigu, sve više mislim kako su one modularne baš praktične, da možda nije pametno za putovanja što sam uzeo ovu... Na kraju mi stiže na mobilni poruka gde sigurno ima. E super... i zamalo da tresnem ispred te apoteke, mnogo visok ivičnjak, i napravili mesto da može da se popne motorom, ali uza samu ivicu, a leva noga u vazduhu, ovo moje čudo se naravno naginje na levu stranu, nemam snage da je zadržim... huh... ako dobijem kilu, bruh ili šta se već dobija, znaću od čega je. Nekako ipak uspevam da je zadržim, lagano ispravljam, ovako natovarena je znatno osetljivija na naginjanje, neiskustvo... ipak nije loše što sam zimus proveno nekoliko meseci u teratani... imao sam neki osećaj da će da koristi. Ipak ova moja "juca-debeljuca" ima natovarena preko 280kg... Preživeh, a da se ne izblamiram i kupih rastvor, odustao od bilo čega drugog, pravac Takovska, Kneza Miloša i na autoput i gaaassss... ne stajem do granice... Tako je i bilo. Napravio sam dve pauze, malo da se izluftiram, da malo poteče krvi kroz vene i kapilare na mojoj glavi. Jadna ona kakvo čudo mora da trpi na sebi, pa još sa sve potkapom. Od jakne sam još u gradu odustao. Nisam mogao da više izdržim. Ne treba tako znam, ali mislim da sam svakog trenutka postajao sve veća opasnost u saobraćaju. Autoput je bio poprilično prazan, ali na granici totalni haos. Do granice sam jedva jednu fotografiju napravio Pre granice sa leve strane je bio neki objekat sa poštom i nekom špedicijom i još koječim. Tu kupujem vinjetu, 10 dana 9 eura. Uredno mi vraćaju kovanicu od jednog eura. Nikakva nalepnica, ništa, to je sada elektronska vinjeta, dobijam samo papir. Kaže čovek „sada si u sistemu“! Aj dobro.... krećem gnjavažu sa granicom, sa naše strane je i ok, a onda dolazi ulazak u EU. E tu je haos, gomila traka i generalno svi skoro fini, sem nadrndanog vozača kombija iz Bugarske koji se vanredno bezobrazno prebacuje iz trake u traku, na kraju ide na mene, da me obori, hoće da me izgura... nije mu prošlo, izgurao je neki auto umesto mene, i ništa, tip sedi u kombiju kao da se ništa nije dogodilo. Svidja mi se prelazak granica motorom, imam neki osećaj da više poštuju motoriste nego one u kavezima što se automobil zovu. Nisam se provlačio izmedju kola, možda je moglo, ali popio sam jednu kaznu prošle godine, pa da ne iskušavam sreću ponovo. Od Beograda do Otrokovica (Zlinski kraj) sam imao oko 750km. Nekako se logčno nametalo da noćim pored Balatona, to je na pola puta. Ali previše sam se razvukao sa pakovanjem i šmucanjem po gradu, tako da nisam bio siguran koliko će mi vremena trebati, a tu odmah pored je bio jedan fini kamp koji znam od ranije. Mogu da stignem do Balatona i da nadjem kamp, a mogu i da ne stignem. Znajući sebe, ako ne bih stigao, nastavio bi da vozim, i izvozao celu rutu u danu, to jest noći. To je bilo malo glupo, zato sam se i odlučio da noćim tako blizu. A i zbog toga što sam trebao do Dekatlona, naime ostao sam bez upotrebljivog dušeka za spavanjac. Za varijante ovog brzog kampvanja, maltene bivakovanja, koristim samonaduvavajuće dušeke, debljine nekih 2.5 cm i težine oko 700 grama. E sada se u prodajnim objektima ovog francuskog lanca sportske i kamp opreme pojavio jedan jako zanimljiv model. Nije samonaduvavajući, ali to mi stvarno nije ni bitno, ali ima debljinu, mislim preko 5 cm, i baš je lagan. Cena nije savršena, ali za kvalitetan odmor itekako može da se izdvoji. Jel treba da napomenem da sam jedini bio sa jaknom i pantalonama sa protektorima u tržnom centru, da su me ljudi čudno gledali, oni onako u kratkoj garderobi, a ja kao marsovac. Sve se nešto nadam da im je bar kaciga otvarala poglede ka tome da sam ja neki motorista i da to tako mora kad se vozi motor. Nekako ja to pazario, naravno ne model koji sam hteo, rasprodat je, nije ni čudo kad košta oko 50 eura, a kod drugih proizvodjača je preko 100. Uzeo sam neki koji sam kao već imao, teži nego što sam želeo, ali šta da radim. Dva dana nisam mogao da čekam da stigne nova količina. Onda sam malo testirao poštenje stanovnika Segedina. Jednostavno nisam imao gde sa tim dušekom i samo sam ga lepo stavio na sedište i otišao po nešto hrane. Ne znam kako to ide drugim vozačima mašina na dva točka, ali ja na motoru nemam potrebe ni da pijem ni da jedem. Ceo dan mogu tako. Toliko mi je vožnja motora lepa i toliko me čini srećnim da mi ništa više ne treba. Ali ta vožnja uskoro prestaje, onda će proradi glad, tako da ipak odradjujem snabdevanje za večeras i usput drmnem jedno parče pice, promenim malo eura u forinte. Vratim se do motora, a sve nedirnuto, pošten neki narod, fino, idemo dalje. (Napomena: U menjačnici tržnog centra u čijem sklopu je Dekatlon je grozan kurs. Baš sam se fino ispalio, a rekli su mi, ali nisam pazio na času... ) Ne snalazim se u Segedinu, uz pomoć navigacije pronalazim kamp i smeštam se. Cena mi deluje ok, 10 eura motor, šator i ja. Moglo bi to i bolje, ali u ovom kampu postoje i termalni bazeni. Zbog toga mi je posebno zanimljiv. Nekada smo ovde dolazili vodenim putem. Postojala je ta nekakva regata koju je organizovala Ilustrovana Politika, trajalo je to oko 30 godina, a ovo je bila omiljena destinacija. Kamp je na samoj obali Tise, ladjice se onako poredjaju tom obalom, i tu je spavanjac, a u bazenima je kupanje, ima tu i neki bife, koji tih dana procveta od posla. Bilo je to nekada, posle su ti bazeni bili zapušteni kada se izgradio Akva park, iskreno nisam ni očekivao da sada rade. Tako da sam se baš obradovao. Hm... baš sam bio brz, dok sam podigao šator i namestio, zatvoriše bazene, ode spasilačka služba... Pih... ostaje mi da probam na divljaka, zatvaranje im je samo jedna crvena traka na mestu gde su stepenice, može da se priđe sa svih strana. Topla termalna voda, definitivno mi je trebala, nešto me steglo u ledjima pa onako ide niz nogu, kažu išialgija neka, godine valjda. Ko me tero da skinem pojas tokom poslednje vožnje, onako znojan, pirka vetrić... krelac i kilavac od čoveka... Zato sada pravac bazenčić, lagano ušunjavanje i buć. Pravim se da me nema, niko me ne vidi. Super.. tek eto ti još ljudi, kao da sam pokrenuo tajno kupanje. Dodjoše i neka deca, graja, haos. Reko ima da nas sve izbace. Ali to se nije dogodilo. Jednostavno tako funkcioniše. Noćno kupanje nije dozvoljeno, ali niko ni ne brani. Posle se ispostavilo da je lepše nego danju. Ako nekog steže u ledjima, uhvatila ga promaja na motoru i sl, eto da znate gde to fino može da se popravi. Stvarno radi, još me malo žiga, ali nije strašno, trčim ponovo... metuzalem se oporavio

Moj moto diplomski rad (al zamalo) Kažu da je izvozati Transalpinu u Transfagarašan motorom nešto kao diplomski na fakultetu. Odbrana diplomskog, diplomiranje, šta već. Svakako nešto što pokazuje da znaš da voziš. Ok, ajde i ja da „diplomiram“. Mislim to mi je bio plan, a realizacija je ispala „pao sam na popravni“. A više razloga me sredilo, ne pravdam se, nema veze, ispalo je i ovako sasvim fino. Zato i krećem ovaj tekst. Važna napomena: Kako mi ide pisanje poslednjih godina, sigurno ću da ugnjavim, tako da odmah na vreme da upozorim, dugačak tekst, gnjavim i davim, spremite neke grickalice i neko pićence pre nego što krenete sa čitanjem. Mada kad bolje razmislim, zašto bi se neko ko drži do sebe i izlagao nečem ovakvom... al ajd, možda pada kiša ili sneg... Pa da krenem moj prvi putopis na forumu...

Danas sam u nekom mračnom raspoloženju

Malo "vodenih" fotografija

Verovatno jedna od najlepših prevodnica na kanalima hidrosistema DTD. Vrata u neki drugi svet. Najlepši kanali kod nas počinju sa tom prevodnicom, svaka čast za fotografiju

Danas mi je ova omiljena

Zrenjanin

Ove godine, na Divčibarama. Prošle godine na smederevskom putu. U oba slučaja crni Suzuki i jedan policijski automobil i više policajaca.

Kad si sam, već varijanta za dve osobe je dovoljna, ali ako ni jedan kofer ne nosiš sa sobom u šator. Ja čak i za tu samačku varijantu ozbiljno razmišljam o verziji za tri osobe. XL varijante koliko znam nemaju zelene boje? Zeleni se preporučuje sa varijantu "divljeg kampovanja" kada se zavlačiš kojekuda i bitno ti je da se što manje vidiš. Iz istog razloga otpada i Frash&Black. Ako ćeš po kampovima onda je svejedno. Frash&Black za tri osobe je super za neku skandinavsku turu. U Norveškoj sam imao baš ozbiljan problem sa spavanjem zbog nedostatka mraka. A tamo je ionako dozvoljeno kampovanje skoro gde god poželiš pa ta bela boja i ne smeta. Tako da, ako ćete na sever, F&B može Nekada je ta oprema bila nedostižna, skupa, teško se nabavljala. Mislim da sam ovim cenama sada u Dekatlonu, sasvim je ok imati dva pa i tri šatora Ako ideš negde kolima na duže, šta da se guraš u malom šatoru, kad za 100 eura imaš veliki porodični šator u koji bez problema možeš da staviš i veliki dušek, frižider, roštilj, stolić, stolice, kuhinju, ražanj sa prasence, ... A ako ideš kolima na kraće, recimo svaki dan dva menjaš mesto, onda imaš onu seriju "2 Seconds". Znam dosta ljudi koji ih koriste. Samo vodiš računa o kamp opremi i trajaće ti i 20 godina bez problema... Vremenom se nakupi dosta opreme ako čuvaš. Ako ipak misliš da imaš samo jedan, onda definitivno mora da bude neki za 3 osobe, bar u tvom slučaju. Što se tiče dimenzija spakovanog šatora, ne moraš sve zajedno da pakuješ, šipke možeš posebno, a posebno platno. Kako ti odgovara.

Elbrus

Uvac u zimskom izdanju

Neki moj pokušaj i pečenja i fotografisanja peečeenja Obična rerna, ništa egzotično

Sava-BG

Tamish-Panchevo

Negde u Norveškoj

Most na kanalu DTD kod Bečeja

Most "Mihajlo Pupin" u izgradnji

"Pančevac" iz riblje perspektive

Verovatno na svim U medjuvremenu skapirao da je prijatnija lagana vožnja po vrućini ako se spusti A i po gradu. Mora s vremena na vreme da se podmazuje, inače baš teško ide. Šteta što nisu stavili neki motorčič, baš bi bilo onako fensi-šmensi kao kod GoldWing-a a i još nekih. Kako god, i u gornjem položaju nije baš prevelika zaštita od vetra kad se malo ubrza.