Ako je još aktuelno, da dodam neke ideje. Najbitnije je znati šta je prioritet, tj. odnos želja za vožnju/avanturu/turizam? Svako ima neki svoj miks prioriteta, kao i koliko može/želi da podnese puta, a koliko želi da odmara. Vožnja - to su lepi putevi baš za vožnju motora, znači krivine, vijugavi putevi, lepi predeli, itd. Tu u relativnoj blizini gde mi se lično dopalo su naravno Alpi, rumunski Karpati (Transfagarasan, Sibiu, Brašov), sever Albanije (planine istočno od Skadra), Peloponez, Peloponez, ali i centralna Italija. Avantura bi bilo istraživanje zabačenih i interesantnih krajeva, planina, pećina, klisura, uključivanje u neke lokalne akcije i sl. Generalno, probati i doživeti svašta. Toga ima na svakom kraku puta, samo se malo raspitati unapred. Turizam - znači šta bi voleli posetiti, nevezano sa motorom ili bez. Npr. Istanbul, Meteori u Grčkoj, Sicilija, Sardinija, Rim, Herkuleaneum, Dolina Hramova na Siciliji, itd. Video sam predlog kruga koji bi išao kroz Bugarsku (može i do mora), pa preko Bukurešta i Transilvanije nazad i to bih rado preporučio. Posebno bih dodao prelepa mesta Brašov i Sibiu i čuveni put Transfagarasan, koji je Top Gear proglasio za "najlepši put na svetu". Zaista je lep, šteta što nije duži. Može se posetiti i nekoliko Drakulinih zamkova (više njih ističe kandidaturu), uz malo sreće naleteti na neki lokalni vašar, promati rumunske ćevape (miči) i preko Temišvara nazad. Drugi interesantan krug je na jug, ka Peloponezu, preko Atine. Zavisno koliko se vremena ima, može samo do Atine, ili i na sam Peloponez, koji je jako lep. Tu bi se usput mogli posetiti čuveni Meteori, možda svratiti na Krf, pa vratiti preko Albanije nazad. Preporučujem planine na severu Albanije, istočno od Skadra, preko Puke i Kukeša. Tu se baš povlačila i druga kolona srpske vojske 1915-e, pa ima i veliku emotivnu vrednost (kao i Krf). Interesantna može biti i tura do recimo Istanbula, sa drugačijom povratnom rutom. Može se ići i do Sicilije, preko Bar-Bari trajekta (Bari je mnogo lepši grad nego što sam mislio), pa onda povratak ili recimo preko Drača, da se napravi krug, ili kroz Italiju, pa preko Sloveniju nazad. Ako je aktuelno iznajmljivanje motora, neko je već pomenuo Tenerife, koji su jako interesantni i trebalo bi obići celo ostrvo. Planina Teide (najviši vrh Španije) je toliko visoka da obezbeđuje drugačiju mikroklimu na različitim stranama ostrva, pa su suv jug i razlistali sever skroz različiti. Teide obavezno obići, a na severu ostrva je predivan Zoo park Loro. Interesantno je i drugo ostrvo, Grand Kanaria, ne znam kakvi su uslovi putovanja iz Srbije. I ono ima solidan vrh od oko 2000 m, oko ostrva ide čuveni "put 365 krivina" i zapravo ima razvijeniju mrežu puteva na ostrvu. Dodao bih još i Sardiniju, koja ima potpuno drugačiji utisak od Sicilije (viši nivo turizma i cena) i vredi obići celo ostrvo. Zapadni deo je uobičajen turistički. Južni je manje komercijalan, više za surfere (plus prelepi Kaljari). Tu sam na jugu u ne turističkom selu jeo prase sa ražnja na jednom od dva mesta van Srbije (drugo je Portugal). Severoistočni deo je pak najskuplji deo Evrope (Porto Červo), jer tu vezuju jahte zimi šeici i razni oligarsi. Slobodno pitajte, ako nešto zanima, prošao sam sve navedene rute.

Hvala puno, baš je bilo uživanje pročitati i pogledati :). Prođoh celu Evropu motorom, ali najmanje od svega kod stare kuće, kroz Ex-Yu. Zato mi je posebno prijalo da vidim baš detaljan opis i puno fotki sa samog puta. Čestitke na veridbi, vrlo romantično izvedeno. Jako je lepo i što si imao sa kime da podeliš put, sve najbolje oboma u dugom i srećnom zajedničkom životu! Pa da jednog dana decu vodiš da vide gde se tata rodio. A i da požurite, da vide i superbaku! Pretpostavljam da je fotke sa samog puta slikala saputnica tokom same vožnje? Ili ste stajali za fotke? Telefon ili "pravi" foto aparat? Moram malo da vas izgrdim za izgubljenu rukavicu! Ona je tu pre svega zbog zaštite, jer čuva šake prilikom pada. Trebali ste što pre da nađete bilo kakvu alternativu. Čuvajte glavu i ruke, najviše vam trebaju!

Da napišem neka lična iskustva u vezi sa originalnim pitanjem. Idem dosta na duže ture, gde vozim po 10+ sati dnevno po nedelju dana i duže. I raznorazni bolovi su tu stalni pratioci. Bolovi u trtičnoj kosti, među lopaticama, niži deo leđa, sama zadnjica, itd. Ako je toplo, a posebno ako se šeta u opremi okolo, hoće da se i ojede dobro između nogu. Šta uraditi? Sada volim da češće stajem, otprilike na svaki sat, makar na 10-15 minuta. Ideja je preventive, jer kad jednom neki deo počne da boli, teško da će da ide na bolje do kraja dana. Kad stanem, obavezno malo prošetam okolo, a par puta dnevno odradim i vežbe istezanja. Meni godi i da povremeno legnem na ravno, travu ako je suvo, ili neku klupu, savijem malo noge, stavim jaknu ispod glave kao jastuk i odmorim malo. Svakako opet krene da gnjavi, kod mene najviše trtična kost, između lopatica i sami gluteusi (guzni mišići). Onda krenem da malo menjam položaj tela - sednem više napred, ili nazad (neki put malo i na suvozačevo sedište). Malo polegnem po tanku, ili ustanem malo na nožice (ne na autoputu). Prija i da se istegnu noge - ispružim ih malo napred i u stranu i zategnem pravo. Uglavnom svaka takva akcija pomogne na pet minuta, pa onda nešto drugo. Ako ništa ne pomaže, onda znači da je vreme da se stane, na koliko god treba. Kad ništa drugo ne pomogne, ne treba bežati od lekova protiv bolova. Meni sa navedenim problemima najviše pomogne Brufen. Kad znam da ću recimo voziti manje više non-stop sledećih 5-6 sati neki put uzmem jedan od 400 mg unapred, preventivno. Uvek kod sebe, sem Brufena i Aspirina, imam i Voltaren. Neko je već napisao - ništa od pamučnog veša. On se natopi znojem, a kad je vlažan bude kao šmirgla. Ima specijalnih moto majci i gaća, kupovao sam recimo u Louisu Vanucci Coolmax veš, a generalno savetujem sportske majce i gaće od sintetičkih materijala. Ima ih raznih u svim sportskim radnjama. Što se ojedanja tiče, meni tu izuzetno pomaže i dobra, stara, Pavlovićeva krema ;). I nju treba unapred fino naneti. I ona je obavezni deo mog putnog nesesera.

Potakao si me da krenem da brojim i izbrojah 6 padova u pokretu i jedno 4-5 u stajanju. Stari epileptičar. Od onih 6, četiri je bilo pri brzinama od oko 30-40 km/h, jedno pri polasku i jedno na oko 80 km/h. Sebe bih nazvao relativno iskusnim (od 2008-e sam prešao sigurno iznad 100.000 km na motoru kroz nekih 45 zemalja u Evropi). Međutim, ako bi me neko pitao kako bih ocenio svoju veštinu upravljanja motorom ocenom od 1-5, gde bi prosek bio 3, odgovorio bih vrlo optimistički sa "3-". Jbg, kasno sam počeo i slabo sam i talentovan. Odatle valjda toliko bubanja. Sa druge strane, realno sagledavanje svojeg (ne)umeća mi je omogućilo da pored svog tog vozanja doživim da sada mogu ovde da sedim i kuckam.

Imao sam više padova u raznim situacijama i brzinama, pa da podelim neke misli i iskustva. Ukratko: Tokom samog pada je dobro pokušati da se nekako iskontroliše sam šok i reaguje koliko se može. Neposredno posle pada treba ostati pribran i srediti situaciju. Ako se vožnja nastavlja, biti ekstra oprezan, prvo jer ne znamo tačno stanje samog motora, a drugo jer sam pad obično dovodi do pada sapomouzdanja. Kasnije, kad se slegne prašina, preporučljivo je vratiti fim nazad i pokušati da se shvati gde se pogrešilo. Šta može da se učini kad se vidi ili pomisli da je pad neizbežan? Najbolje bi bilo da se proba opustiti, posebno da se ne stegne upravljač kao da život od toga zavisi. Pokušati da se seti šta se može primeniti. Jednom sam imao "high side" prelet preko upravljača. Kada sam sledeći put potpuno izgubio zadnji kraj, uhvatio sam sebe da sam stegao ručice iz sve snage i ukočio ramena (što je, na žalost, moja instiktivna reakcija kad krene po zlu). Voljno sam uspeo da se opustim i dopustim da me bajk "strese" sa sebe. To je ispalo najbolje, jer je zadnji točak tad uhvatio i bajk je napravio skoro salto. Asfalt je bio mokar, brzina oko 80 kmh i klizao sam ka metalnoj bankini. Legao sam na leđa i upro se koliko sa mogao u asfalt, da usporim. Zaustavio sam se manje od pola metra od ograde, sa petama utonulim u blato. Udarac u bankinu mi je mogao polomiti noge. Drugi put sam prebrzo ušao u krivinu koja se zateže, oborio jače motor i bio zatečen kad su nožice zaparale. To mi se desilo prvi put, pa sam malo podigao motor i ispao na travu, pa pao. To je sada za nauk, za sledeći put. Posle pada bi trebalo prvo ugasiti motor, pa uspraviti i pomeriti ga sa puta da ne smeta saobraćaju. Sem ako još neko nije umešan u nesreću, pa da može doći do veštačenja i u tom slučaju je dobro napraviti par fotki cele scene pre nego što se motor uspravi i skloni. Treba znati i da je telo puno adrenalina, stanje šoka, pa možda čak i ne primetimo neku povredu. Jednom sam se tako suljao na zadnjici i bio siguran da je to bilo nekako kontrolisano. Tek sam kasnije, po povratku kući, primetio veliku brazdu na kacigi što je značilo da sam dobro glavom zveknuo o asfalt, a mogao sam se zakunuti da ga nisam ni pipnuo. Čak i ako mislite da je motor skroz OK i da ste sami OK, treba nastaviti dalje krajnje oprezno. Posle mog prvog pada, vožnja do kuće je bila vrlo klimava, ubeđen da je nešto stradalo na bajku. Ispostavilo se da je motor OK, već da sam ja stradao, ali u glavi. Totalni gubitak samopouzdanja koji je doveo do očajnog prolaska kroz krivine. Trebalo je dosta vremena da se vratim na "normalu", sigurno par nedelja. Mnogo je važna i retrospektiva, pokušati da se shvati gde smo pogrešili, da se to izbegne ponovo. Čak i ako nije bila naša krivica, možda je ipak moglo pametnije da se postupi, da se bolje čitaju drugi u saobraćaju, da se radi na preventivi. Prvi pad mi je pomogao da uhvatim sam sebe da kad jače kočim, pomeram celu desnu ruku unapred, idem u susret ručici. Ne mnogo, ali pokret je dovoljan da unese dodatnu nestabilnost. Radio sam na tome i vežbao da to izbacim. Drugi izenadni pad na mokrom u sličnim uslovima, kada se jače kočilo prilikom ubrzanja, je doveo do novog saznanja. Naime kada se ubrzava, posle recimo semafora, kružnog toka, itd, je 70% i više težine da zadnjem točku, a onda u kočenju se stvar obrne i bude i do 80% na prednjem. Taj nagli gradijent promene težine prednjeg točka dovodi do toga da on lakše izgubi kontakt sa podlogom nego da je isto kočenje bilo pri konstantnoj brzini. Onaj "highside" pad se desio pri svega 30-40 na sat na izlasku iz krivine. Ali je asfalt bio jako klizav, a nagib asfalta pogrešan, od krivine. Zato je bio znak opasna krivina i ograničenje 20 na sat! Sledeći put više poštovanja za znakove, čak i ako ne deluje na prvu da ima smisla. Jedan pad je bio u krivini kada je bilo peska na asfaltu. Međutim, iskreno i kritičko razmišljanje je dovelo i do saznanja o pogrešnoj tehnici kroz krivine, da sam još uvek kočio malo prednjom pre obaranja u krivinu. Poslednji pad, prošle godine, je bio na polasku iz mesta preko mokrog metalnog šahta. To možda jeste bio direktan razlog, ali glavni sam opet bio ja, jer sam kretao preoštro u žurbi i nervozi. Generalno sam saznao da se, kada je frka, moje telo na žalost instiktivno koči, da dižem ramena, stežem šake i morao sam da radim dosta na tome da se voljno nateram da se opustim i omogućim racionalni deo da preuzme nazad kontrolu. Meni se isplatilo da budem jako samo kritičan u tim retrospektivama i to mi je onda pomagalo da savladam snažan gubitak samopouzdanja koji se javljao posle svakog pada.

Izvanredan putopis, Filipe, sjajno napisano i snažno proživljeno. Velike čestitke na snalažljivosti i fleksibilnosti i kako si dozvolio da ti interakcija sa ljudima oblikuje put. Upoznavanje interesantnih ljudi zaista često bude i najbolji deo putovanja. Samo napred, iz Čikaga takođe možeš ići na velike ture, na razne strane. Hvala i Deanu jer je iskopao tri godine stari putopis koji bih inače propustio!

Hvala svima na lepim rečima, drago mi je da vam se dopalo. Sad kad pogledam unazad bila je to zaista jedna velika jurnjava, ali mi je srce puno i mislim da sam vreme koje je bilo na raspolaganju dobro iskoristio. @doktorPotpuno si u pravu, nisam siguran zašto jos nisam uzeo neki držač za mobilni zbog navigacije. Verovatno da izbegnem iskušenje da gvirim na ekran i kad ne treba, a i šanse da zaboravim telefon. Obično dobro prostudiram svaku rutu unapred, ali je ovde tempo bio baš veliki, pa se nekad preskočilo. Ja sam jednostavno prihvatio da manjeg lutanja uvek ima tu i tamo i da je bitno snaći se. @milomir22Tako je, često mi bude žao što nisam negde ostao malo duže. Ja ipak razmišljam da je bolje provesti u recimo Sevilji dva sata nego ne videti je nikako. Uz malo iskustva zapravo se može puno toga videti za tih par sati, osetiti esencija nekog mesta. A onda se u neko koje se baš dopadne može vratiti kasnije. @IbivanSrećan put i uživaj do Palme! Kao što rekoh jednom - ako ja mogu ovako kljakav, onda može svako! Napisao sam i malu zbirku saveta za one koje razmišljaju o malo dužim moto turama: https://forum.bjbikers.com/topic/194797-priprema-moto-tura/

Hvala svima na dodatnim savetima! Nisam ni znao recimo da postoji kesa za benzin, to može biti jako zgodno. Nekad sam i ja nosio više alata, delova i sl., ali kako ne umem baš da ih koristim, odustao sam radi lakšeg pakovanja. Pade mi još na pamet da kada je baš jako sunce i ne nađe se parking u hladu, nije loše prebaciti nešto preko sedišta, peškir recimo, ili tu ostaviti kacigu, jer zna da se baš usija i neprijatno je onda sesti na njega. Takođe, obzirom da imam hronične probleme sa leđima i da sam dosta slupan zapravo, na stajanjima (recimo na svaki sat) malo prošetam, dobro istegnem na sve strane, neki put legnem 5 minuta na klupu ili travu, sa savijenim kolenima. Na dužim putovanjima nekad uzmem preventivno 200 mg Brufena ujutru, opusti malo mišiće leđa. Još se i mesec dana pred put malo dodatno spremam - redovne vežbe pre svega trbušnjaka i leđa. @Gajo Sevojno Svako ima neku svoju želju i motiv za putovanjem na bajku, ovo je čisto zbirka saveta da im se u tome pomogne. A gde i kako se ide, to je naravno vrlo individualno. Išao sam i u Alpe da uživam u hiljadama krivina (treći link u prvom postu), a ovaj zadnji put (4. link) je bio više turistički, gde je motor pre svega prevozno sredstvo, a glavni motiv da se što više vidi i obiđe. Moglo je to i automobilom, bilo bi udobnije, međutim i dosadnije.

Detalji i saveti Isplati se imati dobre čepove za uši. Takođe i kremu za sunčanje na dohvat ruke, jer ceo dan na suncu ispod vizira zna da dobro zapeče kožu lica. Navigacija neka je neophodna i u današnje vreme je to obično GPS. Ja koristim sada telefon i Gugl Mape. Držač za telefon je jako koristan u tom slučaju, mada ga ja ne koristim, već samo audio navođenje, dok mi je aparat u džepu. Tako mi je nekako lakše, ne moram da mislim na njega i ne dolazim u iskušenje da gvirim u navigaciju kada ne treba, tj. kad je opasno. Ne treba slepo verovati GPS-u, jer zna i da pogreši, da mape budu stare ili neprecizne, ili da izgubi signal na neko vreme. Zato je generalno uvek dobro unapred malo pogledati rutu, brojeve puta, usputna mesta i sl. Zatreba pre ili kasnije. Treba ipak biti vičan i korišćenju dobrih starih papirnih mapa, jer ponekad zatreba. Ponekad koristim poznata rastojanja, recimo vidim da treba da za 55 km skrenem desno, na put broj 126, a onda da posle 21 km skrenem levo na put 340. Uračunam onda tu kilometražu na odometru, pa znam unapred kad otprilike očekujem skretanja. Uprkos svemu, ponekad se malo i zaluta, tada treba ostati pribran, pa gledati da se stigne do najbližeg poznatog orijentira. U više situacija sam se recimo orijentisao po suncu, kad sve drugo zataji. Tako sam 2013-e prešao celu Ukrajinu sa “na istok do Odese, onda na sever ka Kijevu”, bez ikakvih mapa. Treba voditi računa da su telefon i dodatni GPS stalno puni, zato bi dobro bilo imati neki USB kontakt za punjenje sa 12V izlaza. Mudro je proveravati ponekad pritisak u gumama, posebno kad se temperatura dosta menja i ima malih ručnih merača za tu priliku. Takođe proveriti i nivo ulja sa vremena na vreme, posebno ko ima stariji motor. Obično nosim sa sobom dve platežne kartice (u zadnje vreme putujem praktično bez gotovine, koje nešto ponesem, za svaki slučaj). Jednu karticu i nešto novca imam naravno kod sebe, a drugu obično ostavim negde u motoru, za slučaj da me neko opljačka, da bih mogao da nastavim put. Iz istog razloga pasoš uvek nosim sa sobom u šetnji i obilascima, za slučaj da motor “dobije noge” u međuvremenu. Rezervne ključeve ostavim isto negde na motoru, gde mogu da ih nađem, makar i uz obijanje, za slučaj da glavne izgubim ili nestanu. Dakle, kako kažu, “ne stavljajte sva jaja u istu korpu”. Važno je stalno imati vode kod sebe i piti na svakom stajanju, makar malo. Mene je jednom uhvatila sunčanica u Albaniji u planinama, nigde nikog, dehidrirao, povraćanje, jedva sam se spustio vozeći 15 na sat. Ja inače volim sada da stajem češće, a kraće, jer kad se jednom pojavi bol u leđima ili trtičnoj kosti, obično više ne odlazi tako lako. Svaka zemlja ima svoja pravila, što zvanična što nezvanična. Od zvaničnih je jako važno da proverite da li vam važi osiguranje za motor ili se plaća dodatno (kao recimo što sam morao u Gruziji i ranije u Rusiji). Takođe obavezno proverite da li imate važeće putno zdravstveno osiguranje. Kada mi je kod Sent Petersburga pukao mišić u leđima 2013-e, shvatio sam da sam u Rusiji bez zdravstvenog osiguranja (za motor sam doplatio). Onda mi je najbitnije bilo da se nekako dočepam Finske, gde mi je bilo važeće i zdravstveno za mene i kasko za motor. Nezvanična pravila su gde je i šta prećutno dozvoljeno, recimo u vezi brzine, parkiranja i sl. Tu treba gledati lokalce, dok se ne uđe u štos. Tako se može pohvatati i odnos prema radarima i kamerama recimo. Takođe se treba unapred raspitati da li se plaća putarina za motore i kako. Da li je bezbedno slušati muziku za vreme vožnje? Meni zapravo pomaže da zadržim fokus, posebno na dužim deonicama na autoputu. I to muzika sa dosta energije, recimo rok. Ali ne treba preterivati, posle nekog vremena počne da zamara. Neko voli sve da isplanira unapred, ja obično prenoćišta bukiram isti dan, neki put i svega par sati unapred, online preko Booking aplikacije/sajta. To mi onda pruža maksimalnu fleksibilnost, a često se i isplati jer se dobije neki last minute popust, pretražim neki region gde očekujem da ću stići uveče da nađem najpovoljniji smeštaj. To ne funkcioniše za trajekte, njih bukiram unapred koliko mogu i to su onda kritične tačke puta. Mudro je dosipati benzin kad god ste na pumpi, ili recimo kad padne na pola rezervoara. Desilo mi se par puta da ostanem bez benzina, jer sam mislio “ma može jođ 100 km, biće pumpe sigurno”. I bude pumpa, ali zatvorena, ili bez goriva. Vožnja po kiši ne mora da bude jako stresna, ako ste dobro obučeni (garderoba). Treba jasno obratiti pažnju na put i prijanjanje, probati par puta kada ste sami kako koči, da li proklizava. Od samog intenziteta kiše, bitnije je koliko vode zapravo ostaje na asfaltu (što zavisi od dreniranja, asfalta, nagiba, saobraćaja i sl.). Ja volim da posmatram zadnje točkove automobila oko mene i tu se tačno vidi koliko vode bacaju, tj. koliko vode ima zaista na putu. Neki put kiša bude prejaka i vidljivost postane jako slaba. Tada bi trebalo zastati negde i sačekati malo da se smanji. I najvažnije: ako ja ovako trapav mogu da idem okolo na razna moto putovanja - onda može svako! Srećan put!

Pakovanje Najbolje je naravno imati ceo set kofera, uključujući i tank bag (torbu na rezervoaru). U toj torbi na rezervoaru sam nekad nosio razne stvari koje treba da su mi lako dostupne - dokumenta, naočari za sunce, lekove protiv bolova, vodu, foto aparat, itd. Takođe mapu ili skicu za navigaciju u gornjem providnom džepu, kasnije mobilni za GPS navigaciju. Drugim rečima - jako je koristna i toplo je preporučujem. Ono što može biti nezgodno je što se teško osigurava i zaključava, pa sam je, obzirom da su u njoj baš bitne stvari, kad negde stanem na duže skidao i nosio sa sobom. Bagster tank bag se može nositi preko ramena ili kao ranac. Sada RT ima zgodan pretinac/kutiju na ključ napred, pa više ne koristim tank bag i koristim ga na sličan način. U svakom slučaju, jako je zgodno imati nešto slično pri ruci. Nekad sam nosio više stvari, a sada uglavnom zapakujem samo koliko stane u bočne kofere. Tu je rezervni veš, termo presvlake, garderoba, “civilna” odeća i obuća i sl. Ne koristim više unutrašnje torbe (inner bags) kao ranije, već stvari grupišem funkcionalno po plastičnim kesama (to jer koferi nisu više potpuno zaptiveni pa jaka kiša može da prođe malo). Na taj način više stane i bolje rasporedim stvari levo/desno. Zadnji kofer gledam da ostavim skoro prazan na putovanjima. Eventualno neku hranu, vodu, rezervne rukavice i slično. Takođe i garderobu za presvlačenje. Pošto je kad je toplo neugodno dugo se šetati u punoj moto opremi, kad stignem negde gde se želim prošetati i promuvati obično se na brzaka presvučem - makar jaknu i pantalone, pa ih ostavim u gornjem koferu. Ako ima mesta (recimo kad nije toliko toplo da se skidaju i jakna i pantalone), onda ostavim čizme. Ovo se ispostavio kao najefikasniji sistem. Ali gde ostaviti onda kacigu? Iz tog razloga imam jedan katanac i metalnu sajlu sa dve omče na svakoj strani (ostalo od Suzukija baš za kacigu) pa smestim kacigu spolja na sedište i zaključam je na držače ruku za suvozača.

Veš Ovo može da zvuči glupo - kakvi sad saveti za veš? Međutim, prvu svoju dužu turu sam vozio sa običnim pamučnim vešom i nije dobro ispalo. Leto, vruće, obučen za autoput, ulazim u grad, saobraćaj, semafori, sporo se ide i traži centar. Usput se jako oznojim i potpuno skvasim pamučnu majcu i donji veš. Posle tako mokar nazad na autoput i više brzine, pa bude jako neugodno i meni je kočilo mišiće i leđa posebno. Sada koristim delom specijalni veš za bajkere, a većinom obične sportske majce i donji veš. Sve je to uglavnom od sintetičnih materijala. Bude tu i nešto veša za skijaše, posebno za skijaško hodanje, jer za njih veš mora da odvede puno toplote i isparavanja, a da štiti od hladnoće spolja. Generalno je dobro imati više slojeva, kao i dodatni topli donji veš. Čarape koristim obične, ali ih uvek ponesem puno pari. Nekada obujem duple ako je hladno.

Čizme Čizme su isto jako važne, posebno jer je teško nositi sa sobom više komada, kao sa rukavicama. Zato je bitnije da se dobro pogode i da su fleksibilne. Kad se povuče crta, najmanje sam štedeo na čizmama, relativno gledajući. Uzimam dobre kožne modele, sa GoreTex membranom i dobrom zaštitom. Kada sam pao u Rumuniji, motor mi je delom pao na desnu nogu, ali čizme su imale ojačanja u đonu, pa su mi spasle stopalo od gnječenja. Za vrstu putovanja koju ja vodim, sa puno vožnje i puno šetnje, obilaska, bitno je da su čizme i udobne za hodanje. Neke pružaju odličnu zaštitu, ali je teško u njima hodati. Nije zgodno uvek se presvlačiti, a nekad dnevno u njima prehodam i 5-10 kilometara. Zato je bitna udobnost, da se može udobno hodati, čučnuti i sl. Bitno je dobro ih i održavati, čistiti i mazati sa odgovarajućim materijalom za čuvanje i impregniranje. Onda mogu dugo da potraju.

Rukavice Iako svoju opremu (jaknu i pantalone) koristim univerzalno, u svim vremenskim uslovima, nemoguće je naći rukavice koje bi tako funkcionisale. Zato preporučujem više pari rukavica na putovanjima. Ja uvek nosim bar tri - letnje, zimske i jedne između. Plus još jedne rezervne, jeftine. Zimske rukavice su sa GoreTex membranom, jako dobro podnose i hladno i kišu. Letnje su mi jednostavne, kožne, sa dobrom ventilacijom. I opet su u turi oko Španije bile pokrivene belim šarama od soli, koliko sam se znojio, jer je bilo vrlo toplo. Bitno je imati dobre, kvalitetne rukavice, ali isto tako imati i rezervne. Dobro dođu u slučaju kiše, recimo. Važna je i ergonomija, da se brzo i lako stavljaju i skidaju. Imam jedne dobre, sa GoreTexom, ali se uvek prevrnu kod skidanja, postava se izvuče i muka ih je posle obući. Zato ih više ne koristim. Uzeo sam i jedne rukavice sa jeftinom membranom i to ne preporučujem. Kad je bilo toplo, ruke su mi bile mokre od znoja, jer loše dišu. Čim je palo malo kiše, ponovo sam bio mokar, jer je membrana slaba. OK su i dalje za generalnu upotrebu, a svakako treba imati više modela na putu.

Jakna i pantalone Ovde se ima veliki izbor modela, materijala, različitih zaštita. Pao sam u jeftinoj opremi koja se jednostavno poderala, a i u mnogo kvalitetnijoj koja je dobro izdražala i bolje me sačuvala. Zato dobru opremu smatram jako važnom i meni je možda i bitnija od recimo samog motora. Veliko je pitanje da li uložiti u opremu sa GoreTex ili sličnom membranom za zaštitu od kiše? Alternativa je da se koristi dodatno kišno odelo, pa navuče po potrebi. Moj je savet da, ako se ide na membranu, ide na vrhunsku, kvaliteta kao GoreTex. Naime, membrana ipak utiče i na disanje i propustnost materijala i loša membrana će smanjiti to prirodno disanje, a opet pustiti vodu da uđe, najgora kombinacija. U tom slučaju, bolje uzeti opremu bez ikakve membrane. Bolje će disati, a koristiti kišnu opremu po potrebi. Može se i spolja impregnirati, koristi. Poslednjih 12 godina koristim Rukka GoreTex opremu i ona se odlično pokazala - ostajem (uglavnom) suv i posle celog dana vožnje po kiši. Da sam koristio kišne navlake koje su uglavnom od plastike ili gume tada bih se sav upalio, posebno ako je uz kišu i relativno toplo. Bitno je i dobro održavanje membrane - pranje sa određenim šamponima koji dubinsko čiste i održavaju samu membranu, kao i impregniranje spolja sa odgovarajućim sprejevima. Pored hidro izolacije, bitna je i termička, posebno ako vozite cele godine po velikom rasponu temperatura. Koristim istu opremu u rasponu od 0-40 stepeni uz samo jedan termički sloj koji je vrlo efektivan (i jasno ekstra slojeve garderobe). Uloga dobre termičke izolacije koja se lako stavlja i skida je vrlo bitna kada se ide kroz različite klimatska područja. Više puta sam od nizije i 30+ stepeni se penjao na planine gde me je dočekalo samo 5, u svega par sati. Moja oprema je, i bez termičkog sloja, nešto toplija pa zna da bude neugodno na visokim temperaturama i malim brzinama (u gradu i saobraćaju recimo), ali ja ipak živim u Skandinaviji i bolje je prilagođena ovdašnjoj klimi. Da živim u Španiji, kupio bih verovatno drugačiji model (ali isto GoreTex). Dalje, preporučio bih jaknu i pantalone koji su komplet, da se mogu zakopčati jedno za drugo i da imaju termički sloj koji se lako stavlja i uklanja. Od ostalih stvari, džepovi su uvek dobro došli. Uvek ih nekako zafali. Mogu da kažem i da štitnici od specijalnih materijala, recimo od onih koji se stvrdnu prilikom udara, zaista funkcionišu. Lično probao i preporučujem.

Kaciga Kaciga (bukvalno) glavu čuva i tu nema zezanja. Dobra okolnost je što verovatno svaki model koji zadovoljava tekuće sigurnosne standarde (npr. ECE) zadovoljava tu namenu. Na šta onda treba obratiti pažnju? Tip kacige Modularne (flip-up) kacige su popularne kod mnogih za duže ture. Vrlo je zgodno ceo prednji deo podići da se nešto prezalogaji, popije vode, skinu/stave naočare za sunce, pogleda karta, porazgovara sa nekim i sl. Kad je lepo vreme mnogi vole da ih voze podignute, što ih pretvara efektivno u otvorene kacige (open face). Ukratko, smanjuju potrebu da se kaciga skida i vraća, štedi vreme i daje vreću fleksibilnost. Sa druge strane su nešto teže i skuplje. Pružaju verovatno i nešto slabiju zaštitu, a sigurno ako se koriste otvorene. Ja lično koristim samo one iz komada (full face). Znači mi razlika u težini, veća sigurnost, a nikad mi nije teško da skinem kacigu kad je to neophodno. Tip zakopčavanja Ovde postoje tri glavna načina. Sistem sa običnom trakom i prstenovima (double D ring) pruža verovatno najsigurnije kopčanje i najlakše je tačno dozirati količinu stezanja. Ali je najteže vezati sa rukavicama (ja ne umem recimo). Klik sistem (quick release) je vrlo zgodan jer se najlakše kopča i skida, čak i sa rukavicama. Problem je što je muka podesiti odgovarajuću silu zatezanja. To se menja recimo kad se stavi ekstra sloj garderobe i sl. Klik sistem sa više pozicija (micro metric) pokušava da reši gornji problem sa više pozicija u koju kopča može da sedne, pa pokušava da spoji najbolje od oba sveta. Ja sam najviše koristio D ring sistem i najviše ga volim. Sada koristim micro metric kopču na LS2 kacigi i nije loše, mogu da je koristim i sa rukavicama. Međutim, sigurnije sam se osećao sa D ringom i ipak je bilo lakše podesiti silu zatezanja koliko mi baš treba. Ventilacija Ovde se pravi razlika između jeftinijih i skupljih kaciga. Teško je napraviti ventilacioni sistem za sve vremenske uslove. Recimo, LS2 mi mnogo bolje ventilira od prethodne XLite (slične cene) i ugodnija je stoga pri velikim vrućinama. Međutim, dosta je lošija po kiši, ventilacija vrata koja je bila dobrodošla na vrućini sada kvasi vrat, takođe voda nalazi put i oko vizira. Verujem da skuplje kacige imaju bolja rešenja. Buka Još jedno mesto gde se često ogleda cena kacige. Dobra kontrola buke obično “košta” i te kacige znaju biti teže i skuplje. Najlakša kaciga koju sam koristio, Marushin carbon, je tu bila i najgora. Ja uvek vozim sa čepovima za uši, međutim viša buka otežava komunikaciju i korišćenje slušalica. Dodatna oprema Integrisan sunčani vizir je izuzetno koristan i ja ga smatram esencijalnim. Duža vožnja po suncu kad asfalt “sija” zna strašno da zamori, kao i vreme koje se brzo menja sunčano/oblačno. Zato su makar naočare za sunce vrlo važne, a puno je lakše kad su integrisane u kacigu. Recimo, kod ulaska u tunel se samo povuče polugica. Dodatno je važno kod osoba koje nose naočare. Vizir protiv zamagljivanja (Pinlock anti-fog) je isto veoma koristan dodatak. Efikasnost zna da varira od kacige do kacige (verovatno vezano sa ventilacijom), ali je učinak jako važan kad temperatura opadne, jer jako zamagljivanje može drastično da smanji vidljivost. Integrisana komunikacija zna jako da digne cenu, ali kad je dobro urađena veoma olakšava grupnu vožnju. Značilo bi čak i nekom ko stalno vozi solo, jer u kombinaciji sa dobrom kontrolom buke jako olakšava slušanje muzike i navođenja GPS-a. Skidanje postave je takođe zgodno, zbog pranja. Meni je to isto neophodna osobina, jer se posle duže ture po suncu cela postava potpuno natopi znojem i ako se ne može skinuti, kako je dobro očistiti?

Motor Bez motora, jasno, nema ni moto ture. Nema ovde mnogo šta da se priča - svako kupuje bajk po svojim željama i mogućnostima. Ko planira duže ture uzima bajk koji je tome više prilagođen - snažniji, bolje zaštićen od elemenata, prtljag, itd. Međutim, donje granice zapravo nema. Sreo sam na trajektu za Trpanj Francuza sa 125 cc Yamahom, a na trajektu Finska-Švedska četvoro Indijaca koji su na dva Royal Enfielda 350 krenuli iz Indije za London. Šta se ima, dovoljno je. Moja lična preferenca je da bih voleo motor bez lanca. Jer kad se krene na put od 5 ili 10 hiljada km, čišćenje i mazanje lanca zna jako da izmori. Plus, izgleda da to nisam dovoljno dobro radio i vek trajanja je uvek bio dosta manji od očekivanog. Savetovao bih i da se izbegne zamka trošenja celog budžeta na sam bajk. Moj prvi motor 2008-e je bila ‘97 Yamaha Diversion 600 na koju sam dao svu lovu, pa onda uzeo najjeftiniju moguću opremu, što nije dobro ispalo. Na sledećem putovanju sam verovatno više novca uložio u ostatak opreme nego što je bila vrednost samog motora i bilo je mnogo ugodnije. Dodatna oprema Ono što se ispostavilo potpuno neophodno na dužim turama, to je USB priključak za napajanje. Za napajanje telefona i eventualno druge opreme tokom vožnje. Ne bih išao nigde bez toga. Štitnik za ruke je takođe jako zgodan, naknadno sam ga montirao sa Suzuki V-Stroma i puno je pomogao, posebno u vožnji po kiši i/ili hladnijem vremenu. Neki motori imaju ogledala dizajnirana tako da skreću vazduh sa ručica (recimo sadašnji BMW RT), to je alternativa. Pokretni vetrobran je isto vrlo koristan, jedan položaj na višim, drugi na nižim brzinama, ili kad pada kiša. RT ima električni, ali sam prethodno stavio na Suzuki vetrobran koji se može ručno podešavati preko gornjeg nastavka, bilo je vrlo korisno. Sedište je jako važno na dužim putovanjima. Posebno za nekog ko ima ozbiljne probleme sa leđima kao ja. Serijska sedišta su mi uvek bila jako neudobna. Neki rešavaju sa ovčjom kožom, a meni je pomogao vazdušni jastuk (AirHawk). Odlično rešenje može biti novo sedište, ili da se staro ponovo tapacira, što sam ja uradio u Beogradu kod Bobana dva puta, sa sjajnim rezultatima. Grejanje ručica mi se vrlo dopada i često ga koristim. Na RT-u je serijski, ali sam ga na Suzukiju montirao dodatno. Zgodno je ne samo za hladno vreme, već i prilikom i posle kiše. Kažu samo da ne treba koristiti grejanje ručica po kiši u kombinaciji sa rukavicama sa membranom (npr. GoreTex). Za motore koji imaju lanac, preporuka je nabavka centralnog stalka, vrlo je koristan za neophodno održavanje lanca. Scottoiler ili neki drugi sistem automatskog podmazivanja može puno da pomogne. Ali ne zaboraviti da nije važno samo mazati lanac, već ga dobro i očistiti. Zaštita od padanja (engine guard) je nešto što se isto ispostavilo jako korisnim. Menjao sam recimo ručicu kočnice i migavac u Kijevu, posledica prethodnog pada u Rumuniji, ali je pitanje dokle bih uopšte stigao bez solidne zaštite. Svako ima svoje preference u vezi guma, ja sam odlučio da idem na one najbolje za najgore uslove (kišu pre svega) i tako već 10+ godina uzimam razne Michelin Pilot Road varijante.

Pozdrav svima. Upitan sam više puta za neke savete u vezi planiranja moto tura, što dužih što kraćih. Siguran sam da ovde ima iskusnijih i pametnijih od mene, ali neće biti zgoreg da podelim neke misli iz svog iskustva. Za A kategoriju sam položio 2008-e (za B recimo tek 2020-e) i od tada u više dužih tura vozio kroz oko 45 zemalja Evrope. Četiri od tih tura sam i ovde detaljno opisao (prvu i tri poslednje): https://forum.bjbikers.com/topic/16703-vikend-tura-po-norveškoj/ https://forum.bjbikers.com/topic/126728-evropa-i-malo-azije-14-dana-i-9000-km-solo-tura https://forum.bjbikers.com/topic/184428-alpi-i-preko-20-planinskih-prevoja-10-dana-solo-tura https://forum.bjbikers.com/topic/194605-put-oko-iberijskog-poluostrva-15-dana-i-10000-km-solo-tura/

15. dan (05.10.2021): Rhynern - Oslo Znao sam da me čeka dugačak dan vožnje, oko 850 km do samog severa Danske, Hirtshalsa, odakle uveče polazi trajekt za Larvik u Norveškoj, i onda još oko 150 km noću kući, do Osla. Juče sam odabrao da svratim u Brisel i zato ovaj dan ima više vožnje. Pošto nema fleksibilnosti oko vremena stizanja, jer me trajekt neće čekati, a postoji nedoumica oko zadržavanja na ulazu u Dansku (zbog provere Kovid pasoša), nema više obilazaka gradova, samo autoput ceo dan. Dan je počeo kišom. Ne pljusak, ali je mokro, takođe i hladno, možda oko 10 stepeni. Dobro sam se obukao, uključio GPS, da ne zalutam ponovo u Nemačkoj autoban mreži i krenuo na put. Ideja je da se što pre dočepam A7, negde kod Hanovera, i onda se njega držim skroz na sever, preko Flensburga u Dansku. Onda navigacija više neće biti potrebna. Takođe, radni je dan i želeo sam da prođem Hamburg pre popodnevnog špica, jer tada saobraćaj može da bude potpuni haos. Kod sledećeg stajanja na pumpi, negde kod Bielefelda sam proverio ulje, nivo je bio u redu, ali sam primetio da je leva glava motora masna. Ulje ne curi, niti kaplje, ali se masti gornji deo, kod poklopca. Sećam se da je Bane pomenuo da bi trebalo promeniti valjda neke dihtunge na glavi i da to neće biti preveliki problem, samo on ih nije imao i nije bilo vremena da se nabave. To me je potaklo na razmišljanje o mom vernom konjiću i koliko je zapravo bio pouzdan na eto već trećem velikom putu uzastopno u tri godine. Nije se mnogo žalio, ni protestvovao, radio je sve što mu je traženo, preživeo i jedno spuštanje na zemlju kao i sijaset različitih puteva i dosta lošeg vremena. Pre svega, preživeo je mene. Iako ima već više od 18 godina i skoro 100.000 km pod točkovima i dalje se dobro drži. Osetio sam zahvalnost, samo još malo, verni druže, još jedan dan, pa ti sledi odmor. Držao sam se puta, stajanje samo na pumpama, što zbog goriva, što zbog istezanja, malo štenje okolo, ponekog soka, vode. Kiša je na kratko prestala, možda na pola sata, ali se onda nastavila. Stigao sam do A7 kod Hanovera, više mi GPS nije trebao, prešao sam na muziku, pomaže kod dugačkih, monotonih deonica, da se zadrži fokus. Hamburg sam prošao negde oko 2 po podne, pre špica, mada je saobraćaj već bio popriličan. Svratio sam potom na jednom odmorištu u restoran na klopu, tipično nemačku, šniclu sa krompirima. Dobra hrana uvek podigne raspoloženje, a onda nazad, na kišu. Relativno brzo sam stigao do Danske i tu sam skrenuo ka Flensburgu, da bih ušao u Dansku na manjem lokalnom putu i da izbegnem eventualnu gužvu i provere na autoputu. Kako sam imao dovoljno vremena, svratio sam malo u lokalni tržni centar, pre svega da se ugrejem i malo razmrdam. Nastavak vožnje kroz Dansku nije doneo mnogo novosti, kiša je i dalje padala, saobraćaj se malo zgusnuo. Bilo je još hladnije i, tipično za Dansku, vetar je krenuo da jače duva. Osetio sam i da sam mokar ispod jakne, na više mesta. Oko rukava, oko vrata i malo na stomaku. Stare zimske rukavice su se potpuno napile vode. Svratio sam na pumpu malo iza Orhusa, dodatno obukao, još par slojeva, promenio rukavice. Saobraćaj se nakon toga proredio, ali se kiša pojačala, veče se spustilo i često sam brzinu morao da prilagođavam vidljivosti. Takođe i da proveravam koliko vode ima na autoputu gledajući u točkove automobila okolo. Na momente je bilo ili pljuska ili jačih udara vetra i osetio sam kako mi je sve hladnije i hladnije. Trebao sam da stavim toplu postavu u pantalone na pumpi, kako sam to zaboravio. NIje mi se sada stajalo, hteo sam što pre da svratim na picu u Hirtshals. Vožnja je sada već bila sve, samo ne zabavna, samo da se dočepam trajekta. Konačno, Hirtshals. Lutam okolo pokušavajući da se setim gde smo to porodično bili na pici pre par godina kad smo čekali trajekt sa autom. Mesto deluje kao napušteno, nigde nikoga na ulici. Veče je, kiša pljušti i konačno nalazim piceriju, jedini sam gost. Jaknu stavljam preko stolice, kacigu i rukavice na pod, sve se cedi i ubro ostavljam priličnu baricu na podu, izvinjavam se konobaru, ima razumevanja. Topla pica, hladna limunada, sedim pored radijatora i toplota polako zamenjuje hladnoću koja kao u kosti da se uvukla. Uvek sam se kunuo u GoreTex i do sada se ova oprema odlično pokazivala, ali da li je gotova, zrela za penziju, ipak ima već 6-7 godina? Analiziram gde je voda probila. Kraj rukava se skvasio od rukavica, koje su bile potpuno namočene i slivala se iz njih voda u rukave. Deo na stomaku je verovatno od rajferšlusa koji tu ne zaptiva više potpuno, a tu dolazi voda preko rezervoara. Međutim, nije baš ni tako strašno. Najviše sam bio mokar oko vrata, ali mislim da nije zbog jakne, već kacige. Kacige? Naime, ova španska kaciga, LS2, ima drugačiji oblik donje ivice od prethodne dve XLite. I tih par milimetara razlike čini da vazduh, a sa njime i kiša, udara pravo u vrat, umesto da bude skrenut ispod njega. To je potpuno namočilo balaklavu, pa se vremenom voda razlila i niže, na gornji deo grudi. Moguće da je to namerni deo dizajna, jer je zapravo taj vetar u vrat bio ugodan na visokim temperaturama, bolje je bilo rashlađivanje. Krenuo sam do trajekta, nekih pola sata pre polaska. Trajekt je nešto i kasnio u polasku, ali nije bilo strašno. Bio sam jedini sa motorom, pustili su me da uđem prvi i smestili me skroz napred, što znači i da prvi silazim sa trajekta. Na trajektu sam se presvukao u suvu odeću i namestio lepo na mekim sedištima, par sati vrlo dobrodošle dremke. Pred polazak sam obukao sve što sam mogao - duple suve čarape, dupla balaklava, topli donji veš. Takođe namestio toplu postavu u pantalone. Iako je sada već bilo oko tri sata noću, vožnja je bila puno lakša nego kroz Dansku. Ne samo što sam se bolje obukao, već je kiša bila nešto slabija i nije bilo vetra. Benzin je bio na izdisaju, ali mi se nije stajalo, hteo sam što pre do kuće i izračunao sam da bi trebalo da može. Stigao sam sa možda dve litre u rezervoaru, mrtav umoran, ali čeka me moj poznati i udoban krevet. Rezime - 15 dana vožnje, pređeno oko 10700 km.

14. dan (04.10.2021): Pariz - Rhynern Šta smo drugo doručkovali u Parizu nego pecivo, naravno da je bilo sjajno. Potom sam se malo prošetao solo. Prvo sam razmišljao da svratim do Ajfelove kule, ali u ovom stanju je to bilo prenaporno za mene, a obišao sam je već više puta. Zato sam obratio pažnju na moderne zgrade u okolini, a bilo je prilično interesantnih. Tako sam slučajno nabasao i na parisku kopiju Statue Slobode, postavljenu na manjem nasipu nasred Sene. Četiri puta je niža od originalne (i dalje vrlo pristojno velika), a Parizu su je poklonili Amerikanci poreklom iz Pariza tri godine pošto je postavljen original u Nju Jorku, koji je naravno poklon od strane Francuza Americi. Spakovao sam se da krenem dalje, međutim bilo mi nekako žao što nisam video Ajfelov toranj. Znam od ranije da je najbolje mesto za njegovo posmatranje i fotografisanje sa Trokadera, ali peške je daleko, prevozom ode mnogo vremena, kad bih imao nešto na dva točka da svratim na brzaka. Ček, pa sedim na jednom takvom… Brzo sam stigao do Trokadera, parkirao se na brzaka u neki kraj i pozdravio Ajfela, a samim tim i Pariz. Na savet prijatelja, odlučio sam da pre nego napustim Francusku, svratim još u Lil. Do Lila sam stigao za oko tri sata i nije bilo mnogo uzbuđenja, pored toga da sam morao da punim telefon tokom vožnje, da bih imao baterije za navigaciju. Pri ulasku u grad primećujem da, slično kao u Španiji, i ovde zeleno svetlo na semaforima ide odmah posle crvenog, bez žutog između. Lil mi se odmah dopao - široke ulice, veliki trgovi, bogatstvo arhitekture i različitih stilova. Ispresecao sam centar dosta nasumično, šetnja je bila ugodna i prijala je posle dosta vožnje. Hodajući starom kaldrmom u jednom trenutku sam pomislio da sam se greškom vratio do motora, sa užasom konstatujući da mi je neko zdipio kacigu (mada je zaključavam). Trebao je koji sekund da ukapiram da je to lokalni brat blizanac, BMW R1150RT iste boje, samo u znatno boljem stanju, kako sam nevoljko primetio. Ali putni motor je da se njime putuje, a onda se tu i tamo zaradi i neki ožiljak. Malo kasnije su me ljubazno pozdravila klimanjem glave dva lokalna policajca na motorima kad su prošli pored mene - nisam se presvukao i šetao sam se u punoj moto opremi. Pozdravio sam i ja njih, sa velikom nadom da se nećemo više sresti, posebno kad krenem dalje na put. Pokušao sam da odgonetnem šta voze. Imali su različite motore, jedan je bio BMW sličan mome, samo noviji (verovatno R1200 RT), a drugi nisam prepoznao. Iza ćoška je bio i veliki parking za gradske bicikle, svi istog izgleda, a koji se verovatno mogu iznajmljivati na posebne kartice, kako sam već puno puta viđao po evropskim gradovima. Krećem dalje i neplanirano odlučujem da svratim ipak do Brisela. Nisam još tamo bio, otprilike je usput i jedno sat i po vožnje udaljen. Računam da posle vozim direktno do prenoćišta negde u Nemačkoj, pa mogu i kasnije da stignem. Znači, Brisel je sledeća stanica. Odmah sam osetio razliku na drumu čim sam ušao u Belgiju. Ovde je ograničenje brzine bilo ponovo 120, za razliku od 130 u Francuskoj, ali je većina vozila išla malo brže, 10-15 možda, pa se saobraćaj uglavnom kretao istom brzinom kao u Francuskoj gde se više pazilo na ograničenje. Pri ulasku u novu zemlju prvih pola sata obratim pažnju na nepisana lokalna pravila - šta se sme, a šta ne sme i to se razlikuje malo od zemlje do zemlje. Takođe se razlikuje među vozilima na dva i četiri točka. Sam asfalt je bio veoma dobar, kompletan autoput je osvetljen, benzin je jeftiniji nego u Francuskoj, a putarina - nema. Uživanje je voziti kroz Belgiju, šteta što se tako brzo prođe. Parkirao sam opet u jednoj bočnoj uličici kod samog centra Brisela. Grad mi se odmah dopada, više nego što sam očekivao. Široke ulice i trgovi, puno lepih starih zgrada. Ponedeljak je veče, a dosta je živo, ima puno sveta u gradu. Grad me podseća na Francusku, Lil recimo, ali je opet dosta drugačiji, ne znam tačno zašto, nemam neophodno znanje arhitekture. Prvo sam otišao do katedrale, koja jeste lepa, ali je na žalost nešto dalje od centra zbivanja nego u većini gradova. Zbog problema sa zamaranjem mi je domet hodanja ograničen i možda sam je mogao i izbeći, ali OK je kad sam već došao tu. Ali svakako odustajem od ideje da svratim do kraljevske palate. Možda se kasnije provezem na motoru, kad krenem iz grada. Šetajući centrom imam utisak da se sastoji iz različitih oblasti, kvartova. Jedan deo je recimo pun restorana, drugi kafića, nešto dalje ima više važnih zgrada i institucija. Naišao sam tako do glavnog trga u gradu (Grote Markt) i zastao zatečen njegovom lepotom. Veliki trg je oivičen lepim starim zdanjima, koje su sjajno izgledale i uveče, odlično osvetljene. Trg je bio pun studenata, odevenih u tradicionalne odore, sa karakterističnim pravougaonim kapama. Slično kao u Portu, pretpostavljam da se radi o početku akademske godine. Malo dalje od glavnog trga sam naišao na veliko parkiralište gradskih bicikala, slično onom u Lilu, samo bicikli su drugačiji, druge kombinacije boja, interesantno za porediti. Stižem ubrzo i do čuvenog Pis Manekena, statuu dečaka koji piški, kopiranu na mnogim toaletima širom sveta. Dosta je manji nego što sam očekivao i okružen je bio velikom gužvom, morao sam da sačekam da se približim za par fotografija. Kažu da piški tako već preko 400 godina, dobro da se nije umorio. Razmišljam kako je dobro da ga moderni dušebrižnici nisu već pokrili, kao dečju pornografiju, ali da ne ureknem. Vreme je za večeru, vraćam se polako nazad, uživajući u laganoj šetnji kaldrmom Brisela, birajući mesto za hranu. Razmišljam uglavnom o nečem tradicionalnom, lokalnom, ali kod poznate zgrade berze pažnju mi privlači Menhetan Burgers, gde sam gvirnuo malo u tanjire gostiju, da vidim šta je na meniju i momentalno odlučio da se ostavim tradicije. Ogroman hamburger na jedno sedam spratova, sa svim i svačim i pomfrijem od slatkog krompira, sve za veoma prihvatljive novce. Nisam mogao da odolim i nikako nisam požalio. Dok sam se borio sa hamburgerom, tražio sam mesto za spavanje, negde u Nemačkoj. Što dalje, ali opet ne predaleko jer je već osam uveče. Zahtev za kasno otvorenom recepcijom je zakomplikovao pretragu, takođe i za nižim budžetom, a i da bude van grada, ako je moguće. Konačno se odlučujem za hotel pored autoputa kod Rhynerna nekih 50 km istočno od Dortmunda. Tada shvatam da će to biti poslednje spavanje van kuće na ovom putu. Stigao sam brzo do motora i dok sam se spremao naišla su dva vesela momka, koji su malo već popili negde, radoznalo su prišli kad su videli norvešku registraciju i počinjemo da ćaskamo. Dva slikara, jedan Belgijanac, drugi francuski Baskijac, pričamo o mom putu, gradovima po Evropi, slikama, fotografiji, hrani, devojkama i još koječemu. Laku noć, hvala, uživajte samo. Ovakvi nenadani razgovori daju posebnu draž ovim putovanjima. Međutim, shvatam da smo pričali tako više od pola sata, da sam već jako umoran a da me tek čeka solidan put, bar 300 km. Kraljevska palata definitivno otpada (već je i sa večerom), moram dalje. Pratio sam GPS i generalno dobro napredovao. Obratio sam pažnju da napunim rezervoar sa jeftinijim belgijskim gorivom. Baterija telefona je bila na vrlo niskom nivou, ali mi je navigacija sada trebala, pa je plan bio da makar do dođem do Nemačke i autobana, biće onda lakše. Tek sam ušao u Holandiju kad sam dobio instrukciju da izađem na prvom sledećem izlazu i pređem na drugi autoput. Važi, međutim izlaz je zatvoren zbog radova, šta sad. Izađi na sledećem, kaže, u redu. Pratim uputstva i nalazim se brzo u predgrađu nekog grada, blizu Mastrihta. Kružni tok, pogrešan izlaz, sad idi desno, sad levo. Onda je navigacija zaćutala i prolazim nasumično par raskrsnica, tražim neki znak. Duža nizbrdica, desni zavoj, noć je došla, nigde žive duše, nešto crveno trepće sa desne strane, privlači mi pažnju, gledam pravo u crveno svetlo. U tom trenutku mi se sve zabelelo pred očima, privremeno slepilo i na par sekundi praktično ništa nisam video. Jaki fleš radarske kamere koji sam osetio i na potiljku. Ma u redu, platiću kaznu (zapravo verovatno neću, jer mislim da nije osvetlio otpozadi), ali jeste li normalni, da me ubijete zbog toga?! Ovo mi se prvi put desilo, verovatno jer sam zurio tačno u blic u trenutku okidanja (mala crvena lampica). Zakočio sam jako, ali gledao da zadržim istu putanju, jer sam bio u zavoju. Srećom da nije bilo saobraćaja, jer sam malo prešao u suprotnu traku. Nemam pojma koliko je tu bilo ograničenje, niti koliko sam tačno brzo vozio (nije bilo puno), ali sam siguran da nisam bio nikakav rizik ni za sebe niti za bilo kog drugog, međutim da je ta kamera bila ozbiljan rizik za mene. Znao sam da je granica blizu i ubrzo sam video znak Nemačka u tom i tom smeru. Pratim put i dočekuje me dobrodošlica u Nemačku, neki putokaz je pominjao Dizeldorf. Originalni put je vodio preko Duizburga, ali nema veze i ovo je u dobrom smeru. Temperatura je jako pala zadnjih sat vremena i sada se već smrzavam, počinjem da se tresem. Nalazim se na manjem regionalnom putu i stajem na prvom zgodnom stajalištu, odmaralištu za kamione. Odmah saznajem da je telefon ostao bez baterije. Ponovo psujem Samsung i odluku da izbace 3.5 mm priključak za slušalice što me onemogućilo da istovremeno slušam navigaciju i punim bateriju. Oblačim se toplije i za to vreme stavljam telefon da se malo puni, što na BMW-u može i kada je motor isključen. Taman da vidim gde sam i da potvrdim da je u redu da prođem pored Dizeldorfa i krenem ka Dortmundu. Memorišem brojeve puta i važnija mesta usput, stavljam telefon da se puni (trebaće mi kasnije) i nastavljam dalje. Ugrejao sam se, znam da sam na manje više dobrom putu i raspoloženje mi se popravlja. Vožnja je ugodna, saobraćaj je redak, a noć vedra i puna zvezda. Malo po malo put se pretvara u autoput i vozim ka Dortmundu. U hotel sam stigao oko jedan sat po noći. Zaključano, svetla pogašena, recepcije nema. Razgledam okolo i ulazim u povezani restoran pored hotela, koji izgleda otvoreno. Da, kažu, oni su odgovorni i za hotel noću, dobijam ključ karticu. Soba naravno na kraju ogromnog hodnika. Bzzz, bip, crvena lampica, ništa. Ponovo - bzzz, bip. Blenem u broj sobe, broj na kartici, isti su. Bzzz, bip. Nevoljko nazad u restoran. Samo trenutak, uh, izvinjavamo se, pogrešan sprat, čekajte novu karticu. Ovog puta se pomenuti hodnik činio još dužim. Kartica, bzzz, klik, zelena lampica! Toliko sam bio umoran da nisam imao snage ni da se naljutim zbog greške. Spavanje!

13. dan (03.10.2021): Bordo - Pariz Kiša, nešto jača. Šta da se radi, idem da malo razgledam Bordo kad sam već tu. Bez nekog velikog razloga sam odlučio da kasnije svratim do primorskog mesta La Rochelle, čisto da obiđem i Atlantik sa francuske strane. Kiša je bila dovoljno jaka pa sam preneo u ulaz hotela sve kofere sa motora, da bih mogao da spakujem stvari na suvom. Pošto odavno ne verujem zaptivenosti kofera, sve stvari su raspodeljene po kesama i muljam sa svime time u predvorju, dok se koferi cede i prave baricu. Peškir noću ponesem u hotel i gledam da ga osušim, bilo u kupatilu, bilo na terasi. Pazio sam da bude na vrhu gornjeg kofera, trebaće mi posle ove kiše. Parkirao sam se odmah iza stare katedrale u Bordou. U većini gradova je to dobro početno mesto za obilaska centra, jer je obično glavni istorijski centar blizu katedrala i velikih crkava. Katedrala je zaista impozantna spolja, oko nje veliki i prostrani trg. Nedelja je pre podne, skoro nigde nikoga sem par osoba u matilima i sa kišobranima. Čini mi se kao da sam jedini koji tumara okolo bez kišobrana, mogu misliti kako izgledam malobrojnim prolaznicima. Šetam brzo koliko mogu ulicama Bordoa koji zaista lepo izgleda, puno lepih starih zgrada, ali i nekih novih, modernih. Pored obavezne kaldrme interesantna mi je podloga od velikih svetlih kamenih ploča, deluje svečano. Grad jeste zaista lep i interesantan, ali šetnja i ne previše, što zbog kiše, što zbog tog osećaja pustoće. Svaki grad ostavlja puno lepši utisak kad ima prolaznika, kad su svi izlozi otvoreni, kad se oseća gradska vreva i atmosfera. Turobnu atmosferu presecam sa dva sjajna kroasana, zna se ko ih je izmislio, uvek su najlepši u Francuskoj. Kiša je krenula da se pojačava, pretvara u manji pljusak i njeno dobovanje po glavi je već krenulo da mi ide na živce. Kako se istopilo zadovoljstvo od toplih kroasana, odlučujem da je bilo dosta i vraćam se do motora. Istrljao sam kosu peškirom ispod jedne nadstrešice, presvukao se, namestio GPS do La Rošela i krenuo. Dok se sve to odigralo, kiša je prestala, ali nije smetalo, biće lepša vožnja. Jutros sam u hotelu tražio interesantne zamkove po Francuskoj, da vidim gde su locirani i da li bih mogao da svratim makar do jednog, usput. Tako sam pronašao jedan, Chateau de la Roche Courbon, vrlo blizu putu ka La Rošelu, pa sam se tamo i uputio, tražeći jasno od GPS-a da izbegnemo putarine. Put je bio dobar, vreme se prolepšalo, vrlo mali saobraćaj. Jedino su doživljaj pokvarile silne saobraćajne kamere sa radarima. Nisam bio siguran da ne snimaju i od pozadi, pa sam bio pažljiv. Drago mi je da sam izbegao autoput, jer me je navigacija provela kroz neka manja francuska sela, koja inače ne bih video. Prolazio sam i pored farmi, šuma i po manjim lokalnim putevima. Raspoloženje se vrlo popravilo, pustio sam i stari klasičan rok preko slušalica. Ubrzo se pojavio jako lep stari drvored koji je označavao prilaz zamku. Zamak je iz 15-og veka, u privatnom vlasništvu i vlasnici i dalje žive u jednom njegovom delu. Naplaćuju se ulaznice za ulazak i obilazak jednog dela, ali sam ionako stigao nešto pre otvaranja. Ulazak u baštu je zato slobodan, kao i mali muzej praistorije, smešten u jednoj kuli. Naime, na imanju se nalaze i neke jako stare pećine gde su ljudi i raniji preci živeli od davnina, pa su vlasnici istraživali, sakupljali eksponate i otvorili mali muzej. Muzej je bio zapravo vrlo zanimljiv, što zbog stare kule u kome se nalazi, a što zbog kompaktnog sadržaja, smeštenog u dve sobe na dva sprata. Meni su najinteresantnije bile zbirka lobanja (Homo Habilis, Erectus, Neanderthalensis i konačno Sapiens) i starog oruđa i oružja (posebno velika zbirka vrhova strela). Zamak je izgledao zaista impozantno spolja. Iz daljine deluje kao dvorac iz bajke, dok se iz blizine primećuje oronulost starih kamenih zidova od peščara, što daje jaku patinu. Bašta je ogromna i veoma lepo dizajnirana, sa puno zelenih i vodenih površina, cveća, kamenih zidića i klupica. Šetajući okolo na momente sam zaista mogao da se osetim kao da je vreme stalo i da sam negde u srednjem veku. Sa jedne strane su ušuškani u stare zidine stari mlin i ribnjak čije je dno prekriveno gustom travom i algama, i podsećalo je na scenografiju iz starih horor filmova. Krenuvši dalje ka La Rošelu, prošao sam kroz jedno malo selo Saint-Porchaire i zastao da uživam u jednoj staroj kamenoj crkvi i možda još starijem kamenom bunaru. Bio je to i dobar trenutak da ponovo pustim muziku i uživam u ostatku vrlo mirnog puta. La Rošel je lučki grad na atlanskom okeanu star preko hiljadu godina. To se moglo osetiti u starom centru koji je dosta velik za grad te veličine i osetio se duh i uticaj raznih epoha istorije. Sunce je izašlo i vreme je postalo idealno za šetnju starim ulicama. Puno zidova od belog kamena, od kojeg su često napravljeni i pločnici. Zgrada ima iz zaista raznih perioda, a sve deluje vrlo skladno uklopljeno. U jednom trenutku sam na većem trgu pokraj stare ribarnice video desetine roze kišobrana, okačenih visoko u vazduhu o žice i kablove. Saznao sam kasnije da se radi o Roze Oktobru, sada već tradicionalnoj manifestaciji, kada se grad ukrašava stotinama roze kišobrana, a u znak podizanja svesti o borbi protiv raka dojke. Nastavljajući šetnju naišao sam na još nekoliko trgova okupanih u roze i dopala mi se akcija i vizuelno i suštinom. Konačno sam izašao iz spleta starih ulica do luke, gde je bilo puno aktivnosti, lepo vreme je puno ljudi namamilo nedeljom u centar grada. Najveća je poseta bila oko tri stare kule, znamenja grada. Većina sveta svrati na sladoled, palačinke, ceđeni sok, puni su i turistički brodići za vožnju po zalivu, u kojem nekoliko vindsurfera nespretno vežba bez mnogo uspeha, jer vetra jedva da ima. La Rošel je vizuelno veoma zadovoljio i ceo doživljaj mi je popravio raspoloženje. Dopada mi se kako Francuzi kombinuju stilove, na jednom mestu su bile dve modernističke klupe jakih boja ispred srednjevekovne stare kule, i to se zapravo lepo složilo. Ostalo je da još probam čuvene palačinke i odabiram lep restoran sa velikom baštom. Ljubazna, ali vrlo direktna (kako često zna biti u Francuskoj) konobarica mi je brzo odgovorila “Ne, ne, nemamo mi palačinke (pancakes), to smeće prave Amerikanci”, smejući se i prevrćući očima. Shvatam da misli na male debele palačinke, koje Amerikanci zalivaju sirupom. U Francuskoj se palačinke moraju zvati “crepes”. Ali imaju i galete, pitam u čemu je razlika. Strpljivo mi objašnjava da su crepes slatke, a galete slane i da se testo razlikuje. Da skratimo - jednu slanu, tradicionalnu, sa jajetom odozgo i jednu slatku, sa puno čokolade. Pa neka ih zove kako god hoće. Potcenio sam količinu, dobio sam dve ogromne i bogato napunjene palačinke. Bile su zaista izvrsne i jasno mi se formiraju slatki favoriti - u Španiji čuros, u Francuskoj palačinke. Do Pariza ima nešto manje od 500 km, a Gugl Mapa kaže da bi izbegavanje putarina produžilo put za oko sat i po. Ne isplati se, želim da stignem na večeru kod prijatelja, pa neću skretati sa autoputa. Krenula je gnjavaža sa čestim naplatnim rampama. Uzmi tiket, daj tiket, nađi karticu. Počela je blaga kišica, dva puta mi se tiket nije očitao, valjda se ovlažio. Onda stiskaj dugme, čekaj da se neko javi, ne, ne govorim Francuski. Došao sam od tamo i tamo, OK, platite toliko i toliko. Mnogo me je više živcirala ova gnjavaža od samog troška. Nisam mnogo gubio vremena, sem malo istezanja na pumpama i do Pariza sam stigao za nešto manje od pet sati. Moji prijatelji žive u centru grada, dvadesetak minuta peške od Ajfelovog tornja i trebalo je parkirati. Ništa slobodno, krećem u drugi krug i pokušavam da se uglavim između dva skutera. Ne vredi, pretesno je, moram nazad. Ali onako umoran sam napravio početničku grešku - uvalio se nizbrdo skroz do ivičnjaka u tesnom okruženju. Sad treba uzbrdo unazad izvući motor koji sa svim stvarima ima skoro 300 kila. Cimaj nazad, kočnica, cimni još jednom, pa još jednom… Srećom, malo kasnije, zapravo blizu cilja, sam našao perfektno mestu na parkiralištu za motore. Sledi ugodna večera, malo vina, ćaskanje, gde sam to sve bio, šta video. Odužilo se.

12. dan (02.10.2021): Foz - Bordo Ujutru sam prvo malo obišao mesto u kome sam zanoćio, Foz. Radi se o malom obalskom gradiću u Galiciji sa jako velikom peščanom plažom, koja je sada bila potpuno pusta. Duvao je jak vetar, more je bilo namreškano i par vindsurfera je uživao hvatajući vetar preko zaliva. Svakako je bilo rano, ali nisam imao neku želju da isprobam koliko je voda hladna, sa kupanjem sam završio za ovaj put. Sledeća stanica je Hihon, nekih 150 km udaljen, ovoga puta pažljivo ubacujući u GPS da nisam više voljan da plaćam putarine. Put je bio jako lep za vožnju i sada sam po danu mogao da uživam u vožnji kroz Galiciju. Put je bio ugodno vijugav, blizu mora, uz puno zelenila okolo. Bio sam u par navrata u iskušenju da skrenem sa autoputa i nastavim obalskim manjim putevima, kroz lokalna manja mesta, međutim oduzelo bi previše vremena, danas treba da se stigne do Francuske najmanje. Počinje blaga kiša. Lako sam našao parking u jednoj maloj bočnoj uličici u samom centru Hihona, pored nekih skutera. Najviše volim da se ne ističem previše. Hihon je glavni grad pokrajine Asturijas i već početak šetnje pokazuje razlike. Sa jedne strane, tu su i dalje tipično špansko korišćenje boja, keramičke pločice na fasadama, lepe pešačke ulice, mozaici na trgovima, ali opet je nekako drugačije. Šta tačno ne umem da kažem, a sećam se kako su mi Santiago i La Korunja delovali drugačije iako su oba u Galiciji. Kiša je još tinjala i ispod jedne nadstrešice je momak svirao na harfi poznate klasične melodije. Manja kiša nije nikakav problem, obzirom da mi je moto odelo prilično vodo otporno i da izdržava satima vožnju na kiši, ostanem ispod suv, pa se kiše po šetnji ni najmanje ne bojim. Imam peškir pozadi u koferu za kupanja i ovakve situacije. Iako je mokro, dopada mi se Hihon, prijaju mi šetnje centralnim ulicama, dopada mi se raznolikost arhitekture, grad deluje uredno, ali ne i sterilno. Nasumično šetajući stižem do obale, do velike gradske peščane plaže. Na plaži je bilo nešto prolećno obučenih šetača, međutim u vodi je bilo više od stotine surfera. Iako talasi nisu bili veliki, možda do metar, veliki broj njih je pokušavao da uhvati makar desetak metara jašući talase, dok se dobar broj samo prevrtao u plićoj vodi. Sinulo mi je da je subota, sezona prolazi, pa je verovatno svako sa daskom došao danas da proba. Pažnju su mi privukla i dva starija seda gospodina, koji su u kupaćim kostimima na kratko uleteli u vodu, zaplivali par puta i onda se brzo vratili na brisanje peškirima. Malo dalje od njih je iz vode polako izlazila grupica plivača na duge staze. Svi su imali neoprenska odela i za struk zavezane bove u jarkim bojama, verovatno za slučaj grča i lakšeg spasavanja. Procenjujući vetar i temperaturu vode, ako sam i imao zrnce sumnje, postao sam siguran da sam sa kupanjem završio za ovu sezonu. Nastavljajući šetnju, naišao sam na lokalnu folklornu grupu koja je na manjem trgu, ispred srednjevekovne tvrđave, uvežbavala za neki nastup. Presecajući do luke sa druge strane, nailazim na interesantan spomenik Don Pelayu, osnivaču kraljevine Asturias u osmom veku i za koga se smatra da je započeo Rekonkvistu, tj. osvajanje Španije od strane Hrišćana, završenu tek predajom Granade 1492-e. Sam spomenik verovatno ne bih specijalno primetio da ga lokalni mangupi nisu ukrasili sa velikom, prikladnom anti-kovid maskom. Za svaki slučaj. U blizini je bio i jako interesantan spomenik napravljen potpuno od zelenih staklenih boca. Na povratku do motora sam svratio na još jedan čuros sa topljenom čokoladom, omiljeni mi španski doručak, verovatno poslednji na ovom putovanju. Kiša je prestala, moglo se ugodno sedeti napolju. Spakovao sam se na motor, namestio GPS i slušalice i krenuo dalje, ka Santanderu. Baš tada su na početak uličice u kojoj sam parkirao zastali kolima otac i sin (pretpostavljam) i preprečili mi put. Mahnuo sam im i pomerili su se malo napred, ostavljajući nešto mesta da izađem, ali mogli su i više. Gunđajući sam se okrenuo u uskoj ulici i krenuo da se provlačim pored njihovog auta, zastao da se uključim u saobraćaj. Išao sam desno, a primetio sam da je sa leve strane upravo semafor prešao u zeleno i požurio sam da krenem, da izbegnem da čekam celu kolonu vozila. Međutim, kako sam krenuo da skrećem, ceo horizont je samo krenuo da se naginje levo i dok sam shvatio šta se dešava, već sam bio na zemlji. Motor nije tresnuo, nego nekako skliznuo na desnu stranu, mislim da sam se oslonio na desnu nogu i malo ga ukočio u padu. Voleo bih da kažem da sam bio priseban, pazio da mi ceo motor ne padne na nogu, ali je sve to bilo nesvesno i samo znam da sam odjednom ležao pored motora, potpuno šokiran. Odmah sam ugasio motor, na ključ, što je posledica iskustva, jer nisam baš prvi put pao, mada je ovo prvi put od 2014-e. Dvojac iz parkiranog automobila je odmah skočio da mi pomogne, prvo da se pridignem, a potom i da uspravimo motor. Bili su vrlo zabrinuti, pitali me da li sam u redu, dok su nas isti oni automobili polako zaobilazili jer sam bio na sred ulice. Da, da, sve je OK, odgovarao sam užurbano, stresno, možda i malo ljutito. Gurnuli smo motor malo u kraj, kratko sam proverio desnu stranu i primetio samo manju ogrebotinu na plastičnom oklopu, ništa specijalno. Ne curi ništa, ručice deluju OK. Ne skidajući kacigu, seo sam na motor, okrenuo se ka mojim pomagačima, puno ljubaznije zahvalio na pomoći, još jednom potvrdio da sam dobro, upalio motor i brže bolje krenuo dalje, ovog puta uspešnije. Osećao sam se kao da bežim, iako ništa loše nisam uradio, nikog nisam oštetio ili povredio. Ono što je bilo povređeno je moj ponos, osećao sam se krajnje neugodno, posramljeno i samo sam hteo da što brže kidnem odatle. A to i nije baš bilo pametno. Trebao sam prvo da detaljno proverim motor, da li je sve u redu, da nije nešto oštećeno, pre svega da li su kočnice i upravljanje u redu. Takođe i da se primirim, motor se ne vozi pod stresom. Stao sam zato na prvoj pumpi, dosuo gorivo, pregledao motor detaljnije, proverio kočenje, da li nešto curi, ili se olabavilo. Sem par ogrebotina sa desne strane na oklopu i desnom koferu, sve je izgledalo OK, što je i očekivano jer sam motor ispustio skoro u mestu, malo i ublaživši pad. Motor je star, već 18 godina, ima svojih ožiljaka dosta i od pre mene, padao je na obe strane, par novih ogrebotina nisu problem. Problem sam ja - zašto se ovo desilo? Sledi retrospektiva, detaljna analiza, šta se tačno desilo, imam previše iskustva za ovakve gluposti. Neću imati mira dok ne razumem šta sam zabrljao. Kretao sam iz mesta, kada je balans najosetljiviji. Zbog skučenog prostora, pored parkiranog automobila, skretao sam oštrije nego uobičajeno. Setio sam se i da sam, kada smo uspravljali motor, primetio da sam skliznuo tačno preko metalnog šahta, koji je bio mokar od kiše. To su tehnički razlozi. Pravi i glavni razlog je da sam previše požurio i da sam bio pod stresom jer mi je parkiran auto otežao situaciju. Međutim, ti španci i auto nemaju apsolutno nikakve veze sa ovime, ovo je potpuno moja greška, krivac sam samo ja. Kad se situacija zakomplikuje, treba usporiti, biti smireniji, toliko valjda znam. Razumevanje uzroka pada i potpuno prihvatanje krivice me je zapravo primirilo. Bio sam spreman da nastavim dalje, ka Santanderu, manje od 200 km dalekom. Malo sam skrenuo sa auto puta i jedno vreme išao manjim lokalnim putem, bliže moru. Bilo je ugodno, ali me je pogrešan izlaz na jednom kružnom toku vratio na autoput (čuveni četvrti izlaz, pa sad šta se broji). U redu, stići ću malo ranije. Santander je glavni grad sledeće španske pokrajine, Kantabrije. Tražeći mesto za parkiranje, svratio sam prvo do luke i šetališta pored mora. Vetar je mreškao more, talasi su zapljuskivali betonsku obalu, bilo je više jedrilica u zalivu nego šetača pored mora. Parkirao sam na moto parkingu pored stare zatvorene pijace. Nedostajaće mi ti silni posvećeni parkinzi za dvotočkaše kad se vratim na sever Evrope. Malo dalje sam se prvi put sreo sa zatvorenim parkiralištem za bicikle. Kružno, zastakljeno, sa bravom na šifru, zanima me da li se plaća? Centar grada je delovao vrlo uređeno, sa širim ulicama, zgradama i pločama od belog kamena. Lepa stara katedrala, restorani, izlozi, još jedna pijaca u zatvorenom. Santander je delovao vrlo ugodno, vrlo španski i, opet, sa nekim svojim posebnim šarmom i primetno drugačiji od prethodno posećenih mesta. Jutros sam se čuo sa prijateljima u Parizu i pozvali su me da kod njih prenoćim. Prethodna ideja je bila da krenem duž Atlantika do Normandije, da nađem plažu Omaha recimo, ali bilo bi prenaporno, idem ipak u Pariz. Šetajući po Santanderu, palo mi je na pamet da bih mogao da im donesem nešto iz Španije. Sam grad sa svojim mnoštvom atraktivnih prodavnica hrane mi je dao odgovor, šta bi bio dobar poklon. Obilazeći radnje, izbor je pao na lokalni sir, pršutu i vino. Uspeo sam nekako sve da spakujem u kofer i krenem u novu pokrajinu, Baskiju i njen glavni grad Bilbao. Stari centar Bilbaa je uz reku, subota je po podne, dosta ljudi i vozila u gradu, trebala su dva prolaza da nađem odgovarajući parking. U međuvremenu je prilično otoplelo, pa se ponovo potpuno presvlačim. Od samog starta mi se Bilbao dopada, zgrade su vrlo raznovrsne, što po stilu, što po bojama. Stari centar je velika pešačka zona, isprepletana lavirintom uskih uličica i mnoštvom trgova. Uz jedno brdo nailazim na toranj starog lifta, sličan onome iz Lisabona. Srećom, grad je ipak prilično ravan, nemam muka kao u Portugaliji. U jednoj ulici prisustvujem divnoj tački dvoje uličnih muzičara, gitariste i violiniste, koji su zajedno sjajno odsvirali pesmu "The Bare Necessities" iz Diznijevog crtaća Knjiga o džungli. Čisto uživanje i sa zadovoljstvom se odričem poslednjih par kovanica evra. Razgovaram posle sa njima, Poljakom i Špancem, Baskijcem, saznajem da su se tu sreli pre par dana i spontano krenuli da sviraju zajedno. Pustio sam da me ulice Bilbaa vode svojim tokom, uživajući i upijajući vrlo živu atmosferu. Tako sam i ogladneo i zaželeo se dobrog tapasa za pozdrav sa Španijom. Puno barova, ali gde su restorani? Da probam sa Guglom, ovde ne, zatvoreno, ovamo ništa, tu ne obećava. Jedan restoran kaže da nemaju ništa, drugi je preskup. Obeshrabren, vraćam se ka motoru i usput svraćam u neki Pintxoak bar da pitam gde bih mogao da nađem dobar taps. Šankerica zna malo engleskog i pita me koliko ima sati. Sedam uveče rekoh, a na to mi odgovara kako je još rano za restorane, tek od osam polako otvaraju. Uh, kakvo razočarenje, ali tek onda postajem svestan da se ispred nje nalaze silni mali sendviči, ja bih naivno rekao tapasi, bar 20 različitih, grupisanih u kategorije - sir, piletina, lignje, meso, vegeterijanski, itd. Ček, a šta je ovo, zar ovo nije tapas? Ne, odgovara, to je tradicionalni lokalni pinčo (na baskijskom pintxo), i po kome lokal (i mnogi drugi u blizini) i ima ime. Svi su formirani kao kriška bageta ili sličnog crnog hleba natopljenog maslinovim uljem i sa “zalogajem” (mnogo više od jednog zalogaja) pričvršćenog čačkalicom. Uh, uh, a pošto su? Koliko, ne razumem, hajde mi to napišite, molim, upitah skeptično, jer mi je zvučalo premalo. Zaista, evro i deset (1.10 €) po komadu. Dajte ovaj i ovaj i ovaj ovde, jel to pet? I sok (mada čežnjivo gledam točeno pivo i vino, ovde se dolazi na piće i meze). Oduševljen sam, prosto ne znam koji je bolji, tanjir se brzo ispraznio i odlazim po još pet nasumičnih pinčosa. Nije važno, svi su odlični. Šankerica se smeje, shvatam da delujem kao da dva dana nisam jeo. Ovako dobro zapravo odavno nisam jeo, a ni za manje para. Dok sam jeo bukirao sam smeštaj malo van Bordoa. Sledi Francuska i nedostajaće mi Španija, a posebno pinčo. Međutim, prvo treba izaći iz Bilbaa. Subota je uveče, gužva u saobraćaju, još je vrlo toplo, a ja obučen za noćnu vožnju po autoputu. Znojim se, postajem nervozan. Uska uličica, gužva, čekamo semafor a pored mene prozuji skuter i krene da obilazi spretno kolonu automobila sa leve strane. Pa čekaj, to mogu i ja i krenuo sam za njim. Međutim, moj BMW je značajno širi, a plus imam kofere sa obe strane. Bojao sam se da ne udarim neki auto, otišao više ulevo i odjednom osetio i čuo tup udarac sa leve strane. Auh, šta sad, odmah stajem, da nisam nekog udario?! Ispostavilo se da sam očešao jedan metalni stubić koji služi da spreči parkiranje. Ništa strašno, izgrebao malo levi kofer. Dakle, posle 7 godina bez incidenata, uspeo sam u istom danu da izgulim kofere sa obe strane. Tu sam se nasmejao samom sebi, primirio i polako izašao iz grada na autoput. Stavio sam potom telefon na punjenje jer će mi trebati kasnije da nađem hotel, a baterija je skoro prazna. Do hotela ima nekih 350 kilometara, biće duga noć a već sam prilično umoran. U Francuskoj me odmah dočekuju stari znanci, naplatne rampe, koje sam nekako uspeo da izbegnem na severu Španije. Još su češće nego u Španiji, tu se Francuzi najviše ističu, ali ipak je cena za motore nešto niža. U Francuskoj su ograničenja brzine niža i primetio sam da se više poštuju. Važi, pripaziću. Naravno, ubrzo me je blicnula kamera. Radar na autoputu? Radilo se o privremeno smanjenoj dozvoljenoj brzini zbog izlaska sa autoputa. A skoro nigde nikog, imao sam utisak kao da sam sam na autoputu. Ali radar to ne zanima. U međuvremenu je ponovo počela i kiša, pa mi je raspoloženje bilo po meri. Tačno, nemam tablice napred, ali da li kamera snima i od pozadi, kao u Škotskoj (Škoti su perverzno zaljubljeni u radare, kamere, merenje prosečne brzine i slično)? Ne vredi da lupam glavu, saznaću vremenom. Međutim, kroz ceo put kroz Francusku sam obratio veću pažnju na ograničenja brzine. Konačno, Bordo. Van je grada, uz autoput, lako se stiže, ima svoj parking, kiša i dalje lije. Čekiram se, već je prošla ponoć. Recepcionar, mlađi Francuz, me upita “Iz Norveške?”. Na moje iznenađenje kreće da ćaska na sasvim solidnom norveškom?! Ispostavlja se da je svojevremeno igrao fudbal profesionalno u Norveškoj par godina, pa ostao još da radi neko vreme. Šta ti se najviše dopalo, pitam ga. “Norvežanke su prelepe”. A šta ti je najviše nedostajalo? “Francuskinje su strastvenije”. Laku noć prijatelju, dugačak dan je bio, jedva stojim…

11. dan (01.10.2021): Porto - Foz Prvo što sam ujutru uradio, proverio sam jel sve sa motorom - i jeste bilo, još na mestu, niko ga nije preturio, nema kazni. Neka ga, dok malo obiđem grad. Porto ima takođe veliki centar i, na moju veliku žalost, takođe je smešten na vrlo brdovitom mestu. Malo sam tek odmakao kad sam naišao na poduži red ispred jedne radnje. Vidi koliki red, da nije pekara prvo sam pomislio? Morao sam radoznao da proverim o čemu se radi. Naravno, nije bila pekara, već jako stara i kitnjasta biblioteka, Livraria Lello, za koju Wikipedia kaže da se smatra jednom od tri najlepše u celom svetu. Pretpostavio sam da to uglavnom turisti i čekaju u redu i gvirnuo samo malo kroz izlog. Nemam vremena za redove. Porto podseća naravno na Lisabon, tu je kaldrma sa mozaicima, stari tramvaji, puno lepih građevina, ali opet ostavlja nekako drugačiji utisak. Ulice su malo šire, a fasade zgrada raznovrsnije. Dopalo mi se korišćenje boja, posebno interesantno korišćenje raznobojne keramike za fasade. Najinteresantniji primer su stare gotske crkve prekrivene velikim motivima na keramičim pločicama u dve boje - plavoj i beloj. Uživao sam nasumično birajući ulice, uglavnom se vukući uzbrdo, dok nisam stigao do čuvene Porto katedrale. Ispred nje naravno ogroman konjanik, a sama katedrala u gotskom stilu i noću bi mogla biti dobar dekor za horor film. Međutim, sunce se pojavilo, mnoštvo turista, a ja sam uživao u bluz gitari koju je jedan tamnoputi momak izvanredno svirao, tik uz zid katedrale. Ljudi su prolazili, ali ga nisu primećivali. Poneko bi mu ostavio neki novčić, ali da ga i ne pogleda, ne posluša. Naslonio sam se na jedan verovatno pola milenijuma star zidić i nekoliko minuta uživao u dekoru i muzici. Pogledi su nam se sreli, razmenili smo osmehe. Iza ćoška još jedan muzičar, saksofonista, svira pored divnog starog spomenika. Svira šlagere, nije me pogodio. Saznajem da se može ući u katedralu i koristim priliku. Katedrala nije razočarala, mnoštvo raskošnih i lepi detalji, ali mi nije delovalo kitnjasto kao poznatije španske katedrale. Izlazim u dvorište i saznajem da se može popeti stepeništem na vrh kule, do zvonika. Kažu da je divan pogled. Čisto da pokušam sa par strmih stepenika i odmah zaključujem da nije za mene, ne u ovom stanju. Ma dobar je pogled i odavde, vidi se lepo reka, most. Svratio sam do tog mosta kasnije, odlično se video noviji deo grada sa druge strane. Spustio sam se onda sa brda na kome je katedrala kroz najstariji deo grada i tu su me dočekale dobre stare uske uličice, kaldrma, stari restorani sa stolovima na ulici ili čak stepeništu. Tu, bliže reci je bilo i mnogo više sveta, radnji, butika, kafića. Urbani stari centar. Još sam se malo vrteo tuda i osetio da je vreme da se ide dalje. Kada sam izašao jutros bilo je prohladno i oblačno, ali sada je sunce već zasijalo dobro, postaje vruće i krećem dalje da ostvarim još jednu želju - kupanje u Atlantiku. Dosta nasumično, istražujući mapu, biram primorsko mesto Apuliu, izgleda da ima veliku peščanu plažu. Pakovao sam stvari na motor i bilo mi je drago da sam u hladu velikog zida katedrale. Uličica je sad bila pusta, bez vozila i zaključio sam da su one šine verovatno napuštene. Malo sam se odmakao od zida da lakše priđem koferima. I odjednom, glasno “Cin-cin”! Iza mene žuti stari tramvaj čeka strpljivo da mu napravim mesta. Odmah, odmah, dižem ruku u izvinjenje, vraćam se nazad uz zid. Srećom da sam sinoć tako stao, inače bi me jutros verovatno odšlepali tamo gde već završe nevaljala vozila koja ometaju saobraćaj. Dok sam izlazio iz Porta i čekao na semaforima, setio sam se nečeg interesantnog - u Portugalu, kao i u Španiji, crveno na semaforu prelazi direktno u zeleno, bez žutog između. Žuto se javlja samo na prelazu iz zelenog u crveno. Do Apulie sam brzo stigao, malo mesto, ogromna peščana plaža. Presvukao sam se u kupaći i poneo stvari sa sobom, ostavio ih na stazi iza jedne kućice. Prazno, skoro nigde žive duše. A voda - ledena. Mislim da nisam plivao nikad u tako hladnoj vodi. Da se malo prošetam plićakom, valjda ću se navići. Taman da probam da odem malo dublje, kad je neki tinejdžer na biciklu došao tačno pored mojih stvari, i krenuo da drnda po telefonu. Tu su mi ključevi i telefon, ne mogu da plivam mirno dok se ne makne. Ako mu se dopadne moja moto jakna, ne mogu da ga stignem kad je na biciklu (kao da bih mogao da je i peške). Potrajalo je to nekih 10-ak minuta dok konačno nije otišao svojim putem. Za to vreme sam se šetao u vodi do kolena i začudo, nisam se navikao na vodu, već je nekako bila još i hladnija. Idemo, onaj najteži deo, do struka. Sad još malo, uh ala je hladno. Nisam više siguran da mi se baš brčka u Atlantiku, ali kad sam već ovde. Hajde na tri - jedan dva,... Au, al je ledena voda, pokušao sam da plivam malo levo desno, ali sam osetio kako mi se grudi stežu. Nisam baš u skroz operativnom stanju, što se zdravlja tiče i odmah ostajem skoro potpuno bez daha. Beži napolje, dok možeš. Pošto je vazduh bio topao, van vode je bilo ugodno, dok sam se sušio na suncu. U tom trenutku su na plažu došle dve tamnopute dame. Jedna je samo probala stopalima vodu i odustala. Ali druga.. Zaronila je, pliva prsno, sad kraul. Sad prska prijateljicu na obali.. Eh, lako je njoj kad je mlada i zdrava, ubeđivao sam sebe. Osetio sam da je vreme da se maknem sa plaže, pa se tiho obukao i šmugnuo. Prošetao sam se majušnom Apuliom. Sezona je tek prošla i delovala je kao grad duhova. Bilo je ribarskih čamaca uz more, jedan stari zamak i još starije vetrenjače. Nigde restorana, rado bih nešto pojeo. Prvi zatvoren, drugi isto, treći. Konačno, dva riblja restorana, jedan naspram drugog. Jedan veliki, fensi i skup, drugi taman kakav sam tražio. Imaju svežu ribu, naručujem gladan i više nego što treba. Telefon ide na punjenje i ćaskam sa konobarom, Luišom, pošto sam jedini gost u to vreme. Luiš se ispostavlja nije zapravo konobar, tj. ne profesionalan. On je inače računovođa,a menja drugara koji je na odmoru. I odlično govori engleski, što je inače retkost u tim krajevima. Ispotavlja se da je veliki fan MotoGP trka (Eštoril naravno nije puno daleko), ali pre svega da delimo strast ka F1 trkama. Omiljeni vozač - Kimi, zna čovek. Za razliku od mene, on je bio na par trka. Riba je bila izvanredna, zapravo jedan od boljih obroka poodavno. A imao sam sve vreme i sjajno društvo. Pozdrav Luiš, bilo mi je veliko zadovoljstvo. Izlazim iz Portugala, vraćam se u Španiju i sledeće mesto je Santiago de Compostela, glavni grad pokrajine Galicije. Sećam ga se sa ovogodišnje biciklističke trke kroz Španiju “Vuelta a España”, bilo je cilj jedne etape. Međutim, treba mi gorivo. Neću iz inata da sipam u Portugalu, pošto je puno skuplje, a granica je blizu. Pali se rezerva, uh da malo preispitam taj inat? Izdržao sam ipak do granice sa Španijom, gde su nervi ipak popustili (tj. razum je pobedio), pa sam konsultovao GPS da nađem najbližu pumpu. 21 litar, bilo je gusto. Španci zato seku sa putarinama (doduše i Portugalci isto). Razmišljam da pitam Gugl da mi nađe jeftiniji put, ali postalo je kasno, vreme je proletelo. Pomoglo mu je i što je Španija u drugoj vremenskoj zoni, pa sam dobio ekstra sat pride. Autoput ipak. Stižem u Santiago, počinje lagana kišica, ali ne smeta puno. Stari grad je sav u gotskom stilu i sa malo kiše deluje još ekstremnije. Na momenat deluje kao da sam se vratio u srednji vek. To međutim prekida veoma interesantan semafor za pešake - na njemu mali animirani zeleni čovečuljak koji lagano hoda, međutim zadnjih nekoliko sekundi ubrza i počne da trči. U Santiagu se nisam dugo zadržao, ali mi se mesto jako dopalo. I to ne samo zbog divnog sladoleda od mandarine (ne sećam se da sam to ranije probao). Ulice su zaista imale srednjevekovni šmek, a najviše vremena sam proveo oko velelepne stare katedrale. Katedrala je izgledala zaista magično i ostavila je sjajan utisak. Kasnije sam tek saznao da je ona od davnina meta hodočasnika kao i da je jedna od tek tri crkve u svetu izgrađene iznad groba jednog od Hristovih apostola (Jakov u ovom slučaju). Ne čudi me, zaista je delovala nekako specijalno. Krećem užurbano ka La Korunji. Blizu je, tek 70 km i za to je putarina bila 7€, i to za motor. Previše, ali sada je već duboko veče i nisam imao vremena za lutanje. Malo sam duže tražio gde da se parkiram u La Korunji, najviše jer nisam bio skroz siguran gde je centar, srce grada. A onda je nastala gužva i trebalo je naći gde se sigurno uglaviti. La Korunja se kao i Santiago takođe nalazi u Galiciji, severozapadnoj pokrajini Španije. Međutim, skroz drugačiji utisak je ostavila. Centar je lep, puno lepih, kitnjastih zgrada. Izgleda da sam potrefio pravi deo grada, jer je sve bilo puno ljudi. Petak je veče i silni stolovi kafića i restorana na kaldrmi su bili uglavnom zauzeti. Vrvelo je od ljudi, sede, uživaju u društvu, mezi se obavezno i uživa u piću. Međutim, imam utisak ipak umereno. A pored pića, uglavnom vina, obavezno stoji tanjir sa sirom, pršutom, tapasom.. U velikom sam iskušenju. Planirao sam da vozim još malo večeras, ali možda da potražim ovde neki krevet i navalim na tapas i vino? Nije to ipak isto kad si sam, sedam na stepenik i nalazim noćenje u mestu Foz nekih 150 km dalje. Još neko vreme uživam u La Korunji, upijajući uličnu vrevu i veselu atmosferu. Ovog puta odlučujem da zaposlim gospođu sa Gugl Mape i tražim da mi nađe put to Foza gde nema putarine. Na moje zadovoljstvo ispašće svega pet minuta duže, a biće sigurno dosta jeftinije. Primećujem da me GPS vodi sa autoputa, pa posle svega par kilometara vraća na njega, taman da se zaobiđe naplatna rampa, divota. Temperatura je pala i ponovo počinje blaga kiša. Ono što je nezgodnije je pojava prilično guste magle i povremeno vrlo male vidljivosti. Čekaj, pa imam svetla za maglu - i zaista koriste! Put povremeno prolazi kroz visoko i gusto drveće što u magli kreira dosta mističnu atmosferu. Galicija je bujna i zelena i bitno drugačija od sasušenog jugoistoka Španije. Jasno, kad očigledno ima puno padavina i vlage. Put je zapravo zanimljiv, vreme brzo prolazi i već sam u Fozu. Malo primorsko mesto, parkiram preko puta hotela, teško da će me ovde neko gnjaviti. Ponoć je prošla, ali kažu da je check in non stop (bitno za izbor tog hotela). Lupam, zvonim na vrata ali ništa. Ima neki telefonski broj na vratima, zovem i javlja se stariji ženski glas. Ja na engleskom, ona na španskom, ali razumeli smo se i uskoro silazi do recepcije jedna prilično starija gospođa. Sve OK, ja njoj pasoš, ona meni ključeve, ali zapinje kod plaćanja karticom, nešto ne štima sa uređajem. Opet ona na španskom, ja na engleskom, gledamo se i smejemo. Konačno okreće neki broj, i posle kraćeg razgovora stiska prave dugmiće. Konačno mogu na spavanje.

10. dan (30.09.2021): Sevilja - Porto Jutarnja šetnja Seviljom. Odmah preko puta hostela je frizerski salon imena “Seviljski berberin”, kako drugačije? Grad je jako lep, sa puno interesantnih arhitentonskih detalja na koju god stranu da se krene. Veliko bogatstvo boja, orijentalnog uticaja, mozaika na trgovima. Odlazim do Seviljske Katedrale, za koju kažu da je jedna od najvećih crkava u svetu, a najveća u Gotskom stilu. Velelepno zdanje, koje izgleda kao da je satkano od čipke. Iznutra izgleda čak i prostranije, sa dalekim visokim svodovima, a i još ekskluzivnije, sa detaljnim vitražima i puno oltara i velikih ukrasa izrađenih od drveta. Odmah uz katedralu je Reales Alcázares, stara kraljevska palata, izgrađene na ruševinama ranije Islamske. Tu je bio veliki red za ulazak, za šta nisam bio raspoložen. Krenuo sam dalje u obilazak centra i sasvim slučajno naišao na jedan nov simbol grada, Setas de Sevilla. Radi se o ogromnoj drvenoj strukturi, koja pokriva ceo jedan manji blok, podseća na povezane pečurke a izgleda kao da je sačinjena od ogromnog saća. Obično jurim za starijim delovima i simbolima gradova, ali i moderna arhitektura ima često puno toga da ponudi. Odmah pored Setasa sam odlučio da zastanem na sada mi već omiljen doručak - vrući čuros sa tečnom čokoladom i sokom od pomorandže. Mogao bih se opasno navići. Sevilja je ostavila sjajan utisak i rado sam se dužim putem uputio nazad ka hostelu. Ulice i trgovi su bili jako zanimljivi, a na više mesta sam video velika platna razapeta između vrhova zgrada, ponekad stubova, nalik na ogromna jedra. Još mi nije jasno da li se radi o umetnosti ili jednostavnom hladu. Primetio sam i da se brojni skuteri često zaključavaju sa bravicom koju nikad ranije nisam video, a povezuje ručicu upravljača do ispod sedišta. Nešto kao lavlja kandža za skuter. Moguće da ima i više krađa u ovom kraju… Sledeći cilj je Lisabon, do koga ima preko 450 km. Sledi duga vožnja autoputem, sa par stajanja na pumpama. Odmah po ulasku u Portugal, prelaskom preko dugog i zaista lepog mosta, nailazi se na Algarve “mesto za doček”, tj. velika automatska naplatna rampa. Bilo je pusto, bez igde ikoga i dok sam nameštao slušalice radi GPSa, primetio sam da ima i jedan poseban automat za motore. Ako ima automata, verovatno ima i kazni za izbegavanje plaćanja. Odvezao sam se do njega i petljao po displeju. Račun - 0 evra, pa to znači da je džabe za motore, baš lepo od njih. Ipak, sumnjičavost je pobedila i malo sam bolje pogledao dobijeni papir i primetio da je prazan broj tablice. Pogledao sam unazad i primetio malu kameru, nisko pri zemlji, tako postavljenu da skenira tablice motora. Kako sam ja došao herojski, sa strane, nije mogla da me očita. OK, drugi pokušaj, ovog puta kako je bilo zamišljeno. I zaista, tablica je očitana i dobio sam račun za putarinu. Uh, nije malo, ali ako je ovo za ceo Portugal, nije ni mnogo. Kako sam se samo prevario… Putevi u Portugalu su vrlo dobri, nije bio ni velike gužve. Makar do Lisabona, jer tu sam već upao u priličan saobraćajni špic. Ispred dugačkog mosta na ulazu u centar Lisabona nalazi se visoka velelepna statua Isusa Hrista, izgrađena po ugledu na sličnu na brdu iznad Ria de Žaneira. Izgleda impresivno i vidi se iz velike daljine. Diveći joj se sa mosta u retrovizoru umalo sam promašio izlaz ka centru grada. Gužva, više kolona vozila i morao sam da izbegavam jedan kombi, pardon, biću pažljiviji. Odlučio sam da se uputim prvo ka Lisabonskoj Katedrali iz 12-og veka. Do nje sam prošao kroz centar grada i potrajalo je dok se stigne. Vožnju ipak olakšava jasno označena informacija da dvotočkaši mogu da voze posebnom trakom za autobuse i taksije. To je moguće u mnogim gradovima Evrope, ali obično nije jasno istaknuto (kao recimo u Oslu), a kao i obično kad ne znaš pravila bolje je podrazumevati da nešto nije dozvoljeno. Kod katedrale sam shvatio da se ona nalazi na uzvišenju, brdu, pa sam je samo spolja razgledao. Oko nje je bilo mnoštvo tuk-tukova, starih znanaca mini taksija poznatih iz Tajlanda, zaista ih nisam očekivao u Portugalu. Treba sad naći put nazad do centra. Sve je veća gužva, saobraćajni špic, a čini mi se da iz minuta u minut je sve toplije. Počinjem da se kuvam u punoj opremi za put, raste nervoza, imam utisak da mi je mozak blizu ključanja. To je opasna situacija, mami za greške i nesreće, pa sam malo stao sa strane da se oduvam, proučim GPS, napravim strategiju. Konačno, sam centar i jedna mala bočna uličica i mesto za motor. Sledi kompletno presvlačenje, skidam i pantalone, jaknu, čizme ostavljam pored motora. Puno ugodnije! Sada se već mogao malo istražiti sam centar Lisabona. Uživao sam u centralnoj pešačkoj ulici Rua Augusta, koja je sva pokrivena sitnom kaldrom sa puno mozaika i vodi skorz do mora, kroz veliku Triumfalnu kapiju. U većini ozbiljnijih evropskih gradovima, u centru mora biti neki jako važan konjanik. Lisabon tu ne razočarava i na velikom trgu pored mora je jedan zaista impozantan. Daljim lutanjem ulicama centra grada, stižem do atraktivnog starog otvorenog lifta u gotskom stilu Santa Justa, koji ima više od 100 godina i diže na nekih 50 metara. Mislim se čemu li je to služilo i krećem da ga zaobilazim. Posle 10 minuta pentranja veoma strmom ulicom mi je bilo jasno zašto je bio izgrađen, sem kao simbol industrijskog doba. Lisabon je kažu izgrađen na sedam brda, a upravo sam jedva dolazio do daha pentrajuči se na jedno, baš iznad tog lifta. Zato ima toliko žičara i tramvaja u starom Lisabonu, jer je geografija kao na skijalištu. Saznajem da se taj deo grada zove Bairro Alto i da je centar šopinga i noćnog života. Nije mi to u tom trenutku bilo toliko interesantno, koliko da se konačno zaravnalo malo i da dolazim ponovo do daha. Tada sam počeo da primećujem interesantne trgove, lepe mozaike, stare tramvaje, koji još rade u gradu. U malim bočnim uličicama vidim i dosta restorana, sa stolovima napolju. Gladan sam, ali sačekaću još malo, da završim sa lutanjem. Izbio sam konačno na jedan veći plato na kome su se nalazili razni umetnici, slikari i prodajne tezge. Sve sa divnim pogledom u pozadini na ostatak grada gde sam shvatio koliko sam se uspeo ispentrati. Tu sam shvatio da je centar Lisabona preveliki i prebrdovit da bih još puno stigao da obiđem. Pre nego što se krenem spuštati morao sam naći vode, jer sam sad već bio na ivici dehidracije od jakog sunca i puno znojenja, još od vožnje. I na tom platou sam našao tačno što mi je trebalo - mali štand na kome je prelepa egzotična devojka pravila voćne sokove/smutije i servirala ih u izdubljenom ananasu. Delovalo je kao fatamorgana, ali je bilo stvarno. Pitam je da nije iz Brazila, kaže ne, njeni su iz Angole. Jasno, u Angoli se kao u bivšoj portugalskoj koloniji i dalje masovno govori portugalski jezik. Brzo sam ispraznio ananas čašu, uzeo par flašica ledene vode i krenuo u povratak nizbrdo. Spuštao sam se strmim putem uz liniju žičare, koja izgleda kao da dolazi s kraja 19. veka. Interesantan kontrast, pošto je samo vozilo žičare potpuno oslikano modernim grafitima. Ceo taj prostor oko žičare je iskorišćen kao ulična galerija, što sa tematskim grafitima, što sa izloženim plakatima i fotografijima. Još sam neko vreme lutao po centru Lisabona, ovoga puta ravnom delu. Grad je ostavio sjajan utisak, delovi grada se dosta razlikuju i sve je puno nekog šarma. Mnoštvo malih uličica, trgova, mozaika. Štošta se nešto dešavalo, a pažnju su mi privukla i kolica prodavca pečenog kestenja. Zar na 35 stepeni ide vruće kestenje? Video sam i dosta parkirališta za motore, gde su bila kad sam se znojio tražeći parking? U blizini sam našao i restoran koji mi se dopao. Tradicionalan portugalski restoran koji, jasno, drže Indijci. Koje sam tradicionalno jelo naručio? Mladu prasetinu sa ražnja! Portugal je drugo mesto na svetu, van Srbije, gde sam našao prasetinu sa ražnja. Prvi je bio na jugu Sardinije gde su isto okretali prasiće i jaganjce na ražnju, samo polutke. Začini su bili nešto drugačiji, vole i da više oprlje kožicu, ali to je, bez ikakve greške, bila mlada prasetina. Sad su mi bili puni i stomak i srce i vreme je da se put nastavi. Cilj je bio udaljen samo oko 40 kilometara na zapad, Cabo da Roca, litica sa svetionikom na Atlanskom okeanu. Najzapadnija tačka kontinentalne Evrope. Zadnji deo puta je bio veoma interesantan, vijugav i krivudav sa lepim pogledom na okean sa zalazećim suncem u pozadini. Užitak su kvarili nešto jači saobraćaj i, posebno, vrlo snažni udari vetra koji su me i sprečili da krenem u poteru i obilazim vozila ispred sebe. Konačno, stigao sam taman pred sam zalazak sunca. Odličan tajming za fotografisanje i ljubazna Poljakinja se ponudila da me slika sa motorom na, za mene, veoma interesantom mestu. Koliko juče sam bio na najjužnijoj tački kontinentalne Evrope, a sada na najzapadnijoj. Bilo je zaista divno mesto za praćenje zalaska sunca. Sve vreme je duvao hladan, snažan vetar koji je uzburkao okean u pozadini i načinio još interesantniju atmosferu. Gledao sam u praznu daljinu znajuči da tamo nema ništa sve do obala Severne Amerike. To sve kreira jedan poseban osećaj izolovanosti. Celo to mesto, litice i pogled na prazan okean me je najviše podsetilo na sam sever Škotske i Irske. Bukirao sam spavanje u Portu, i čekalo me je nekih 350 km noćnog puta. Od momenta kad sam se dokopao autoputa, put je bio relativno jednostavan i miran. Sem što je bio ispresecan čestim, dosadnim punktovima za plaćanje putarine. I što je zahladnelo, morao sam stati da se dodatno obučem. Stigao sam u Porto dosta kasno, posle 11 uveče i teškom mukom našao hotel, majušan u samom centru među uskim uličicama sa kaldrmom. Gde parkirati? U toj ulici nisam mogao, video sam da ima dosta radnji, vrata, izloga. Bilo je par bočnih uličica, još užih, ali me odbila kriva i valovita kaldrma, plus moguće da bih zakrčio prolaz. Nisam želeo da se zamerim lokalcima, pa da sutra imam problema. Da se vratim nazad malo, desno sam video neki parkiran skuter uz zid? Da probamo, ali put je preprečio jedan mlad momak sa sportskim autom iz kojeg je treštala glasna muzika i odmah se okupila neka mladež oko njega. Probaću da dođem sa donje strane. Tu sam upao u lavirint manjih ulica, jednosmernih, nekih prolaznih, a nekih blokiranih. Mrzim kaldrmu, klizava je i neravnomerna, osetio sam koliko je moj motor veliki i težak. Još ovako nervozan i već vrlo umoran, čini se da ima pola tone. Malo je falilo da se par puta preturim u maloj brzini. Ne vredi, odlazio sam sve dalje i dalje, duboki uzdah, nazad na GPS, na glavni put, napravio sam krug i vratio se blizu hotela, ali sa druge strane. Tu sam se nekako uglavio u jednu bočnu ulicu, pored stare barokne katedrale. Put je bio jako uzak, sa tramvajskim šinama koje su izgledale van upotrebe jer je bilo parkiranih vozila tik uz njih. Ja sam se za svaki slučaj pribio skroz uz zid katedrale. Odmah pored katedrale skupio se veliki broj mladih studenata, verovatno slave početak akademske godine, svi u svečanim crnim odorama i odjednom su svi na znak krenuli da bacaju kape u vis. Kako nađu posle svoje, još u tom mraku? Potpuno iscrpljen, nisam bio voljan da dalje istražujem. Vreme je za spavanje. Noć je hladna, morao sam da preturim ormane u sobi da nađem ćebe. Veliki kontrast u odnosu na Španiju.

9. dan (29.09.2021): Marbelja - Sevilja Prva stvar koju sam primetio kroz prozor sobe, čim sam ustao, je da su one građevinske mašine živnule i rade koješta baš tamo gde sam prvo parkirao sinoć. Pretpostavjam da bi prvo pozvali službu da me lepo premeste tamo gde već završe nestašna vozila u Marbelji. Srećom proradio je unutrašnji alarm za opasnost. Stari centar Marbelje mi se odmah jako dopao. Puno jakih boja, interesantne građevine i pre svega ulice popločane mermernim pločama tamno crvene boje. Takođe velika upotreba keramike - ulični brojevi su keramičke pločice, mape, ukrasi, čak i meni u restoranu. Oseća se veliki uticaj orijentalnog stila, što samo dodaje bogatstvu izraza arhitekture. Ulice i balkoni su pune cveća i zelenila, čak su i kante za smeće oslikane, unikatno, svaka je različita. Na više mesta su beli zidovi prekriveni mnoštvom plavih saksija sa cvećem. Dosta ima lepih, prostranih trgova sa fontanama i interesantnim mozaicima. Na jednom takvom trgu ispred stare crkve se okupilo puno policajaca, oficira, svaki u svečanoj uniformi. Vladala je užurbanost, pripremali su se za neku važnu svečanost. Nešto dalje, kod ostataka srednjovekovnih zidina, sreo sam trojicu sa najvišim činovima, kako su uvežbavali jahanje na paradnim konjima. Još uvek se pitam kakav je to važan događaj sledio, međutim vreme je bilo za doručak. Posle kraće šetnje našao sam idealno mesto - tradicionalna čureria (churreria) smeštena na divnom, starom trgu, pored fontane. Pogledao sam šta jedu lokalni ljudi i naručio isti doručak - čuros sa šećerom, tost sa paradajzom i svež ceđeni sok od pomorandže. Zapečen hleb, umočen u maslinovo ulje i preliven sa mlevenim paradajzom (verovatno sa dodatim začinima, recimo biberom) mi se zaista dopao, u svojoj jednostavnosti. Čuros, neka vrsta dugačkog uštipka prženog u dubokom ulju,mi odmah postaje favorit. Najbolji doručak poodavno, svakako. Otišao sam po kupaći i peškir, plaža nije bila daleko. Do nje sam došao preko širokog novijeg bulevara, zaobišavši veliki park i botaničku baštu u kome se, kako sam kasnije saznao, nalazi devet skulptura Salvadora Dalija. Nije mi bilo suđeno da vidim Dalijeve skulpture, makar na ovom putovanju. Plaža je bila lepa, peščana, ali je bilo jasno da je prošla glavna sezona. Voda je bila primetno hladnija nego severnije, posebno kod Taragone. Uživao sam u vodi, brčkajući se. Pažnju mi je privukla mlada devojka u toplesu, u čijoj je blizini, sasvim slučajno, na praznoj plaži, peškire stavilo par momčića. Od garderobe je na sebi imala predimenzionirane silikonske grudi, koje nikad kostim nisu videle (bez tragova sunčanja). Usne su bile jednako predimenzionirane i neprirodne, i izgledale kao da je poljubila Smederevac (izraz mog dobrog prijatelja). Nije se odvajala od telefona, stalno praveći autoportrete (ne volim izraz “selfi”) i pišući neke poruke. Izgleda da sam ostario mnogo za ovo novo, moderno doba, pošto baš ništa tu privlačno nisam video. Samo uz mnogo ironije mogućnost da je ispod sve te plastike nekad bila lepa, ali nesigurna mlada devojka. Krećem dalje na put. Glavni cilj je Tarifa, najjužnija tačka kontinentalne Evrope, 40 km zapadno od Gibraltara (za koji sam ranije mislio da je najbliže Africi, ali nije). Nisam bio siguran da li ću svraćati na Gibraltar, bojao sam se da nemam dovoljno vremena, ali mi je u kratkom razgovoru bliski prijatelj upitao “Jesi li blesav, ako sad ne odeš, kada ćeš?”. Krenuo sam tako ka Gibraltaru, i ubrzo se videla na horizontu čuvena Gibraltarska stena. Bio je vrlo topao, vruć dan, dosta sam se znojio ispod sve opreme i malo je falilo da padnem na jednom kružnom toku, tik pred Gibraltar. Prilazio sam sa zapadne strane i posle tog malog incidenta u kružnom toku stao pored puta da se malo priberem i osmotrim čuvenu stenu. Dok sam pravio par fotografija, stena mi je iz tog ugla delovala jako poznato i brzo se lampica upalila - izgledala je skoro potpuno isto kao crtež iz romana Mali Princ od Sent Egziperija. Čuveni šešir, odnosno piton koji je progutao slona. Da li je Sent Egziperi ikad bio na Gibraltaru, pomislio sam, možda se tu ta ideja i rodila? Brzo sam stigao do pasoške kontrole. Ah, divne posledice Bregzita, pošto je Gibraltar i dalje deo Velike Britanije i sada više nije u EU. Hiljade radnika svaki dan dolazi iz Španije svako jutro na posao u Gibraltar i sada bi trebalo da prođu kroz pasošku kontrolu na ulazu i na izlazu. Srećom, potpisali su neki sporazum da je dovoljan samo lična karta, ali opet je kontrola tu. Dokumenta sam spremio i kontrola je bila brza, ali onda nailazim na duži red i probijam se napred do veće grupe skutera. Tu sam shvatio da se red nije napravio zbog nove pasoške kontrole, već da je rampa spuštena, čekali smo poletanje jednog manjeg aviona. Gibraltar je toliko kompaktan i brdovit, da je jedino mesto za aerodrom bilo na samom prilazu, poprečno. Od ulaska i pasoške kontrole put dalje vodi bukvalno preko aerodromske piste. Prva stvar koju sam doživeo je saobraćajna gužva, ima dosta vozila na malom prostoru, a postaje sve toplije i toplije, dobro preko 30 stepeni već. Zato sam prvo stao na jednoj pumpi u centru, da skinem jaknu i spakujem je u kofer, podvrnem nogavice. Dalje nastavljam u majci, kršim donekle bezbednosne mere, da se uvek nosi zašitna jakna, ali pri ovakvoj vrućini je riskantnije da se kuvam i preznojavam, a i ne kreće se okolo puno brzo. Krenuo sam dalje i zastao pored jednog velikog vojnog bunkera, iz sredine 19-og veka. Nije ni čudo, ceo Gibraltar je najviše u Ujedinjenom Kraljevstvu i imao ulogu jednog ogromnog vojnog utvrđenja. Uputio sam se dalje na sam jug poluostrva do “Europa Point” gde se nalazi grandiozna nova bela džamija, kažu jedna od najvećih u ne muslimanskim zemljama. Tu sam se parkirao i prošetao do starog svetionika iz 19. veka. Kažu da se odatle po vedrom vremenu može nazreti obala Maroka i Atlas planine. Sad nije moglo, ali je zato bilo nekoliko ogromnih kontejnerskih brodova na horizontu, koji su podsećali na važnost gibraltarske luke. Sledeće sam posetio interesantan muzej sa topom od 100 tona s kraja 19-og veka. Muzej je mali, ali vrlo lepo dizajniran i uspešno me vraća na kratko u ta stara vremena i demonstrira koliko je s tadašnjom tehnologijom bilo teško baratati sa projektilima od 450 mm teškim oko tone. Srećom, top nije nikad bio u pravoj ratnoj upotrebi. Navratio sam do samog centra grada u kratku šetnju i osetio se odmah kao da sam kročio u Englesku. Takva su bili i arhitektura i atmosfera, pabovi, engleski čaj, okolo se čuo engleski jezik. Jedino je odavala vožnja po putevima sa desne strane. I klima, jasno, sa jakim suncem i bez kiše na vidiku. Dosta je bilo Velike Britanije, vraćam se nazad u Španiju, idem ka pomenutoj Tarifi. Tu sam se parkirao na samom kraju poluostrva, tik ispred nasipa koji ga povezuje sa malim kružnim ostrvom, koje je zatvoreno za posetioce usled vojnog prisustva. Tu sam zastao ispred malog metalnog znaka koji najavljuje Atlanski okean. I zaista, sa leve strane je mala ušuškana peščana plaža, koja je zapravo poslednja (ili prva) plaža u Mediteranu, a sa desne je široka i dugačka prva plaža Atlantika. Atlanska strana je bila puna kajt surfera (sa zmajevima), koji su uživali u jakom vetru i izvodili razne vratolomije. Nisam mogao da odolim, posle dugog i toplog dana na motoru, a da se ne okupam u najzapadnijoj plaži Mediterana. Voda je bila još hladnija nego u Marbelji i definitivno se oseća da je Atlantik, bukvalno, iza ćoška. Ali uživanje je bilo pravo, prijalo je rashladiti se. Sledeća stanica - Kadiz. Kadiz je jedan od najstarijih stalno naseljenih gradova ne samo u Španiji, već u celoj Zapadnoj Evropi, osnovan još od strane Feničana u 8 veku p.n.e. Stigao sam u grad nešto posle 7 uveče i dosta mi je vremena trebalo da nađem pravo mesto za parking. Ne zbog bojazni od kazni za parkiranje (toga nema toliko puno van Norveške), već da se odabere dobro mesto kao polazna tačka za obilazak. Nisam u dobroj formi i ne mogu ni brzo ni dugo da hodam, pa je bitno odakle se krene. Stvar su otežavale stare i uske jednosmerne ulice u starom centru. Sve su delovale isto, trebalo je dosta stajanja i konsultovanja sa GPS-om, koji nije uvek bio precizan, posebno u vezi jednosmernih ulica, a i baterija telefona se opasno ispraznila. Konačno sam se skrasio kod stare pijace, blizu katedrale. Kadiz je zaista lep i vrlo egzotičan. Arhitektura i duh grada oslikavaju dugu i šarenu prošlost, od Feničana, preko Rimljana i Islamskog uticaja, do Baroka. Prošetao sam se najviše južnim delom centra, prisustvovao foto sesiji venčanja kod katedrale i muvao se starim ulicama uživajući u atmosferi. Međutim, vreme je bilo da se krene dalje, bio sam jako umoran i gladan, a želeo sam da zanoćim u Sevilji, da se malo vratim na neki planirani tajming. Baterija je već bila skoro prazna i da bi se dopunila, trebalo je nastaviti vožnju. Tako je otpao severni deo starog centra i odlazim iz Kadiza, iako punog srca, sa osećajem da sam ga mogao malo više obići i doživeti. Noćenje sam bukirao u centru Sevilje i do grada sam stigao relativno brzo. Dok sam vozio razmišljao sam ponovo kako cela južna Španija nekako lepo miriše i to malo drugačije, od regije do regije. Lokalno cveće i rastinje, verovatno. Hostel je bio možda i previše centralno, u sred velike centralne pešačke zone Sevilje, gde parkirati? Malo dalje je bilo i parkinga za dvotočkaše, a i nekih ostavljenih uz zid i slično, ali ne i u samom centru. Mnogo se više dopušta motorima i jednostavnije je parkirati se, ali da ne ispitujemo baš granice. Prvo sam se parkirao malo dalje, ali posle vratio i preparkirao već dovoljno blizu, na poseban parking za motore. Sad je već kasno i prilično sam gladan. Ostavio sam stvari i krenuo u šetnju severnim delom centra, ali nigde restorana, samo zatvoreni butici. Napravio sam priličan krug, vratio se i prošao pored hostela. Konačno, malo samo dalje nalazim jedan otvoreni bistro. Tapas i jedno ono “letnje vino”. Više nego dovoljno za večeras.

8. dan (28.09.2021): Altea - Marbelja Altea ima lepu promenadu uz more i divan stari gradić na brdu. Plaža je široka, od oblutaka, i pored nje ide široko šetalište pod palmama sa povremenim velikim kružnim proširenjima (za koje nikako nisam shvatio čemu služe, nemaju izlaz na plažu, možda u sezoni služe kao bašte restorana). Podseća me sve najviše na Francusku, Nicu recimo, drugačiji utisak dosta od Denje. Za kupanje će biti vremena nešto kasnije, dok malo otopli, a sad ide napad na brdo u središtu mesta, na čijem vrhu se nalazi stari grad. Imam utisak da do starog grada ima hiljade stepenika, idem polako, povremeno zastajkujem i odmaram, ali vredno je bilo truda. Delovalo je kao da sam otišao u neko skroz drugo mesto, ili čak drugu zemlju. Sve su zgrade bele, ulice jako uske i često formirane od mozaika crnih i belih oblutaka. Nigde nikoga, mogu u miru da istražujem. Zainteresovano posmatram kako jedan dostavljač uskom ulicom, kaldrmom, spretno unazad i uzbrdo manevriše vozilom radi istovara gasa. Potreba je zaista majka veštine. Stari grad Altee je lep, interesantan, egzotičan. Lepa stara crkva, interesantna bakarna skulptura bika u stilu Kubizma i - Korto Malteze na jednim roletnama u beloj zgradi sa plavim vratima i prozorom. Izuzetno prikladno, prosto mogu da ga zamislim kako se šeta ovim uskim ulicama u potrazi za avanturama. Vreme je za kupanje. Plaže su uglavnom zatvorene zbog nekog renoviranja, ali nalazim jednu blizu od sitnog kamenja. U moru ima dosta trave i algi, ali je toplo, slano, ugodno, prijatno posle pentranja do starog grada. Izlazeći iz mesta video sam ostatke Mavarskih zidina, podsećaju kako burnu i interesantnu istoriju imaju ovi predeli. Zaputio sam se dalje ka Almeriji, u Andaluziji. Razmišljao sam i o Mursiji, ali pošto sam nešto kasnije krenuo, odlučio sam da hoću da pređem malo više do sledećeg stajanja. Put je bio odličan, dobar asfalt, blago vijugav, da drži pažnju i interesovanje u vožnji. Vozi se generalno nešto sporije nego u Italiji i Francuskoj. Pored puta ima puno manjih brežuljaka, prekrivenih osušenom, prašnjavom zemljom, povremenim žbunovima i posuti krupnim kamenjem. Na nekim brežuljcima usred ničega primećujem jasne tragove guma, pravo preko vrhova. Nagađam da su to možda omiljena mesta lokalcima na enduro motorima i kvadovima. Na jednoj pumpi sam proverio nivo ulja i dosuo pola litre, taman koliko sam imao u kantici. Parkirao sam u Almeriji, tik iznad katedrale. Presvlačim se i razmišljam da mi se ne tegli jakna okolo, kao u Valensiji. Odlučujem da čizme smestim pored motora, onda ima mesta i za jaknu. To se ispostavilo kao dobra ideja. Katedrala je stara, rustična, ali bitno drugačija od baroknih crkava na severu Španije. Saznajem da je prvobitno tu bila džamija, konvertovana u crkvu, porušenu, pa ponovo izgrađenu i da su neke stare zidine ostale. Uopšte se oseća drugačija arhitektura u Almeriji. Nije ni čudo obzirom da su grad osnovali Mavari, Muslimanski osvajači Iberijskog poluostrva, u 10-om veku. Možda su bili osvajači Iberije, ali su u ovom gradu bili osnivači, a osvajači su stigli kasnije. Građevine su interesantne, drugačije, neke sa dosta jarkih boja, koje im pristaju. Većina njih je nastala posle dolaska hrišćana, ali se oseća kulturno nasleđe prvobitnih graditelja. U šetnji nailazim i na muzej gitare, na žalost zatvoren, kao i na široka i čvornovata debla prastarih drveća fikusa, koja sigurno svašta pamte. Na kraju sam stigao da obiđem i impresivne kule i zidine Alkazabe, utvrđenja koje je štitilo grad od osnivanja do srednjeg veka. Nastavljam put dalje, pod utiskom da Almerija ima još dosta toga da ponudi. Još pre Almerije sam primetio ogroman broj plastenika uz put. Sada se to povećalo i na kraju pretvorilo u cele ogromne njive, kompletno u staklenicima, posebno kad sam prolazio kroz El Ehido (El Ejido), malo van Almerije. Plastično more se prostiralo dokle god mi je pogled dosezao. Ispostavlja se da je taj tip agrikulture tipičan za taj kraj (https://en.wikipedia.org/wiki/Intensive_farming_in_Almería), sa preko 26000 hektara pod plastenicima. Toliko ih ima da čak utiču i na lokalnu klimu (https://geographyfieldwork.com/AlmeriaClimateChange.htm). Plastenici održavaju toplotu i vlažnost, što olakšava navodnjavanje inače suve i žedne zemlje. Primetio sam i kako se ljudi bore da još povećaju broj staklenika, usecajući široke stepenice u brda. Sledeća stanica - Malaga. Ovog puta sam lako našao put do samog centra i omiljenog mi parkiranja - u velikoj grupi drugih motora i skutera. Malaga je jedan od najstarijih gradova u Španiji, osnovana davno od strane Feničana. Lutao sam lepim ulicama velikim istorijskim pešačkim centrom između brojnih širokih i prostranih trgova. Lepe i noću dobro osvetljene zgrade i ugodna atmosfera. Brojne bašte restorana su bile pune gostiju, iako je bio utorak uveče. Vreme je bilo da se nešto pojede i posle kraćeg lutanja, izbor je pao na jednostavni tapas restoran tik uz Alkazabu (reč alkazaba na arapskom označava utvrđenje) i rimski teatar. Iznad na brdu su se snažno osvetljene sijale odlično očuvane zidine i stari zamak. Posle večere put me je proveo i pored Pikasovog muzeja (on je rođen u Malagi). Šteta što muzeji nisu otvoreni tako do kasno kao i restorani. Na putu do motora sam svratio i na par kugli sladoleda. Interesantno, nisu imali Malagu. Tik pored mog BMW-a parkiran jedan njegov zemljak i vršnjak, R1150GS, takođe putnik iz daleka. Zbogom Malago, voleo bih te opet posetiti, na malo više vremena. Noćas se spava u Marbelji, nije daleko. Brzo stižem i parkiram na ulici, tačno preko puta malog hostela, iza nekih građevinskih mašina. Uzimam ključ, smeštam se u sobu, međutim, ne sviđa mi se gde sam parkirao, izlazim da preparkiram skroz okolo, pa opet na kraju samo 20 metara dalje, iza pešačkog prolaza. Odmah pored je mali restoran, lokalci cirkaju. Kasno je za šetnju, sedam i tražim sangriju. Ništa od toga, sangriju prodaju samo u većim količinama, a ubrzo i zatvaraju. Konobar mi preporučuje “letnje vino”, crno vino sa limunadom i puno leda. Kad sam ga probao, brzo sam naručio još jednu čašu, za svaki slučaj, pre nego što zatvore. Kraj dugačkog dana, vreme je za spavanje.