(N) Planiram da ustanem rano ujutru kako bih video zoru u ovom ambijentu. Budim se zaista rano, nije ni 5. Provirujem iz šatora i zaprepašćujem se. U potpunoj smo magli. Nadam se da je to lokalna inverzija i da kad se popnem na dinu visine 50metara – da ću videti oblake ispod sebe. Zvuči suludo, znam, ali upravo je tako bilo! Zoran ostaje da spava, ja uzimam fotoaparat i krećem na „uspon“. Već na pola puta, što će reći – posle 2min, magla se raščišćava i uočavam plavo nebo i zrake sunca koji se probijaju kroz niske oblake. Posle još par minuta magla je prošlost i ja imam neponovljivu priliku da vidim inverziju sa visine 50m nad morem. Izuzetan prvi doživljaj sa severa, ovo putovanje već obećava! Poslednji trzaji inverzije (šatori su već vidljivi) Peščane dine na obali – sa razlogom zvezdica na mapi Svetionik Rubjerg ujutru Stižu i prvi turisti Lagano doručkujemo, pakujemo se i planiramo dalji put. Feribot iz Hirtshalsa imamo u 16.45, moramo tamo biti barem u 15h – a pre toga, po mogućnosti upakovati bicikle unutar auta. Hirtshals je na pola sata vožnje odavde, što znači da nam ostaje barem 3 sata za upoznavanje Skagena, krajnjeg špica Danske. Planirali smo da se autom još više priblžimo severnom špicu, a onda da izvedemo izlet biciklima do mestašca Skagen i rta koji razdvaja Severno od Baltičkog mora. I ovaj mali izlet je učinio da poovo padne predrasuda o Danskoj kao dosadnoj zemlji za vožnju. Obreli smo se u predelu koji najviše podseća na Deliblatsku peščaru, to je neka vrsta pacifikovane pustinje. Svuda oko nas su peščane dine, povremeno obrasle niskom vegetacijom. Ali ono što skagensko poluostrvo razlikuje od Deliblatske peščare je prisustvo mora. Sve vreme vozimo pored obale koju zapljuskuje more. Zaista uživamo i u ovoj vožnji, prolazimo Skagen i nastavljamo dalje ka krajnjem špicu koji vrvi od turista. Na brzinu se slikavamo, niti imamo vremena da duže ostajemo niti nas preterano privlači ova navala turista. Vraćamo se istim putem do auta, a poslednjih pola kilometra peščanog spruda koji vodi do najisturenije tačke ostavljamo za neki drugi put. Poslednji neapsolvirani metri Biciklisti na biciklistickoj stazi Presvlačimo se ponovo u civile, vozimo nazad u Hirtshals i uspevamo da bicikle u delovima složimo unutar auta. Ja nisam verovao da je to izvodljivo, obzirom da je auto prepun naših stvari i kada su bicikli na krovu, ali Zoran mi je dokazao suprotno! Ukrcavamo se na feribot. Kao ljubitelj plovidbe, brodića i brodova, moj saputnik (i sam vlasnik jedne manje lađice) je sa nestrpljenjem čekao ovaj trenutak... ____________________________________________________________________________________________ (Z) Dodatak Dva čudna Danca na koje smo naišli na biciklističkoj stazi. Putuju tako što guraju ta bebeća kolica. Sve im je unutra i ispod, a sa strane visi ona brzi brzi šator. Iako je bilo rano, njih dvojica su se već umorili. Nisu bili raspoloženi za druženje, a ni mi nismo imali neku želju da ih upoznamo. U najmanju ruku su nam delovali jako čudno. Kada se pomenu bunkeri, verujem da većina sa ovih naših prostora pomisli na Albaniju, ali eto ima ih još kojekuda, čak i većih. A tu su bila i dva dvotočkaša, koja možda i nisu moj izbor šta bih voleo da vozim, ali svakako zaslužuju pažnju. Ako ništa drugo, a ono kao umetničko delo.

(N) Vožnju nastavljamo, a prvu ozbiljnu pauzu nekako stalno odlažemo. U Flensburgu je bilo prerano da stajemo, a i kasnije je nekako šteta bila prekidati glatko napredovanje ka severu. Konačno smo u Aarhusu, na polovini puta kroz Dansku i tu parkiramo. Aarhus je, posle Kopenhagena, najveći danski grad i obzirom da imamo vremena – odlučili smo se da osim šetnje po gradu, otpočnemo i sa pedaliranjem severnim krajevima. Grad je na istočnoj obali i svakako ćemo naći neku zanimljivu stazu pored mora... Aarhus Tako je i bilo. Par uličica i obreli smo se na stazi pored mora. I to na stazi u doslovnom smislu te reči, pošto smo se posle ispitivanja nekog vidikovca odvojili od asfalta i završili na stazici koja je vijugala šumom. Ono što je mene prijatno iznenadilo je teren. Dansku na mapi vidimo kao Vojvodinu okruženu morem, međutim mi smo sada bili na obali mora, reljefno prilično členitoj i sve-sve-samo-ne ravnoj.Prvi put vozim bicikl obalom mora. I to ne bilo kakvom obalom, već šumskom brdskom stazicom sa pogledom na plavo more i par kanua koji se kreću duž obale. Staza sa pogledom PELLS na visini nula Svemu lepom dođe kraj, pa je tako i ova naša staza završila na plaži. Na pesku smo napravili 15min pauze, a zatim nastavili dalje na jug ka Norsmunde, mestu gde se neka rečica uliva u more u obliku levka. Put do tamo već nije predstavljao ništa posebno i prikazao mi je Dansku baš onako kako sam je zamišljao. Ili sam ja samo bio neraspoložen zbog konstantnog škripanja mog bicikla? Naime, od prvog obrta pedalom u Aarhusu, čujem krckanje prenosa i lanca. Podmazivanje nije pomoglo i prosto sam se morao navići (ili bar to pokušati) na taj neprijatan zvuk. Dan pred put, u vožnji „The Best of Zlin“ sve je bilo OK – ali sada kao da mi je bicikl naprečac 10 godina ostario... Norsmunde Vraćamo se u Aarhus. Tamo je neki defile oldtajmera i u gradu je gužva. Vozimo ulicama grada pokušavajući da shvatimo nekako lokalnu geografiju. Naime, Aarhus je najveća skandinavska luka i grad delimično leži na poluostrvu, sa tri strane opkoljen morem. Danci baš i ne vole da isprazne tacne u kante za smeće u McDonalds-u. Sve ostavljaju na stolovima, na veliko zadovoljsto lokalnih galebova. Ukoliko nemate mapu, kao što je mi nismo imali, i ako ste loši sa orijentacijom (kao mi) vrlo lako se izgubite. Tako da nam nije dugo trebalo da se izgubimo i posle nekoliko lepih trgova i ulica, završili smo van civilizacije a pored nekih lučnih stovarišta koja su nesnosno zaudarala na mesne i riblje prerađevine. Centar grada, 15min pre nego što smo se "izgubili" Zoran odlazi da pronadje neki legalni put, a ja čekam u jednoj prigradskoj ulici. Vreme prolazi i već sam pomislio da smo sada izgubili i jedan drugog (pošto smo prethodno ostali bez auta koji smo parkirali ne_znamo_gde) kad se on ipak vraća sa osmehom na licu. Našao neki vidikovac odakle je video obalu na kojoj smo već bili i odakle bi trebalo bez problema da pronađemo auto. Meni nikako nije bilo jasno kako je obala na toj strani, kad smo more videli na suprotnoj – ali već sam bio umoran da bih razmišljao o takvim trivijalnostima. Kasnije sam na mapi video da je grad zapravo poluostrvo i da je more na sve strane, ali naše kretanje nisam uspeo do kraja da shvatim... Nije to bilo pravo gubljenje, i ne bi bilo problema da sam hteo da se vratimo jednosmernom ulicom u suprotnom smeru... ali... nisam Fabijica je konačno pronađena i nastavljamo put. Već je popodne i treba razmišljati gde zanoćiti. Feribot za Norvešku imamo tek sutra popodne, dakle vremena više nego dosta. Gledajući mapu, za oko mi zapada zvezdica na severu zapadne obale. Tu je neko izraženo brdo sa vidikovcem. Van je glavnih puteva i čini se i dobra ideja krenuti ka tamo, pa usput naći pogodno mesto za šator. Sa autoputa skrećemo na običan put, pa na neki sporedni i konačno na neki potpuno pust i peskovit putić koji vodi ka obali. Pred sobom vidimo veliku peščanu dinu i na njoj svetionik. To je to! To je zvezdica sa mape. Dani su na severu dugi, ali i dalje postoji noć. Upravo se smrkavalo, tako da danas ovde bacamo kotvu. Svetionik Rubjerg (the Rubjerg Knude lighthouse): Inače svetionik je u medjuvremenu pomeren, može da se izgugla Pretila mi je opasnost da završi u moru. Link: Danish Rubjerg lighthouse moved inland on skates WWW.BBC.COM For 120 years, it was perched on a Danish sand dune but coastal erosion threatened its future. Sumrak nam mami fotoaparate Šetamo se, penjemo na brdo, fotografišemo... i na kraju podižemo šator. Vreme je za odmor ------------------------------------------------------------------------------------------------------

(N) Nismo još ni krenuli, a već smo stali na benzinskoj pumpi. Palo mi je napamet da bi bilo dobro imati rezervne sijalice. Naravno da nisam imao pojma koji tip sijalice mi treba. Zoran je svojim majstorskim okom procenio da je to H5 i tako sam ja samouvereno kupio dve H petice. Sva sreća te rezervne nam nisu bile potrebne i tek ću godinu dana kasnije u Bosni saznati da mi zapravo trebaju H7, a da su ove H5 namenjene kamionima (ili barem kombijima). Leta 2011. me u blizini Sarajeva zaustavlja policajac i pita šta sam i odakle sam. I onda se smeje „elektroinženjer, a ne radi mu struuuuja“. Naime, nisam ni bio svestan da je jedan far pregoreo. Eh, tek da je video moje kamionske rezervne sijalice... Ne volim autoputeve i skoro uopšte ne vozim njima. Dosadni su, ali ispunjavaju osnovnu svrhu – omoguće nam na najbrži način da stignemo iz tačke A do tačke B. Ovog jutra je Zlin tačka A, a tačku B procenjujemo negde na severu Nemačke. Dan je lep i prijatan za vožnju, povremeno stajemo da istegnemo noge, ali ništa vredno pisanja se ne dešava. U Hamburgu prelazimo Elbu dugim podzemnim tunelom i nešto malo kasnije pravimo jedinu veću pauzu za večeru. Ne osećam umor, a dan je dug – pa vozimo i dalje nego što smo planirali. U sumrak stajemo na jednom odmorištu i spontano odlučujemo da tu prenoćimo. Nismo jedini, bilo je tu još nekoliko kamp prikolica koje tu provode noć... (Z) Ujutro je policija uzimala meru putnicima jednog kampera. Ne znam da li se nešto promenilo, ali Nemačka je malo nezgodna za ta divlja kampovanja. Ne vole oni da neko spava kod njih besplatno. A po Norveškoj je recimo najviše baš nemačkih kampera. Vole besplatno u drugim državama, a kod sebe ne daju. Ne znam da li bi nama zamerili noćenje na parkingu, nismo stigli na red, napustili smo parking pre nego što su završili obračun sa pomenutim kamperom. Iako smo se držali autoputa, ipak smo u par navrata silazili za njega. Autoput se ne plaća, ali je jedan od najdosadnijih koje sam prošao. Zbog bicikala na krovu smo išli relativno sporo, tako da nismo imali neku prednost autoputa koji u brzoj traci nema ograničenje brzine. Poizvodjač nosača sa bicikle je imao duhovit savet za brzinu vožnje. Otprilike, njihov nosač je toliko kvalitetan da će izdržati brzu vožnju, ali se ipak ne savetuje jer može da Vam se dogodi da ostanete bez krova. Nešto tako Nismo testirali na putu do gore, u povratku jesmo Nije odleteo krov Inače ovoga za sijalice se ne sećam Gotovo sam siguran da sam rekao H7

A sad malo ja da gnjaaa.... (Z) Od Beograda do Češke i malo po Češkoj... Sponzore nismo ni imali, ali nije da o tome nismo pričali. Doduše vrlo kratko. Nekom prilikom sam pitao Nenada da li možda neko u zemlji gde živi možda želi da sponzoriše malo? Dobio sam sledeći odgovor: -Da li ti uopste shvataš, koliko mi za pojam jednog Čeha, radimo nešto totalno uobičajeno?!? U zemlji Srbiji, zahvaćenoj decenijskom krizom tako nešto nam nije ni padalo na pamet. Malo više rada, poneka neprospavana noć na poslu, malo odlaska biciklom umesto kolima do grada, malo ovo malo ono, ma kad se nešto želi, naći će se način. I tako je i bilo, čak je i ostalo, a da li treba da napomenem da je Norveška zemlja sa mnogo nafte tamo u severnom moru i da je tamo sve mnoooogoooo skupo? Što se tiče ideje i tih tako nekih priprema puta, lavovski deo kolača, ma kakvog kolača, skoro cele torte, je pripao Nenadu. Uostalom ta zemlja je njegova dugogodišnja želja. Kore za tu tortu su počele da se mute u mikseru još kada je planinarsko društvo “Pobeda” najavilo tu akciju. Tada se zainteresovao za taj hladni sever i počeo da kopa šta bi sve moglo da bude zanimljivo. Taj put je zbog nedostatka putnika propao. Usledila je ideja biciklom, ali da se do Osla ide avionom. Sve je to fino, da život nije umešao svoje prste, pa tadašnji saborac umesto da ciklira po skandinaviji završi kod matičara Kompletna torta je bila gotova kada je uspeo Vladu i mene da ubedi da krenemo sa njim, ali opet se sve to nekako neda. Posle nekih devet meseci planiranja i ugovaranja dogodi se da Vlada dobija posao, dva-tri dana pred put. I to dobar posao, ali izbaci ga iz priče. Ovo se ne događa, jednostavno nije moguće da tako nešto može život da smućka, ali eto. Pošto je torta gotova, stavljen i šlag i jagodica na taj šlag, šta da se radi, šteta je da se pokvari, hajde da pokušamo kao dvojac bez kormilara. Umesto sve kolima, sada je put do Češke prebačen na voz. Voz je skuplji, i ne bih ga preporučio, ali od prevoznika ostala je Lasta koja vozi do Praga, a sa kojom se nismo baš usrećili ka toj destinaciji, i koja saobraća u baš nepovoljno vreme, pa nije ni bilo nekog izbora. Česi imaju fenomenalnog prevoznika “Student Agency”, ali oni eto neće da saobraćaju do Beograda. To putovanje vozom svakako neću zaboraviti, ali ajdemo redom. Rano ujutro Vlada dolazi po mene, sve spakovano, uvežbanim pokretima ubacujemo u kola i ajde, polazak. Mojima nisam prijavio baš gde idem, mislim da bi ih to baš istraumiralo. Ljudi koji nisu mrdnuli sa balkana ni ne shvataju da se do tamo neke Skandinavije stvarno može i doputovati, i to tek tako da bi se bicikliralo i planinarilo. Pošto mi je eto njihovo srce bitno, pa da ne stane, ajd lagano, odoh ja u Češku mama, a posle ćemo odatle da idemo negde da bicikliramo. Sve živa istina, jel da? Parkiramo ispred “Železničke” one stare, nekadašnje, kod plave lokomotive, taman tamo gde oće pauk da odnese, ali ipak to ne smeta da me moj drugar doprati do voza i sačeka polazak. Eto, toliko mu to nešto što se sudbina zove, dozvoljava. Bicikl koji je rasklopljen i spakovan u nešto što bi se moglo nazvati i proizvodom neke ogromne svilene bube sam stavio kod ulaza u vagon. Vagon je Češki i baš to mesto je ono gde se u češkoj nalaze nosači za bicikle, al za zemlju Srbiju kad ide voz, idu vagoni kod kojih je tu prazan prostor. Puno je vremena trebalo da prođe pa da im pođe za rukom da može i bicikl u voz, tako da su pobedu po tom pitanju izvojevali protiv balkanskih železnica par godina kasnije. Neko vreme na relaciji Prag-Beograd-Prag ste mogli ubaciti i vašeg dvotočkastog mezimca. E kako bi ti bilo fino da je moglo tada, ne bih se patio sa pakovanjem. Mislim da je ta linija kasnije ukinuta i da više ne ide voz od Bograda do Praga... Nekako o samoj vožnji i nema šta da se priča, bila je dnevna, nadao sam se nekim predelima, ali ravnica ko ravnica, monotono a samim tim i dosadno. Što se tiče same granice, ima je jedna ali vredna Srbija-Mađarska, pa ako ste sa pasošom prvonavedene zemlje svašta vas može snaći. Prelazak vozom traje baš previše dugo, pola sata na jednoj pola sata na drugoj. Prva prolazi normalno, al zato ova druga je uvek zanimljiva i svakako čudna. Da li smem da pomenem mito? Dobro neću. Mislim nije ga bilo, ne znam ni da li se očekivalo, ali iako su uredno ukinute vize, meni je eto carinica zemlje u koju sam ulazio trazila. Ne znam što joj je to trebalo. Imao sam novi pasoš, i sva sreća da sam poneo i stari. U dotičnom se vrlo lepo ogledao planinarski staž, pored gomile pečata bilo je tu i više šengenskih viza, Turska viza, Ruska poslovna... bilo je to više nego dovoljno da dobijem oba pasoša nazad uz poštovanje Ostalo sve prolazi fino, carinika vise nema, ali se smenjuju kontrolori. Tako samo može i da se primeti da ste promenili državu. Na karti se niži kojekakve oznakice, tek da se zna da se je potrošio ovde i onde. U slovačkoj je taj voz pun, vrlo prijatni ljudi, poprilično ih razumem šta pričaju, nekako se osecam kao među prijateljima. Najzad dođe i poslednja zemlja za taj vozić, a za mene je sledovao izlazak u Moravskom delu ove zemlje. Eto i oni imaju reku Moravu, i imaju devojke sa Morave. Biće da su sve devojke sa Morave lepe, eto lepe i ove njihove, za naše sam odavno znao. Putovanje je baš predugo trajalo, pa nekako previše rano izlazim do vrata sasvim spreman. Tu upoznajem Čeha sa Morave. Pričamo onako koliko umemo, ali ne mogu a da ne primetim da je iznenadjen odakle sam. Pomogao mi je da iznesem stvari, bilo je više toga nego što ja imam ruku, šta ću kad se nisam rodio ko oktopod. Čeka me moj sapatnik, sada prebacujemo stvari u njegovog Škodilaka koji će nas verno služiti više hiljada kilometara, i došlo je vreme da upoznam taj Zlin. Nekada poznat po fabrici obuće “Bata” i po fabrici aviona. Prvu sredili komunisti, drugu tranzicija, tako da je nama sada ovaj gradić poznat samo po tome što Nenad ovde živi i radi. Sleduju mi dva noćenja u ovom gradiću. Bilo je i obaveza oko priprema, neko je radio sutradan, nekome je još juče počeo odmor. Imamo neki ritual u Češkoj, obavezno Kozel pivo. Bilo je zanimljivije dok je bilo lokalno, sada ga svugde ima. Zalili smo za srećan put, naravno Na kolima su bila tri nosača za bicikle, tako trebalo da bude, ali eto, silom prilika jedan je bio višak. Lagano skidam sa pak tregera treći nosač za bicikl. Ovo sam ostavio za kraj, pošto sam moj paket zvani “svilena buba na steroidima” pretvorio u dvotočkaša. Vladino odustajanje koliko god opravdano bilo izgleda nam je baš teško palo.Sve se nešto nadam da će se javiti, da će reći da ipak ide sa nama. Ovo je način na koji sam više puta pakovao bicikl, za autobus prvenstveno. I to je način da prevoznici ne prave problem. Obično kada se vozačima međunarodnih autobusa pomene bicikl negoduju samo tako. Zahteva nešto vremena, obično mi treba oko dva sata za ovakvo pakovanje, ali radim baš polako. Kada dodjem na destinaciju, otprilike sat vreman da budem spreman za vožnju. Skidam točkove, stavlam sa svake strane po jedan, skidam sedište, pedale i gepek, kao i zadnji menjač. Korman okrenem, ubacim nešto kartona izmedju, sve učvrstim zip trakicama, popunim prostor izmedju... i onda potrošim jedno dve rolne streč folije da to bude jedna bogata "svilena buba". Šta znam, možda nekom bude korisno Za danas osim pakovanja planirana je nabavka i “The best of Zlin”, biciklisticki krug kojim treba da se vidi najlepše u okolini. Ovo nije velik grad, nije ni nešto preterano lep, ali je okružen prelepom prirodom. Kao stvoren za nekog ko voli bicikl, trčanje, orjentiring. Naravno da sam želeo da doživim i turističke aspekte grada, što mi je i obećano, ali usledilo je po programu po završetku radnog vremena onih vrednih. Da ne bi gubili vreme dogovorili smo se da dođem do tog nekog veliko tržnog centra. E sad možda previše razvodnjavam, ali jednostavno taj dolazak do centra je bio ono što želim da pomenem u ovom tekstu. Osim sto jezivo vode računa da ne prekrše ni jedan propis i zakon, a imaju toga mnogo, mislim da su po preciznosti zeznuli mnoge. Naime, aj što im vozovi idu u minut, nego njima i gradski saobraćaj ide tako. Na zidu u ostavi je bio raspored kada trolejbusi staju na stanicu ispred zgrade, bilo mi to čudno, al eto očito da to tamo negde ima razloga. Čak i cela ta tabelica sa rasporedom u koliko minuta je na kojoj stanici sada mi ima smisla. Nešto što je za Beograd domen naučne fantastike. Zamislite da znate kada će doći prevoz i kada ćete izaći na željenoj stanici. A za toliko minuta vožnje i kupujete kartu. Tako da sam ja lepo kupio onu najmanju za 12 minuta, a imao sam čitavih 9 da se vozim, al eto manje nema. Automat za karte na stanici, ubacite kovanice, dobijete kartu, sačekate vreme i to je to. Onda možete da gledate na sat i da lepo izađete gde želite. Savršeno, ili bar skoro, 30 sekundi ranije je došao do meni potrebne stanice, pomislih da to nije moja lokacija za izlazak, pa verujući u tu njihovu preciznost doživeh da se vozim još malo. Upoznaj Zlin da bi ga više voleo. A baš sledeća neki fini parkić, pa neka rečica... fino, ne bunim se... Toliko na temu turizma i nabavke za sada, biće nešto još o ovom gradu u povratku, a sada još da pomenem i taj “The best of Zlin” Prošli put kada smo biciklirali po Češkoj bilo je to posle prelepih predela kakvi samo mogu da budu u Švajcarskoj, i Austriji i nekako nismo bili oduševljeni. E sada da se to ne bi dogodilo, prvo je bio taj krug. Ovo je ujedno bilo i kao blago zagrevanje, za ono što nas je uskoro čekalo. A o toj vožnji, šta reći, lepi predeli, lepa mesta, lepe šumske staze, prošli smo i nasipom preko neke veštačke akumulacije vode. Jezerce sa branom i eto malo nasipa. Sasvim fino. A stazama, bar ono što sam video sam bio prijatno iznenađen. U jednom delu biciklistička staza je bila šira od puta kojim idu kola. E tu ga baš preteraše, ali lepo je to videti. U svakom slučaju mesto koje funkcioniše za pozavideti. Ali kako god bilo fino, ono je samo prva tačka na putu ka severu. Za nekoga doduše i polazna tačka. U suštini, sve je isto kao kod nas, samo je nekako malo urednije i sredjenije. Pa da krenemo, sve spakovano rano ujutro utovareno u gepek, bicikli na pak tregeru, mi na sedištima, okretanje ključa i brrrmmmm...

Uvod: (Nenad) Najpre, nešto malo predistorije. Novembra 2008. sezona bicikliranja se već završila, nastupilo je zimsko računanje vremena, dani sivi i kratki... ukratko, za nas koji ne provodimo slobodno vreme pred TV, prilično sumorno. Tako sam sa Robertom (prijatelj biciklista, koji je takodje došao u Češku kao student) i pokušao da ubijem vreme i planirali smo gde ćemo to da odemo kad se razdani i otopli. Ali, da bi to sve imalo smisla u novembru – to je trebalo da bude nešto veliko, ozbiljno i privlačno. Odluka je pala: Norveška! Iste zime, kupujemo karte do Stavangera u odlasku, a u povratku iz Trondhajma, pošto postoji low cost iz Praga. Osmislili smo i rutu između ta dva grada koju bi u toku 3 nedelje biciklima izvozali. U toku juna, kad već sve izgleda blizu i realno – Robert otkazuje put. Naime, već tokom proleća je rešio da se ženi i vraća iz Češke kući. Kada je pronašao i posao, nije više hteo da rizikuje da polomi nogu na severu i uđe u brak sa gipsom – tako da je Norveška leta 2009. ostala samo u planovima... Put Trolova; bio je u planu i 2009, ali vozili smo ga 2010. Preikestolen, da li je vredno gipsa? Meni đavo nije dao mira, hteo sam na sever pošto poto, i odmah zime 2009/10 počeo da planiram sličnu avanturu. Ovog puta sa Vladom i Zoranom (saborcima sa ture po Švajcarskoj, Lihtenštajnu, Austriji i Nemačkoj prethodne godine) s tim što sada odlazak planiramo autom. Na taj način bi mogli sa sobom da ponesemo i planinarske cipele, više odeće i hrane, a ne bi morali sve vreme to sa sobom da vučemo, već bi svakih 2-3 dana pomerali auto u novu bazu i u njemu ostavljali veći deo stvari. Informacije se sakupljaju, itinerer detaljno planira, a kao definitivno potvrdu da idemo – kupujemo kartu za trajekt između Danske i Norveške. Zapravo, znao sam da ni to ne garantuje da sigurno idemo pošto sam godinu dana pre već pazario avio karte sa Robertom... Plan je definitivno uobličen, Zoran i Vlada dolaze autom do mene u Češku, pripremna vožnja na mom terenu jedno popodne, a zatim svi nastavljamo put na sever. Međutim, komplikacija dolazi 3 dana pred polazak. Vlada neočekivano dobija posao (sa već zaboravljenog konkursa beogradske gradske uprave, raspisanog krajem prethodne godine) i to ga sprečava da krene na ovaj dugo planirani put. Ja nisam mogao da verujem da se ista priča ponovlja, sestra već priča o signalima odozgo koji me upućuju da ne treba da idem u Norvešku. Ali ako sada dignem ruke od toga, da li ikada u budućnosti da pokušam sa time? Da li da pokušam ponovo sledećeg leta ili da se pomirim sa time da mi nije suđeno? Kako sutra šefu (i ove godine) ponovo da otkazujem već uzeti godišnji odmor... Malo je falilo da ovim putevima naši bicikli ne prođu Sa Zoranom se konsultujem i slažemo se da ipak idemo. Svesni smo da to neće biti baš kako smo zamišljali, da je za duže puteve ipak poželjna bar jedna osoba više (a to posebno važi u našem slučaju gde smo obojica tvrdoglavi, dok je Vlada osoba sa neograničenom tolerancijom). Za Zorana je već prva promena u planu dolazak u mesto gde živim. Nije to tako jednostavno u vozovima iz Beograda, sa gomilom stvari koje uključuju rasklopljen bicikl....

U poslednje vreme su popularne Vintage i Retro stvari, gramofon se ponovo vratio u modu, čak i kasete, stari dizajn se takodje vraća kod novih modela motora... Na forumu i nema nešto puno novih priča sa putovanja, čitaju se stare priče, pa i ja da malo budem u tom fazonu... Ne mogu da opišem koliko mi traljavo i bezuspešno ide da uradim ovaj putopis. Tekst je napisan pre osam godina, dugo je bio i na mom sajtu, ali prilikom unapredjenja sajta je poprilično narušen izgled dotičnog, nestale su slike... i tako to stoji... To jest ne stoji, nije vidljiv Putopis je prvenstveno biciklistički sa elementima planinarenja. Nije moto priča. Šta znam, meni je vožnja motora bila želja baš predugo i kako je vreme odmicalo sve sam više bio svestan da nema ništa od toga. Ali... Ne treba odustajati od snova. Ono što mi nikada nije bio neki san je bicikl, a ispostavilo se da mi je ta naprava na dva točka priuštila čak možda i najlepše periode života. Što se tiče foruma, postao sam "drug član" tek kada sam položio i kupio motor. Napisao sam dva moto putopisa, odavno dobio preporuke od par članova da stavim i neku biciklističku priču, i počinjao sam, ali cvrc, nekako problemi na koje naidjem u startu me spreče da nešto uradim. Sad ću se potruditi da istrajem. Išli smo malo da bicikliramo po Norveškoj kao glavnoj destinaciji, a Danska, Švedska i Češka su se eto same nametnule onako uz put. Putovanje je bilo vozom, kolima, biciklima i pešaka. Sve se dogadjalo prve godine pošto su nam ukinuli vize, tako da je bilo i sa tim problema. Čisto malo da pojasnim... Vožnja na sever je nešto što radi jako puno vozača motocikala, tako da je ovo donekle jedan u moru tih putopisa, ali se ipak nadam da će ovo pisanje biti nešto drugčije. Ne puno, ali... Par fotografija kao pokušaj da malo zainteresujem kolege po broju točkova... Pisali smo dvojica, pa ću stavljati Z i N ispred dela teksta. N je od Nenad, drugar koji živi i radi u Češkoj dugi niz godina, a vrlo uspešno je smišljao razna bicikliranja po Evropi.

Polagao takodje u auto školi Pravo. Apsolutno nikakvo iskustvo nisam imao. Nikada ni jedan motor nisam vozio pre toga, a suvozač bio dva puta i to baš kratko. Sve je kako Forsberg kaže. Ja sam polagao i za kamion sa prikolicom, pa sam malo duže ostao, Svi su super instruktori, bar su tada bili, ali nije puno prošlo, verovatno su još. Jedinu manu mogu da navedem da je kod njih velika gužva i da se mnogo čeka, posebno kada krene lepo vreme. Imaju dosta motora, verovatno i najbolji izbor kod nas. Instruktori nisu živčani ni malo, totalno su oguglali, pa njima prodje gomila ljudi. A nemoj da se brineš vožnje motora sa brzinama. Imaš iskustva sa vožnjom skutera, tako da sada samo dodaš menjanje brzina. Iskustvo vožnje automobila je po meni čak i mana, jer stekneš pogrešnu motoriku, sve je naopako i kontra Imaš jedan čas navikavanja, odete na poligon i bukvalno 45 minuta voziš pravo, prva i druga brzina, pa okreneš, pa opet pravo, prva, druga, pa opet okreneš.... Sledeći čas eto te u gradu i voziš u saobraćaju Šta god planiraš, požuri, sa lepim vremenom kreću gužve. Idi odma na A ako imaš godine, ne gubi vreme... Vidi neku auto školu koja nije mnogo popularna, nešto na periferiji, da bi što pre završio. Uslov za motor je da znaš da voziš bicikl, sve ostalo je njihovo da te nauče. Oni te uče da položiš, a ostalo učiš posle bez njih

Hvala... Takodje Sigurni kilometri, pun rezervoar, dobar grip (ne onaj virus ), da malo otvore granice, itd... Krenuo sam neki stari putopis da prilagodim forumu, ali nije moto, neko moje bicikliranje po severu... videćemo šta će da ispadne...

Hvala puno za ovakav komentar. Dosta lično pišem. Nekako sa svakim putopisom ode i deo mene na internet E sad, i dobro je tako, ali bude nekad i loše. Doživljeno i jedno i drugo. Srećom više pozitivnog. Za sada sam oduševljen celom moto pričom, ljudima koje sam upoznao ovde na forumu, ali i uživo. Vožnja motora izgleda da otvara najviše vrata. I to onih najboljih.

Nisam probao, ali mislim da ne rade, neki takav format.

Da li nekome trebaju te vojne karte kalibrisane za Locus? jesu one stare, ali imaju neke detalje koje nemaju druge. A recimo da je moguće koristiti i providnost, tako da učitate regularnu neku kartu, a onda preko nje tu vojnu...

Od 2021. godine ne očekujem ništa super. Nisam pesimista, ali mislim da je bolje tako, bolje da se obradujem nego razočaram. Recimo ako bude kao ova, po pitanju tih granica. Po BiH se može lepo vozati, u Trebinu PCR, pa sa njim u CG... U CG ima svašta lepo da se vozi, plus more. Posle toga sleduje Albanija, tu ima nekih novih puteva, finih krivina sa kvalitetnim asfaltom, doduše i sa ovcama ponegde. Cene su ok, pa preko Kosova u SRB a i tu ima svašta da se upozna. Realno je da bude tu i Rumunija i Bugarska. Lepih puteva i krivina na pretek... Javlja mi se da bi Grci morali malo da budu otvoreniji, ipak je to zemlja koja živi od turizma. Imamo i Tursku, ako se nje dočepamo, pa samo nebo nam je granica... Ne treba očajavati, samo pozitiva Sada dolaze hladni dani, pravo vreme za planove. Pa kako nam bude. A biće dobro

Bitno je da će nas pamtiti

Hvala puno... Sedište fabričko. Pa da kažem da je sasvim ok. S obzirom da sam bicikl mogao da vozim 8-10 sati, mislio sam da ću na motoru moći neogranićeno. Ipak je to fotelja u odnosu na ono malecko na biciklu. Al sam se malo zeznuo Nije baš tako. Zaštita od vetra takodje fabrička, i mogu slobodno da kažem, katastrofalna. Nisam pristalica energetskih pića, ali sam primetio da u drugom delu dana jako dobro dodje neko. Ovo je prošlogodišnje putovanje, ima i od ove godine, bez nekog plana sam kranuo, samo da se vozam, na kraju stigao do mora. Bez testova, bez karantina, bez vraćanja kada je vlasti dunulo... Imam neke ideje za putovanje, ali mi za sada realizacija ne ide baš najbolje. Hteo sam da ponovim neke cikloture, i da malo proširim. Već sam negde napisao, ovi moji ukućani imaju moju vudu lutkicu i drže je negde pod ključem u nekom kavezu. Samo da ja nigde ne mrdam, to im životni moto Za sada im dobro ide, ne znam samo dokle Motor je fenomenalna naprava, oduševljen sam... sve ostalo je manje bitno

Selo Dojkinci, ideš do kraja sela, nekada valjda karaula, sada neki fensi planinarski dom. Ispred doma imaš mesta za kampovanje, česmu, poljski wc, stolove i klupice... dojkinačka reka je pored... Odatle kreće makadam ka Vodopadu Tupavica, Arbinju, itd... Stara planina je dosta velika, Midžor jeste najviši vrh, ali je možda i najmanje zanimljiv. Popneš se gore asfaltom i za nekih 3-4 sata odeš do vrha pešaka i vratiš se. Znatno duže i pravi uspon je ako kreneš da hodaš iz Toplog Dola. Ali tu ostavljaš motor jako dugo i treba dobra kondicija. Imaš svašta zanimljivo tamo, planiraj više dana od jednog vikenda

Pa gledaj, ako ćeš da putuješ motorom i kampuješ najviše ima smisla da koristiš benzin iz rezervoara. Dosta je praktično jer ne nosiš nikakve boce plina, flaše alkohola ili medicinskog benzina. Nedavno sam baš iz tih razloga oformio neki, takodje ruski gorionik na benzin, ali neka planinarska varijanta. Očistio i ubacio pored jednu malu bočicu alkohola za paljenje i crevo od infuzije, da mogu lako da vadim gorivo. E sad, možda ovome tvom ne treba to malo alkohola za brže zagrevanje, jer imaš tu pumpicu sa strane. Sipaš alkohola u tu posudicu oko samog gorionika i onda upališ. Kad se malo zagreje otvaraš ventil. Ne znam kako ide sa tim modelima koji imaju opciju te pumpe, moj to nema. Proveri kako radi pumpa jer hoće da se isuše od stajanja i da ne prave pritisak koji je potreban. Neki takav sam video na delu na nekoj plovidbi, čovek je skuvao pun kotlić kukuruza sa njim. Nisam moga da verujem kada sam video da je provrila onolika količina vode. Proveri digtunge ako već nisi, to im je najveća mana. Nemoj da pališ u šatoru, pogotovo nikako ponovno paljenje. Hoće pod pritiskom da izbaci malo benzina sa strane i onda gori ko buktinja. Prvo paljenje, sve ok, zagreješ, nadrukaš, upališ, malo dodrukaš ako treba, ali najčešće ne treba jer kako se zagreva tako raste pritisak i isparava više benzina. Nemoj da sipaš mešavinu, isprobano, ne valja Možda ima neki klip na YouTube? Kod rusa obično treba škola za sve što naprave. Obuka kako se koristi. Ja imam malo strah od tih naprava na benzin. Nekad sam koristio na planinarenjima, sada nosim plin. Ali više puta sam zbog plina ostao bez toplog obroka. Problem sa standardom, sa kvalitetom bočica i sl. Definitivno je zahvalno u moto priči imati nešto na benzin, ali hoće to sve malo da zeza. Čak i kupovina nekog skupog gorionika nije garancija da će raditi kako treba.

Jedan auto sa nekim natpisom, tipa "kontrola saobraćaja". To je sve što sam video tokom prolaska kroz Kosovo. Policije nigde. Valjda zato tako i voze. Ova situacija sa guranjem automobila je znatno ređa od kako sam na motoru, na biciklu je to suludo često. Ide ti u susret i pretiče. Sve je u redu kada je to auto, ali kada je kombi onda letiš pored puta... doživljeno... jednom me kamion gurao sa puta i na kraju zakačio... onda na granici čovek otvorio vrata kada sam se provlačio i bacio me u suprotan smer preko nekih stubića, pred neki kombi, srećom išao čovek lagano pa me obišao... itd...

Sada smo u najboljim godinama, jer u boljim nikada nećemo biti Kaže jedan moj drugar. Iskreno se brinem šta donosi sledeća godina, šta će biti sa tim granicama i šta nam to rade. Daj bože da se sve ovo sredi i da se ponovo vozimo ko ljudi. U planu je tri nedelje u avgustu u CG. U planu je naravno i neki veliki put, pa gde god. Videćemo šta će biti sa planovima, svakako hvala na pozivu, upisano Vrlo rado

Ma stavio bih ja još više fotografija, nego sam se maksimalno kontrolisao. Radila je auto-cenzura samo tako. U početku, kad još nisam imao ideju gde ću, baš sam dosta fotografisao, posle sve manje i manje...

Ako je sporije onda duže traje U Beogradu se na onom parčetu autoputa što ide kroz grad uvek držim leve strane leve trake. Tako sam nekako najsigurniji i od onih u desnoj ako krenu levo bez da to najave. Na pančevcu svi idu polako, tu mi čak svejedno. Ali posle tvog komentara ću malo da obratim pažnju. Mada sam se svašta nagledao na tom putu, posebno ono parče kad se skrene desno, koje nije autoput. 120 mi krstareća brzina Ako je vožnja po autoputevima, i idem brže, recimo 170-190, posle više sati počinje da mi smeta buka. Inače obožavam zvuk Hondice, i ovako uvek uživam, ali tada počne da mi ne prija. Ne uživam baš previše u brzoj vožnji. Možda će se to promeniti, videćemo šta će reći vreme Nego jesi ti negde video policiju na Kosovu? Neki radar? Neku kameru?

Hvala ti... Pa da, sve je ovo već voženo i opisano, svašta sam ja tu mogao još da obiđem. Do mora je sve bilo ok, ali na moru je baš počelo da mi nedostaje društvo. Vidiš baš u tvojoj Budvi sam i krenuo sa kampovanjima i zavoleo. I uvek sam kretao na more sam, i onda tamo nadjem društvo, ostanem po mesec dana... bilo fenomenalno... Ali sada nigde nikog za druženje, nešto malo matorih stranaca ostalo. Ono i što je došlo je pobeglo u četvrtak do 18h.

Hvala puno za ovo "pitak i lagan stil pisanja". Kad bi samo to mogla da vidi moja profesorka iz srpskog jezika iz srednje škole. Maksimum mi je bila dvojka iz pismenih. A usmeno i književnost 4 ili 5, pa joj ništa nije jasno, pa je nekada znala i ceo čas da me ispituje. Inače mi je ovo pisanje išlo nekako baš teško, pogotovo put do mora. Pre nego što sam počeo sam imao nekoliko ideja kako bi trebalo, i sve su mi delovale fino, i onda je to sve isparilo kada sam počeo. Rečenice su se baš teško nizale, sa mnogo sporednih aktivnosti... A stvarno sam želeo da lepo ispadne, i baš sam krenuo što pre, dok je sveže, jer ko zna šta ću sve posle da zaboravim

Dan povratka, valjda deseti... Jedva čekam polazak, ali uopšte ne žurim. Za doručak sam ispraznio špajz koji nemam, spakovao se, istuširao ko čovek, platio u kampu, pozdravio sa ljudima koji tu rade. Već se jako dobro poznajemo, i neverovatno je kako se trude. Bukvalo uvek dotrče kad god vide da mi nešto treba, da hoću nešto da ih pitam. Inače sam baš bio neodlučan kuda da idem. Bilo je opet više verzija: Klasika, kako se ide sa mora, nisam to vozio motorom, tako da “što da ne?” Imam i jako dobre prijatelje u Podgorici, bio bi red da se vidimo... Da udjem u Albaniju, pa Skadar i onda da pratim granicu, da izvozam zanimljivi put sa puno krivina i serpentinama... Već izvozano biciklom ali u kontra smeru. Ovde me brinulo malo da li bih mogao da imam problem pri ponovnom ulasku u Crnu Goru iz Albanije. Iz tog razloga sam tražio prilikom plaćanja u kampu da mi daju neki dokument da sam boravio već u CG, ali ko za baksuz ni jedan karton za boravak nisu imali. Na kraju mi štampa neki račun, tu imam podatke gde sam bio... Da idem autoputem preko Albanije i Kosova. Autoput u tom trenutku nije bio baš u svim navigacijama, zato instaliram neku koja ga ima. Spreman sam bio i za tu varijantu. Do GP Merdare imam nekih 340km, taman ok za jedan dan, noćim kad uđem u Srbiju Da idem na Ohrid, pa Makedonija. Ova varijanta je prva odbačena. Samo tri sata sam imao za tranzit, ne vidim zašto bih išao da samo prozujim. Ništa ne mogu da posetim. Verzije kroz Albaniju su imale i još jedan dan kod njih na moru. Toliko mi je davala lufta vremenska prognoza koja je najavljivala kišu za dva tri dana. Posle bih išao nekako ka Zaječaru i vraćao se Djerdapskom magistralom. Taman da napravim poređenje vožnje pored Drine za onom pored Dunava. To su bili planovi, a realizacija je ispala malo po planu, malo mimo plana. Uostalom, kako to obično i biva Ne znam da li nešto može da me učini srećnim kao sedanje na motor. Polazak negde. Kako je to bio fenomenalan osećaj kada sam okrenuo ključ, stisnuo dugmence, kada se začuo taj dobro poznati brrrrrmmm... Pažljivo silazim sa brdašceta bez upadanja u pesak, mahnem još jednom i krenem laganice ka Albaniji. Odabrao sam najmanje zanimljivu varijantu, ali nikada nisam bio na Kosovu, pa eto prilike. Goriva imam malo, znači prvo do pumpe. Benzin za Hondu, vodu i neko energetsko piće da se nađe za mene, proverim pneumatike, raspitam se oko ulaska u AL, da li mi nešto treba, oglođem jedan burek u pekari preko puta, ubacim Merdare kao cilj u navigaciju, proverim da li je lepo rutirala... sve je ok, pripreme gotove, vožnja može da počne. Baš sam poranio, 13h je već Navigacija nema pojma kuda da me vodi do granice, ne slušam je uopšte. Idem za Vladimir, taj deo mi je poznat, put je zanimljiv, ali svi nešto voze laganica. Iako ne žurim, obišao bi ih, ali voze kao kolona, a prvi automobil ima crvenu zastavu sa crnim dvoglavim orlom. Ajd reko da ne čačkam mečku, verovatno ne bih imao nikakav problem, ali ko zna. Posle nekog vremena svi skreću desno. Nema više gužve, mogu malo da ubrzam... Stižem do granice, ima dosta automobila, znam od ranije da pešaci, motori i bicikli ne čekaju, ali sada gledam gde bi to moglo da bude, nigde ne vidim znak za motor. Autobusi, automobili i pešaci, to je to. Ne bih da se guram napred, čekam, kad sa desne strane otvara čovek vrata i kaže mi da ne čekam, da idem samo napred, tu sa leve strane da prođem kao pešak. Ok, to mi je bilo dovoljno, idem napred, malko rezervisano, doživeo sam u nekoliko navrata neprijatnosti na graničnim prelazima, nikad mi nije svejedno. Ali ovde stvarno nisam imao razloga za brigu. Sa crnogorske strane vanredno ljubazna policajka, lepo smo se ispričali. Kaže mi da me je videla, i da sam još bio daleko, planirala je da me pozove. Vrućina je, onima u kolima je lako, meni je teže, nije baš tuda predviđeno za motore, ali eto oni to tako rade da nam olakšaju. Oduševljen sam, ovaj prelaz je stvarno super rešen. A ni ne čeka se dva puta, sa druge strane zida je albanski policajac kome ona predaje moje kartice, on popunjava nešto na ekranu, nešto ne ide kako treba, ali ipak sve završava. Mogu da idem dalje, super. Javljam kući kako idem dalje, kojim putem, deluje mi da su se navikli, uopšte se nisu nešto bunili, pomirili se sa sudbinom izgleda. Mrzelo me da menjam kartice, ostala mi u mobilnom crnogorska, promeniću to kasnije, nije hitno... Kroz Albaniju nema nešto puno saobraćajnih znakova, samo s vremena na vreme tabla sa dva znaka, ograničenje 50km/h i zabranjeno preticanje. Piše nešto, ali to ne razumem. Put je sve vreme suviše dobar da bih vozio samo toliko. U par navrata sam stao da fotografišem. Neka dva hotela su mi bila zanimljiva, od prvog sam pomislio da je neka tvrđava. Taj deo nisam slikao, trebalo je da se vraćam, a to me malko mrzelo. Kakve veze ima dvokolica i konji pojma nemam, ali eto zanimljiv detalj. Naravno kiča ima i kolko hoćete i kolko nećete. Terasa definitivno ima dobar pogled i na reku i more. Drugi hotelčić Fini detalj je da hotel ima i kamp, to se ne sećam da sam negde video. Ali ovo je zemlja kontrasta. Ima nekih stvari koje mi se sviđaju, ima drugih koje mi se ne sviđaju, a ima i nekih koje su mi vrlo čudne. Skadar je fino mesto, ima svašta lepo da se vidi, nije ni skupo. Ali eto neka stara zdanja se još drže. A izgleda imaju neki ugovor sa Mercedesom Sam grad sam maltene prozujao, stao sa strane da slikam tvrdjavu i nastavio. Zato podmećem slike od pre tri godine. Valjda se nije nešto promenilo. Prva je nova, sve ostale slike iz i sa tvrdjave su bajate. Kada sam polazio kao odredište za danas nisam stavio neko mesto na obali, a kao imao sam plan da negde provedem još jednu noć. Ne znam zašto sam to uradio, ali nekako podsvesno mi se vozilo, dugo sam čamio u onom kampu, išlo mi se negde dalje. Ono što stoji, je da ništa nisam lepo video što bi me privuklo. Nisam došao do mora, nekako se ranije put odvajao levo. Nije odmah počeo autoput, ali je i ovo bilo dovoljno široko. U par navrata sam imao obaveštenja da uskoro počinje. Nije me privlačila vožnja autoputem, to sve više doživljavam kao “prazne kilometre”, one koji se prelaze, a u kojima se ne uživa. Ali malo sutra, ovaj put nije bilo tako. Možda još nemam pojma, možda grešim, ali po meni je ovo Auto-put koji obavezno treba da se vozi. Pa maltene nema ništa ravno, samo krivine i goredoliranje, sve vreme. Jedva u par navrata nalazim malo pravca da napravim neku fotografiju, da me neko ne pokupi. Svaka čast projektantu puta, mislim da su ameri ovo radili, možda je glavni projektant ljubitelj vožnje motora? Drim, e sad koji je na slikama ne znam, Beli, Crni ili samo Drim. Izgleda kao akumulaciono jezero, a na Google maps piše i jezero Fierza. Pa sad ... Nisam jurcao, a da li sam poštovao ograničenje brzine, pa to ni ne znam. Kako da zvanično priznam da nisam? Niko živ ne poštuje ograničenja, maltene od granice sam to imao prilike da vidim. Zato obično gledam da se malo zakačim iza nekoga, naravno na odstojanju, nešto sam višlji od kola, mogu da vidim više napred, pazim da ne bude policija, a uvek sam spreman da elegantno prođem sa leve strane ako treba. Ali nije trebalo. Naravno nisam uvek tako vozio, izluđivali su me nekada sa obilaženjem. Ograničenje recimo 80, ja idem 120, a svi živi me obilaze?!? Prosto se obradujem kad stignem nekoga, ili kad neko vozi iza mene. Takvih je bilo malo. Ova vožnja nije dugo trajala, došla naplatna rampa, 2,5 eura ili 330 tih njihovih para. Kurs je sličan kao euro-dinar. Plaćanje u eurima, imao sam u tank torbi spremljen sitniš. Sledeće usporavanje je granica. Iznenadila me je gužva. Čekam, ne guram se ni pod razno. Ovde nema za pešake, nema ni za motore. Dolazim relativno brzo, dajem dokumenta, ne obraćam nešto pažnju na uniformu, policajac ko policajac, logično mi da je albanski, kad mi se čovek obrati na čistom srpskom jeziku. Ali onome kao iz udžbenika, bez ikakvog naglaska. Videlo se da se potrudio da priča sa mnom na mom maternjem jeziku. Mislim da mi je čak i rekao da ne moram da skidam kacigu, veruje on da sam to ja I tako priča on sa mnom, odakle idem, kuda dalje planiram? Neka pitanja deluju onako službeno, ali većina je bila više radoznalosti radi. Lepo smo se ispričali, vrlo ljubazan, nasmejan čovek. Baš onakav kakav treba da bude neko ko ti otvara vrata svoje zemlje. U tom trenutku to još nisam znao. Skapirao sam tek kasnije, kada sam stao sa strane. Bilo je to novo iznenađenje, prvo onaj zajednički prelaz između CG i AL, a sada još izostaje taj AL. Znači samo policija Kosova na ulasku. Autoput se nastavlja, ali je širi, nema krivina toliko, asfalt mi deluje jako kvalitetno. I dalje vozim 120, ponekad malo ubrzam, i dalje me stalno obilaze, ali sada ima i tabli sa brojem 130. U početku sam se držao malo desno, ali me obilaze previše blizu, čak neprijatno blizu. Dva automobila, tačnije SUV-a su me baš previše blizu obišla, maltene da mi branikom zakače prednji točak prilikom vraćanja u traku. Svestan sam ja da treba brže da vozim, ali koliko to brže, i da idem preko 150 obilazili bi me. Jedan moj drugar kaže, kad voziš motor moraš da si najbrži, jedino si tako bezbedan. Ovde to ima logike, samo što sam ja krenuo da primenjujem drugu tehniku. Pomerio sam se više levo i pratim u retrovizoru njihovu putanju, ako vidim da gazi belu liniju kada prolazi pored, samo se pomerim desno. To svakako brže radim od njih. Više nije bilo problema. Znam da je više bajkera išlo motorima preko Kosova ove godine, i ne sećam se da se iko žalio. E sad da li ih je bilo više ili su brže vozili od mene, to ne znam. Mislio sam da je RedBULL. Slikao zbog ove konzerve, posle naišla i fabrika Negde u nekom upustvu sam pročitao da kada se voze koferi na ovom motoru da se ne vozi preko 120km/h. Ne znam da li to stvarno treba poštovati, ja sam ih vozio znatno brže pa ništa nisam primetio. Sada eto tako, u granicama ograničenja sam bio veći deo. Najviše nisam jurcao zbog straha od policije, ali to je bio totalno bezrazložan strah, sve vreme vožnje policiju video nisam. Bukvalno od granice do granice. Sam autoput je besplatan i traje do Prištine. Imao je jedan krak ka Makedoniji, ali to ovaj put nije bilo zanimljivo. Stao sam na pumpi da natočim gorivo, Shell mi je bio izbor, ulivao mi je najviše poverenja. Valuta su Euri, cena sasvim fina 0.98E je litar. Pumpadžija je natočio toliko da je postojala opasnost prilikom zatvaranja rezervoara da malo prelije. Gledao čovek sa zaokruži na 11E Sam grad sam obišao okolo, ali periferiju sam možda malo zakačio, taman da posetim neku pekaru. Neke druge ideje nisam imao, ni želje. Bar ne za ovaj put. Komunikacija samo engleski, nit ja znam albanski, nit devojka koja radi srpski jezik. Pakuje mi burek u kesu, ama jok, ovde ću da jedem. Nije to očekivala. A burek i nije bio neki. Slika pekare ispod, pa možda bolje da se preskoči. Inače sama pekara jako posećena, stalno neko dolazi da kupuje nešto, a izbor nikakav. Moguće da je bilo kasno i da j pre podne bolje. I tako ja sedim i posmatram te što dolaze, baš je upadalo u oči kako se zagledaju u registraciju. Ali niko mi ništa nije rekao. Treća glupost na putovanju. Sedam na motor, taman da upalim kad nema ključa. Krelac, stavio sam ga u tank torbu, a nju zaboravio u pekari. Oduzeo sam se u trenutku, srećom sve ok, čekala me na stolici, gde sam je i stavio. Nastavljam dalje... Prvu glupost sam zaboravio da ispričam, još na početku, u Krupnju, zaključao topcase i ostavio tako ključeve da stoje u bravici i otišao u obilazak grada... I to prošlo ok.... sreća prati smotane No da se vratimo na priču. Do granice više nisam pravio pauze, put je bio sasvim zadovoljavajući. Ne znam baš tačno ali mislim izmedju 330 i 350 km da je bilo od polaska iz Ulcinja do ulaska u Srbiju. Pošto je veći deo bio autoput, samo vožnju nisam osetio. Bukvalno sam bio skroz odmoran, kao da nisam ni vozio. Vreme je bilo za još jedno druženje sa policajcima, a ovaj put i sa carinikom na ulasku. Mnogo se trubilo na medijima o tome kako po ulasku u zemlju se dobija neko upustvo šta treba da radimo, kako treba da se prijavi elektronskim putem, itd. Baš me zanimalo kako će to da izgleda. Ali sve to je izostalo, niko meni ništa nije rekao da trebam da uradim. Sa policajcem sam se lepo ispričao, naravno da ga zanimalo gde sam sve bio, gde idem dalje. Kako je moja vožnja na ovoj turi napredovala, tako se prvi deo priče povećavao, a drugi smanjivao. Onda je došao na red carinik. Čovek baš temelno radi svoj posao, sva živa vozila pregleda i to detaljno. Ja mu naravno po tom pitanju nisam zanimljiv, ali se i on isćaskao lepo sa mnom, pa nastavio dalje da pregleda. Inače ja i dalje crnogorsku karticu u mobilnom, ubaciću kasnije, ima vremena... Moji pokušavaju da me dobiju, nisam dostupan, viber ne radi... da li sam prošao Kosovo? Postaje hladno, baš hladno. Oko 18h je bilo, okolo su brda kreće sumrak, gledam neko mesto za kamp, ali ne vidim ništa zanimljivo. Put je jedva upotrebljiv, rupa nema, zakrpa ima. Inače bi bio lep za vožnju, samo da je asfalt bolji. U glavi već smišljam rezervnu varijantu, ako ne nađem mesto za kampovanje da posetim rodbinu u Nišu. Udaviće me sa hranom, mnogo su naporni po tom pitanju, ali nema veze. Ionako sam preskakao obroke prethodnih dana. Ali sve vreme imam želju da se još vozim, nekako sam se baš uželeo vožnje. Video sam par mesta zgodnih da postavim šator, ali idem dalje, Niš je sve više kao definitivan. Prokuplje samo prolazim, malo lutam doduše, pa na kraju menjam u navigaciji ono Merdare u Niš, vračam se gde sam omašio skretanje, uveliko je već mrak. Baš je bezveze što je kratak dan. Izlazim opet na autoput, moram malo tako, pa se onda isključujem. Nije mi dobro prolazno vreme, do te rodbine nema šanse da stignem pre pola deset izgleda, ko za baksuz vidim na tabli da ime nekih 250 i koji kilometar do Beograda. U glavi mi da sam na dva sata od kuće, da treba da promenim karticu, da pozovem moju nežniju polovinu, pa ona da se javi sestri, pa ovo pa ono... sve to traži vremena, Niš je velik, ima više ulaza, na koji da idem... a na sve to mi se i dalje vozi. I tako, odlučujem da vozim do BG, kad je već tako blizu. Nekako sam srećan što sam tako odlučio. Hladno mi je, nisam naviknut na ovu zimoću posle one topline na moru. Naravno da imam tople garderobe, poneo sam. Ali mi se čak ni za to ne prekida vožnja, ko da će neko da mi ukrade igračku pa je ljubomorno čuvam. Na kraju kad je postalo neizdrživo stajem na parking iza neke pumpe. Mrzi me da stvaljam termo postavu u jaknu, nego oblačim neki duks, nešto što baš volim jer ima malo duže rukave, sa onom rupom za palac, pa mi ne probija ladnoća između rukavica i rukava. Nemam duboke rukavice, a zašto nemam, e pa pojma nemam. I tako se ja tu nešto kao trontam u mračku iza parkinga kad staje Reno Klio, poznat mi auto, išao sam sa tom prijateljicom da ga kupi, ali cvrc, za volanom je neki tip, čak i on deluje poznato, ali se ne uklapa uz taj autić. Izlazi jedna devojka, ma i ona mi nešto deluje poznato, ali ne mogu najbolje da vidim, mračan parking. Dvomim se da li da krenem ili da priđem, i na kraju: -Ceco! Ajoj vriske, prvo Ceca, pa iskače sa zadnjeg sedišta Mira, pa Aca, Goksi... Goksi bi se radovao da zna da se raduje, ali nema veze. Kakav susret, i to tek tako slučajno. Kakve su šanse da stanemo tako iza pumpe. Oni sa nekog planinarenja višednevnog, ja eto sa neke višednevne vožnjice. Situacija koje mi baš popravlja raspoloženje i daje neku snagu. U razgovoru sa njima sam shvatio da ja jedva govorim koliko sam se smrzo. Ali sam srećan, oni takođe, fenomenalan susret. Nema veze što ne znate ko su Mira, Ceca, Aca, Goksi... to su moji prijatelji koji se tako pojavljuju u ovoj priči na potpuno nebuloznom mestu. Nisam ja neki pisac, pa da znam bolje da ispričam, ja to eto ovako. Moramo da se rastajemo, neko od njih ima poslednji bus u pola sata do ponoći. Kreću oni, malo kasnije i ja za njima. Odmakli su mi, morao sam baš da zavrnem gas da ih stignem. Pre toga zbog zimoće sam vozi jedva 100 na sat. Sada sam baš žestoko ubrzao. Prilagođavam se njihovoj brzini, držim rastojanje. Lakše mi je kad vozim iza nekoga po mraku. Oborena svetla su baš kratka, a duga svetla smetaju vozačima iz kontra smera. Ovako lepo imam njih ispred, i milina. Vrlo brzo sam shvatio da se nisam dovoljno dobro obukao, počinjem da cvokoćem, a onda da se tresem, mislim da sam par puta mrdnuo motor koliko sam se tresao od hladnoće. Ali ne pada mi na pamet da stajem sa strane, izgleda ću radije da se smrzavam nego da se obučem kako bi trebalo. A ni nema baš toliko puno do Beograda. Sat vremena plafon. Bar tako bi trebalo da bude... Stajem na pumpu, treći put danas. Imam dve crtice od pet, ali reko bolje da natočim. Naravno opet do vrha. Prijatelji su mi odmakli, više nema šanse da ih stignem, ali nema ni potrebe, sada je već dosta vozila na putu, nisam više usamljen. Uskoro uopšte nisam bio usamljen, zastoj, i to ogroman, ispred kamion, frka da li će me onaj iza videti, palim sva četri, pravim rastojanje, pratim stanje iza. Sve prolazi fino, više vozila je stalo iza, odahnuo sam. Ali šta sad, kolona se kreće 3km/h. Ne vredi, nema šanse da držim ravnotežu pri toj brzini. Mislim da me malo i stiže umor, plus što mi je hladno. Imam ozbiljan problem kako dalje. Malo se pomažem nogama, sve se nadam da će se malo ubrzati, ali jok. Nema druge, prebacujem se u zaustavnu traku. Ne vozim tuda poodavno, ali sa motorom umem ponekad, kad je gužva. Pratim stanje u retrovizoru da se ne pojavi policija, ne znam šta je ispred mene, a gledam i ispred, sve vreme spreman da se ubacim između kamiona koji su zaposeli desnu traku. Dobro mi je to išlo, dok nisam naišao na šleper i auto koji su isto uradili što i ja. Niko ih ne pušta, prebacujem se u srednju traku sada, ali ne vredi, nemam više gde. Tri kolone koje ne odustaju od onih 3 na sat, samo što nekad i stoje. Ovo mom kvačilu ni pod razno ne prija. Nekako ipak obilazim dotične i opet sam sam u zaustavnoj traci. Stižem na čelo te gužve, Radovi su na putu, sve prebacuju u suprotan smer. Nigde nema policije, što i nije tako loše ispalo. Nekako se provlačim i laganica. Opet vozim, lagano se sve to ubrzava, i završava. Putarina 450 dinara, još jedna od prednosti motora, negde duplo jeftinije, negde se ne plaća... supeeeej Kod Bubanj potoka je završeno moje druženje sa autoputevima, a bilo ga je i previše za jedan dan. Ostalo je vozikanje ulicama periferije ovog grada, osećao sam se fantastično, srećan ko kuče u liftu. Uvek se osećam nekako posebno kada prolazim kroz ovo moje naselje posle neke dugačke vožnje. Tako je bilo i sada. I dalje nisam promenio karticu, ima vremena... moji nemaju pojma da dolazim. Ali izgleda su izdresirani na zvuk motora, čuli su me kako se kotrljam niz ovu kaldrmu. Pa šta da kažem obradovali su se. Bar na početku, posle su dobili želju da me ubiju, pa su se ipak predomislili, a dobio sam i šnenokle. A i napokon sam promenio karticu u mobilnom, izbacio crnogorsku, stavio ovu moju zvaničnu, pogledao kome se sve nisam javio... čak mi i to bilo lepo... Ovde se završava i poslednji dan ove moje male mototuturice. Statistika poslednjeg dana je nekih 650 kilometara za 9 sati. Hodao skoro da i nisam A nekih dva sata sam izgubio na granice, pumpe, burek, vodu, energiju, fotografisanje, radovanje sa prijateljima... Ceo put je izašao oko 1700km, što i nije neka kilometraža. Polako stičem neku predstavu o prednostima i manama moto putovanja. Jasnije mi je šta treba da očekujem, a šta ne. Motor ne može da se poredi sa bicikliranjem i pešačenjem kada je uživanje u prirodi u pitanju, ne mogu ni toliko da fotografišem. Ali je sama vožnja ono u čemu uživam, to je ono što me čini srećnim. I što više učim i stičem iskustvo to je ta vožnja lepša i zanimljivija. Automobil daje taj neki komfor, to stoji, ali ne bih poredio motor i kola, jednostavno motor je zakon, bar za mene. Nekada u beogradskoj gužvi, kad prolazim pored nekog besnog tipa u kolima, dođe mi da mu kucnem na staklo i kažem da kupi motor, da batali tu konzervu, da neće biti tako nadrndan i da će biti srećan. Nadam se da nisam previše ugnjavio i izvinite što jesam ____________________________________________________________ Nema više _____________________________________________

Dan šesti, sedmi, osmi, deveti... Ako nemate ništa protiv, prvo bih da se vratim malo unazad. Pre nekoliko godina smo zanoćili na Velikoj plaži. Onako na “divljaka”. Prethodni dan smo noćili negde u Albaniji, imali smo oko 13000 metara popetih do tada, umor se osećao, bicikli su bili baš natovareni Dosta vremena smo izgubili i pri poseti Skadru, što samom gradu, što tvrđavi. Znao sam ranije za postojanje te plaže, kao i da ima delova koji su pusti, pa mi je delovalo kao sigurno mesto za jedno noćenje. Posetili smo tada i nekoliko kampova, ali nam se nije dopala cena. Našli smo mesto među borovima, što i nije bilo teško, a i bilo je još rano, sezona je tek počinjala pa je bila gomila onih suncobrana od trske složena na gomilu. Taman zgodno da se sakrijemo iza, rasklopimo šatore i odmorimo. Plan je bio jedan dan, ali nam je izgleda baš trebao odmor, bukvalno smo išli najtežim putem sve vreme. Primetio sam da pored plaže ima dosta finih kampova. Umesto jedan, ostali smo dva dana, odmor je delovao i ostatak puta je prošao super. To putovanje je izgledalo ovako: Tada sam došao na dve ideje: -Da sa nežnijom polovinom dođem tu na letovanje. -Da kupim motor i da izvozam ovu turu motorom Prva realizovana iste godine, pa i sledeće, pa i one posle... Druga realizovana takođe, sledeće godine položio A kategoriju i kupio Hondicu. Sada eto nešto slično izvozao, ali nisam baš najbolje, moram da ponovim, ostalo je puno toga šta bi moglo da se obiđe i poseti. Kod putovanja biciklom osmislite neku rutu i vozite je. Nešto se doduše i improvizuje. Ali ne možete baš previše da se švrćkate okolo, posebno ako ima uspona. Motor tu daje veliku prednost, na brdima ni malo niste sporiji, puno više može da se obiđe, bezbednije je ostaviti motor sa opremom u koferima nego bicikl sa bisagama. No da se vratim na aktuelno putovanje. Kao što od starta nisam znao kuda ću, tako nisam ni znao koliko da ostanem ovde. Planirao sam bar dva sigurno, a možda i 8 Ovo drugo zbog toga što je osmi dan free. Naravno ništa meni ne ide kako planiram, pa je bilo nešto između. Toliko sam izdržao na jednom mestu. Zbog hladovine, motor je dobio počasno mesto ispred šatora, taman da mi fino zakloni pogled na more, ali šta da se radi. Sezona u vreme korone je očito bila totalni fijasko. Neki restorani i kafići na plaži nisu radili. Omiljena pekara i prodavnica koje su bile blizu kampa takođe, tako da mi je sledovalo nešto preko 6km hodanja ako idem u snabdevanje. A išao sam svaki dan, i mogao sam naravno motorom, ali mi je itekako prijala šetnja. Bukvalno sve vreme boravka nisam mrdnuo motor. Vreme je bilo fenomenalno, skoro sve vreme sunčano, jedino jedan tmuran dan, sa nešto vetra. Taman da malo očisti more. Ako nemate ništa protiv malo bih iskoristio priliku da predstavim ovaj deo Balkana. Mislim da je dobra lokacija i za neku pauzu, a i kao početna tačka za neke vožnje. Naravno za odmor definitivno. Evo nekih detalja i slika... onako nabacano kako mi je padalo na pamet, nadam se da će biti i nešto korisno. Većina slika je od ranije, sada nisam sve obilazio. Izvinjavam se što ovo nema neke veze sa moto pričom. Od moto priče je ostao samo još povratak. Velika plaža je između Ade Bojane i Ulcinja. Tačnije od Ulcinja je dele i neka brda, pa tu ima lepa staza pored mora za šetnju i trčanje. Tom stazom se prolazi i pored nekoh plaža koje su na stenama, sa velikom dubinom. Sa druge strane grada takođe ima nešto brda sa maslinjacima i naravno nekada čuveni “Valdanos”. Meni je ta plaža omiljena da se isplivam “ko čovek”. Valdanos je nekada bio rezervisan za vojna lica i njihove familije. Bio je tu veliki i lepo sredjen kamp, neki bazen za klince i klinceze, restorani, čak i neki bungalovi iznad. More čisto, ponekad malo hladnije, ipak je to uvala. Sada je sve to devastirano, ali plaža postoji i neki restorančić na obali. Ima i veliki parking koji čak ima i čuvara, ali se ne plaća. Samo dodje lik da Vam poželi dobrodošlicu. Krenuću sa fotografijama sa te strane. Nadam se da ne davim previše Valdanos: Ima jako puno maslinjaka, moguće je kupiti i domaće hladno ceđeno maslinovo ulje. Čak i videti kako izgledaju te skalamerije koje gnječe i cede masline. Tu u samoj proizvodnji je i najjeftinije, na tezgama usput primetno skuplje. Ulcinj: O samom gradu i nemam nešto puno da kažem, za celo letovanje prošetamo tuda najviše dva puta. Obavezno svratimo do starog grada, tvrđave. Tu ima par baš prijatnih restorana. Usluga i pogled fenomenalni. Postoji priča, ne znam koliko istinita, ali u turističke svrhe je itekako koriste, da je pisac “Don Kihota”, Miguel Servantes jedno vreme bio zatočenik u ovoj tvrđavi. (Ovo sam morao da slikam ) Postoji i gradska plaža na kojoj je uvek nenormalna gužva, a postoje i neke zanimljive plaže malo dalje. Za one koji ne vole plićak ili imaju nešto od opreme za ronjenje možda zanimljivo. Sledeće bi bilo... Zanimljiva stazica za šetnju izmedju samog mesta i velike plaže: A posle toga skalamerija za ribarenje na koju bi sigurno i Grumf bio ponosan: Nekada ih je bilo više, ali izgleda ih more "pojede" vremenom. Ove morske nisam nikada video "u radu", a rečne rade skoro svake noći. Malo fotografija same velike plaže. Ove godine sam imao priliku da ponovo vidim krdo krava na plaži kako se sunčaju. Ranije je to bila česta pojava. Nažalost nisam imao ništa kod sebe da dokumentujem. Na samom kraju plaže, pre ušća reke Bojane u more, ima jedna poprilično zanimljiva lokacija. Ima tu neki kafić ili dva, kao i kućica korišćenja za kulise nekih filmova i serija, ali i neki čudni objekti,. Pre bi to bile hipi komune, kada bi ikakve veze imali sa hipijima. Te "sklepotine" su delo ljudi koji ovde na divlje provode leto. Ne znam baš kako sve to funkcioniše, imam neke prijatelje koji tu letuju godinama. Gradske vlasti prete da će sve to da rasture, ali to se ne događa. Meni je to obično krajnja destinacije dokle trčim ujutro, i nekada kad poranim, recimo oko 7-8 sati ujutro, zateknem poprilično živ noćni život u tom jednom kafiću koji radi izgleda stalno. Prvi put mi ništa nije bilo jasno. Jutro je, a nije baš da su običeni za plažu. A i nešto mnogo rano, nije moguće da tako rano ustaju... Seo da izbacim pesak iz patika, dolazi neka devojka i pita me da li sam joj uzeo cigare, ne može da ih nađe. Baš sam posle 9 kilometara trčanja za njene cigare raspoložen. Sa njom neki tip koji trpi to njeno izdanje nadajući se nečemu... Malo dalje tip koji upravo mota jednu... Sva sreća da je dobro navežbao, jer mi ne deluje baš previše svesno... Nekom prilikom je tu bio neki crni Audi, krenuo valjda da se kupa. I naravno da se zaglavio u pesku. Bila je čitava akcija vađenja iz peska. E, ali kad su u tome uspeli, nije im bilo dovoljno, nego su ga posle gurali po celoj plaži. On kao vozi, oni guraju. To im tako bilo zanimljivo. Na čemu li su ne znam, ali garant to ne bi prošlo na doping kontroli nekog maratona. Rekao bih treba dosta snage da se ujutro, posle neprospavane noći gura auto po pesku. Ako želite da besplatno kampujete, to uvek možete u ovom delu. Dovoljno je da imate neki šator. Jedina mana je što je put makadam, dobar ali i prašnjav. Sve bude belo. Meni tako nešto nije padalo na pamet za moj motorčić pa nisam ni hteo da ovaj put posetim taj deo. Ali pošto ništa pametno nisam imao da radim, posle plivanja sam znao malo da trčim. Onako bos po pesku koji zapljuskuju talasi. Zgodan je za trčanje jer se ne upada puno. Zamalo da istrčim do Bojane, ali su krenuli problemi, oni isti problemi koje je imao onaj klinac u filmu “Tito i ja” Tako da sam pred kraj odustao i vratio se hodajući... nekako hodajući... I za kraj reka Bojana Neki detalji o kampovima u ovom delu sveta. Gosti su stranci, dogodi se da bude neko iz ExYU, ali to su baš izuzetci. Više ljudi radi na održavanju, tako da je sve uvek čisto. Jako je bezbedno. Cena za motor, mene i šator je bila 10 eura. Struja uračunata kao i WiFi. Tiširanje je slobodno, niko ne pravi pitanje. Ovo pominjem pošto sam više puta po Evropi kupovao žetone za tuš, pa to nešto na minute, pa proguta žeton... E sad, cena za veliki šator, onaj najveći mogući, plus još tenda ispred, pa struja i to sa ozbiljnim korišćenjem, parking za kola pored, dvoje ljudi, boravišna taksa i nemam pojma šta još... to je 16 eura. Tako da ovo za mali šator doživljavam kao diskriminaciju malih.. uvek veliki bolje prođu. Neki gosti ostaju i po mesec, dva, pa i celo leto, ali ima jako puno onih koji dođu samo da prenoće. Stvarno je neverovatno čega sam se sve nagledao prethodnih godina, sa čim se sve putuje. Sa dosta njih sam pričao, oduševljava me kolika rastojanja prelaze. Najčešće dolaze iz Albanije, pre toga bili u Grčkoj, popularno je i Ohridsko jezero. Za Srbiju se većinom žale da je skupa. Nije ni čudo, jer znaju samo za Skadarliju kad je hrana u pitanju. Plus još prođu autoputem, i milina. Srećom negde kupe nešto rakije pa se hvale ulovom. Iako u tim nekim komfornim uslovima ostajemo jako dugo, sada je dosada krenula posle dva dana. Podmazivanje lanca ne volim, ali treći dan sam to radio sa uživanjem, jer to je značilo i mrdanje dalje. Ispalo je to malo problem, centralni nogar upada u pesak, pa sam stavio neku dasku, ali ne mogu da podignem motor, pa kopam pesak, uglavljujem dasku... preznojavam se po vrućini... Posle je bilo lako. Ne pamtim da sam lakše i brže ikada očistio i podmazao lanac. Prvog i drugog dana borvka u kampu me nešto prijatelja (i Veca) smaralo sa tim da treba da se vratim. Da moram u Srbiju da uđem u četvrtak do 18h. Baš su bili naporni. Jeste sve to bilo dobronamerno, ali ga preteraše. Jako malo ljudi je znalo gde sam, ali izgleda je i to bilo puno. Izgleda je nekada najbolje da je čovek sam. Ali i motor i bicikl su poprilično zeznute naprave, dobro je sve vreme informisati nekog bliskog gde si. Ali drugi zez je što ti bliski najviše seju paniku. A posebno mi bilo bljak, kad mi neko tupi pola sata o tome kako oni u sve to neveruju, kako je to prevara, al eto oni se vraćaju sutra, ali ne zato što im je tako rečeno, nego su tako planirali. Ma kako da ne. Svi koje znam da su bili tada u Crnoj Gori su se vratili do zakazanog vremena. Uz ovakvu ili onakvu priču. Nekima je zbog posla bilo opravdano, neki su smišljali opravdanja. Zato sam odlučio da malo promenim logističku podršku. To jest da slušam samo one čije mi informacije odgovaraju. To se dobro pokazalo. Mada za ubuduće moram nešto pametnije da smislim. Ovo putovanje je bilo u doba Korone, i za malo da ga ni ne bude, osećao sam se kao da nešto kradem, uzimam što nije moje. Baš bezvezan osećaj. Ovo je treća godina kako sam bio spreman za baš veliki put i kako mi to nije uspelo. Da li će biti i četvrte, ko to može da zna... ___________________________________________________ Neke fotografije koje mi bilo žao da ne stavim, a u samom putopisu ih ionako ima previše, pa eto za kraj. Naravno ovo nije kraj pisanja, još se nisam vratio kući