Ја сад у повратку са туре ишао на главни гранични прелаз са лијепом њиховом и када сам видео колону од пар километара, одмах десни жмигавац и лагано контра-обилажење. Чак ме чика у плавом пожурује, каже, ајде, ајде, нећеш ваљда ред да чекаш, само уз ограду и полако. Озбиљан сам. Иста прича и код нас само што се наш чика у плавом распитивао колико сам висок јер тражи туринг мотор па...

Додато, хвала!

Баш тако. Иначе, ја сам 135+ кг и скоро 2м. Возим је и у граду, по гужви, са коферима до посла и назад скоро сваки дан. Седиште је радио Бобан чини ми се, подизачи за корман стављени и седи се одлично, само благо повијен напред чисто да имаш утисак да си на мотору а не на Ге-Ес-у Види, пробај, без пробе ништа...

Поменули ти људи али ти и даље игноришеш ФЈР. Штета, не знаш шта је прави путни мотор за двоје који све твоје услове испуњава са пола снаге. Ах, знам, није V2. Једанпут кад будеш пробао 4 цилиндра видећеш да неће да ти падне на памет да се враћаш на 2 и сво то трескање и вибрације. Баци поглед на неки од мојих путописа, да видиш како ми товаримо тај мотор. Само женче и ја смо 200+ а где су још 3 кофера и танк торба која ми је до браде. Мотору свеједно, излећемо где год да се упутимо.

@KoleD Није обележено, рад сам убацити, само пошаљи детаље @zaludan Треба тако, то је добра ствар. Ко жели да дивља, ено му НАВАК или нека друга стаза па нек ужива. ЛМ, то је за неку другу тему, шаљите податке слободно, па да уносим

Понекад се не види лепо пут, па ја променим топографију и вратим, ако не заборавим

Додао сам све. Пеђа брате, издоминирао си

Хвала! Ставио сам оцену 4/5 ако се слажеш...

Leskovac - Oraovica stara obilaznica Grdelica - Vranje Овде ће ми ипак бити потребна помоћ гугл мапа... нема их у форми. Ту сам и стао, доста за данас...

Ако на обе деонице иде нов асфалт, коју оцену да стављам? Или си све то покрио на формама?

Прво сам ажурирао али за другу руту ми треба помоћ да је унесем. Нисам сигуран куда тачно иде линија. Можеш ли да ми пошаљеш гугл мапс руту? Хвала унапред!

Све сам видео само сам био на одмору и на путешествију па нисам стигао. Бацам се данас на посао, лагано...

Кум и ја чистили, није потрајало. Не треба нама нико, сами смо говна...

Паузе се не праве за џабе

Дан 5. и дан 6. Удине – Папићи - Beograd (~700km) Шта написати после онаквог дана. Коју послуку порати? Будимо се одморни. Пакујемо се и чекамо доручак заказан за 7. Не журимо нигде. Док сам качио кофере видим неки ГС (наравно) паркиран поред Јаворке. Двоје су дошли ноћас на конак. Газдарица се потрудила око доручка. Кафе, чајеви, слано, слатко, баш смо се набокали. Док чекамо јајца... Одлука је следећа... рођаци нас чекају у лијепој њиховој, киша нам опет дише за врат, не желимо да губимо време те идемо право на аутопут и правац Папићи тј. село где нас чекају. Пут је веооооома досадан. Трудим се да идем брзо како би време прошло што брже а оно напротив, што ја брже, сат иде спорије. Не знам, не разумем се у те законе, Ајнштајн и ти мудраци... Уз пар заустављања ето нас тамо. Тамо је дочек увек феноменалан. Паша ме чека са олађеним Томиславом, мојим омиљеним. Ако нисте пробали, не знате шта пропуштате. Горко, карамеласто, 7.3% јако и наравно, хладно. Целу другу половину дана проводимо у дружењу са Томиславом а он са Јеленом, причом, утисцима о путу и бистрењем светске политике. Овај мали је обитавао на мом прљавом стопалу. Натерао ме да се замислим мало... Вечера, комирање, спавање у преудобном кревету. Сутрадан иста прича. Доручак је за медаљу (додуше без Томислава). Пакујемо се и правац аутопут за Београд. Опет пролазимо поред Јасеновца и опет ми није добро али нећемо о томе. Још досаднији аутопут. Километарске колоне на граници које уредно заобилазимо. Чак нам и господа у плавом кажу да не чекамо нигде него нас гурају напред жутом траком. Брину се за нас. Ех. Правац кућа... Шта рећи за крај? После оног дана на звону, све остало је мање битно и безбезе. Сви путеви су онако. Свако поглед је окејиш. Оно треба доживети и некада нећу да заборавим како нам је добро било. Врхунац путовања. Јаворка је испунила сва очекивања. Има снаге на претек, удобна као и увек а троши као упаљач, просек испод 5. Гума, иако нова (задња) ми се опет малко појела, не на средини, не скроз са стране, него тачно између, али о томе на некој другој теми. Немамо пара ни времена сем за једно овакво путовање годишње, и то натегнуто а волео бих да је много више. Заставице се множе, све их је више и више. Већ кувам у глави где ћемо догодине и коју нову ћемо да додамо. До тада, будите добри и запамтите да студенти побеђују. Маја / Влајко

Дан 4. Михнен – Герлос – Криммл – Гросглокнер – Плокен - Удине (~450км) Киша је падала добар део ноћи. Асфалт је малко мокар али сунце је ту. Рутина иста, рано буђење, кафица, доручак и крећемо даље. Идемо ка југу. Сваким километром саобраћаја и гужве је све мање. Природа, села, благе кривине. Време идеално. Пролазимо поред једном па и другог језера. Уживамо у јутру и пределима. Саобраћај скоро да нестаје. Почињемо и да се пењемо. Пут идеалан. Уживамо сваким километром. Долазимо до наплатне рампе? Сазнајемо да управо возимо Герлос прелазом (https://www.gerlosstrasse.at/en). Плаћамо 9.5 европских ако се не варам. Добијамо пакет добродошлице, рачун, мапа, налепница, трте-мрте. Уживање на максимум. Почињемо да се спуштамо истим тим невероватним путем и у да љини се види наша следећа станица на коју је супруга случајно набасала на јутјубу. Водопад Кримел (https://www.wasserfaelle-krimml.at/en/). Кађу један од највећих, ако не и највећи у европи? Не знам, можда грешим. Креће са врха планине, то смо видели из даљине, и просипа се невероватна количина воде. Паркирамо и краћа шетња. Улаз плаћамо 9е по особи + 1e по особи за ве-це. Идемо до подножја водопада, карте се продају без престанка, људи константно долазе и одлазе. Неки који имају проблем са дисањем се стационирају близу водопада, покрију неким пелеринама и дуго удишу тај невероватан ваздух. Стварно импозантно делује. https://www.youtube.com/shorts/NiKvaWRi25M Пошто смо се надисали, најели, напили и одморили, крећемо даље. Пут је и даље феноменалан, брз, дуге кривине, планинска месташца. Све време идемо некако паралелно са планином која нам је са десне стране. Само чекам да навигација покаже да је време да се скрене у десно. У једном тренутку се то и дешава. Срце ми ради малко јаче јер већ препознајем тај пут који води до наплатне рампе. Разне снимке сам гледао али само до рампе. Остатак сам хтео да доживим уживо. Чувени Гросглокнер (https://www.grossglockner.at/en). Цијена права ситница, свега 36.5е да се пређе. Око 48 километара чисте перверзије. Време идеално. Понеки бели облачак тек колико слике да буду добре. Пењемо се, заламамо, гледамо, уживамо. Сад ћу мало да ћутим а слике нек говоре. Узгред, Јаворка има снаге на претек, немамо никаквих проблема али примећујем колико се греје од свог тог запињања. Није јој лако, мада то никако не показује. Попели смо се и калдрмом на навишу тачку. Доста времена проводимо горе, о много чему човек промисли на такваом месту. https://www.youtube.com/watch?v=TJbFuiswGfg У неком тренутку морамо да се пробудимо и кренемо даље. Кад смо већ ту, не смемо да заобиђемо и глечер (https://www.grossglockner.at/en/nature-experience-grossglockner/kaiser-franz-josefs-hoehe). Овде је некад био глечер... Полазимо даље и чује се “наши људи, београЏани”. Гледам ко, шта, како. Смешка се лик на беемвеју (наравно). “Па где сте београџани, знаш ли Владу или Срџана из Барајева, знаш ли Бобана што прави седишта, ево ја од њега купио, вреди пара, еј, срећан пут одоше ови моји, ајд уздравље”. Словенац, он и још гомила њих, али само дечака, возе у супротном смеру, кажу негде на север, видеће где. Тако су спичили са врха да сам се у једном тренутку уплашио за њих којом брзином су ишли низбрдо и обилазили све. ЛМ, док смо уживали у видиковцу, у себи се захвалим Богу на лепом времену добрим путевима и поменем, онако безвезе, за мене, рекох да што се мене тиче, сад може киша да пада колико хоће... Да, нисам требао то да помислим... Као по команди, облаци почињу да се скупљају и да нам дишу за врат, али буквално. Све време се удаљавамо од њих али пошто у неком тренутку морамо мало да скренемо лево-десно због, јели, спуштања са планине, они нас стигну и поквасе па онда опет бег. Било је као у неком кационом филну. Сва срећа добри, брзи путеви. Стајемо на последњој пумпи пре Италије. Као што рекох, ни жабарима нећу да плаћам прескупи бензин. Женче је обукла горњи део кишног одела када смо кренули са глечера а ја нисам те сам сад то урадио. Међутим, како идемо даље, пут нас све више вуче више удесно ка киши којој смо до сада већ побегли. Почиње и да дува, све јаче и јаче. После само 10ак километара, стајемо опет на пумпи и навлачимо и доњи део кишног одела. Тиме почиње наш кишовити успон преко Плокен прелаза (https://en.wikipedia.org/wiki/Plöcken_Pass) који спаја Аустрију и Италију. Није падало, пљуштало је и дувало и бацало нас лево десно али нисмо хтели да правимо паузу. Идемо избрдо и кривудамо, онда низбрдо кроз милион тунела и кривина, врло занимљив прелаз само смо ми наишли у невреме. Тек у подножју, када се пут отворио киша је стала а ми га згазили да се просушимо. Нисмо стигли ни до места Толмецо а били смо суви као барут. Ја стварно морам поново да хвалим овак јефтина кишна одела из Декатлона. 60е укупно за обоје, и горњи и доњи део и ево били суви и на Карпатима и на Алпима. Врх. Елем, код Толмеца смо донели исту одлуку да последње километре до Удина зукнемо аутопутем али пре тога смо морали да се поскидамо јер смо почели да кувамо, буквално. Знате ону топлину после кише а одела вам не дишу. Е то. Зуууу брзим аутопутем и ето нас на крајњој тачки за данас. Смештај је у месту Прадамано. Све по ПС-у, газдарица нам одма тутка воду, види да смо мало “пропали”. Она прича ‘талијански, ми српски и енглески али довољно је. Имамо и гаражу. Смештамо се, туширање али никако и лежање јер ако легнемо не устајемо до јутра. Зато, правац куповина па Удине. Налазим обележен паркинг за моторе који сам припремио још одавно. Шетамо се по граду. Мој саветник нас води до места где може да се поједе добра пица и попије италијанско пиво а да није бира морети... Лепо месташце, мало, угодно, пријатно. Тргови, деца, мало људи, кафићи, ресторани... Пред залазак сунца, враћамо се у смештај. Ја, наравно, тестирам, као и ових дана. Лаку ноћ… И би вече, и би јутро, дан четврти.

Дан 3. Праг – Плзењ - Минхен (~400км) Није нам се устајало из оних дивних кревета. Али, данас су најавили опасне температуре. Ноћас је падала киша, дувао ветар, олуја, хаос. Јутро мирно, као да ништа није ни било. Кафица, доручак, паковање и хит д роуд џек. Крећемо полако, женче по обичају снима град рано ујутру док још нигде никог нема. Купујемо гориво и идемо правац Плзењ. Централни трг се ради али ипак налазимо кафић који ради, баш ту. Кафа предивна. За пиво прерано (јесте ли?). Градић леп, миран, имало би ту свашта да се види, почев од музеја пива и сл. Али не овај пут. Крећемо ка граници са Немачком. Пут је у почетку нека магистрала али се полако сужава, све више и више, па кривуда, па вијуга, па се пењемо и уживамо у дебелој ладовини и прелепим крајевима. На последњој пумпи у Чешкој, у месту Железна Руда, купујем бензин јер сам рекао да у Немачкој и Италији нећу из принципа. Чим смо ушли у дојчланд, скрећемо да обиђемо неко језерце на које сам налетео на мапама док сам планирао пут. Пуно раје, још увек фина температура, лепо месташце а супруги сам рекао да је ту водим на домаћи специјалитет. Штрудла од јабука са, у овој варијанти, преливом од топле ваниле. Много убаво, нема шта. Добро се хидрирамо и одмарамо. Након тога пут и даље добар и крајеви лепи али полако се спуштамо и што смо ниже то је све топлије. Доносимо “executive decision” да последњих 100+ км зукнемо аутопутем јер ем ће само бити још топлије (а већ почињемо да кувамо) ем ћемо скратити путовање за тај да а свако екстра време у Минхену значи екстра време за тестирање баварских пива... Е сад, ја не знам зашто, мора да постоји неки добар разлог али тај аутопут, иако бесплатан, нема ниједну једину пумпу. Није да ми је требала, напротив, али за тих 100+ км само на 2 одморишта са ве-це-ом смо наишли. Немаш где да станеш, да попијеш кафу, да се расхладиш, ништа. Свака пумпа тражи искључење са аутопута (што ми није падало на памет) и одлазак у неко од оближњих места. Страшно. Преживели смо и то и стигли у смештај. Јефтинија варијанта смештаја, као неки хотелчић, генерално сасвим ОК за једну ноћ а имао сам и бесплатно гаражно место испод зграде тако да се потпуно исплатило. Некако сам пропустио да видим да немају климу, само вентилатор (и то неки модеран са даљинским еј.) али и он је био довољан. Распакујемо се, мало одморимо и крећемо у обилазак. Паркинга по граду има колико желиш мада сам ја и то обележио на мапи, да не лутам. Погађате, госпођа оде у шопинг а ти Влајко нишани клупицу и чекај. Наиђох на другара Пумбу. За фанове... После неког времена табанамо даље, град је стварно прелеп, катедрале, тргови, доста народа, нема грешке. Консултујем се са својим чет-џи-пи-ти саветником и он ми каже да је најбоље а приступачно место за дружење са пивом и кобајама неки пијац ту у центру, “Viktualienmarkt” и није погрешио. Штанд са кобајама, штанд са пивом, огроман шумарак, клупице, столови. Онај баја што точи из дрвеног бурета – не стаје. Само штанцује мале и велике кригле, с тим што је мала 0.5 наравно. Ми као на покретној траци, само грабимо, плаћамо и уживамо. Мени се у том тренутку нешто пило пшенично и нисам погрешио. Сигуран сам да не би погрешио које год да сам одабрао. Након краће шетње, крећемо назад. У повратку видимо неку грају. Кочимо и паркирамо на тротоару (наравно) да видимо где гори. Нека речица, поток, канал јебемлига, излази однекуд испод путева и зграда и иде даље. Али ту где излази, окупљају се момци да сурфују. Није лоша забава за ове топле дане. Мало даље низводно је купалиште. И ми решавамо да седнемо мало, умочимо стопала и додатно снизимо температуру акумулирану за ових неколико дана. Смештај, гаража огромна и сигурна а има и свашта да се види тамо. Рецимо оваква нека бабарога. После те нирване по устаљеном обичају, продавница, смештај и тестирање нова два пивца. Облаци наилазе чим смо ушли у смештај, почиње да дува, исто као и јуче у Прагу. Комирамо се до јутра. Сада смо на најудаљенијој тачки од куће, сутра креће повратак и опет заламамо улево. Сутра је дан који сам чекао цео овај пут. И би вече, и би јутро, дан трећи.

Знао сам да сам нешто заборавио. Цртани ваше и наше младости Чујете ли музику у позадини?

Дан 2. Беч – Братислава – Брно – Хавличкув Брод – Праг (~450км) И за други дан су најавили велике врућине те се исто будимо рано. Паковање и клопа и крећемо даље пре 7 (мада смо требали још раније али ОК). Планирана километража за данас је скоро 200км мања али свеједно ће бити тешко. Возимо се кратко до прве станице, Братислава. Фини и симпатичан градић, свраћао сам тамо и пре. Идемо до центра, паркирамо и схватимо да сви још спавају и да, наравно, ништа није отворено, чак ни за кафу да се попије. Док се супруга мало шетка, ја сам у видокругу мотора и уживам у оближњој клупи. Тада наилази мој давно изгубљени брат. Човек у униформи, исте висине, конституције, величине стомака, скоро и фризуре и браде, просто невероватно. Обраћа ми се на енглеском, каже, не би смео ту да паркираш али пошто си колега на два точка, опростићу ти, и пита одакле сам. Кад му рекох, он поче да прича неку верзију српско-хрватско-босанско-македонског сасвим фино и разумљиво. Каже да је неколико пута био по целој југи, путовао, научио да прича. Вози ГС-а (то му је велики минус ал’ ајд) и још један мотор који нисам лепо чуо. Поменуо је да је тај мотор ваљда амерички, модел почиње нешто на слово А и има неку чудну кубикажу, типа 675 или 725 или тако нешто, као неки крузер бемлига. Све у свему, лепо се испричасмо, фини неки чова. Идемо даље, сипамо гориво и правац на ауто-пут који је бесплатан. Решили смо да сваког јутра помало зукнемо да би смањили време проведено на сунцу. За ово јутро то је стинт до следећег града, Брно. Поједемо тих стотинак километара и правац центар, наравно. Бесплатан паркинг за моторе на самом тргу. Цео трг је у ствари један огроман пијац а около начичкани кафићи и ресторани. Прво се добрано расхладимо на оним станицама за расхлађивање (прскају ону водену маглину свуда по теби), одлична ствар и у сваком граду их имају, само код нас нема потребе јер смо тигрови, економски... Добитну комбинацију не мењамо, попије се домаћа кафа и освежавајуће пиће, супруга се шетка, ја контролишем даљи ток руте за данас. Следећа станица, Хавличкув Брод. Не знам зашто то место. Једини тазлог је што је то опет на неких 100 км од нас а неписано правило нам је да правимо паузе на сваких 100 км највише. Опет центар, опет трг, прскалице, хлађење, сендвичи. Импресионира ме господин на клупи. Док нормалан свет хоће да попада од врућине, иако још није ни подне, он седи на сунцу и цепа пивце са благим смешком на лицу. У форми је, свака му част. Ми се хидрирамо другачије, тј. витаминизирамо се... На 10 корака од нас, посластичарница нас зове. Сладолед одличан, слаши још бољи. Расхладисмо се за све паре. Одатле настављамо локалним путевима, опет се играмо црвено светло – зелено светло због радова на путу и уживамо у погледу. Да, свако село има свој замак, то је веома занимљиво. Све у свему, довукосмо се полако до крајње дестинације за данас, Праг. Смештај одличан, у бољем никад нисмо били. Не да је све ново и лепо и уредно него нас је домаћин пустио да паркирамо у ходнику иза главних врата како би мотор био на сигурном. То сам га питао приликом резервације и само је рекао, што да не, нађи неко ћоше да никоме не смета и то је то. Зато, а и због горе наведеног, је од мене добио чисту десетку на Букингу. Првих сат времена у Прагу неки проводе у чешљању радњи јер ће ускоро да се затворе па... Издржах то, мушки. Додуше, огладнех у међувремену те навалисмо на неке глупости које су деловале занимљиво на први поглед. А и храна ми није била приритет. Приоритет је било, иначе моје омиљено, Плзењско, точено, хладно и у оној њиховој лепој, буренце кригли. Дочеках и то и вредело је. Сада може шетња, да се види мост, астрономски сат и остале занимљивости. А иначе испланирам ја лепо и превоз трамвајем и нађем број и измалтретирам неко девојче да нам помогне да купимо карте, и купимо и седнемо и уживамо у вожњи и... схватим да идемо у погрешном смеру... А што су сви сморили са овим паткицама, на сваком су кораку, деца вриште ма хаос. Најмања на слици кошта 16е па ко воли... свет је отишао одавно где не треба... Вече завршавамо у куповини потребштина за сутра и тестирању нова два пива за овај град. И би вече, и би јутро, дан други. Сутра заламамо улево

Хвала лепо, додато!

Ево, ево, само да га оперем... ЛМ, дан 1. Београд – Беч (~650+ km). Највећа километража за први дан, када смо најодморнији. То је неписано правило. Елем, када смо поново натоварили Јаворку као товарног коња, што она сигурно и мисли да јесте, могао сам да се закунем да сам чуо: “Угх!”. Прво, сликање, као и сваки пут. Тог јутра смо устали у 4 а кренули у 5 јер су најавили да ће асфалт да се топи. Немојте неко да вас лаже, врућина је била већ тада. Овај први дан ме нервирао чим сам почео да планирам пут. Нећу да возим аутопут толико дуго и тачка. Ајд’ до Суботице и издржим али после нећу. Тако и би. Гаааассс! Уз једну краћу пиш-паузу ето нас на Келебији. Ипак је Јаворка рођена за ауто-пут. Мало возила, ајмо децо сликање, терај даље. Након тог првог стинта, остатак је нормалним путевима. Прву већу паузу правимо одмах после границе, неко језерце. Мутнију и прљавију воду нисам видео одавно али то не спречава локалце да се брчкају. Човек плива по том муљу и иза њега остаје траг куда је прошао, нестваран призор. Ту је и жућа да нам пожели срећан пут пошто га малко нахранисмо. Није му лако и већ се крије у дебелој ладовини. Дошло ми било да легнем поред њега и да преспавам остатак дана јер је већ почело да “пржи”. После стотинак километара опет правимо паузу и тако понављамо до циља. Овде морам да се похвалим да једино ја могу у целој Мађарској да убодем МОЛ пумпу која нема онај део где можеш да седнеш и попијеш кафу. Сва срећа неки МекДоналдс одмах поред па само уживали у њиховој клими а и некој безвезе кафи... али, расхладисмо се. Стижемо код рођака у Екартсау или како год да се изговара име тог села. Ту нам је база за ноћас. Распаковали се, окрепили, тушнули, клопали и седосмо поново на мотор да одемо до Беча. То је неких 60км до тамо и назад што је на крају дана изашло 646км по цајгеру. Превише за мој укус. Хтедох да поменем и вертрењаче које смо почели да виђамо мало по мало па све више док смо се ближили Бечу. Ја оно нисам видео. Симпатично је кад их видиш али тамо их има као шаше. Као да су на свако место где може да се постави – поставили две. Лево – десно – испред – иза, толико их има да је то ружно. Остадох у чуду. До Беча, сва места су пуста. Нигде никог нема. Као у граду духова. Питали смо се да ли неко живи овде уопште. По Бечу туристички, госпођа је обилазила радње, куповала сувенирчиће а ја сам тражио клупу да седнем. Иначе, паркинг за моторе се не плаћа, обично се користи почетак сваке улице а има и доста места резервисаних баш за паркинг мотора, чак и у самом центру. Чује се “наш” језик на сваком кораку, као код куће... По повратку у смештај, решио сам да сваки дан пробам по два најмање локална пива и оценим квалитет. То ће бити довољно да ме комира до раног јутра. Прво је било одлично а друго сам заборавио да сликам... И би вече, и би јутро, дан први.

Сервис? Урађен... Гуме? Нове... Кочнице? Такође... Резервоар? Пун... Мотор опран? Увек... Па, време је за наше, већ традиционално, кратко, годишње путовање. Оба, стална члана нашег Клуба Љубитеља Споре Вожње су спремна. Овај пут ће то бити ~2650км у 5 и по дана. Идемо полако...

Додао и поправио претходни. Без обзира што је све махом равно, значи информација о квалитету путева, количини саобраћаја и сл. Хвала на уносима и што би ви млади рекли, keep them coming...

Хвала пуно, додао сам. Слабо имамо уноса са севера генерално па је свака информација добродошла. Слободно шаљи колега

Могу да га питам где набавља делове али знам да то све поручује од овлашћеног дистрибутера тј. сервиса. Читао сам разне форуме, ја сам доста тежак, још кад се возимо у двоје буде горе, тако да одлука је пала на 2.9 - 3.1 па колико трају. А и мени су предње виљушке другачије од ваших, тј. од оригинала, краће, па зато. Sent from my 24117RN76E using Tapatalk