Mozda ste vec culi izreku "Postoje tri uslova da postanes pravi motorista, a to je da bar jednom vozis po kisi, ostanes bez goriva, i poljubis asfalt", sto se mene tice ja sam ova tri uslova odavno ispunio. Evo tri godina kako gutam asfalt sa mojim vernim ljubimcem, kineskim skuterom Yamasaki QT50-F3, mnogi su se salili na racun imena mog ljubimca, pa cak i AutoBild je u clanku o greskama u saobracajnim izjavio "Zamislite kako se osecaju 58 vlasnika registrovanih Yamasaki-a." ali ja ga i dalje ponosno volim.
E sad se pitate kakve veze ima naslov sa ovim sto ja pisem. Ja bih rekao da je to vrsta uvoda u prici koju cu vam ispricati.
Bilo je to 23.03.2011, secam se tacno jer je tad bio dan skole i bio sam odlucniji nego ikad da sa moja dva drugara, inace i oni mladi skuterasi, odbranimo titulu dvostrukog pobednika u kvizu znanja povodom dana skole, a imali smo tada validan razlog da ne prisustvujemo casovima. U pocetku je to bilo samo radi eskiviranja casova i dobre zezancije, ali nakon prve pobede smo to ozbilnjo shvatili. Verovatno ste vec primetili da ponekad znam da oduzim pricu pa cu preci na pricu.
Kao sto rekoh sve se dogodilo tog 23 marta, bilo je lepo vreme, idelana za voznju motorom, kada sam posao od kuce bilo je negde oko pola deset, polako sam se uputio ka Tri Sesira, gde se nalazi knjigovodja nase male radnje, nakon sto sam ostavio papire koji sam imao, znao sam da imam oko pola sata opustene voznje po gradu, cisto da ubijem dosadu. Kretao sam se vec predvidjenom mars rutom koju sam sam osmislio, kombinacija tesnih gradskih ulica koja izlaze na regionalni put, zatim kroz jedan sporedni putic koji kombinuje krivine, pravac za razvijanje, i nekolko uzbrdica i nizbrdica. Pravo uzivanje, savrseno da ispraznite glavu i prepustiti se voznji.
Nesreca se dogodila u povratku sa moje mars rute, tacnije na ulici koja ide pored bolnice. Tu ulicu sam se uvek pribojavao ali nisam mogao nikako da je obidjem. Asfalt je bio ispucan, pod padom od nekih 10%, sto je dovolnjo bilo da zadnji kraj motora odskace od podloge i oteza kocenje. Kao da to nije bilo dovolnjo, tu su bila vozila hitne pomoci koja su stalno izlazila i ulazila u dvoriste hitne, a sa druge strane ulice su bili parkirani taksisti koji bi ostavljali otvorena vrata, sto je jos vise suzavalo put.
Ulazeci u ulici sam kao i obicno usporio na nekih 20km/h i drzao odstojanje od vozila ispred mene, sivog Fiat Punto. Ispred mene osim vec navedenog Fiat su bili jos par automobila, na kraju ulice se kolona zaustavila, kako bi propustila pesake koji izlazili iz kruga bolnice, uglavnom penzioneri koji se sporo krecu. Rekoh sebi "Ovo ima da potraje, ali ajde sacekacu." Jedan automobil predje pesacki i cela kolona polako krenu napred, ali opet stade. Tada se sve dogodilo. Ne znam kako tacno ali sam se zagledao u neke devojke koje su tu prolazile, mozda starije godinu ili dve od mene. Iz moje zamisljenosti me istrglo naglo cimanje motora, pracen zvukom lomljena plastike , i neverovatnom tezimo da zadrzim motor u uspravnom polozaju.
Potpuno zbunjen, okrecujuci se da vidim sta se desava, rekoh sebi "Lepo, upravo se neka budala zakucala u mene." Na moje iznenadjenje, iza mene nije bilo nikog, iz stanja zbunjenosti sam za tren presao u stanje cuda, kada odjednom me iz tog stanja istrze naglo podizanje zadnje osovinemog motora. U tom trenutku, stisno sam rucke kocnice tolko jako da mislim da sam ih iskrivio, i shvatio da sivi Punto ispred mene, koji se kretao u rikverc je poceo da guta moj motor ispod svog zadnjeg branika.
U trenu kada su se upalila stop-svetla na autu, osetih olaksanje. Spustam nogarku motora i isprobavam da ga nagnem, kada primecujem da je to nemoguce jer je bio zaglavnljen u uspravnom polozaju od strane automobila. Silazim sa motora kada primecujem da je prednji tocak skoro deset centimetra uzdignut od tla. Iz auta izlazi covek, srednjih godina, i vice po mene "Covece, odakle si se stvorio, sto se nisi sklonio kad si video da idem u rikverc". Nakon sto su se smirile strasti, nudi on meni 1000 din za opravku, ja lepo to odbijam i kazem da trazim da se to regulise po postupku i da se izvrsi uvidjaj.
Posto sam po struci saobracajni tehnicar, a znao sam sta treba da se preduzme u slucaju nezgode, prvo sam otisao da nadjem svedoka. U masi koja se okupila primetim jednu od devojke koju sam gledao pre nego nezgode. Pridjem ja pitam, malo smekerski, da li je videla sta se dogodilo, ona kao "jesam, sto?", pocnem da je obradjujem da mi treba svedok i da po zakonu treba da mi da njene podatke. Nakon toga, vratio sam se drugom vozacu potrazio podaci, i pozvao policiju. Uradio sam par fotografija cisto kao dokaz za osiguranje.
Verovali ili ne policija je stigla posle tri i po sata. Jedan malo krupniji policajac se promuva oko auto i okrenu se ka meni i rece "Ocigledno je da si ti kriv, udario sam ja od pozadi". A vozac Punta kao za baksuza rece "Jeste, bas tako", nisam mogao da verujem.
Znam da nam je profesor pricao da vozac koji je kriv isprobati da slaze kako bi ublazio posledice, ali da potpuno preokrene pricu ni u ludilu mi nije palo na pamet. Pocnem da se ubedjujem i kazem "Pa kako sam ja kriv kad je on isao u rikverc?", tada mi policajac rece da je menjac u prvoj brzini. Tada mi sve postalo jasno. Ovaj poce pise uvidjaj kada sam primetio da jedna kamera bolnica bas gleda na mesto nezgode.
Kazem ja policajcu da hocu da odgleda traku sa te kamere, on me pogleda onako mrko i vidim da me ne sljivi ni dva posto, tada mu zapretim da cu dovedem televiziju, kako ce ceo grad da cuje kako policija pravi predrasude o motociklistima. Nekako ga ubedim da pogleda taj snimak i istina izadje na svetlsot. Epilog svega toga je bila totalno unistena prdnja maska, iskrivljena viljuska i slomljen zmigavac, steta u iznosu od 18000 dinara.
Jedina pozitivna stvar cele price je to sto sam nakon toga pozvao devojku na pice, kao znak "zahvalnosti" sto mi je pomogla, na kraju smo se smuvali i sada smo u vezi.
