Ispred spomenika u kamengradu je počela da se stvara gužva, desetak djaka nikako ne uspevaju da se slikaju tako da Raša i ekipa nisu u kadru a dolaze novi posetioci koji nestrpljivo čekaju svoj red i nadaju se da će se ovi "manijaci" skloniti. Da ne bi morali jadni djaci od svog džeparca još da plaćaju foto shop majstora, na opšte oduševljenje prisutnih napuštamo objekat. Pravac Srbija, prolazimo kraj Mokre gore i Raša predlaže da svratimo u drvengrad, kada su nas videli, vozači autobusa su blokirali put koji vodi do ulaza u drvengrad, logično, da smo se kojim slučajem provukli gore, vozači bi osedeli čekajući da djaci naprave po koju fotku bez padobranaca. Zaokupljeni poziranjem i pod utiskom renesanse uspevamo da promašimo poslednju pumpu u Republici Srpskoj tako da gorivo tankamo u Srbiji. Rašina verzija pozdrava suncu, jedni sipaju, drugi istaču Nastavljamo na Kremna-Kaludjerske Bare (Tara)-Bajina bašta-Debelo brdo Na polovini početnog uspona primećujemo da nema Nikole i Milana, sedamo na klupicu pored puta, posmatramo pejsaž i nagovaramo Duleta da se vrati da vidi šta je sa braćom ali dule je razvio selektivni sluh do te mere da naši pokušaji nisu urodili plodom. Nakon desetak minuta eto i braće dalmosa, Milanu je "izbućkao" rezervoar. Nikola je jedva dočekao da iseče parče creva i reši stvar, putovanje gde ne upotrebi crevo za njega nije putovanje pošto se verovatno neću nikad nakaniti da napišem putopis sa TA, Nikola je na 2500mnv raščupao prelivno i još neko crevo sa svog KLE-a i iskoristio ih da drugaru Filipu prespe gorivo u rezervoar, ovaj put je stradalo baštensko crevo nekog povrtara krajputaša a sledeću vožnju ćemo najaviti na vreme pa čuvajte svoja creva. Pogled sa klupice na Debelom brdu Spuštamo se prema Valjevu, dogovor je da stanemo kod Bore da jedemo, kažem to je odmah posle brane, kada si gladan nisi sav svoj, nikad stići, prolazio sam istu trasu stotinu puta i sve je bilo tu na minut a sad kao da je na godinu, stižem do Bore, nema kola na parkingu, nema umrlice na kapiji dobro je, ne rade nedeljom e jbg, ekipa malo zaostaje, dogovor je da ja vodim u kafanu, nikad nisu bili kod Bore pa kontam neće ni primetiti još to malo do Platana. Od Bore do Platana nikad stići, mogu da mislim kako je tek njima i naravno prva svadja na putovanju, na sreću hrana je stigla brzo pa je bilo nemoguće svadjati se punim ustima.

Pročitao bokijev putopis u dahu i to dok se slova još nisu ni osušila. Zacrtao sebi rutu i taman kada sam pomislio da od toga nema ništa iskrsne mi poslovni sastanak u Novom Pazaru, zbog prirode sastanka bio je podeljen na dva dana tako da sam imao obezbedjeno spavanje u Novom Pazaru, da skratim, 12 maj, naravno ubedio sam sebe da mi je auto neispravan, idem motorom, još jednom proučavam Bokijev putopis i vozim njegovim stopama. Dolazim do kraja asfalta i odlučujem da idem dalje, kiša je padala dva dana pre, slažem se sa Slavetom 74, evo par slika gde se vidi malo bolji deo: Meni je bilo uživanje, što se tiče rute boki je sve objasnio, ništa tu ne bih dodavao osim malo teletine pored onih ćevapa.

Sedim u bašti kafea sa pogledom na most, Nikola se vrzma okolo i merka sedalice, traži najpogodniju da je smota kako bi mogao na KLE-u da predje makar 100 kilometara bez onog Džon Vejn kada sjaše sa konja izraza lica. Nailazi ostatak ekipe, konobar prima narudžbine, dolazi red na Duleta i čovek opušteno naručuje renesansu, konobar gleda belo u Duleta, mi gledamo belo u konobara. onda nam klikne, kralj je naručio renesansu, umiremo od smeha sad konobar sve nas gleda belo. Objašnjavamo konobaru da je predhodnih dana dule pio Senzaciju, kiselu vodu sa ukusom limete i koječega i toliko mu se svidelo da je samo to naručivao, sad u kom momentu je senzacija preraslu u renesansu ne znamo ali smo bar konobaru ulepšali dan, nije skidao osmeh sa lica.

Dalmos je uspeo da u prvih sto metara kamerom ubije komarca koji je verovatno pre nego što je okončao na objektivu isisao krv nekom hedonisti koji ima više masti nego krvnih zrnaca, tako da su slike masne put do Višegrada odličan, na početku serije tunela pre Višegrada sustižemo autobus, nema uslova za obilaćenje, grupišemo se i čekamo priliku. tada na scenu stupa baja u mercedesu bugarskih tablica, koji se zaleće u nas i malo je falilo da nas izbaci sve sa puta, trtio se tako dok nije dosao iza busa i onda ga je i on pratio jer nije mogao da ga obidje, obilazimo ga na prvoj deonici gde je preglednost puta bila veća od 50m i dolazimo do na Drini ćuprije. Za minut dva eto i baje: Izlazi u pratnji dve gospoje, prolazi pored nas i uz smesak kaze: Šta je batko, malo se karamo (ljutimo tj grdimo prim.prev) aludirajući na naše reakcije prilikom obilaženja. Jedan od nas, koji je bio najugroženiji manevrom ovog baje mu odgovara: nemoj mi malo tebe da k....o. Mislim da je baja tek tad shvatio šta je uradio i kakve je to posledice moglo da ima, ćutke se udaljio. Bilo je trkača koji kada vide motore podivljaju i misle da mogu da nam se ubacuju i da nas izbacuju kako požele, na prvog nismo dugo čekali, sreli smo ga na izlazu iz Novog Sada i uvek isti šablon, vozi normalno dok ga ne obidješ a onda podivlja i dok te ne obidje ugrožava i sebe i tebe i onda se zaštopa iza nekog auta i odustane tek kada otreseš njega i kolonu od 5-6 vozila ispred njega. nisu bili vredni pomena ali ovaj baja je baš preterao. Vraćam se na lepše stvari, na Drini ćuprija, to što je u Mostaru bila samo jedna šala za skok je moralo negde da nam se obije o glavu, u životu nisam za kraće vreme, više puta čuo: čuj, čit*o hod*o. Da sam napravio audio zapis zvucalo bi kao neka mantra, čito hodo čito hodo čito hodo. Nekima je baš lakše da hodaju umesto da čitaju. Izgleda da su duhovi onih Japanskih turista još uvek u telima družine ovde se Nikola konsultovao sa kolegom i potvrdio je svoju teoriju da je sijalica uzrok gašenja mog motora. Sledeći je na konsultacijama bio Raša, mislim da su raspravljali o mnogo ozbiljnijim stvarima od sijalice: I opet, čito hodo Najbliže lektiri ikad vazda su se krili iza vladike Rada Ostatak vremena u kamengradu Raša i drugari su iskoristili da turistima uleću u fotografije i ko zna koliko bi to potrajalo da ih nije oterala neka nervozna nastavnica koja jedva izlazila na kraj sa svojih 30 klipana i najmanje što joj trebalo u tom momentu su još 4 klipana ludjih od onih 30 i to svaki posebno.

Dan četvrti Sarajevo, nedelja ujutru, ustajemo rano, grad još uvek spava umoran od subotnje večeri. Šetamo se pustom Baš čaršijom čekamo da se otvori prva ćevabdžinica. Tu shvatam da su mi saputnike zaposeli duhovi Japanskih turista, samo škljocaju, imao sam snage da poziram dok nisu stigli ćevapi. Pošto smo bili smešteni u hostelu koji se nalazi u pešačkoj zoni u samom centru Sarajeva postojale su dve opcije za parking motora, prva: podzemna garaža 15km za 24h po motoru i druga opcija da se parkiramo ispred hostela tj. ispred restorana koji pripada hostelu. Uverili su nas da ne treba da brinemo za motore, tako je i bilo. Dok smo se pakovali za put jedan od gostiju Paba u kom smo pili kafu nam je rekao da sačekamo minut da nadje policajca i zatvori za saobraćaj tridesetak metara jednosmerne ulice kako bi mi prošli u suprotnom smeru da ne bismo morali da idemo tri bloka okolo, tako je i bilo, policajac je sa osmehom blokirao ulicu i ispratio nas mahanjem. napuštamo Sarajevo i idemo za Sokolac pa Višegrad. Put je odličan. Da, Raša je ustao prvi i odmah je izašao iz sobe (nadam se da nije zbog mene, ovaj put nisam sam sebe probudio a i napio sam ih sinoć, preventive radi) nije stigao ni da se umije, popravio je stvar na Baš čaršiji:

Hvala, odvozao sam mnogo mnogo tura a ovo mi je prvi put da sam se latio pisanija. Drago mi je da vam se svidja, pokušao sam da što vernije prenesem svoj doživljaj ove vožnje i svaka povratna informacija je važna. Još jednom se zahvaljujem e-mayl-u, neko mi je u zadru rekao da je to sunčani sat, pokušao sam da provalim kako radi i odustao, da nisam to pomenuo u putopisu i da nije bilo korekcije ja bih i danas bio ubedjen da sam hodao po sunčanom satu koji ne radi.

e-mayl, hvala za korekciju, sad sam se setio da je pored sunca bilo još krugova koji (proverio sam na netu) predstavljaju planete sunčevog sistema. mi smo posetili instalaciju po sunčanom danu pa nismo mogli ništa da vidimo, definitivno je najbolje vreme za posetu sumrak ili po noći, naravno ako ako nema parkiranih automobila. Svakako eto razloga za ponovni dolazak

Ruta treći dan

Da se na trenutak vratimo na prvi dan. Idemo iz Banja Luke uz Vrbas ka Jajcu i u jednom momentu stižemo kišu, par minuta pre nego što smo stigli kišu stali smo da se deo družine presvuče. Nailazimo na mokar asvalt, klizav, Milan koji vozi treći smanjuje brzinu a Dule koji je vozio iza njega ga obilazi u krivini i prilikom vraćanja u svoju traku zadnjim točkom kači belu u dužini od oko 1m i motor proklizava, dule pada, udara kacigom u asfalt i malo kliza. Dule je imao na sebi moto jaknu i pantalone ali bez protektora i imao je moto čizme. Moto čizme i pantalone je obukao pri presvlačenju pre pada, pre toga je vozio u patikama i farmericama. Prilikom pada je skuter verovatno pao duletu na nogu jer mu je djon čizme nakon pada bio vidno oštećen, odelo je ostalo čitavo ali su ga boleli laktovi i koleno, ništa strašno ali da je imao protektore prošao bi bez ikakvih posledica. Da je ostao u patikama verovatno bi pazario prelom noge (pete ili skočnog zgloba). Ovo pišem jer znam da, dosta vozača maxi skutera vozi u patikama i farmericama ne pridajući veliki značaj zaštiti nogu. Skuter ih odlično štiti od vetra i kiše i nema potrebe da se kuvaju i opterećuju opremom. Milan (majesty 400) koji je put prevezao u dubokim starkama, se odmah nakon puta dao u kupovinu propisne moto obuće. Nadam se da će makar jedan kolega bilo skuteraš bilo motoraš koji do sada nije pridavao značaj ovom segmentu shvatiti ovo pisanije ozbiljno i da će obratiti pažnju na zaštitu.

Ploče, Metković i uz Neretvu do Mostara Samo jedna šala vezana za skok, toliko pitomo deluje da se nismo ni šalili Dule je i dalje pokušavao da nadje stari most Most je družini držao pažnju čitava dva minuta a onda so mostarke odnele pobedu, slika nema, razumljivo. Pola ekipe crkava od gladi i mora odmah da jede dok druga polovina trpi i nada se da će izdržati do Jablanice i jagnjećih brigada, dilemu opet rešava moj namćorasti motor, gasi se tačno ispred pečenjare na izlazu iz Mostara, ostavljamo motor i bacamo se na mesinu. Motor je obično palio koji minut nakon gašenja ali sada neće pa neće, pada mrak a potvrdili smo smeštaj u Sarajevu. Gorivo nije tank je pun. Pošto mi je prekidač prednje kočnice stalno bio u spoju i štopaljka je stalno gorela u jednom momentu je računar prijavio da ne radi stop svetlo uzmemo da resimo prvo sijalicu, kako smo očistili kontakt i vratili sijalicu motor upali. Počinju da me ubedjuju da je do nje, da vara CAN i da računar pobrka parametre i ugasi ga. Dešavalo se da se ugasi nakom 100 km a pole toga predje oko 450km sa stajanjima i sve ok. pošto je bilo kasno razmišljali smo samo kako da dodjemo do Sarajeva i da se skljokamo u krevet. mogli smo da ostanemo i u mostaru, ne bi nam ništa falilo. Kada smo već stigli u Sarajevo a subota je veče, glupo bi bilo da odmah legnemo da spavamo. Jedino je Nikola otišao odmah da spava, kukavac prošlu noć nije oka sklopio pa se nadao da ćemo zaglaviti u gradu da makar malo odmori. City Pub i proslava duple krune Posle par piva treba ići na odmor i spremiti se doručak, Dule vodi "sabajle" na ćevape.

Stižemo do pristaništa, na kraju pristaništa kružni tok. Mislim da će posle ovog putovanja na sve kružne tokove koje smo izvrteli da postave table sa natpisom: Maksimalno dozvoljeno 3 kruga. Uživali smo u muzici morskih orgulja, što su talasi veći muzika je bolja Dule i Milan su uhvatili ritam Pokušali smo da provalimo sunčani sat ali slaba vajda Ispod palme na obali mora... Pijemo kafu u bajkerskom kafeu u Zadru, pozdravljamo se sa Sinišom i njegovom suprugom i pravac Vodice U Vodicama dilema, napraviti pauzu ili ići dalje, dug je put pred nama. Dilemu rešava moj namćorasti motor,gasi se. Verglam, pali, ne prima gas i ugasi se ponovo. Nakon minut upali kao da ništa nije bilo. Pravimo pauzu za doručak i koristim je da pregledam motor, dan ranije sam promenio filter vazduha pa proveravam da nisam nešto slučajno raskačio, sve je na mestu. Ekipa donosi doručak, najskuplji burek na svetu. Prilikom ulaska na skver u Vodicama Raša bočnim koferom overava metalni stub, bilo je nerešeno mada je malo falilo da bude kao na klipu: Iz Vodica nastavljamo ka Makarskoj, posle Splita motor iznenada staje i to taman ispred krivine pored proširenja Gorivo blizu rezerve ali još nije upalila, posle minut startuje normalno i vozim do pumpe, točim do vrha i sve ok, kada dodje ispod pola rezervoara počinje malo da štuca. Ok dolivaću na pola i rešen problem, opet greška. Krenulo me sa greškama danas. Upeklo sunce, motori natankovani treba i mi da se osvežimo, stajemo na simpa plažni bar u Breli Umesto da se iz Makarske isključimo sa magistrale za Mostar, opčinjeni morem nastavljamo do Ploča uz jednu malu pauzu da istočimo ono što smo natankovali u Breli nešto najbliže nirvani, olakšavanje uz ovakav pogled.

Na sreću nisam bio u pravu, dan je bio izmišljen, da ne bude da sam potpuno omašio pobrinuo se moj motor koji je davao tako čudne simptome pri povremenim gašenjima, da smo tek nakon dolaska kući kada je konačno ugasio, detektovali kvar, i taman nas je toliko usporio da napravimo potrebne pauze ali smo u Sarajevo stigli par sati kasnije od planiranog. Pakovanje, pozdrav sa domaćinima, pridružuje nam se Siniša sa suprugom, oni idu do Zadra pa ćemo taj deo puta voziti zajedno, Siniša vozi Spydera, ono besno čudo sa tri točka, Raša ga je odmah odmerio, blizu je penzija, sa tri točka je počeo pa red je na tri da se vrati. plan je izaći na more. posle ćemo lako. Na insistiranje Nikole i Milana svraćamo u Obrovac, iskreno mislio sam da je to čisto gubljenje vremena ime nije obećavalo, lokacija u sred krša... opet greška, krenulo me danas kroz Obrovac protiče reka Zrmanja, gradić ima taj morski šmek, čak se i oseti miris mora, parkirane barke uz glavnu ulicu, laganica. U koloni sastavljenoj od jednog trotočkaša i 5 dvotočkaša pravimo krug kroz Obrovac, svi imamo NS table i u glavnoj ulici nailazimo na: i tada Nikola počinje da svira, koristi svoje tri sirene, maše i dere se, ima kacigu pa ga ne razumem. mslm ok, dobar je trip naleteti negde na NS table ali to nije ništa neuobičajeno a pogotovo nije razlog za takvu reakciju, opet razumem čoveka, celu noć nije oka sklopio a čitao sam u jednom časopisu da nedostatak sna kod nekih ljudi izaziva ozbiljne poremećaje ponašanja. Nakon stotinak metara me stiže i pita: jesi li video? Pogledam ga sažaljivo i odgovorim: jesam ali mislim da je njemu bilo čudnije što vidi nas sa NS tablama nego nama što vidimo njega. Ma ne to, odgovara, kafe Oluja iz filma Parada na ponovljenom snimku, vidi stvarno kafe oluja, mada opet mislim da je preterao sa reakcijom ili mu se stvarno svideo film. Napuštamo Obrovac i uz Zrmanju idemo ka Maslenici Danas nam je izgleda filmski dan, stajemo ispred bara Vinetu, u ovim krajevima je sniman western Vinetu a saloon je valjda bio mesto okupljanja filmske ekipe nema nikog, mora da su se sinoć nalizali vatrene vode pa im danas nije do života. Stižemo do Masleničkog mosta Od masleničkog mosta idemo lokalnim putevima samo Siniši znanim i dolazimo do Zadra, gužva je ali moraju da se vide morske orgulje

Dan treći pre svitanja me budi nesnosna buka, to nije hrkanje to je urlanje. Nervozan i naoštren uspravljam se u krevetu i pokušavam da utvrdim odakle dopire buka i imam šta da vidim, cimer Nikola sedi na ivici svog kreveta i krvavih očiju gleda u zid ispred sebe. Zbunjući prizor, trebalo mi je par trenutaka da shvatim da sam sam sebe probudio a da je nesretni cimer verovatno veći deo noći proveo u položaju u kojem sam ga zatekao. Početak dana ne obećava.

Upravo su me ispravili, Kudini mostovi su nastali tako što je otac već pomenute devojke (mada ja sumnjam na majku) uslovio nesretnog Kudu da će mu dati ruku svoje ćerke ako ovaj napravi most preko koga će svatovi preći Krnjezu (da ne idu okolo). Zamišljam Kudu godinama kasnije kako sedi na steni iznad mosta i pita se šta mu je to trebalo, sada mu tazbina umesto za dva dana jahanja stiže u goste za pola sata hoda. Verovatno mu je mnogo puta došlo da ga, kako ga je napravio tako i sruši. Most i dalje stoji, realno, žena kada se naljuti pa krene kod mame bez mosta bi verovatno odustala. Ko zna šta se sve tu dešavalo, trebalo bi zvati ove iz myth busters pa neka oni razbijaju glavu.

https://www.google.com/maps?saddr=Дрвар&daddr=Мартин+Брод+to:Плитвичка+Језера+to:Unnamed+Road&geocode=FaoMpQIda_X5AClrJPEww15gRzENmmzYNuxv5w%3D%3D;FQLYpgIdkE32ACk3wzMQP_5gRzEUeVztAQ2PCw%3D%3D;FYHTrAId21vuACmpfsilhGdhRzGwwyuGUK0ABA%3D%3D;FZpGogIdKHHyAA%3D%3D&dirflg=d&shorturl=1 ruta 2.dan

Sedimo ispred kuće u Golubiću, gustiramo pivo, uživamo u razgovoru, šećer polako pada. Strina od braće Dalmoša donosi baklave, dok smo stigli da ih registrujemo Dule ih je već potamanio, naravno ni toga se ne seća. iz zezanja (mada nije bilo baš zezanje) počinjem da forsiram da "izjedemo" nešto slatko, Dalmoši kao pravi domaćini se nude da sednu u kola i da se ode u Gračac 15km udaljen jer je tamo najbliža prodavnica i da se kupi nešto slatko. Pošto nisu ni oni od juče insistiraju da podjem sa njima i izaberem šta mi se jede. Stvar spašava baba, koja je čula naše dogovaranje a ima toliko životnog iskustva da je shvatila da od te priče nema ništa, i iznosi domaći rolat sa džemom koji je u medjuvremenu napravila, savršen kraj savršenog dana osim što je Dule zaboravio da je pojeo baklave pa je navalio na rolat. a i to je zaboravio.

Kod starog mlina Dule izvodi opasan manevar, pošto se dule ne seća svojih padova a do sada nije ni jedan snimljen, pratimo ga kamerom kako bi bili sigurni da neće pasti a ako i kojim slučajem padne (kao što je pao malo pre Jajca) da ima čovek lepo foto dokumentaciju pa da ne mora da zapitkuje.

Tokom ove ture primetio sam jednu zanimljivu pojavu, dokon za kormanom izvršio površnu analizu i nazvao je ZZ sindrom. Naime, braća dalmoši su uglavnom vozili za nijansu slabijim tempom od grupe, nisu žurili u preticanja, jedna sasvim opuštena vožnja iako je stanje puta dozvoljavalo opuštenih 20kmh brže. Onog momenta kada su prešli, ostatku ekipe nevidljivu, granicu izmedju Like i Dalmacije njih dvojica se pretvaraju u isle of man tt trkače, što je put uži oni su brži. Vraćam film na jučerašnji dan kada smo iz Bosanskog Petrovca po mrklom mraku (po mraku zbog Jajca) prema Drvaru morali da letimo po krivinama kako bi stigli Rašu koji kao da je dobio krila kada je video tablu Drvar-još malo a do tada je vozio toliko opušteno da je čak jedan kombi probao da nas obidje. To sam protumačio kao ZZ sindrom, zov zavičaja, ta nevidljiva sila koja ti daje krila. Pošto je moj zavičaj daleko od ove rute, prema Drvaru sam pratio jer nisam ništa video sem Rašinih štopaljki a Dalmoše sam moram priznati pratio sa zadovoljstvom jer je i mene drmao sindrom, samo što nije bio ZZ već ZJ, to jest zov jareta. Ufuran u ZJ mod kasno primećujem da je ekipa stala, jedva se zaustavljam, gledam levo, desno, nema ničega, ni vuka ni jarića ni tri praseta a oni bleje preko kamenog zida u: Kanjon Krnjeze, pogled sa vidikovca koji se nalazi na putu ka jaretu. stižemo kod Dalmoša kući, gde nas pozdravlja odbor za doček. Nagradno pitanje, koliko magaraca vidite na slici? Ovi magarci se izgleda lože na čopere pa je kolega morao da interveniše da mu magarci ne oteraju makinu. Da ne bude ko o čemu macko o jaretu, preskočiću najslasniji deo. nakon najslasnijeg dela vozimo se do drugog vidikovca na kanjonu Krnjeze vidikovac se nalazi iznad čuvenih Kudinih mostova, po legendi sa ove strane kanjona je živeo kudo a sa druge strane u selu je živela devojka u koju je je on bio jako zaljubljen pa je on pravio mostove za nju kako bi ona mogla prva preko njih da predje. Do mostova se motorom ne može, postoji pešačka staza. Silazak nije neki problem ali povratak je bar za mene uzaludno trošenje energije a imam obzira prema gorskoj službi spasavanja, imaju ljudi pametnija posla petkom od izvlačenja 120kg žive vage uz stenu. sreća ima ovih mršavih, žilavih pa su slikali, kao da sam bio posle napornog gledanja u kanjon, svraćamo do Siniše i njegove supruge na okrepljenje Nude nas domaćim dalmatinskim vinom, kažu ne brinite, samo malo udara u noge. Pošto skuterašima za vožnju nisu potrebne noge oni uzimaju vino a mi deca sok. Pošto suncu ne pada na pamet da zadje, koristimo bonus i idemo do manastira Krupa, manastir ove godine slavi 700 godina postojanja. Ispred manastira smo se sabirali, koliko smo grešni i da li da ulazimo ili da ostavimo za drugi put kada stignemo u neko normalno vreme, prećutno nastavljamo do mlinova na Krupi

Drugi dan: Drvar, sipi kiša, dan ne obećava. Dule montira tablicu koja mu je sinoc izletela sa motora kao frizbi, pošto uopšte nije skontao da je izgubio tablicu, vraćanje tablice ga je koštalo ćevapa u Sarajevu. Odlazimo na kafu i naravno u Titovu pećinu. Stvarno su ti partizani voleli da se zavlace po nekim vukojebinama, iz pećine je mogao da pobegne jedino ako je imao krila. Vreme se prolepšava i krećemo put Martin broda, priroda fantastična, put uzak ali korektan. slapovi na Uni, svaki komentar je suvisan. Pastrmka za doručak: iz Martin broda krećemo ka Plitvicama, put preko Kulen vakufa je duplo kraći i mnogo lepši jer se vozi uz reku Unu. Meštani nas odvraćaju od te rute zato što postoji deonica makadamskog puta dužine 3400 metara koja je užas i rupa na rupu. ko reskira profitira, odlučujemo se za makadam pa makar gurali skutere medjutim ispostavilo se da je makadam sasvim korektan, čak za naše uslove i odličan. Nastavili smo uz Uno do Bihaća, pre Bihaća smo svratili na kafu u Mlin, odlično mesto, ne sećam se ni kakva je bila kafa, nebitno, mesto toliko opušta da mogu slobodno da naplaćuju sedenje. Iz Bihaća izbijamo na granicu sa Hrvatskom, poučeni iskustvom čekamo u koloni, moj predlog da probamo preko reda je odbijen. nastavljamo prema Plitvičkim jezerima, put je odličan. Stižemo do Plitvica i shvatamo da smo smetnuli sa uma da obilazak traje par sati i da se veći deo obilaska pešači. Naravno to smo shvatili tek kada smo se u opremi sa kacigama u rukama spustili od motora do blagajne i blenuli u mapu kao tele u šarena vrata. Tešio sam se činjenicom da sam već bio na Plitvičkim jezerima, ekskurzija, osnovna škola, jeste da je prošlo više od 20 godina ali ova mapa me je podsetila, kao da je juče bilo. Ničeg se ne sećam. Donošenju brze odluke je značajno doprinela činjenica da nam je javljeno da je jare stavljeno na ražanj i da samo nas čekaju. Putna brzina se iznenada povećala za značajan procenat. Stigli smo na vreme.

Po naslovu bi se dalo zaključiti da smo na putovanje išli splavom ali ipak smo se umesto rekama vozili pokraj njih. Ideja za ovo putovanje se javila nakon prošlogodišnje vožnje po TF i TA kada su braća Dalmatinci izjavili da je kod njih u kraju lepše, priključio se Raša sa komentarom: Niste bili u Drvaru pa ne znate šta je lepo. Nije nam preostalo ništa drugo nego da krajem maja ove godine odvozamo tu lepšu turu. Ekipa šarena: Raša na TDM 900 Dalmos na KLE 500 Dule na SW 600 Milan na Majesty 400 i moja malenkost (ne po gabaritima) Ruta ya prvi dan je izledala ovako: https://www.google.com/maps?saddr=Sketch&daddr=Шабац+to:Бијељина+to:Бања+Лука+to:Јајце+to:Дрвар&geocode=FaafsgIdKqIuASkAAAAAAAAAADGN8xTqlo2Ngg%3D%3D;FT3QqgIdJHUsASnNs9zf48pbRzHyzSgyqZepcw%3D%3D;FdfvqgIdrjIlASlJci2wHOlbRzGI2poytlpf3g%3D%3D;FVUrqwIdWFAGASkFa80sBgNeRzFdGe7fgDL-cw%3D%3D;FV6SpAId_YkHASlvx0q3wTVeRzEGiV0EZcQMsg%3D%3D;FaoMpQIda_X5AClrJPEww15gRzENmmzYNuxv5w%3D%3D&dirflg=d&shorturl=1 Dogovoren je polazak na dan mladosti 25.maj (četvrtak) u 8 ujutru, koji naravno nije ispoštovan zbog mog kašnjenja. imao sam dobro opravdanje ali sam ga u medjuvremenu zaboravio. Ispostavilo se da je prvog dana kiša išla ispred nas i da je nismo stigli samo zbog mog kašnjenja, ne treba mi bolje opravdanje. Na granici sa Republikom Srpskom neprijatna scena sa policajcem, pošto je bilo sparno a kolona vozila dugačka prošao sam pored kolone i ubacio se ispred jednog vozila (koje me je propustilo) na par metara ispred kućice, ostatak ekipe je sledio moj primer. Na moje: dobar dan, policajac počinje sa vikom: znaš li ti pravila ponašanja u saobraćaju? kakav je to način itd. odgovaram da smo u punoj opremi na suncu, plus nas motori greju da je normalno da se motorima prolazi na taj način da je tako svuda u Evropi, što bi se reklo spuštam loptu. on ne odustaje: šta mene briga što ste u opremi, zašto uopšte i dolazite, briga me kako je u Evropi, svi čekaju, čekaj i ti. Na moju konstataciju da ni bosna nije više ono što je bila, ljutito mi vraća papire i izlazi iz kućice prepuštajući kolegi da odradi ostatak ekipe. Sad kad sumiram utiske, ubedjen sam da nije bilo do nas, krivica je do kolega bajkera preko Drine, garant su mu skidali trebe u mladosti. Doručak u etno selu Stanišić (odličan) i koridorom do Banja Luke, na ćevape naravno, kod Muje na poručene tri velike porcije, jedna gratis, nije nam preostalo ništa drugo nego da poručimo šest. Iz Banja Luke uz Vrbas do Jajca, ideja je bila da se poseti vodopad. Kada smo skontali da ima da se pešači a ćevapi se još uvek vare, jednoglasno smo odlučili da nastavimo put za Las Vegas bez obilaska vodopada. Silazak iz Petrovca u Drvar po noći i kada iz mrklog mraka u dolini sine svetlo Drvara na sekund pomislis, Las Vegas ali samo na sekund. U Drvaru u Bikers kafeu ekipa iz kluba Grizly je poželela dobrodošlicu našoj družini, mi iz Banja Luke a oni se spremaju za Banja Luku na moto skup. Prvog dana nismo skoro ništa slikali ali smo to nadoknadili u preostala tri dana.

Desna, dobila je cvece.

Dare druže a i ostali članovi (drugari) molio bih vas da ne generalizujete stvar sa tim "Srbovanjem" jer sam iz postova shvatio da sam svrstan u tu grupu a to predstavlja potpuni nonsens. Ne mogu nikako da "Srbujem" jer po nacionalnoj pripadnosti nisam Srbin i potpuno sam svestan svog nacionalnog identiteta. Državljanin sam Republike Srbije i poštujem zemlju u kojoj živim. Ravnopravnost pisama je bila stvar koja se podrazumeva i nikada ranije o tome nisam vodio računa. Sada sam ubeđen da je ćirilica ugrožena (naravno da dešavanja u msc nisu uticali na moj stav ali su odličan pokazatelj) i jedino normalno je da podržim svaki nenaslni oblik pokušaja zaštite i propagiranja tog pisma, Spreman sam da trpim sve kritike ali molim vas nemojte me etiketirati kao "Srbendu" ili"Četnika" jer me to vređa, ne zato što imam nešto protiv navedenih već zato što jednostavno ne pripadam tome,

Motorče Ne razumem kako si se ti sa tolikim ISKUSTVOM našao prozvanim i prepoznao sebe u naftalindžijama? ali kada je već tako red je da ti odgovorim, Nisam mislio na tebe, poznajem te i ne moram nikoga da "okrenem" i da bilo šta proveravam. Lepo je što si nas upoznao sa delom svojih zasluga ali uz sav svoj uloženi trud i ovo moje neiskustvo, ne mogu da shvatim kako si prešao preko milion kilometara na dva točka? Nadam se da ne računaš detinjstvo na biciklu. Za tvoju informaciju, 6 godina sam vozio kamion po Panevropskim destinacijama, a što se tiče i drugih iskustava kada mi se u Švedskoj pokvario kamion snimio sam 6 filmova za odrasle kako bih platio popravku, Ako ne priznaješ kamion, vozio sam par godina redovne ture kolima BG-Istambul, Niš-Novi sad-Minhen i to minimum dva puta mesečno. Dobitnik sam plakete ZZ Krajišnik iz Srpskog Miletića kao najbolji traktorista, ne računajući motore na maksi skuteru imam preko 60K i to mi je najskromniji učinak, Zamolio bih te samo da mi ukažeš na nekompetenciju u mojim komentarima i gde si sebe prepoznao?

Potpisujem se na Skokhajmov post, jedino što neću da budem rumen, živeo drug Tito i KPJ Smrt fašizmu, sloboda skuterima