Taormina Budem se relativno rano. Gde sam ja ovo ? Skotrljah se sa kreveta i čkiljeći na jedno oko, odgegah se do malene terase. Pogledam dole Pa malo više Pa još više, a-ha dooobro, to je Etna Pogled u levo; fiinooo Još malo levo; bingo ! hotelska terasa za popiti kafu. Pogled unutra; Adrijana još nema nameru da ustaje. Ok, idem u solo akciju. Spuštam se sprat niže gde se nalazi trpezarija za obedovanje. Za dva stola već ima gostiju koji doručkuju. Klimnem im glavom i produžim dalje na terasu koju sam ugledao maločas; prazna je. Perfetto! Kapućino, cigareta i pogled. Ponekad je život baaaš dobar. ........ Hotel je zanimljiv, pogled ultimatan ali je nekako ... daleko. Lepo bi bilo locirati se negde odakle se može i peške. Doručkujemo, pakujemo se i eto nas uskoro malo niže, u Taormini. Prvi posao je bio naći prodavnicu za kupiti novu memorijsku karticu za foto aparat. Dok ja isprobavam da li sve radi kako treba, Adrijana se zalepila uz crkvicu u kojoj je venčanje u toku. Ženska posla. Mada, moram da priznam, kuma je bila kao grom. A i oldtajmeri sa Emilijom na vrhu hladnjaka mi uvek privuku pogled i izmame osmeh. Vidimo da nam se mesto baš sviđa, nije mrtvo puvalo kako sam se pribojavao. Znači - booking.com. Petnaestak minuta kasnije već se prijavljujemo na recepciji hotela Splendid. Uskačemo u civilku i nazad u centralnu zonu grada. Mesto jeste mondensko i okrenuto turizmu ali je u potpunosti sačuvalo dušu i odiše šarmom koji pleni Ogladni se od silne šetnje. Srećom mesta za okrepljenje ne manjka. Malo zagledamo nekoliko restorana pa se odlučujemo za piceriju Vecchia Taormina. Deluje šarmantno a i na vratima nalepnica TripAdviser-a. Za početak antipasta - nekoliko lokalnih specijaliteta po principu "da se proba od svega po malo" a zatim kao glavno ovo što vidite na sledećoj sočnoj fotografiji. Jednoglasnom odlukom, pizze u Vecchia Taormina su proglašene najboljim koje smo jeli tokom ovog putovanja. Da se ne udebljamo preko svake mere, stara se kultura. Ne, ne fizička kultura, nego opšta kultura. To je ono kada bi ste vi sedeli još i pili pivo a žena vam neda zato što treba obilaziti kulturne znamenitosti mesta. Uffff. 'Hajd sad, šta je tu je. Pravac Teatro Greco. Nekada davno, baaaš davno, dobar deo Sicilije je pripadao Grčkoj. Mediteran beše glavno mrestilište kultura i naroda toga doba a Sicilija, prigodno svom položaju - kao pupak Mediterana, beše svojatana od svakoga ko je bio dovoljno jak da svojata. U periodu kada je Grčka država bila na vrhuncu neki od glavnih gradova Magna Grecia-e (teritorija Grčke države na području današnje južne italije i Sicilije) su se nalazili na Siciliji, posebno na njenom istočnom delu. Čak i danas, 25 vekova kasnije, tragovi Grčke kulture su skoro na svakom koraku. Pojedini objekti su vrlo dobro sačuvani i kao takvi, interesantni i vredni napora i odricanja od blagodeti kafanskog hlada. Strateški pozicioniran na grebenu koji dominira nad tri zaliva nalazi se amfiteatar koji nam dočarava neka druga vremena. Neizbežna Etna Dugo smo se muvali po tom starom zdanju istražujući prolaze i vidikovce polu-sakrivene rastinjem koje je bujalo gde god je kamen neoprezno dozvolio da se malo zemlje tu naseli. Umoran od štrapaciranja sedam na kameno sedište amfiteatra i pokušavam da zamislim O čemu je razmišljao čovek onoga doba, doba kada je ovo zdanje bilo mlado. Šta bi on osećao, šta bi poželeo ili uradio u smiraj dana. Da li postoji neka zajednička tačka koja nas neraskidivo vezuje i ukazuje na aksiomnost određenih pojava bez obzira na vekove koji nas dele. ...mmmmmm ......Pa da, naravno... napitak od hmelja....to je to, ne može da omane. Osokoljen spoznajom kako neomeđen vekovima mogu da prodrem u misli nekog dalekog predaka, sa novo otkrivenim entuzijazmom skačem na noge lagane. Draga, hoćemo li ?... da krenemo polako....Vecchios Grekos u meni ište jedno pivce. Ovde mora doći jedna fusnotica. Moja naklonost ka vinu, specijalno rumenom, nije ništa manja a istorijski je i starija od moje naklonosti ka pivu. Valja pomenuti i naklonost ka domaćoj rakiji, Irskom viskiju, francuskom konjaku - i mnogim drugim napicima iz plemena maligana. Sreća u nesreći je da nimalo ne volim osećaj (ozbiljnog) pijanstva te da, što bi rekli, pijem s' merom. Nije to stvar neke moje samodiscipline ili pameti - jednostavno mi se posrećilo da sam takav. I da ne ispadne kako ovde neodgovorno propagiram upotrebu alkohola, u duhu modernog stila odricanja od odgovornosti, molim da se uzme k'znanju da: "upotreba alkohola u ovom putopisu je upražnjavana od strane odgovornih pojedinaca u kontrolisanim uslovima; ne pokušavajte ovo sami pre ili tokom vožnje. Tokom stvaranja putopisa nije povređena nijedna životinja". .... Vraćamo se ka hotelu i razmišljamo šta za večeru. Zavirujemo, onako u prolazu, u bašte restorana koje su nam usput, kibicujući šta jedu tamo prisutni gosti. U jednom trenutku prolazimo pored prodavnice delikatesa, salumeria kako oni to zovu. Već smo je bili prošli neka dva tri metra kada kao po komandi napravismo na-levo-krug i zalepismo noseve za izlog. Butiga uzana, malog fronta ka ulici, ali duboka dobrih šest metara beša krcata delicijama raznijeh sorti. I džaba mudrost odavno spoznata da se gladan ne ulazi u ovu vrstu radnji. Minut ili dva kasnije već smo bili unutra i kupovali svega kao da smo iz gladi utekli. Parmezan, Šunka iz Parme, pa neka druga pršuta, pa beli sir u maslinovom ulju, masline zelene u nekoj spec marinadi pa masline crne sa komadićima sušenog paradajza i crvenim lukom, salata sa bukovačom pa neka druga salata sa pastom, baget, flaša crvenog vina, .... Navrle mi emocije dok ovo kucam, samo da uzmem pelenu da obrišem bale pa se vraćam ......... Naravno, previše smo nakupovali ali nema veze, ješćemo i sutra. Natovareni kesama hitamo ka hotelu. Kada te neće, neće te; a kada te hoće, onda te baš ide. Imali smo sreće sa smeštajem prethodne noći, a tek ovde ! Dobili smo sobu na kraju hodnika na poslednjem, petom spratu. Sobe koje gledaju na more imaju svoje, male terase; sobe koje gledaju ka brdu, nemaju terase. Hodnik, zajednički za sve sobe izlazi na veliku, zajedničku terasu od nekih 150m2. Jedino je naša soba imala direktan izlaz na veliku terasu. I jedino smo mi i koristili tu veliku terasu (makar u vreme kada smo mi bili tamo). Nije teško sabrati dva i dva i zaključiti kako se završilo to veče. Velika terasa samo za nas dvoje i delicije koje smo doneli iz grada. Non plus ultra; La vita e bellissima. ________________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Euforija, očaj, srećan kraj Desi se ponekad tako. Zaboravimo i gde smo krenuli i zašto smo krenuli. Zaboravimo sve, ponese nas trenutak i svim čulima živimo u tom trenutku. Ne pitamo zašto nam se to događa, ne pitamo zašto to radimo. Jednostavno radimo i lepo nam je do kohonesa. Otprilike tako nekako je bilo kada je trajekt stigao u Mesinu. Veliko plovilo otvori usta od utrobe i ispljunu nas na obalu. I kao da me je talas poneo, uključih se u frenetični saobraćaj grada i postadoh njegov gradivni deo. Jurili smo niz bulevare i kroz malene ulice. Propinjali đogata na semaforima ne dozvoljavajući lokalcima da nam pokazuju auspuhe. Vežbali counter-steering dok su iz pobočnih ulica iskakali dvo, tro i četvoro točkaši poput pajaca na federu iz kutije. Provlačili se na semaforima između automobila, onako natovareni i široki, ignorišući gabarite i razum. Vozili ludo i brzo kao i svi oko nas i to tako dobrih 45 minuta. U jednom trenutku stiže otrežnjujuće pitanje sa zadnjeg sedišta. "Gde idemo". Za trenutak ćutim pa odgovaram krajnje precizno: "Ne znam". Čaroliji je kraj. I ja polako dolazim sebi, sagledavam situaciju u realnom kontekstu i uviđam totalni besmisao ovog vitlanja gradom. "Mislila sam da znaš kuda idemo.... hajde stani negde da piškim; bole me noge, gladna sam, ....". Poput klinca uhvaćenog u ostavi sa prstima u marmeladi, pokajnički odgovaram "važi draga, sada ćemo, evo stajem kod prvog kafića". Ma i batine sada da dobijem, nema veze, srce mi je puno i prepuno. Kafić je moderan, toalet uredan. Muzika takođe moderna, MTV hitovi; a klijentela...uglavnom muška. Pola gostiju čini jedna grupa koja kao da nešto proslavlja. Momci unutra...pa kako da vam kažem. Odavno nisam video te odevne kombinacije; ni odela sa podužnim štraftama. Zamisli ste garderobu, sada samo da dodamo fizionomije. Ako se sećate one dvojice sa lovačkim puškama što su kao čuvali (a na kraju ga izdali) Mikele Corleonea kada ga je ćale poslao na Siciliju dok se ne slegne prašina zbog ubistva policijskog kapetana. Sećate se? E, ovo su garant njihovi unuci. Nigde kasnije nismo videli ništa što se toliko uklapa u neke šablone i predrasude poput te grupe momaka u kafiću u Mesini. Fotosa nemam; nisam hteo da rizikujem da mi dragoj donesu ribu umotanu u moju moto jaknu. Pokvarilo bi joj to odmor, ipak. Postojala je ideja da se spava u Mesini. Grad je interesantan i lep a plaže na ostrvu Lipar su čuvene; moja draga želeše da se okupa tamo. Ipak, ona beše ta koja je presekla i rekla - idemo na jug."Možeš li da voziš još jedno 60km" upita me. "Ma mogu i celu noć ako treba". "Hajdemo do Taormine, tamo je predivno". Nisam znao mnogo o Taormini sem da je to neko fensi mesto, nešto poput Sicilijanske Marbelje. Bljak, mislim se u sebi ali sam kredite za veto potrošio tokom učestvovanja na "Rally of Messina" tako da prihvatam predlog na prvu. Do sada se već dobrano smrklo; napuštamo Mesinu i koristeći E45/A18 hitamo na jug put Taormine. U najvećem delu trasa autoputa je paralelna sa magistralnim drumom, tj. paralelna sa obalom. Vožnja nije dosadna a nije ni duga; nepunih 50km i odvajamo se sa autoputa desno, u brda put Taormine. Tu se suočavam sa malom začkoljicom; naplatna rampa za izlaz sa auto-puta. Super, a gde je bila rampa za ulaz na auto-put. Kako da platim kada nemam tiket. Nema nikoga u kućici uz rampu, ne vidim ni kamere velikog brata. U inostranstvu se ne kur*im, ali ovde ću da platim isto kao što plaćam u Srbiji; na dođem ti. Levo rame malo unutra, lagano pored rampe, razvučeš drugu, pa onda opet polako - kao da se ništa nije desilo. Put odmah postaje mnogo zanimljiviji. Da li sam napomenuo, mnoooooogo zanivljiviji. U narednih 9 do 10km uhvatićemo i nekih 450m nadmorske visine. Arkadni svodovi, poput tunela - slika familijarna putnicima kroz alpe; uspon, serpentine, tuneli, okruženje - ludilo. Opet me hvata euforija iz Mesine a mojoj dragoj budim uspomene na vožnju po Stelviu nekoliko godina pre ovoga. "Hoćemo li se prevrnuti na leđa na ovoj uzbrdici" pita pola u šali a pola u zbilji. Na stranu entuzijazam koji nas ponese kada je put pod nama ovako izazovan. Svakome je jasno da se natovaren motor sa saputnikom ne može peglati po krivinama. Može se malo i umereno poterati ali to traži dosta snage a i koncentracije više nego na stazi. Kraj je dana i umoran sam. Telo se buni, signali za bol stižu iz svih krajeva: vrat, zadnjica, ramena, butine. I saputnica se unervozila, a njeno meškoljenje u sedištu ne olakšava vožnju; dapače. Treba naći smeštaj. Dok vrtim po glavi gde se skrasiti za noćas pored nas promiče beskrajan niz hotela i hotelčića. Svet uglavnom (dosta) stariji, dobro stojeći. Takvo društvo nam ne imponuje, gledamo dalje. Na dva mesta koja su mi se učinila više po našem ukusu sam stao da pitam za sobu. Cene koji mi rekoše oterale bi i mnogo veće parajlije od nas glavom bez obzira. Pokunjen, vraćam se do motora; Adrijana stoji pored i bistri dno kesice nekih grickalica. Cico, skrušenim glasom rekoh, mi smo potpuno nespremni uleteli u ovo ludilo. Bila je to najniža tačka mog bio-ritma tog dana. Sedoh na žardinjeru, zapalih cigaretu i potražih u sebi dugme za resetovanje. Danas kada gledam Google Maps, ruta koju mi pokazuje od odvajanja sa auto puta do hotela je 9,4km i 19min. Pitaj Boga kuda smo mi zaista prošli te noći ali smo se vozili makar jedno 3 puta po 19 minuta. Nije potrajalo dugo, možda pola cigarete, kada drevna mudrost ponovo osvetli put pred nama. Hajde da nađemo lepo mesto za klopu - a kada jedemo bićemo pametniji! Kvačilo na klizanju, dosta gasa i đogo ponovo polete uz brdo. Nismo mi ni bili svesni u prvi mah da je Taormina ostala za nama. Sve je to nekako spojeno; bili smo u Castelmola-i. To je mesto na vrhu brda a mi smo bili pri vrhu Castelmole. E tamo je Rajko našao kapu! Tu postoji restoran koji je, najzad, zadovoljio naše kriterijume te večeri. Pica je bila prosečna ali je pogled i doživljaj bio apsolutno nat-prosečan. Sedimo na ivici terase na najvišoj tački okoliša. Više od toga nema; više od toga su samo zvezde. A zvezde su bile i gore i dole. Noć je bila vedra, iznad naših glava tepih od zvezda. A ispod; Taormina, Mazzaro, Villagonia i Giardini-naxos su sa milionima lampica sijali u noći negde dole ispod nas poput četiri sazvežđa. Tako je to izgledalo i ni jotu manje. I osta da sija evo i koju godinu posle. Dugo smo sedeli tu i upijali pogled. Dolazi konobarica i pita da li želimo još nešto da naručimo pošto uskoro zatvaraju, bliži se ponoć. Ja kažem kako bih želeo da naručim sobu. Njen engleski je gori od mog italijanskog, ništa me ne razume pa odlazimo po pomoć. Gospođa srednjih godina, koja radi za šankom, priča perfektan engleski; odmah se sporazumemo šta želim i ona se lati telefona. Jedan poziv menja sve, što bi rekao Cane. Hotel u koji nas upućuje je odmah tu, u sledećoj ulici. Zahvaljujem joj se od srca, plaćamo račun i odlazimo do hotela. Inače, ovaj metod nalaženja prenoćišta sam primenio dosta puta tokom raznih putovanja i nikada nije omanuo. Ne očekujemo mnogo, bitno je da je pitanje rešeno za večeras. Zvonimo na vrata. Otvara nam...hmm...htedoh reći bakica ali bi to bilo apsolutno nepravedno. Gospođa ima godina za rešpekt, oko sedamdeset i pet, cenim. Ali!, frizura cakum-pakum, haljina - siguran sam vrlo šik za dame njenih godina, nakita po njoj na pretek. Oči, ogledalo duše, još uvek živahne i srdačne. Skakuće ispred nas dok idemo uz stepenice da nam pokaže sobu poput neke planinske kozice. A tek hotel - iznenađenje ali prijatno. Odmah da kažem - ime je zaslužio u potpunosti; Hotel Panorama di Sicilia. Postižemo dogovor u letu, nema tu šta da se razmišlja. Super mesto a super i dil. Dok ostavljam pasoše gospođi na čuvanje preko noći, zamišljam koliko je ona bila mlada kada je ovaj hotel bio nov. Mora da je to bila opasna kombinacija ranih šezdesetih. Bakica, tada riba u naponu a hotel vrhunska fora natalne faze turizma na Siciliji. Malo suptilne bizarnosti pred spavanje ne može da škodi. Umor uzima danak i ubrzo se onesvešćujemo na širokom krevetima sa uzglavljem od kovanog gvožđa. ______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Radovan III Jutro četvrtog dana puta; 09:03 pokazuje časovnik integrisan u tablu sa natpisom hotela dok nabacujem kofere i pravim fotku hotela za doviđenja. Bilo nam je sjajno sinoć uz buteljku vina i ljubazne domaćine. Lepo smo odmorili, sada valja krenuti dalje. A gde ćemo spavati noćas, to još uvek ne znamo. To blaženo neznanje je deo draži ovog putovanja. Pitanje spavanja smo, uglavnom, regulisali na sledeći način; u popodnevnim časovima kada se kristalizuje dokle ćemo dobaciti tog dana nalazimo kafić sa WiFi konekcijom. Booking.com je naš drug. I to je funkcionisalo bez greške; skoro bez greške. Naravno treba imati u vidu da je septembar, špic sezone je prošao pa nigde nije baš tolika frka za smeštaj. Kada se tome doda činjenica da rezervacije koje pravite u popodnevnim časovima za to veče obično nose predznak last minute offer - znači najbolja cena, šema deluje dobitno. I nije bilo mnogo bitno da li ćemo spavati u varijanti seoskog turizma u nekoj zabiti ili u sred Rima, cena za nas dvoje sa doručkom je bila 40-45 €. Što se drugih cena tiče, zbog onih koji ovo pitaju, ne sećam se precizno a verovatno i nije merodavno porediti 2012-tu i 2015-tu. Trajekt je relativno skupa zanimacija ali nam kupuje dragoceno vreme, najvažniji resurs na ovakvim putovanjima. Jutro je šareno, ima oblaka a ima i sunca. Vozimo ka Lauria-i. Vegetacija podseća na Kosmaj. Dok kilometri polako klize pod nama ponestaje plavog na nebu. U daljini planinski vrhovi koji razdvajaju kopno od Tirenskog mora sa mukom zadržavaju krupne, sive - odmah se vidi, vrlo popišljive oblake. Iskusno cenim da planine gube bitku nad brojno nadmoćnim protivnikom ali da će nam kupiti još jedno pola sata suvoće. Pojačavam tempo dok, sada već vrlo dobra džada, vijuga lagano prateći ritam korita reke Oraščić - Fiume Noce. Ova, u septembru, mršava reka u svom donjem toku čini granicu između Basilicate i Calabrie. Da li pola sata prolete za deset minuta ili sam prevideo prodor konjice po krilu - uglavnom prvo proširenje na drumu je bilo naše. Uostalom, kakva je draž obući kišnjak (na vreme) pre nego što kiša počne; pa nismo seka-perse, majku mu! Kiša pada za sve pare. Motor sluša bez pogovora, na komande odgovara bez jogunjenja i precizno. Osećam se sigurno tako da održavam jak ritam. Adrijana mi tek posle reče kako se tu baš uplašila. Motor se vozi iz glave; i doživljaj suvozača diktiran je iz sive mase. A siva masa kaže kiša=klizavo; klizavo+brzina=padamo. Naravno, nismo pali, ali se jesmo otrgli od fronta olujnih oblaka. Sve do Sicilije ova nas je letnja oluja jurila a mi smo je eskivirali elegantno i drsko poput Džordža koga juri 16'000 policajaca grada Čikaga. Negde, usput, ne sećam se gde; more je bilo tik uz drum, sunce je provirivalo kroz pocepane oblake; restoran sa leve strane puta nije radio (sijesta); pili smo piće u kafiću uz neku plažu; kroasani su bili bajati a sladoled traljav; kelnerica je bila Litvanka; sedeli smo tu nekih sat vremena ili jače. Kuda smo tačno prošli tog popodneva, nije više ni mnogo bitno. Đogo je negde u utrobi trajekta, mi na palubi. Kišni oblaci su odlazili a vazduh sveže istuširan bio je praznik za nos i pluća. Sunce u smiraju podari teksturama novu razigranost a bojama blistavost koju ni reklame za perwoll ne mogu da dočaraju. Villa San Giovanni ostaje iza nas a Mesina je bivala polako sve bliža i veća. Sicilijo, stižemo. ______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Đole i ja Zaleteh se malo u pripovedanju te ispustih zanimljiv deo; ne mari - napravićemo pola koraka u nazad. Znači radnja se odvija 3. dana negde između Castelmezzana i mestašceta Corleto Perticara. Vozimo kroz šumu kojom dominiraju ogromne papratnjače. Kako drum hvata izohipsu tako rastinje postaje skromnije. Izbijamo na zaravan i uz drum ugledamo tri prelepa konja i ždrebe. Prilično je vetrovito a odrasle jedinke su se tako postavile da svojim telima štite ždrebe od vetra. Obuzdavam konjicu pod sobom i stajemo da podelimo sa njima ovaj trenutak. Ulazimo u Corleto sa idejom da napravimo kafe-pauzu a i da kupim mapu lokalnih puteva. Telefon Nokia E71, na njemu garminove mape. Negde je radilo super, negde nije radilo uopšte. Drumovi koje mi biramo su izazov za bilo čiji software- znači mapu čitaj i seljaka pitaj. E sad, tu ima mali problem; neznam italijanski a i nemam (adekvatnu) mapu. Polako vozim kroz mesto kibicujući gde da stanem. Via Nazionale 147; čudna, moderna dvospratnica sa četiri lokala pod arkadama u prizemlju. Prvi lokal sa leve strane je Bar-Pasticceria-Gelateria. Ispred lokala stočić i dve stolice. Ulazna vrata su otvorena a zavesa od plastičnih traka glumi pregradu. Više neugledno nego ružno ovo mesto mi privuče pažnju i odlučih da ćemo ovde popiti kafu. Ulazimo unutra i odmah svatam da sam dobro odabrao - mesto je pravo. Simpatična njuška iza rashladne vitrine nam požele buongiorno. Otpozdravismo pa naručismo par kolača, kafe i vode. Raspitujemo se za njegove zbirke na koje je veoma ponosan; flaše od piva, automobilčići i novčanice raznih zemalja. Kada mator čovek uspe da sačuva dečačića u sebi to ne može da bude drugačije doli fenomenalno simpatično. Ima nekoliko novčanica iz bivše SeFeReJote a i nekoliko novijeg datuma mada nije imao ni jednu baš aktuelnu. Tu ja stupam na scenu i obogaćujem mu zbirku jednom 200 dinarkom. Pita on koliko to vredi, hoće da mi nadoknadi, naravno galantno odbijam. U sebi se jedem što sam pred put izbacio iz novčanika sve one novčanice od 10, 20, 50, 100... RSD, sada bi mi super došle. Znači prvo naravoučenije; na put uvek nositi domaće novčanice raznih apoena; kovanice su takođe dobrodošle. U inostranstvu ih često možemo iskoristiti mnogo bolje nego kod kuće. Ovo što kažem će se potvrditi još jedanput za desetak dana na Siciliji. Drugo važno naravoučenije; ako poznaješ samo nekoliko osnovnih fraza i 50-ak reči pride nekog stranog jezika, vrlo oprezno koristi to znanje. Neko bi mogao da pomisli da poznaješ jezik i da razumeš šta ti se priča. Pitam ja Giovanni-ja kuda da vozim, gde je najlepše za motor. Đovani navalio da me pošalje na auto-put. Ja hoću u brda, on neda. Ja: Giovanni, prego, dove per strada rurale, bella panorama - mašem rukama i cedim iz sebe svaku poznatu reč italijanskog Giovanni: No, no, strada rurale non bene ; pokazuje na A3 i ponavlja strada nuova, strada buona Ja: No, no autostrada; motociklista no autostrada; io voglio strada bella panorama Giovanni: kreće da elaborira zašto želi da nas pošalje na auto put - priča ko navijen; niti znam šta priča niti više imam volje da ga slušam; pokušavam da okončam konverzaciju Ja: Giovanni,... ĐOLE, . scusami.. non capisco Đole je razumeo kako ja ne razumem zato što on mnogo brzo priča. Počinje ispočetka istu priču samo sada priča sporije. Sležem ramenima i predajem se. Adrijana stoji pored i umire od smeha. Rastajemo sa a Giovanni (koji je tokom događaja postao Đole) nam poklanja odličnu mapu. Mi nastavljamo preko brda a dan uspešno završavamo u drumskom hotelu Vecchio Ponte. ___________________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Smiraj 3. dana puta Birajući putanje koje vode kroz nacionalne parkove, izbegavajući glavne saobraćajnice a držeči pravac jug-jugozapad u smiraj trećeg dana puta obresmo se pored Hotela mapiranog na donjoj slici. Vozeći preko brda i kroz šume razmišljah šta i kako za to veče. U daljini je počelo već ozbiljno da seva a teški kumulonimbusi su donosili izdašnu provalu oblaka iz pravca Tirenskog mora. Valjalo bi uskoro pronaći nešto, prolazilo mi je kroz glavu. Ako ništa drugo, kafa i neko okrepljenje bi mi baš prijali. Sv. Nikola (zaštitnik putnika, a moja krsna slava) tu malo promeša karte i sa leve strane strane druma, puufffff - ukaza se hotel. Nismo mi odmah ni ukapirali da je reč o hotelu. Onako u sumrak, kroz tamni vizir, pomislih da je reč o kakvoj drumskoj meani te stadoh tu sa idejom da popijemo kafu i prelistamo booking.com. Nije bilo potrebe da tražimo smeštaj po netu. Kupatilo sa masažnom tuš kabinom, veliki i udoban krevet, đogat smešten pod nadstrešnicu - ma sve što čoveku treba. Bili smo među retkim gostima to veče pa uz domaću pastu sa svežim pečurkama i flašu crvenog vina dobismo i dodatnu porciju uslužnosti. Nema mnogo slika iz ove etape iz dva razloga. Prvi je što nije mnogo ni fotkano. A drugi razlog je što su neki fotosi izgubljeni kada je SD kartica ispustila dušu. Tj. ispustiće je kroz dva dana. Popizdim maksimalno, kupim novu karticu a ovu defektnu stavim sa strane. Po povratku u Beograd skinem sa neta program koji se zove Zero Assumption Recovery. Uz pomoć ovog programa 95% fotografija sam povratio neoštećeno. Mala digresija ali informacija koja nekome možda bude od velike pomoći. Jutarnji pogled na hotel. _______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Uvažavajući sugestije onih kojima je putopis i namenjen, na dalje, slike će biti dostupne odmah. Hvala Creative_biker-u za tip. Još malo da ovladam novim tehnologijama pa sledi nastavak.

Dve kule Ujutru kapućino i kroasani za doručak nakon čega se kače koferi na đogu, pozdravljamo domaćine i vozi Miško Vozimo u pravcu severozapada kroz atraktivnu prirodu put gradića koji se zove Pietrapertosa. Drum je dosta loš. Uzan, radijusi krivina su kao na karting stazi a ima i rupa i krpeža. Glavna muka su ulegnuća asfalta koja su česta a teška za uočiti na vreme. Motor preopterećen pa zadnji amortizer tuče po graničniku često i snažno. To me tera da vozim sporije nego što bih želeo ali interesantan krajolik blaži muku. Često zastajkujemo samo da osmatramo okoliš ili da škljocnemo po neku fotku. Stižemo do Pietrapertosa ali nas ne puštaju da uđemo motorom u samo mesto (ne puštaju nikoga ko tu ne živi da uđe u mesto bilo kojim vozilom). Ignorisao bih ja znak ali krezubi “čuvar” kapije iskoči ispod neke masline i zamlatara rukama. Možemo da parkiramo na velikom parkingu na ulazu u gradić, kao i svi ostali dođoši, pa pešaka dalje. U prvi mah parkiram motor ali se ubrzo predomislim. Ponovo objahujemo sedišta. J*bit* se i vi i vaša planinčina! Ako ne trebam ja vama ne trebate ni vi meni. Bilo je tu i malo moje arogantnosti, jelte, pa motorom se može svuda, šta sad ovi zajebavaju. Stvarni razlozi su, u stvari, praktične prirode. Uličice su toliko uzane i prostora za parkirati do te mere nema da je mera logična. S druge strane, motor napakovan, nekako mi se ne ostavlja na tom parkingu; sunce odskočilo, a i nešto mi se neda da tabanam toliko. Što bi se reklo, nismo se našli. Vidimo da na sledećem brdu ima sličan gradić pa krenusmo ka njemu da tamo okušamo sreću. To je Castelmezzano. U vazdušnoj linije između ta dva mesta ima 1km; putem 11km. Može se i vazdušnom linijom (bukvalno) stići od jednog do drugog. Kako je Pietrapertoza na oko 1000mnv a Kastelmezano na oko 800, lokalci se dosetili pa razvukli sajlu između dva brda. Na sajlu okače veliki klizač, a na klizač privežu turistu željnog adrenalinskog udara. To su nazvali Let Anđela (Il Volo dell'Angelo). Pa ko voli da krstari nad rupačom od 1000m privezan konopčićem za sajlu – izvolte. (http://www.theguardi...-extreme-sports). Možda neki drugi put. U Kastelmezanu situacija sa parkiranjem manje dramatična i formalna nego kod komšija pa ostavljamo motor i kacige na nekom parkingu a mi krećemo u šnjuvanje po mestu. Gradić nas je ODUŠEVIO. Neka fotografije pričaju. Integrisanost kuća u stene podseća na Meteore. Vidik sa vrha je fascinantan. Nakon temeljnog obilaska mesta i penjanja na vrh raspitujemo se kod lokalaca gde je najbolje jesti. Napunili smo srca valja se pobrinuti i za stomak. Zaboravio sam ime restorana, ali se sećam da je bilo odlično. Danas i juče smo videli toliko toga lepog i interesantnog da još nemožemo da se opasuljimo. Šaljemo poljubac ovom lepom mestu pa ponovo zarolasmo niz drum. _______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Craco, Stigliano Naša sledeća destinacija je Craco – mrtvi grad. Raspitujući se o odlasku u Craco tokom bivanja u Materi dobili smo prilično oprečne informacije. Jedni su nam rekli kako se tamo ne može. Drugi su se nudili kao vodiči. Treći su preporučivali da tamo ne idemo da nas ne pojede baba roga. Vrlo intrigantno; znači – ide se! Sat vremena lagane vožnje kroz interesantne krajolike Bazilikate i nakon jedne krivine u daljini ugledasmo napušteni grad. Grad je počeo da odumire pre mnogo decenija a definitivno je napušten nakon zemljotresa 1980. Sve je to sklono samourušavanju pa i nije bezbedno muvati se unutar grada. Zbog toga i postoji žica i upozorenja da se tuda ne prolazi. Scenski, grad je prilično zanimljiv (snimani su i neki filmovi na toj lokaciji) a nije isključeno da neki beskućnici tu i žive (to su valjda te baba-roge). Bilo je i par entuzijasta koji su se muvali unutar perimetra grada. Nama to nije delovalo toliko interesantno pa se nismo upuštali u takve akcije. Bilo nam je zanimljivo sve to videti sa te neke polu distance; malo smo škljocali aparatom, malo odmarali pa produžismo dalje. 30-ak km dalje na zapad od Kraka ulazimo u pitoreskni gradic Stigliano. Parkiram na centralnom gradskom trgu. Oseća se duh starih vremena ovde u velikoj meri. Kao da gledamo Kopolin hit-film iz sedamdesetih. Fizionomije, garderoba, atmosfera - sve je pogođeno. Zabrađene starice koje sede u grupicama od po tri na klupama na malom platou u centru sablažnjivo se došaptavaju: “vidi onu besramnicu, vozi se na onom čudu”. Starci pogrbljenih leđa u večernjoj šetnji, zastaju čvrsto se oslanjajući na svoje štapove dok ispod žbunastih sedih obrva seva pogled nepoverljiv i upitan; ovaj nije naš, čiji je, sumnjivo izgleda. A možda ja sve to samo umišljam. Kao što to neko lepo reče, lepota je u oku posmatrača. Pažnju nam privlače umrlice, za nas neouobičajene, XXL formata. Malo se muvamo po centru i zaključujemo da nam se danas više ne vozi. OK, to je u redu, nego treba naći gde spavati. Uspevamo da dobijemo uputsva od lokalaca do obližnjeg (jedinog) hotela. U pitanju je Hotel Antico Pastificio Sarubbi – ili ti po naški stara fabrika testenine. Fabrika odavno ne radi a vlasnica je objekat pretvorila u design hotel. Nešto sitno uspeh da dobijem popusta na cenu sobe(ovo nam je bio najskuplji smeštaj za sve vreme puta) te nakon tuširanja otpešačismo nekih 400m nazad do centra da večeramo. Pod večernjim svetlom grad je izgledao mnogo opuštenije i modernije. Na ulicama ne beše više starina ni staramajki već neki mlađi, opušteniji svet. Doživljaj je bio potpuno drugačiji u odnosu na kasno popodne. Ili je bilo tako, ili je pivo baš bilo jako. Ako sam slagao sebe, evo sad lažem i vas. _______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Matera 2 Treba malo odmoriti od navale utisaka koji su na ovom mestu zaista veoma jaki. Nema mnogo mesta koja možete posetiti a da ljudi tu žive (u manje više neizmenjenom obliku) hiljadama godina. A šta je lepše i bolje nego domaći kolači i ledeno pivo? Pa repete kolača i još jedno pivo . Onako usput, ovo pivo je najbolje pivo koje sam pio u Italiji. Kasnije tokom puta ga nigde više nisam video; inače proizvodnja je u gradu Potenza koji je glavni grad regije Basilicata, regije u kojoj se trenutno nalazimo. Matera Sassi nas je ostavila bez daha. U prvi mah pokušali smo da nađemo prenoćište kako bi smo mestu posvetili više nego par sati ali nam ponuđene varijante nisu odgovarale. Pada odluka da se jednom ovde vratimo a da sada zajašemo đogata i krenemo dalje. _______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Matera Od Bari-a hvatamo pravac ka jugozapadu i nakon nekih 50km svraćamo u gradić Altamura da popijemo espresso. Kratka pauza u kafiću na trgu ispred katedrale dok majstori montiraju ukrasnu rasvetu za neku lokalnu feštu narednih dana. Grad je poznat po hlebu koji se tu pravi (Pane di Altamura) ali dotični nismo probali. Nastavljamo dalje i nakon 20-ak km stižemo do centralne lokacije drugog dana puta a to je fascinantni gradić Matera. Neću mnogo pisati o samom mestu, a bilo bi mnogo toga da se kaže. Ostavljam čitaocu ovde mali istraživački zadatak. Preporučujem da se pogledaju izvori na internetu (http://www.lonelypla...-articles/70199 ; Wikipedia; itd…) a svako ko planira da poseti jug Italije nikako ne treba da zaobiđe ovu lokaciju. Neka slike govore za sebe. _______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Krenulo je I zarolaše kilometri pod nama u to nedeljno jutro drugog septembra 2012 a poznati predeli promicaše sa nekom neuobičajenom lakoćom. Percepcija je čudo. Kada krenete na laku nedeljnu vožnju tipa Bg-Topola-Rudnik-Bg, onda vam Rudnik deluje kao daleka destinacija. On to i jeste, najdalja tačka posle koje sledi povratak. Kada krenete put Italije, Zlatibor deluje kao da je odmah tu, iza ćoška. Bez drame i žurbe, sa dovoljno pauza uz put stižemo u Bar na vreme da kupimo kartu za trajekt i odgluvarimo neka dva sata pred isplovljavanje. Na obali se kupi karta za palubu a kabina se doplaćuje kada uđete na trajekt. Posle celodnevne vožnje sa idejom da i sutradan vozimo solidno parče, paluba nije bila opcija. Trajekt je iz epohe kada je Magelan piškio u pesku. Bife na trajektu podseća na neki “Zdravljak” iz kasnih sedamdesetih a kapi za oči (pivo u flašici 0,25L) su bile 5 EUR. Kabina za četiri osobe koju smo nas dvoje okupirali - kao iz viceva. Klaustrofobični ili onima koje okupiraju misli kako se izvući iz te konzerve ako krene po zlu – ne bih preporučio ovo putovanje. Meni je, ipak, bilo OK; pivo je bilo hladno, bilo je tople vode za istuširati se a drndanje motora i škripa ostarelog plovila su me uspavali. U Bari se stiže rano izjutra. Ponedeljak je i grad se tek budi i zahuktava. Sviđa mi se Bari; isto kao što volim i Solun i mnoge druge lučke gradove. Imaju neku specijalnu čar, neku živost i užurbanost koja je snažna i autentična ali nikada bezdušna i histerična poput užurbanosti neke metropole. Mogao bih da živim u nekom takvom gradu. Iskrcavamo se i krećemo da špartamo gradom; valja naći mesto za doručak. Ne znam gde se nalazi to što tražim ali znam kako treba da izgleda.To što tražim je pasticceria za običan radni narod koji pre posla glabne štagod. Srećom Bari nije tipična turistička destinacija pa mesta ovakvog tipa nije teško naći i mi posle petnaestak minuta vožnje pronađosmo naše. A unutra, jooooooj…..vizuelna i mirisna radijacija od koje iskače osigurač na Gajgerovom brojaču. Paste, pice, lazanje, testa , kolači… u raznim oblicima i veličinama; sve sveže i užasno primamljivog izgleda i mirisa. Ni Đoka Balašević nebi sve ovo olako ugurao u pesmu. Počinjem sa lazanjom, pa redom ... koliko je uspelo da stane. Znam ja, a zna i čitalac da je emocija koju vezujemo uz određeni događaj umnogome (ili u potpunosti) opredeljena okolnostima koje su prethodile dotičnom događaju. Celodnevna vožnja prethodnog dana, vožnja brodom (bez večere), početno ushićenje potovanjem,.. Sve je to oblikovalo moje sećanje na taj doručak u Bari-u. I nije usfalilo gurmanluka tokom daljeg toka ovog putovanja. Ali meni je ovaj doručak ostao u pamćenju kao najslađi obrok tokom te tri nedelje u Italiji - i to je to. Tako je glasao Srpski žiri. A Fotografije, zašto ih nema. Nema ih zato što sam jeo sa četiri ruke i napajao dušu više nego bilo šta drugo u tih pola sata. Ne bih se setio da fotografišem ni da mi je život bio u pitanju. A i kad razmislim, bio bi to čist mazohizam gledati sada te fotografije. Natankovani do čepa uz duboke uzdahe opkoračujemo sedište pa ponovo zarolasmo niz drum. _______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Ko, Gde,Kako, Kada Narator, moja malenkost, Saša aka drs i lektor-korektor Adrijana, moja plemenitija polovina, te sapatnica na ovom i sličnim putešestvijama. Naravno, tu je i đogo, devojačko Yamaha FZ6S. Septembar 2012. Plan je prilično ambiciozan - idemo naSiciliju. Tri nedelje odmora je knap za to, tako da cedimo raspoloživo do maksimuma. 22 dana provešćemo na putu i pregalopirati više od 4000km. Ovo nije klasična moto-tura gde se kilometri jedu u velikim količinama na dnevnoj bazi,birajući drumove a ne destinacije. Definitivno nije ni klasičan odlazak na letovanje. Nebitno je kako ga krstim – to je moja vizija putovanja, onako kako ja volim i želim da putujem. A to znači da isplaniram kostur puta a sve ostalo je pitanje trenutne želje i inspiracije. Kostur je izgledao ovako: Vozimo Beograd – Bar pa na trajekt do Bari-a; sečemo preko „čizme“ pa na Siciliju; po Siciliji kuda i koliko poželimo pa opet trajektom od Palerma do Napulja. Zatim uz čizmu pa preko SLO i CRO nazad za Beograd. Polazak trajekta iz Bara je u nedelju veče a u Beogradu treba da budemo u nedelju veče, tri nedelje kasnije. I to je ceo plan. Naravno, postoji lista želja, kao i lista „must see“ lokacija. Neki bi da se okupaju na čuvenim plažama a neki bi smo, ako bude zgodno, da stignemo na MotoGP u Mizanu. Ni jedna od ove dve želje se neće ispuniti ali ushićenja i lepote razne vrste neće usfaliti. T -1 T -x , gde je x broj sekundi preostao do lansiranja je uobičajen način odbrojavanja u NASA prilikom lansiranja raketa. Ako sekunde zamenimo danima onda T-1 postaje dan pred put. Jaaaako važan dan! I nezgodan. Uglavnom je to subota. U mom rečniku ima posebno važno mesto koje označava opasnu situaciju. Zašto je taj dan tako prgav? Zato što je (nažalost) standardnasituacija sledeća: petak, zadnji radni dan pred odmor, na poslu se ostaje do kaaasno uveče (kao uostalom i većinu prethodnih dana). Onda subota (aka T-1) koja služi da se završi SVE što treba uraditi, organizovati, pripremiti, kupiti,....Nikako ne treba zanemariti ozbiljan mentalni napor da se čovek isključi od dešavanja vezanih za posao i svakodnevicu i uključi na frekvenciju putovanja. Kao da mi je sve pomenuto bilo nedovoljno u tu subotu sam prepravljao sedište (dodatno tapacirao), i prčkao oko motora još nešto; ne sećam se šta al nema šanse da nisam. Mislim, nije bilo tako strašno kao par godina ranije kada sam pakovanje i sređivanje motora pred put u Alpe završio oko 4 ujutru, te lukavo odlučio da neću ni da spavam, nego samo da se malo istuširam da dođem sebi. Oko 6 me je draga našla kako spavam u kadi. Neću dalje da vam pričam. Kako god obrneš, subota veče je kritičan termin. Jedan od najozbiljnijih izazova je i pakovanje. Mi muški to obično rešavamo jednostavno. Prvo mora da se ponese sve što je neophodno za đogata; zatim je tu solidan spektar raznih gadžeta i neophodnih igračaka; zatim sledi moto oprema za razne situacije i na kraju što mesta preostane (ako preostane) pakujemo civilnu garderobu. Kod žena,to funkcioniše malo drugačije. Džaba su prethodna iskustva; ne pomaže tu ništa. Uz mnogo muke i odricanja, „samo najneophodnije“ stvari se poređaju po krevetu. Zapremina, onako odokativno, oko 70L. Onda sledi „mitoza“; to je ono kada gomilu delite na pola pa iz polovine izbacite još ponešto i to što preostane ugurate u koferče od 33L. Kada se pakovanje pregura pa još ako se uspe da se odspava par sati pred sutrašnju vožnju – nema problema . A kada prvi kilometri počnu da rolaju pod đogatom, sve polako počinje da dolazi na svoje mesto. _______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Preludijum (Pre Ludijum – Pre nego sam poludeo) Novogodišnji praznici lagano promiču. Slobodnog vremena više nego obično pa gutam razne putopise sa foruma. Sinoć, umoran od „puta“ a zadovoljan „doživljenim“ legoh da spavam. Odjedanput, nepravedno i ničim izazvano počinje da me saleće misao kako nije u redu da samo uzimam (čitam) a ništa ne dajem (pišem). Teram tu šašavu misao od sebe kao komarca u toploj letnjoj noći koji mi zuji oko glave dok pokušavam da zaspim. Branim se malo,onako pospano i lenjo, sve se nadam da će nestati onako kako se i pojavila. Pucam po njoj valjanim argumentima; tamo kuda sam ja išao išli su i neki drugi i pisalio tome – šta ima da prežvakavam već opisano. A pritom nisam pisao ništa nalik ovome od srednje škole; a tome ima jedno 12’000 dana; drugim rečima, literalno sam zarđao. A misao poput komarca, za tren nestane pa se ponovo vrati i zuujiiiii. Zaspah na posletku. Jutro je; srčem kafu i onako sedeći se protežem nebih li poslao informaciju da sam budan i u zabačene delove tela. Pogled mi besciljno šara oko sebe pa se zaustavlja na akumulatoru od motora, koji priklljučen na punjač stoji u uglu radne sobe. Diode na punjaču neumorno trčkaju simulirajući punjenje a ja sa blaženo telećim pogledom (da, krmeljavim) gledam u taj light-show i uživam u odsustvu bilo kakve moždane aktivnosti. Milina praznine. Mislim, moždana aktivnost pre prve jutarnje kafe - da li je to uopšte i moguće? U tu jutarnju idilu banu mi misao od prethodne večeri – da i ja dam doprinos skraćivanjuj ovih zimskih, ne-voznih dana. “Razmišljao“ sam dobre četiri sekunde. Odlučih da se ne branim, nego da prigrlim ideju i da se bacim u realizaciju poput nove avanture. Da vidimo, možda to i ne ispadne tako grdno. Da li je čitalac bio tamo kuda ću ga provesti ili nije bio – nije presudno.Trik je u tome da uspem da prenesem na papir (ekran) deo čarolije putovanja (nekima ovde to sjajno uspeva). Ako mi to pođe za rukom bar 20% od onoga što je bilo, znaću da misija nije podbacila. Izazov nije mali ali čemu sei boriti ako protivnik nije pretnja. _______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

@ FJCharlie & @ AlexaBGD - momci, svaka čast za trud i hvala za fotografije; plaćam piće kada se sretnemo. @ milosducati - dobar osećaj i oštro oko; koji objektiv je u pitanju?

01. FJCharlie 02. Bojan transalp 03. Lucky Vladano 04. Drilling ltd 05. Vespasian Beograd 06. MK. Zandarmerije 07. Kosta 66 08. Nensy 09. dulesotona 10. BIGDADDY 11. Pablo 12. Severian 13. Arakis 14. soNee 15. miskomi 16. iKoren 17. BaneVuk + 18. Tiamat 19. dragan pavlicevic 20. VladaSD 21. Aleksandar Steler i Nina 22. BokyBoy i GR 46 23. Satelis 24. Sasha P 25. matori351 26. Pittatore 27. Milan i Ivana- Motomania 28. Seba 011 29. Kowalski 30. Kuzma63 31. Pedjabgd Posted Image 32. Sashac i Duca 33. alexanto 34. Best 35. Azrael 36. Milos87 37. Funky 38. Salez 39. dr.Bane 40. Loshmi Capo 41.boba 1990 i lepsa polovina 42. Lord 43. Mrle i mnogo lepšija polovina 44. aca.gsxR 45. Bruno 68 46. Harry +1 47. brm-brm 48. Alexa +1 (ili +2) 49. Tanja R1200GS 50. BMW K1200R 51. Sinclair i Natasa 52 Usamljeni jahač + Minja D. 53. Vuja 54. KnicRider + DJJ dolaze 55.Tenere97 + BokiK7 56. Gagi74 57. dejan-bandit1200 58. Milx 59. Brzi gonzales 60. Salyhoo 61. Čika Kure 62. Radekoenig + lepsa polovina 63. Marko07 64. tomaesp i Helena 65. Carlito 66. Goxy X9 67. Icatenej 68. Dejan i Nadja 69. Misko i Jelena 70. Nikolas 71. Dejan Ducati 72. Salez 73. Aca 74. Sandra 75. drs

Kombinacija naših platežnih mogućnosti i cene opreme određuje naše izbore. I moji izbori su time određeni; i ja bih voleo da imam neke bolje čizme nego što imam ili da ih imam više pa da menjam. Takođe, mali je broj različitih vrsta obuće koje sam imao prilike da nosim da bih mogao da autoritativno da sudim koje su najbolje a koje su bacanje para. Kao prilog diskusiji izneću moje iskustvo. Inače, ko voli i želi da vozi u papučama nek mu je sa srećom. Moj izbor je uvek obuća koja štiti i drži nogu. Moto obuća, kao i svaka druga obuća - skupo ne mora da znači i dobro a dobro i jeftino ima - ali u bajkama (izuzetak su rasprodaje, akcije na neki kvalitetni model i sl.). Dobro a jeftino može - ali posmatrano kroz prizmu cene po kilometru. Daytona čizme koje imam nisu bile jeftine (nabavno); nisam preračunavo koliko me dođe po kilometru ali sa oko 70+k km i još mnogo pred sobom cena im je sigurno daleko niža nego lepim-i-vrh-udobnim poludubokim patikicama Dainese koje leti nosim po gradu ili na kraćim vožnjama (na ovo ću se vratiti kasnije). nash, vozio sam u čizmama na +35, i da vruće je, veoma vruće. Ali, nikada mi se noga nije skuvala; nije iz istog razloga iz koga je ostajala suva i kada mi je unutrašnjost rektuma bila mokra od pljuska koji bi me negde na putu savatao (džaba D-Dry jakna i pantalone). "Tajna" se zove Gore-Tex. Prava Gore-Tex (ne xyz-Tex) membrana u obući kvalitetnog proizvođača; obuća koja kalupom odgovara tvojoj nozi i sa svim potrebnim zaštitama; Prištedi na nečem drugom, ne na obući. I da, još da (o)pomenem. http://forum.bjbiker...ulica-02102010/ Bog mi je spasao život a čizma mi je spasla nogu. Moje čizme su sa nižom sarom (model poput Arrow Sport GTX); da sam imao visoku saru (ala Road Star), šteta tj. posledice koje i danas vučem bi bile manje. Da sam bio u patikama ili Dainese patikicama - ne smem ni da mislim. To me, naravno, nije "odučilo" od vožnje u laganoj zaštitnoj obući tokom leta. Ali vredi pomenuti jer kada se ispovređujemo, postaje jasno kako zaštitna oprema uopšte nije skupa. Samo treba biti general i pre bitke pa to shvatiti na vreme. I nositi ono što imaš.

Nisam planirao a ni motor mi nije cvećka, ali zbog pozitivnog naboja i dobrog zezanja u najavi, evo i mog glasa da se stigne do kvoruma. A i rekla mi žaba iz tegle da će vreme da posluži. 1. leon r6 2. severian 3. Kosta86 4. Chicha 5. Popaye 6. drs

Kao lagano zagrevanje za predstojeću nedelju, jedan krug sa TD od pre godinu dana (Navak, 21.07.2013)

1.FJCharlie 2.spettacollo 3.Loki46 4.Ares 5.DraMan 6.Toreador 7.Macakr6 8.Alexr6 9.Milos87 10.Karaula 11.Zedex 12.Spajk 13.nebojša 14.Jelena599 15.Woo3 16.nemanjakv 17.Mario 18.Maximus1 19.FtitzThe Cat 20.BranislavPopović-Polita 21.BrankoMilićević-Kevin 22.dovla_SM 23.dvlns 24.scaffold 25.SašaNešić-Deda 26.Fireblader 27.McM-Racing 28.Ivica 29.Boris 30.SlobodanMutic, Boki 31.MilosMilakovic 32.popeye 33.Profiler 34.Bukinac 35.Tomislav 36.Kosta86 37.Čaruga 38. apa 39. sicma 40. GhostMile 41. Mazak 42. Abarth 43. Vlada Leković 44. Aleksandar Davidovic 45. leon_r6 46. Moric Arpad 47. nnneba 48. Zoran 49. Milos_UZi 50. Buda_RP 51. Draža 52. drs

Na prvu loptu ...

Uplaćeno. Pozdrav svima do skorog viđenja.

1. Jelena599 2. Mungos 3. Petkos 4. Tomislav 5. bane76 6. 4tyAger 7. Kata 8. Aleksandar Miljus 9. nemanjakv 10. mariarg 11.954 12.Hacky 13.Kosta86 14. drs - uplatio 15. Aleksandar Leko - uplatio

Prijavljen, uplaćeno

1. Mungos 2. mariarg 3. nemanjakv 4. mrdjan1 5. draman 6. ftj 7. Tomislav 8. Toreador 9. Jelena599 10. Nenad Secerov 11. Robert Dojkic 12. Nedjo 13. zedex 14. 4tyAger 15. D16RR 16. sicma 17. Gusman 18. Poturica 19. Fireblader 20. WEZ 21. drs