Zadnjih godina se vrtim samo u temema vezanim za trke ali mi je "naišlo" da napravim i ovu temu u kojoj sam mislio da se nikad neću naći.
Elem u porodici je bilo dosta kamiondžija što mene lično nikad nije zanimalo a pogotovo poslije mog odlaska sa komšijom, sad već pokojnim Milankom u Užice sa fapom 1620.
Dok smo(ne mogu reći išli) gmizali puni daske nekih poslijeratnih godina uz prevoj Caparde, putar je onako nonšalantno prošao mojom(suvozačevom) stranom sve sa lopatom na ramenu. PRETEKAO NAS JE SA DESNE STRANE!!! PJEŠICE.
Ja onako izvirim kroz otvoren prozor i čitam slova sa istrošene Barum gume koja se toliko sporo okreće i razmišljam kakva muka čovjeka natjera da da se kuva u limenoj konzervi, sporiji od puža..
I kako to obično biva dobiješ naslednika potpuno različitih osobina i interesovanja.
Ja dok sam popravljao, prepravljao, sklapao i rasklapao motore obično su uvijek neki klinci viri kroz kapiju čekajući da se upali neka mašina. A ja standardno ih počastim sa par gasova obično nekog japanca.
Vrlo rijetko je moj naslednik bio među njima pa i ako jeste obično ih je tjerao da se igraju nešto drugo, jer šta ima da slušaju tu neke drndavce. Ja se trudio i što je motora bilo ni jedan mu ne probudi ono što mi svi ovde imamo. Motogen.
Ali je zato za njega kamion bio stvar koja je zaustavljala plač i budila ostala čula. Kao malog sa 5,6,7 godina su nam ga dovozili kući u kamionu sfora, vatrogasci, dizaličari, kiperaši i drugi.
Elem kako je odrastao interesovanja se nisu mijenjala. Škola došla i prošla, samo kamion je i dalje tema svih tema.
Standardno kao i svaki roditelj dijetetu ponudimo srpski meni. Na njemu su bile dvije stavke. Prva je da studira a druga je da mu kupimo fakultet. On ih prekriži doda "kamion".
I šta da se radi...kaže neću mali jer se tu mora da tovari i istovara što njegovom oštećenom diskusu ne godi pa smo se odmah složili da kupimo taj kako oni kažu 10 šarafa model.
Sam je birao, uslov je da bude scania, kiper i njuška!
