Da potvrdim i ja tvoju tvrdnju, jednom fotografijom sa vrha (Septembar 2020 Bobotov Kuk) Što se tiče par tih "opasnih" deonica, taman dovoljno za one koje se prvi put hvataju za uže... Veliki pozdrav @DjordjeMijailovic

Nepunih 1000km pređenih sa Mitas Touring Force. Za sada prezadovoljan odnosom uloženo-dobijeno. Imam jednu nedoumicu vezano za pritisak u gumama. Service manual kaže: Ja solo sa opremom imam 95kg, što je skoro na granici. Da li biti isključiv i na osnovu proste matematike držati pritisak 2.5 & 2.9? Inače nisam zahtevan vozač po pitanju obaranja, itd.

Isti komentar imao sam i ja, koliko oduzme vremena za pisanje "samo jednog dana". Ali mišljenja sam da vredi pisati dok je taj osmeh na licu! Držim palčeve da nastaviš dalje sa pisanjem, bilo bi šteta ostaviti nas da čekamo tvoj povratak

Pratim! Dobar početak

Sa izleta

Danas osvežen sa novim filterom vazduha i svećicama. Svećice planirao da uzmem iridijumske preko prijatelja iz Louis-a, a kao za inat kada je otišao tamo imali su samo tri na stanju. Tako da su stavljene NGK CR9E. Inače, ponuda iz Barela je 1400din/kom, a u Louis-u 5.99€/kom

@petar_lord Hvala kolega. Fotografije su od Xiaomi Mi 9. Većina fotografija je iz pokreta. Ali svakako na brzini preko 100kmh to ne važi.

@Nesa-St Put je odličan, dobar asfalt tokom čitave deonice. Najgori deo puta je upravo ovaj koji je napisao Forsberg, ali to je kratka deonica

Apsolutno ništa. Samo nemojte da pominjete na CG granici da idete u AL. To im ne prija

Zdravo kolega. Mislim da ne bi pravili nikakav problem. Možda nije loše da prijaviš i samo tranzit, jer se ti svakako vraćao isti dan. Ja sam se vratio iz Albanije pre dva dana (išao ponovo do Sarande ovog puta autom) sve je prošlo bez ikakvih problema. SRB-BIH-CG-AL-MKD-SRB.

Zeleni karton je obavezan. Pre dvadeset dana išao sam motorom, a sada sam upravo ponovo u Albaniji ali autom. Zeleni karton je prvo što su mi tražili na granici.

Danas Mitas Touring Force DID 520VX3 (matica prednjeg lančanika ipak će sačekati neku drugu zamenu, još uvek je dobra). Videćemo kako će se pokazati pneumatici

Moja preporuka ako se već prolazi ovim putem da se svrati u Seoski turizam Ziličina (Rogatica). Raj na zemlji, dobra klopa, smeštaj sasvim dobar u prirodi. Cene smešne...

U Makedoniji jesu obavezne maske i na otvorenom. Sve je bilo otvoreno do 23h kada smo mi bili. Verovatno će se i to brzo promeniti, u smislu popuštanja mera.

Aplikacija je stvarno spas. Ne pamtim kad sam išao da platim unutra. Nekad na motoru to toliko brzo odradim, izgleda kao da bežim

Evre smo menjali na svim mestima. Moja preporuka je izbegavati samo benzinske pumpe, tu baš vole da smanje kurs. Inače u restoranu i menjačnici dobijali smo isti kurs. (122leka za 10eura). Što se tiče roaminga, mi smo uzimali preko Telenora 1GB za 499din. To je najisplativije. Mislim da je MTS najskuplji sa nekih 1499din za 1GB. A1 (VIP) oko 800din za 1GB. Svi ugostiteljski objekti imaju naravno Wi-fi.

Takođe ne treba ništa

Covid tema ne postoji u Albaniji Na granici traže samo zeleni karton, i to je to.

Pratim, prošao tim putem pre 7 dana. Samo napred!

Cena benzina u Albaniji trenutno

Izvini možda sam i ja napravio grešku. Računica je glasila ovako. 2300km 23 sipanja za 100 pređenih kilometara. 5l prosečno na 100 pređenih kilometara. Računao sam prosečnu cenu goriva 1.3e (1.3*120=156 RSD). 23*5*1.3=149.5eura Putarina Makedonija približno 5e. Srbija 750RSD

Hvala! Iz tvojih usta u Božije uši

Potrudićemo se onda da ne žulja Tropkovi goriva i putarina kroz Makedoniju i Srbiju 160e. Troškovi smeštaja za 5 noćenja sa doručkom 120e. Troškovi večera i hrane u restoranima 110e. Propratni dnevni troškovi u marketu 50e. Ukupno 440e. Napomena: Plaže na koje smo mi išli su bile u fazi priroeme. Nismo plaćali ležaljke. Piće smo nosili. Što se tiče ishrane, imali smo doručak u smeštaju a predveče ručali negde napolju.

Dan 7 Petak Poslednje jutro na proputovanju. Kao po običaju ustajemo rano. Neobično, ali prvi put na putovanju, imamo smeštaj u samom centru grada. Na betonu. Nekako, prijatnije je biti u prirodi, barem za mene. Sam pogled iz apartmana ujutru ne obećava mnogo. Kiša pada. Prema prognozi, prestaće oko 08h. Plan je da nakon doručka krenemo put Beograda. Tražimo gde nešto pojesti za doručak. Glavna stavka u filteru tokom pretrage je da bude otvoreno oko 08h. Pronalazimo mesto koje počinje sa radom od 07:30h. To je to što nama treba. Iskoristićemo jutro i za dodatni obilazak centra grada. Vreme se totalno menja. Sunce. Odlično. Odlučujemo se za malo moderniji doručak ovog puta Hrana je bila fantastična. S obzirom na novonastalu situaciju po pitanju virusa, sami sebe služite Podržavamo, uživamo, i vrlo brzo napuštamo lokaciju. Moram napomenuti da smo se u Albaniji totalni odvikli od nošenja maski. Nastavljamo šetnju u centru grada Dolazimo i do stare čaršije Interesantan detalj, jelka u našem stilu, ali nije novogodišnja. Ovo slika je već "must have" u svakom gradu. Da smo ovo ranije videli, verovatno bi rezervisali I za sam kraj obilaska, malo umetnosti. Vraćamo se u apartman. Stvari su već spremne. Nema detaljnog plana, pravac je jasan. Direktno za Beograd. Prirpemamo se za polazak. Gorivo sipaćemo neposredno pred sam granični prelaz. Sledeće stajalište Nais u Nišu. Sledeće, i poslednje, Beograd-Voždovac. Vreme nam ide za sada u prilog. Nešto manje od 50 pređenih kilometara i stižemo do granice. Dva minuta stajali smo u prazno ispred rampe na "starom" makedonskom graničnom prelazu. Da nije prošao vranjanac i mahnuo da nastavimo dalje, mi bi smo i dalje stajali ispred znaka stop. Ok, ovo ne smatram kao našu glupost, već glupost ljudi koji su to obeležili na način, da čovek poštujući saobraćajne znakove stoji tamo kao... Nastavljamo dalje i vidimo da su makedonska i granica Srbije povezane. Par automobila je bilo ispred nas, odlučujemo da sačekamo u koloni, nećemo preticati. Skinuli smo samo kacige. Prilazimo kućici. Unutra raspoloženi makedonac. Prvo šta pita je: -Koliko ide? Ja kažem ide uvek po ograničenju -On se slatko nasmejao, i pitao jel može preko 180? Kažem da može ali možda neki drugi put, ovaj ne. Poželeo nam je srećan put. Doviđenja. Ugašen motor na nogama guram do naše granice. Ne želim da im bruji ispred radnog mesta dok čekam. Tu nas čeka raspoloženi službenik naših organa reda. Pitao nas je da odakle idemo, nakon odgovora iz Albanije, čestitao nam je. Srećan put i pozdrav. Vrlo kratko i jasno. Nastavljamo. Fino je bilo ući u našu zemlju. Koliko sve deluje jednostavnije. Ma sada i neka pukne guma, neka se desi šta god treba, sve deluje lakše. Više me nije briga. Stižemo i do znaka da je uskoro naplatna rampa. Odlično, nije kao u Makedoniji na svakih 30km stani, plati euro pa nastavi dalje. I tako opet. Još ovo jedno stajanje i sledeće Bubanj potok, barem po tom pitanju. Međutim, prilazimo naplatnoj rampi. Polako usporavamo. Nekako volim da u takvim situacijama usporim potpuno sa menjačem (motornim kočenjem). Odjednom, vidim saobraćajnog policajca kako prelazi sa suprotne strane autoputa i zaustavlja nas (maše palicom). Mislim se u sebi šta se sad desilo. Prođosmo skoro 2000km i sad baš da me zaustavi kod nas, i to na autoputu. Sa strane vidim da je policajac bio na motoru. Uredno zaustavljam motor. Odmah ga i gasim jer imam antifon čepiće, ne želim neprijatnosti ako treba da ponovi pitanje. Prilazi nam: -Dobar dan Dobar dan -Odakle idete gospodo Idemo iz Albanije (mislim se u sebi daleko smo mi od gospode kojoj se ti obraćaš) -Vaša dokumenta molim, vozačku dozvolu i saobraćajnu. U tom trenutku kažem Ivani ajde siđi sa motora jer će mi trebati vremena da nađem dozvolu. Čim je ona sišla sa motora, on počinje da maše palicom u smeru ka "Beogradu", i kaže: -Ajde vozi. Ja mu kažem izvinite ali vas stvarno ne razumem (ja i dalje otkopčavam tank torbu da pronađem dozvolu). -Ma vozi sve je uredu Ja mu odgovaram: JEBOTE, toliko sam se iscimao i mislim šta sad hoćete od mene (poludeo sam) -Nema potrebe takvi kao vi da se brinu, pun gas i srećan put (šta god to značilo) Hvala. Predahnuo sam. Nastavljamo dalje. Zaboravljam na to. Kada smo prošli naplatnu rampu, imamo još otprilike 3h vožnje. Nikad toliko dugo nisam vozio u komadu na autoputu. (Najduža relacija do sada Beograd-Pirot). Inače izbegavamo maksimalno autoput jer je manje-više dosadno. Ovog puta nije. Imam taman dovoljno vremena da razmislim o svemu: -Prvom putovanju do mora motorom -Prvo putovanje preko 2000km -Prvi put u Albaniji -Vožnja po takvoj nedođiji -I mnoštvo drugih stvari... Bio je to poseban trenutak za mene. Dosta emotivan. Do pre dve godine nisam ni sanjao o motoru. Nisam imao ni dozvolu. Nisam imao ni jedan uslov da uopšte krenem u sve to. Ustvari, osim jednog, veliku želju... Vreme znamo da je promenljivo. Očekujemo da nas susretne i kiša. Na svu sreću prolazimo kroz pljusak samo nedaleko od Niša, koji je trajao svega par minuta. Inače, sa nemam iskustva sa vožnjom po kiši, ali smo bili psihički spremni i to da proživimo. Stajemo na prvu pauzu. Gazprom pumpa na Naisu. Prethodno sam do čepa napunio gorivo u Makedoniji, kako bih proverio potrošnju i na autoputu. Prema prostoj osnovnoj jednačini iz fizike, računica kaže 5.05l na 100 pređenih kilometara (Prosečna brzina je približno 130kmh, sa par kraćih preticanja koja su prelazila tu brojku). Odlično. Bez ikakvih problema, stižemo i do Bubanj potoka. Za mene to već znači da sam u Beogradu. Čitajući razne forume, zaključio sam da se upravo u tom tenutku ljudima desi neki peh (nedaleko od kuće u odnosu na toliko, prethodno, pređenih kilometara). Ja dodatno usporavam. Brzina ne prelazi 100kmh, ali imam strpljenja. Hajde da ovo završimo kako dolikuje. Eto nas, isključenje za Dušanovac i tu smo. Ispred zgrade dolazi i do snažnog zagrljaja. Uspeli smo! Zahvaljujemo se jedan drugome na nezaboravnom putovanju. Razumevanju i podršci. Sortiramo stvari. Jedno je jasno, sve stvari moraju da prođu kroz mašinu. Dok glavni rukovodilac programa pranja vrši navedenu operacije, ja se spremam da odem i posvetim pažnju, mašini, koja nas je vozila kroz sve gore navedno. Sledi detaljno pranje, čišćenje, odmašćivanje. Nakon toga izgled ovako. Sve po zasluzi. Kao što sam prethodnog dana napisao, jasno je da su pneumatici sada konačno gotovi. Ako smem da kažem, upravo ova guma je prevezla prema računici oko 15000km (80% vremena nas dvoje na motoru). Ja koji do sada nikada nisam imao iskustva sa moto gumama (isključivo sa auto gumama) mišljenja sam bio da je to malo. Istraživajući, shvatim da je to i više nego dovoljno. Prezadovoljan motorom na proputovanju. Nosio nas je dostojanstveno. Ukupno pređenih nešto više od 2300km. Dosta opterećen, s obzirom da nismo baš tanki . Prosečna potrošnja tačno 5l na 100 pređenih kilometara tokom putovanja. I sa time prezadovoljan. Lanac i lančanici novi su već stilgi. Gume stižu sredinom sledeće nedelje. Vredi nagraditi našeg "Šarca". Dolazimo i do kraja. Zaključak: 7 dana (5 noćenja). Pređenih nešto više od 2300km. 4 zemlje (Srbija, Crna Gora, Albanija, Makedonija). Pretežno planinski predeli. Što se Albanije tiče, mišljenje mi je podeljeno. Ako bi me pitali da li bih išao ponovo, odgovor je DA. Da li bih svima preporučio da idu, odgovor je NE. Mišljenja sam da je Albanija, trenutno, destinacija koju će dosta ljudi posetiti, pogotovo u ovoj godini. Mi smo obišli Albaniju u trenutku kada nema nigde nikoga. Nema turista. Nema gužvi u saobraćaju (osim u Tirani). Traju predsezonske pripreme. Vrše se radovi. To znači da smo bili sami na plaži, skoro sami na putu, u smeštaju birali apartmane koje mi želimo, rezervisali apartman danas za danas, ručali u restoranima i imali za konobare većinom vlasnike pomenutih restorana jer sezonski radnici nisu još uvek stilgi.. Želim da kažem da je po meni, Albanija trenutno mala da primi sve ljude koji su zainteresovani da idu i vide sve to u sezoni. Plaže su male, a one ekstremno lepe na koje smo mi išli su i dosta nepristupačne. Ne vidim mesta za parking. Lepa iskustva koja mi nosimo od ugostitelja, ne znam da li će uspeti da potvrde u sezoni. Da me niko ne shvati pogrešno, mi smo dobili mnogo mnogo više nego što smo očekivali. Želim samo da napravite razliku između ovog putovanja i "putovanja na more". Ovo je bilo proputovanje sa odlaskom na more. Tu treba napraviti razliku (najlepše za mene je bilo vreme provedeno u putu ka moru i povratku sa mora). Još jedna bitna napomena. Posadu čine: Dve mlade osobe. Dvoje avanturista. Dva elektro inženjera. Dva bika u horoskopu. Greške u tekstu, kako pravopisne i gramatičke, nemojte uzimati u obzir. Kod mene je samo jasno da je 1+1=2. Hvala vam na lepim komentarima. Podršci i razumevanju. Nadam se uskoro, novom, boljem, dužem, i detaljnijem putopisu. Do sledećeg puta

Dan 6 Četvrtak Poslednje jutro u Albaniji. Budimo se rano, spremamo čaj. Kreće pripremanje stvari za put. Danas se približavamo Beogradu. Plan je krenuti iz Sarande ići do Pogradeca (Djirokastre, Telepenë, Përmet, Leskovik, Erseke, Korçë). Dalje nastavak do Ohrida gde bi pravili pauzu za ručak. Nakon toga pravac Skoplje, gde ćemo rezervisati smeštaj. Odlučili smo se za ovo jer je vremenska prognoza za Srbiju svakako loša, konstantno padavine. Mogućnost je da će biti manje padavina u petak. Dok sa druge strane, u Makedoniji je planirano lepo vreme za četvrtak i petak, želimo to da iskoristimo. S obzirom da nikad nismo bili u Makedoniji, stvar je jasna. Približiti se Srbiji što više, pa onda Bože moj, po autuput i gas. Neposredno pred doručak, stvari su već spakovane. Ja spuštam top case i tank torbu. Nameštam na motor, i vršim brzu proveru ulja, rashladne tečnosti i guma. Primećujem da su gume baš pretrpele promenu tokom ovog putovanja. Da budem iskren, i mi smo se malo opustili. Pogotovo tokom dolaska, putem SH20, znate ono kada se svežu 2-3 uzastopne desne-leve krivine unapred pregledne. Gde kada idete rotaciju iz jedne u drugu nekako prednji kraj kao da po malo "lebdi". E pa to nam se svidelo, jer do sada nismo baš to pokušavali. Mislim da to daje i rezultata. Zaključak, nazad idemo pažljivo i polako, pamet u glavu. Domaćin po dogovoru, donosi doručak u zakazano vreme Diskutujemo sa njim da je doručak previše obilan. Dao nam je i obrazloženje da to rade upravo iz razloga što ljudi u sezoni doručkuju i idu na plažu celi dan. Puno im znači jak i dobar doručak. Poštujemo i podržavamo. Nama je danas isto potreban, ne za plažu, već za krstarenje od otprilike 530km. Put nam nije poznat, nismo želeli nipošto da se vraćamo istim putem kao što smo došli. Na osnovu mapa vidimo da do Korçë ima 250km, dosta krivudavog puta. Navigacija kaže 6h 30min za to, a meni nekako deluje previše. Pozdravljamo se sa domaćinima. Stvarno imamo sve reči hvala. Ljubazni, pažljivi, jednom rečju savršeni. Dolazi i do po malo emotivnog trenutka, gde razmenjujemo brojeve telefona i njihova molba da se javimo kad stignemo. Jer ipak kako kažu, mi smo godina skoro kao njihov sin, brinuli bi ako se ne javimo ili ne daj Bože da nam se nešto desi. Hvala im i na tome, to nam puno govori. Uredu, polećemo. Polazimo istim putemo kao za Blue Eye, odnosno pratimo put za Djirokastru. Vreme sunčano promenljivo. Temperatura za vožnju idealna. Oblaci su sve prisutniji. Krenuli smo sa usponom. Put kroz planinu sa dosta ulegnuća. Nije za jak tempo, već za sporiji ritam uz pojačanu opreznost. Krećemo polako spust sa planine, u kotlinu. Kada naiđe šleper, imate osećaj da ste u jednosmernoj ulici u pogrešnom smeru. Razumemo i nijh, trudim se da ja pustim njima prednost. Izlazimo na deonicu puta SH4 (od mesta Jorcgucat do Telepenë). Pratimo put za Djirokastru. Kolovozne trake su dosta široke, prelepi pejzaži. Hvatamo jači tempo. Prolazimo pored dve patrole, ne obraćaju pažnju na nas. Nakon skretanja sa puta SH4, na put SH75 stvari se drastično menjaju (prelaz preko mosta Ura e Leklit) Put postaje duplo uži. Vozi se konstantno uz reku Drinos. Smenjuju se dobar i loš asfalt, ali sve je više onog lošijeg. Jedino šta postoje neuporedivo bolje, je priroda. Šlep služba aktivna. On njih šlepa ujutru, one njega popodne... Prvi put se pojavljuje deonica bez asfalta. Ubrzo vidimo da su tu radovi na putu. Odlično, razumem da je i SH20 je nekad trebalo srediti. Nadam se kroz koju godinu još jedna atrakcija po pitanju krivinarenja. Mi usporavamo. Bilo je prisutno i malo nervoze u jednom trenutku. Sva sreća pa ovi moderni automobili sami znaju u milimetar da se provuku, inače, bio bi ili zastoj ili možda čak i razmena nekulturnih reči. (mi smo samo posmatrači koji imaju dovoljno mesta za prolaz) U jednom trenutku pitam se zašto mi uvek moramo nešto posebno da istražujemo. Što ne idemo kao normalan svet. Odgovori sami dolaze u vidu slika Polako se bližimo pređenom 150-om kilometru, vreme provedeno na motoru već 2h30min. Tempo dosta opada. Stanje puta nikako se ne popravlja. Vozila ima slabo na putu, tek prođe po neko na svakih desetak minuta. Po svemu sudeći biće ovo baš dugo putovanje. Taman pomisliš e dosta je bilo lošeg puta, kreće odličan asfalt, kada ono to samo traje 100 metara. I tako u krug. Na trenutak su krenule neke negativne misli da prolaze kroz glavu. Hiljadu nekih malih pitanja. Kada ćemo stići. Da li će nas uhvatiti kiša. Ne mogu da ubrzam imam osećaj da ću upropastiti motor. Šta ako se nešto desi, ako pukne guma, itd. Shvatim vrlo brzo da je to prirodna reakcija. Izlazimo iz zone komfora. Nije više sve tako jednostavno, a ustvari kada malo bolje pogledaš jeste. Gde su sada naši stavovi kako smo mi veliki avanturisti? Pa evo nam je velika prilika da se u to i uverimo. Samo se prepusti i uživaj, to ponavljam sebi više puta. Tempo prilagođavamo stanju na putu i naravno ostalim učesnicima u saobraćaju. Ulazimo dublje u borovu šumu. Temperatura je dosta opala. Lakše se diše. Neverovatan opuštajući vazduh. Vreme je da se malo zaustavimo i uhvatimo horizontalu pored puta. Ruke i noge su već malo utrnule. Nastavljamo dalje. Po deseti put se spuštamo i penjemo uz planinu. Žao mi je što nemam podatak o visinskoj razlici koju pravimo. Priroda je nestvarna. Prosto oči su nam sad na ovo navikle, kao da je to nešto svakodnevno. Oblaci su sve tamniji i bliži nama. Nailazimo na deo kolovoza koji je mokar. Nadamo se da nas još i kiša ne uhvati. Daleko smo još oko 40min do Korçë, nakon toga sigurno ide bolji i brži put. Kraj lošeg puta. Dolazimo do puta SH3. Ubrzavamo tempo. Bežimo od kiše. I eto ga. Ponovo more, samo ovog puta Ohridsko. Spuštamo se u Pogradec. Iako je planirana pauza za ručak na Ohridu, svraćamo neposredno ispred granice da potrošimo nešto siće koja nam je ostala. Šta drugo poručiti, nego nešto slatko, da upotpuni i stavi tačku na naše prvo putovanje po Albaniji. Trilece, sa pogledom na Ohridsko jezero. Daleko smo od granice 1 kilometar. Pripremamo sva dokumenta da tamo ne pravimo red. Krećemo. Stižemo do granice. Prilazimo kućici u kojoj je stariji gospodin. Pozdravljamo ga sa dobar dan i izvolite dokumenta. Ne deluje baš raspoložen. Gleda dokumenta i okreće se ka nama. Traži zeleni karton (jedva smo ga razumeli šta hoće, dok nije rekao grin kard). Ponovo nešto gleda dva minuta, pa se usput i nervira jer ga nešto zeza u sistemu. Pita ponovo nešto mi ne razumemo, zamolimo ga na engleskom, a on ne zna engleski. Ponovo tuc muc, pitanje je glasilo odakle dolazimo - odgovor Saranda. Ništa ne odgovara, mi već mislimo da hoće da nas vrati, samo ne znamo i gde bi nas vratio. Okreće se nakon trideset sekundi i kaže: David, Crvena Zvezda ili Partizan? Ja zbunjen gledam, šta da kažem a da ne pogrešim. Ajde neka bude Zvezda, on kaže onda prolaz može. Srećan put. Mi se nasmejali bog zna kako, mislim se u sebi ma teraj se šta nas cimaš. Vrlo brzo dolazimo i do makedonske granice. Stajemo ispred kućice, ona prazna. Nema nikogz. Gledamo levo, desno, ma nikoga ni da dozoveš. Nakon jednog minuta izlaze službenici neposredno iz zgrade pored. Prilazi mlada devojka koja će nas preuzeti. Odmah je tražila zeleni karton. To je izgleda i od pasoša bitnije. Sačekali smo minut, i uz sretan put nastavljamo do carine. Tamo spuštena rampa isto nikog nema unutra. Sačekamo ponovo malo. Prilazi stariji gospodin sa strane i pita: -Gospodo odakle dolazite? Mi kažemo Beograd, Srbija. -Svaka čast, lepo je to čuti -Imate li nešto za prijaviti? Ja kažem samo lične stvari -On kaže uredu, slušajte ovo (sa makedonskim naglaskom). Zaustavi policajac ženu u đipu. I kaže joj: Gospođo molim vas ugasite motor, a ona odgovara: Ne mogu da ugasim gospodine, ovo nije motor, ovo je đip On je to tako demonstrativno ispričao, da smo mi stvarno pali u nesvest. Pohvalimo ga kako je vic prva liga. On nama svu sreću želi i da češće navratimo. Vetar u leđa za dalji nastavak puta. Sad pravac Ohrid, vreme je nešto i pojesti. Do Ohrida mala gužva na putu, ređaju se krivina za krivinom, malo je put nepregledan zbog gustog rastinja. Vozimo oprezno. Ubrzo stižemo. Parkiramo motor na samom početku starog grada i odlučimo da se spustimo pešaka do restorana i protegnemo noge (oko 700 metara pešačenja). Riblja čorba jedna o boljih do sada koju sam probao. Inače restoran se naziva Kaneo. Riblja čorba, pasta sa školjkama, njoke sa tartufima, dve vode (960 MKD ili ti 1920RSD). Primaju kartice a primaju i dodatak za bakšiš u okviru računa, jer nismo imali ništa za ostaviti. Vraćamo se nazad do motora. Dobar uspon, ali prija nogama. Do Skoplja imamo još 165km. Dobar deo magistrale, ima deo i auto-puta. Svraćamo prvo na Lukoil pumpu i sipamo gorivo po ceni od 62MKD po litru (kakvo osveženje). Prvih desetaka kilometara prisutni su radovi zbog kojih vozimo oprezno i bez žurbe. Sve što se više približavamo Skoplju, priroda je lepša i lepša. Put sređeniji, uživamo u vožnji. Oblaci su tu. Na trenutak kreće kišica koja nas vrlo brzo i mimoilazi. Do Skoplja još 60-ak kilometara, očekujemo uskoro i izlazak na auto-put. Izalzimo na auto-put, i eto nas Skoplje Smeštaj smo ovog puta rezervisali u samom centru grada. Cena 24e. Domaćin mlad, operativan, vrlo brzo smo se smestili. Odlučujemo da idemo pre šetnje u obližnji restoran sa tradicionalnom kuhinjom. Restoran Dukat. Ovog puta malo jača hrana, izuzetnog kvaliteta. Na početku zna se A kasnije i sve redom Ja sam se opredelio za specijalitet kuće koji sadrži 4 vrste mesa. Fenomenalnog ukusa, porcija sa približno 3000 kalorija Cene pristupačne: Čorba, salate, pohovan sir, glavna jelo, brusketi, hleb, pivo sve zajedno 1400MKD. Nakon obilne hrane usledila je i šetnja da se sve to slegne Iskreno, pozitivno sam se iznenadio Skopljem. Ovako noću, izgleda baš fino, sređeno, elegantno. Verujem da je i po danu podjednako interesantno. Nakon ne toliko duge šetnje, odlučujemo se da vratimo u smeštaj. Vreme je i za odmor. Danas smo prešli ukupno 530km. Dosta zahtevnija ruta nego ona koja je bila za odlazak u Albaniju preko SH20. Dosta nas je namučila deonica do Korçë. Kada propustim kroz glavu film gde smo danas prošli, šta sve videli, mislim da smo uokvirili priču o Albaniji. Priroda je neverovatno lepa, ali je isto tako i surova. Mesta kroz koja smo danas prošli su dosta dosta siromašna. Sve to deluje oskudno i napušteno. Kada bih me neko pitao sigurno bih ponovo prošao istim putem. Verovatno, će i ova deonica kroz par godina biti potpuno sređena. Tada ću sigurno imati i ja da pokažem, kako je to u "moje vreme izgledalo". Plan za sutra: Direktno Beograd preko Preševa. Kombinujemo i uklapamo kada da krenemo kako bi što više izbegli kišu u Srbiji. Videćemo da li će nam poći od ruke. Ujutru sigurno neće biti orkestra na koji smo se navikli. Umesto njih, očekujem mašine za skupljanje prašine i lišća. Sada smo malo više moderni... Nastaviće se