Druga prolećna moto tura od 8. do 14. juna 2024.: „Bugarska Uzduž i Popreko“ - Stara Planina, Rila, Pirin, Rodopi, Balkan, Dunav i Crno More - 7 dana, 2941 km, 740 EUR. Subota, odličan dan da se objavi novi putopis! Ovo je naš (ja i ja-moj moto alter ego), četvrti veliki moto putopis objavljen na BJB stranama tokom 2024. Nove priče dolaze sa ovogodišnje junske moto posete susednoj Bugarskoj. Ova tura se vozila posle majske po Bosni i Hercegovini, a pre julske moto ture za Gornju Mesopotamiju, iza koje je išla Alpska. Da pospešim pažnju i onih čitalaca koji se brže smore, putopis sam ovoga puta ispričao u formi 35 epizoda, mahom geografskih. Priče su hronološke, ali mogu i nezavisno da se čitaju, zgodno za one koji vole malo po malo putopis da gustiraju. I o jezičkim puritancima se brinulo- donekle! Ovoga puta obavljena je značajnija korektura i malo lekture. Semantika će i dalje nekima da smeta, naročito to što i dalje koristim veliko slovo za sve prisvojne prideve izvedene iz vlastitih imenica. Jače je to od mene i tkz. pravopisa koji je mestimično nefunkcionalan i u promenama. Poslednje, putopis je opširan, ali formatiran i sistematizovan. Ovakav format, a la štampani poput novina, za razliku od postova sa par reči i puno fotografija, treba da se čita na kompu, ne na mobu. Sorry! Ako ipak čitate na mobu, nemojte dalje, smoriće te se! I za kraj uvoda, i ono najvažnije oko namene, za one koji bi pravo u akciju, putopis je i ovoga puta osmišljen ali sada i dodatno uredjen po sistemu „ključ u ruke“ ili kako se često kaže u našim moto oglasima „sedi i vozi“. Sve je tu od informacija: natankuj motor i gas još dok traje sezona - bar Bugarska nije daleko! Epizoda 1 od 35. Izmišljanje nove moto ture: kako sam došao do toga da vozim Bugarsku… Jun je mesec, idemo još jedna vožnja, leto tek stiže! Naime, uvidevši da ima puno vremena izmedju Bosanske i Turske ture nametnulo se da se ovoga leta vozi još jedna duža tura. Jedini uslov mi je bio da na nju odem tek kada se sinu Maksimu završe početkom juna psihotično važni prijemni ispiti za srednju školu - em njemu da se malo skinem sa vrata, em ja malo da se olabavim od nazi uloge roditelja tinejdžera. Na prvu loptu nisam imao pojma koja bi to destinacija i ruta bila, pa naredno je o tome kako sam došao do toga da to bude baš Bugarska. Gde voziti? Mislim se, na Jadran na početku letnje vreve - jok! Kao ni u Crnu Goru, iz istih razloga. U Makedoniju, Albaniju i Grčku svakako idemo ovoga leta. U Rumuniji sam bio skoro i to dva puta i planiram još, ali moraju da se steknu odredjeni uslovi za nastavak ove moto romanse o kojoj ću više pisati u Rumunskom kolažnom putopisu koji dugujem. Uf, lupam glavu - šta je to ostalo, a da nije previše daleko, a da je inostranstvo tj. dovoljno dugačko i interesantno. Gledam mapu regiona i tada mi sinu, a šta je sa Bugarskom - što da ne? Naredno je o mom dugogodišnjem pomalo komplikovanom odnosu prema toj destinaciji, i kako sam sada prelomio da je vozim- i to u fulu, uzduž i popreko. Sada već temeljnije razmišljanje iznenadilo me je činjenicom koje sam se prisetio da sam u Bugarskoj bio samo 3 puta tokom svog, ne kratkog života, i to svaki put na blic. Toliko, ništa više! Jednom u Sofiju 2002. par dana na neku konferenciju i dva puta u tranzitu, jednom motorom ka Turskoj i Kavkazu sa divnim spavanjem na Vitoši, a drugi put kolima tokom korone sa Maksimom ka Trakiji i Egeju. Znači ja zapravo pojma nemam išta više o toj susednoj zemlji. Zar nije red da se to promeni - kuražim sebe da prelomim. Dodatna motivacija se ubrzo iskristalisala. Ceo život me nervira to što se u našoj popularnoj kulturi ova destinacija i susedi često doživljavaju pežorativno. Kao, mi smo neki Danci, a oni ne znam ni ja šta, mi smo za njih kao Zapad, itd. Suprotno ovome, ja odavno imam razvijeno poštovanje za ovu zemlju. Ono je prvo došlo zato što sam mnoge intelektualce iz ove zemlje odavno imao sreće da upoznam kroz svoj posao, da saradjujem sa njima i da učim iz te saradnje. Kroz njihov i zajednički rad sam upoznao i sjajne razvojne i kulturne priče iz te zemlje. Takodje, medjunarodna tudja iskustva, naročito iz Makedonije, kao i svaka moja net pretraga ukazivali su na brojne prirodne lepote u toj zemlji. Na kraju, imamo slično kulturno istorijsko nasledje, moj tata je iz Toplice, podno Malog Jastrebca, gde se narodi mešaju, žena mi je iz Makedonije, a sin jedinac Srbin i Makedonac - prirodno je onda hteti susednu Bugarsku mnogo bolje upoznati, a evo prilike za to, zar ne. Sve to skupa činilo je to da sam pelcovan na ovu vrstu ksenofobije. Ili je obratno, pelcovan pa sve ovo ovako doživljavam - redosled i nije tako bitan za ovu našu moto turing priču. Elem, suma sumarum, to je to - rekoh sebi. Odoh još istu noć da počnem da pakujem ovu turu, i to ništa manje nego kao veliku turu Bugarske, kroz celu ovu zemlju rutom u obliku osmice, celih 7 dana - toliko fore imam. Epizoda 2 od 35. Planiranje moto ture: uživanje pre uživanja… Faza planiranja svake ture je za mene uzbudjenje za sebe. Volim ovaj istraživački proces jer rezultira u konkretnoj avanturi koja plan kasnije pretoči u novo iskustvo, a još kasnije u divne uspomene. Retko preuzimam tudje planove zdravo za gotovo, jer svaka tura kroz neki geografski kraj često može da ima više ruta sa specifičnim POI. Ove sami biramo u odnosu na naše želje i mogućnosti. Samo tako možemo da generišimo svoje autentične motivacije i iščekivanja iz kojih nastaju fascinacije prodjenim, vidjenim i preživljenim interesantnim situacijama i onim vauuu momentima. Naporno igraš, namestiš sebi penal, daš go, slavlje i ovacije- tako nekako… do sreće kroz riljanje, nema tu prečice. Sa druge strane, naravno da podržavam i libero varijantu- sedi i vozi pa ćeš usput da vidiš šta i kako. Sve može! Možda nekome bude zgodno da pročita kako svaku turu pakujem - razmatram detalje i planiram, nekoliko nedelja, a nekada i duže, sistematski i po malo - onoliko koliko svakodnevno slobodno vreme to dozvoli, korak po korak. Nedeljama na kompu imam otvorene Chrom tabove sa G-mapama i drugim pripremnim Internet sadržajima. Ovu turu sam morao ipak nešto brže da isplaniram i organizujem. Uvek počinjem noćnim guglanjem destinacije, kada ukućani legnu u krevet, i beleženjem najinteresantnijih POI. Čitam činjenice, ali i tudja zapažanja i utiske. Zatim sve ovo beležim u novootvorenom doc-u koji smeštam u novi folder nazvan po novoj turi. Sumiram sve i u tom doc-u to pretačem u dnevne maršrute sa POI i smeštajima. Za poslednje jako su mi važne ocene sa Bookinga i Tripadvisora. Sve u svemu, ovo je posao koji može dobro da se odradi. Nije neka nauka, neki se možda sada povedu ovim prostim primerom i tako ohrabre na ovu praksu. Epizoda 3 od 35. Plan i program: informiši se i spremi pa na turi kako hoćeš… Sistematskim radom tako dodjem do prve ruke plana moto ture. Moj plan! Isti budžetiram i po potrebi korigujem i vratim u realnost. Njega onda podelim na odredjenim forumima na netu gde dobijem konstruktivne komentare po kojima uradim poslednju reviziju i tako dodjem do finalne verzije plana naredne moto ture. Isti tabuliram - pretačem u formu tablice, odštampam i spakujem u prozor tank torbe skupa sa odštampanom mapom. Sve ovo zatim pohranim u telefon, a koordinate ubacim u moj Garmin XT. Sada već cela tura dobija jasne konture i dopadljivost izabranih POI stvara osećaj iščekivanja. Cela destinacija izgleda super. Bugarska već sada izgleda super! Jedva čekam da krenem. To je to! Spreman kao zapeta puška i silno motivisan - em sam izgradio očekivanja, em imam mapu puta sa svim detaljima koje sada mogu da ignorišem kada god mi to na terenu lokalac, iskustvo ili instinkt šapnu da treba. Trudim se da dobro slušam i osluškujem tokom cele ture - da um držim otvorenim. Dakle, donekle rob plana, svaki motorista je svoj gospodar kako će ga tačno sprovesti. Opet, sve može! I ovoga puta, na ovaj način sam došao do naredne rute, gde voziti i plana šta obići. Mesta gde se spava su odredjena kao i hoteli sa cenama, dnevne kilometraže su navedene, a tu je i link ka trasi cele ture: Dan #1: 488 km Beograd -> Rtanj -> Zaječar -> GP Vrška Čuka -> Belogradčik stene -> Sofija. Spavanje: Sofija. Hotel Jasmin, Vitoša- 60 EUR. Dan #2: 289 km Sofia -> Manastir Rila -> Pirinsko Bansko -> Velingrad. Spavanje: Banja Velingrad izmedju Pirina i Rodopa. Family Hotel Iv - 55 EUR. Dan #3: 219 km Banja Velingrad -> Pazardžik -> Plovdiv -> Kanjon Trigrad -> Devin. Spavanje: Banja Devin u Rodopima. Hotel Evridika - 58 EUR. Dan #4: 399 km Devin -> Pamporovo na Rodopima -> Dolina Tračanskih kraljeva Haskovo -> Idilevo. Spavanje: Moto kamp Bugarska, Idilevo na planini Balkan - 25 EUR. Dan #5: 285 km Moto kamp Bugarska -> Ruse na Dunavu -> Veliko Trnovo -> Idilevo. Spavanje: Moto kamp Bugarska, Idilevo na planini Balkan - 25 EUR. Dan #6: 435 km Moto kamp Bugarska -> Varna -> Burgas -> Nesebar -> Sozopol. Spavanje: Sozopol na Crnom Moru. Apart Hotel Onjegin & Thermal Zone - 58 EUR. Dan #7: 826 km/ Ukupno cela tura 2904 km: Sozopol -> Plovdiv -> Sofia -> Pirot -> Beograd. Mapa sa trasom cele moto ture: https://maps.app.goo.gl/cwsYT2T99dJ2qTbe8 Kada je sve ovo gotovo onda zamolim Žarka da mi uradi dizajn bedža ture i tako je i brendiramo. Isti odštampam kod mog grafičara-štampara kod Beogradskog hipodroma - bilo samo nalepnice ili i majce. Pored vizualizacije, ovim zaokružujem posvećenost i vlasništvo nad idejom ture i osećam se sportski još spremniji i naoštreniji za napad na realizaciju plana. Uh, kako ovo gordo zvuči - deo loženja o kom sam ranije pisao. Odličan nam je ovaj novi bedž Bugarske ture, bravo Žare! Ostalo je još samo rešiti večitu dilemu, voziti sam ili ne. Kako baš na poziv i nije bilo interesenata za ovu turu - ma ko će sada u tamo neku Bugarsku, što zapravo i nije mnogo čudno jer je rok poziva bio kratak, lako sam prelomio da idem sam. Čak mi se i dopala ta ideja znajući da će tako biti jedini komandant načina realizacije plana i da ću imati punu slobodu u adaptaciji istog. Ova odluka se ovoga puta pokazala odličnom. U sličnim okolnostima, isto sam uradio sa Alpskom moto turom krajem avgusta ove godine, i isto je ispalo super. Miloš, Zemunski doktor za moj NC, je spremio motor za Bosansku turu, nije mnogo kilometara predjeno od onda, treba da je još uvek sve tip top. Ide onda rutinsko spremanje opreme i stvari i pakovanje pa iščekivanje starta ture. Tokom pakovanja idu svi kitovi, a kod opreme ide proces odvajanja i smanjivanja količine stvari koja se nosi - naročito odeće. Tek treba da postignem da nakon ture zaključim da nije bilo viška. Čovek se uči dok je živ. Dan # 1 Subota: Beograd -> Rtanj -> GP Vrška Čuka -> Belogradčik stene -> Sofija. Hotel Jasmin, Vitoša- 60 EUR (Dnevna kilometraža: 488 km). Mapa sa detaljnom rutom sa POI prvog dana moto ture: https://maps.app.goo.gl/SRiv39yhFbzryQas5 Epizoda 4 od 35. Polazak na turu: bežanija iz Beograda… Krećem sa Novog Beograda oko 08:00č, u potpunosti skockan i bez opterećenja što startujem svoju prvu samostanu dužu turu. Na umu su mi iščekivanja vezana sa Belogradčik stenama, te na ponovnu posetu Sofiji. Radost, dan za dan. Hitam iz Beograda na Jug rutom E-75/A1. Prateći tok saobraćaja prelazim Gazelu, te tokom lagane vožnje Beogradsko-gradskim delom E-75 opraštam se od kuće. Nakon spusta autoputom pored Ikee, već sam skoro skroz mentalno ušao u agendu ture. Nakon naplatne rampe ostaje da se i ovoga puta oduprem izazovu da se ne stane na Olympus Plaza. Poslednji slični izazov je onda ubrzo kod Mcdonaldsa u Velikoj Plani. Dobro je, nisam stao, oba sam prošao bez da uslišim svoje kafansko-gastronomske porive. Fokus je sada bezbedno tamo gde treba da bude - na Istočnu Srbiju i meni novu rutu ulaska u susednu Bugarsku. Epizoda 5 od 35. Istočna Srbija: blizu, a egzotika… Prvi put vozim za Istočnu Srbiju. Kod Paraćina skrećem sa E-75 oštro na istok, na put 36, pravac Boljevac i Zaječar, pa na GP Vrška Čuka. Nikada nisam vozio ovu rutu, a čuo sam i čitao da je lepa. Ista vodi podno mističnog Rtnja oko koga je poslednjih godina nastala ozbiljna turistička destinacija. Put je odličan, mestimično sa 2 plus 1 kolovozne trake. Nema gužve, jutarnje sunce mi udara u lice, ne pomaže mi da uhvatim idealnu vistu na Rtanj. Mislim se, ovu deonicu od Paraćina do Rtnja treba opet voziti, ali tokom sunčanog predvečerja. Rtanj - ta mistična planina koja sa Tremom i Midžorom čini trilogiju Istočne Srbije. Najzad, gledam ja piramidalni Šiljak (1565m), vrh Rtnja, a on gleda mene. I stvarno, kao što nam je još Jovan Cvijić opisao, Rtanj je “Simetričan i veličanstveno izolovan”. Gledam u poslednje istureno odeljenje Karpata. Super jutarnji osećaj! Još od vremena Cvijića Rtanj enigmatski pleni, od pre nekoliko godina pospešuje rapidni rast turističke ponude u ovom kraju, a od skoro je i poprište rejv žurki na koje i stranci dolaze kao na Novosadski Exit. Zapravo, Rtanj je jedna od najposećenijih planina u Srbiji. Zgodno lociran i lako dostupan, kada se nema vremena za duge moto vožnje i ambiciozne ciljeve Rtanj je odlična destinacija. Samo vodite računa o vremenskim prilikama. Naime, njegov krečnjački greben razdvaja dve klimatske zone. One Timočke krajine i Moravskog basena. Spremite kišno odelo, baš vam ovde može brzo zatrebati. Nastavljam ka Zaječaru, odlična džada, nema gužve. Vreme je za tankovanje, predah i užinu. Nakon nekoliko BS koje mi nisu probudile želju da me ugoste, stajem na BS OMV pre skretanja za Boljevac. Pored pumpe pravi pravcati vrt sa stolovima za sedenje, kao u bašti, taman! Tankujem i javljam se domaćinima, te zamičem iza objekta na zasluženu pauzu. Raskomoćujem se, i vadim iz šteka spremljenu užinu… vreme lepo, divota, mljackam i uživam. Zalivam kafom i pljugom. Milina! Obožavam ovakve predahe više nego namontirane vikend izlaske u kao, fensi restorane. Bolje ih i pamtim, po lepom predahu kojekude. Još da je neka livada pored potoka… e to bi već bio za Michelin zvezdicu. Nastavljam, prolazim pored isključenja za Boljevac. Ubrzo ulazim u Zaječar, ali me pre centra grada navigacija izvodi iz grada ka GP Vrškoj Čuki. Reko, šteta što ne popih kafu u nekoj od starih kafana u Zaječaru u kom nikada nisam bio. Taman em da danem, zvirnem, em neku fotku pošaljem mom dragom prijatelju Zlatku koji je odrastao u ovim krajevima - obradovalo bi ga to. Mali vijugavi uspon preko brežuljaka smeštenih izmedju Zaječara i GP vozim sa osmehom, reko ovo je super skroz - prosto da povučeš ručnu i ubereš malo poljskog cveća za damu koja naredna prva upadne tokom rute za oči. Kreće naivno loženje - to, biće ovo super tura - cerim se kao kada sam sam u liftu. Epizoda 6 od 35. Prelazak granice: susedna zemlja - nova avantura… Pristižem na veliki, ali skroz pust GP Vrška Čuka. Frka mi je, otkriću razloge u mom narednom Sicilijanskom putopisu. Super, kod naših sve u redu, za razliku kod Rumuna (GP Jaša Tomić) pre par meseci kada su me vratili. Nastavljam do Bugarskog GP. Veliki, prazan, staromodan… izlazi službenik strogog isto tako staromodnog izgleda… dajem mu sve dokumente, vraća se nakon svega par minuta, kaže… teraj! Uf, dobro, sada mogu da se opustim! Bežim par metara dalje, odmah tu u hladovinu pod ogroman hrast, polako pakujem dokumente, razgledam šire sam reon GP, fotkam i mentalno se prebacujem na Bugarska iščekivanja. Stavljam kacigu, pa rukavice i dajem gas - odoh u meni nepoznato Bugarsko Podunavlje, odnosno predeo Stare Planine i izvorišta reke Nišave. VAŽNO! Ovo je zgodan momenat da se osvrnemo na par režijskih pitanja važnih za moto turing u ovoj zemlji. Gorivo u Bugarskoj košta izmedju 2,5 i 3 Leva za litar, odnosno manje od 1.5 EUR, što je znatno jeftinije nego kod nas. BS su česte i redovno dobro opremljene, pogotovo one na važnim pravcima. S tim da vodite računa na kojoj BS točite, kasnije u ovom putopisu će te saznati težak način na koji sam ja to naučio. Znači, nikako na Lukoilu, a ako može neka to uvek bude Shell BS kojih ima više nego kod nas. Takodje dobra vest je da, poput Rumunije, u Bugarskoj nema drumarina za motore. Bravo za ovu meru promocije upotrebe dvotočkaša. Zeleni karton nije potreban kao ni Medjunarodna vozačka dozvola. Na kraju, vreme zlih Bugarskih pandura opevanih u našim mitovima, izgleda da je prošlo. Nakon skoro dve hiljade moto kilometara predjenih tokom jedne nedelje po ovoj lepoj zemlji, potvrdjujem da sam zapazio nula krajputaških patrola, a kamoli da me je neka startovala ili oglobila. Sve u svemu, dobra situacija za turing. Samo gas! Epizoda 7 od 35. Iz istočne Srbije kroz Zapadnu Bugarsku… Ostavio sam za sobom GP Vrška Čuka. Vozim put 14, nastavak našeg 36. Još nije podne - nidje žive duše. Put vodi do obližnjeg Vidina na Dunavu. Medjutim, ja neću tamo, već nakon par kilometara skrećem desno ka jugu, na prečicu skroz do Belogradčika putem 1401. Lepa ruta, ali lošiji asfalt. Pitom reljef, bez mnogo naseljenih mesta. Na drumu samo ja i nekakvi gradjevinski kamioni. Nakon vidjenog tokom ove vožnje od oko 50ak kilometra kroz ovaj SZ deo Bugarske, nameće se utisak da zvanična Sofija brine o ravnomernom regionalnom i ruralnom razvoju, taman onoliko koliko i Beograd o svom - nedovoljno! U jednom od sela kroz koje sam prošao, nailazim na lakat krivinu, zastajem i gledam šta ima levo i desno. Utom mi prilazi stariji meštanin, i sa osmehom na skroz razumljivom Bugarskom pita šta mi treba. Selo se zove Veštica. Reko, ništa razgledam. Kaže, imaš tamo malo dalje lep izvor. Reko, dobro, mislim se, u redu, ali nisam žedan. Onako nedorečen, čovek seda u svoj polu raspadnuti Vagenov Golf i odlazi baš u mom smeru. Nastavljam i ja, ubrzo zastajem da ošacujem prelepu rascvetanu livadu. Utom me isti tip pretiče i daje četiri migavca. Ništa mi nije jasno, ignorišem. On se udaljava, a ja opet krećem. Nakon nešto malo tip parkirao i čeka mene. Reko, ovo je sad već malo čudno. Kad ono on namenski došao do ovde da mi pokaže gde je taj izvor pored male reke Salaška. Nemam kud i stajem. Upoznajemo se i vidim da je izvor zaista prelep, u divnoj prirodi pored reke, uredjen poput odmarališta te da je tip njega izdvojio kao nešto vredno u selu da ja vidim, već kada sam turistički onako blejao unaokolo i raspitivao se. Ma, ovo je bilo preljubazno od njega! Ovo je večita potvrda toga da kada ste na turi, da svakoga ko vas startuje odmah treba da doživite kao dobronamernog, naravno sa poslovičnim bezbednosnim oprezom u odnosu na okolnosti. Upoznajemo se i započinje priča. Saznajem da je Boris penzioner, da ima unuke i da je nekada radio u medjunarodnoj špediciji kao vozač. Vozio iks puta i kroz Srbiju. Uprkos tako zaradjenoj penziji, on i baba jedva sastavljaju kraj sa krajem sa svojih 350 EUR ukupnih prihoda. Žali za starim vremenima i nije mu jasno gde ide ovaj svet. Kaže i decu mora da pomaže, iako se politički ne slažu. Od ovog razgovora, pa do kraja ture, nižu se razgovori sa ljudima koji drugojačije shvataju reforme i savremeni kao bolji svet - stariji na jedan način pun nostalgije, a mladji prepuni optimizma, koji tek treba da im obezbedi život koji je bolji od života koje su mekada imali njihovihi roditelji. Izgleda da nismo samo mi prepuni jazova i podela, počinju da se redjaju komšijske paralele. Epizoda 8 od 35. Belogradičke stene: Meteori u komšiluku… Točim izvorsku vodu, nastavljam, i pristižem u Belogradčik oko 13:00č. Pre kraja deonice, mali lep uspon - već pre ulaska u grad, u daljini se sa dolaznog puta ukazao lanac čuvenih stena, podno kojih je ovaj grad. Svojim neobičnim konturama i oblicima, nepogrešivo su prepoznatljive. Uspon do centra grada i velike stare tvrdjave, odakle puca pogled na dobar deo lanca ovih stena, otkriva svu gracioznost i veličinu ovog prirodnog fenomena. Tokom pripreme ove ture, pročitah da su Belogradčik Stene stenovite formacije neobičnog oblika nastale davno u geološkoj prošlosti u vreme uzdizanja planine Balkan. Na suncu divna karakteristična crvenkasta boja potiče od prisutnih oksida gvožđa. Usled pucanja slojeva zemljine kore stene su dobile vertikalne litice u različitim oblicima opevane u narodnom predanju kao kojekakvi zemaljski likovi i karakteri. Istina, gledaš i ne veruješ kako se priroda poigrala. Stene izgledaju monumentalno, za razliku od sestrinskih Meteora u centralnoj Grčkoj, ove stene zauzimaju znatno veći prostor. Čak štaviše, po boji, raznolikosti i prostranstvu koje zahvataju, čak su i impresivnije od Meteora. I pored svoje izrazite atraktivnosti, ovaj lokalitet nije naročito posećen. Turisti se mahom ograničavaju na posetu Rimske tvrđave, odakle sam, nakon parkiranja motora, krenuo u daljnji obilazak pešaka. Sama tvrđava iz 3.v. je posebna u arhitektonskom smislu, jer su stene kao prirodni elementi iskorišćeni u njenom odbrambenom sistemu. Saznajem da dosta Britanskih posetioca dodje do Vidina i Dunava, ali onda produže pored ovog mesta do Sofije bez da posete ove stene. U Srbiji je ovo mesto gotovo nepoznato, iako se nalazi na samo sat vremena od Zaječara. A radi se o vanserijskom mestu i prostoru i to u medjunarodnim okvirima. Za sve ima prvi put. Nakon ovog obilaska - cena ulaza 3 EUR - samo keš, vozim unaokolo gradom u potrazi za nekom prizemnom lokalnom klopom. Nalazim baš takvo mesto. Parkiram se i sedam u restorančić po imenu Bistro Detelina. Meni baš lokalan i autentičan. Napolju, ispred skromnog lokala, je prazan sto. Parkiram se baš pored njega. Naručujem jedan ražnjić sa skare, i po jedno slano i slatko pecivo poput krofne, skupa sa jednim lokalnim zidarskim hladnim pivom. Ceh oko 8 EUR. Stiže. Njamac! U tom mi prilazi gazda Dragomir, koji na moj poziv seda za moj sto. Razvija se duža priča. Iste su dragoceni deo mojih moto tura. Priča Dragomir da nema mnogo turizma i da tavore. Sve ga razumem. Kaže, deca su mu na studijama i teško da će da se vrate. Objašnjava mi da je ovo Šopski kraj i da isti narod živi podeljen granicom izmedju Srbije i Bugarske, dodaje da to nije isti narod kao tamo dalje od Pazardžika. Izgleda da sam stavrno stigao u drevnu Meziju, mislim se. Inače Jovan Cvijić je Šope u etnografskom smislu smatrao Srbima, braćom Dinaraca - naravno, drugo vreme i poimanje. Elem, Dragomir slabo zna o Meteorima, a nasmejano kaže da je jednom davno bio i u Beogradu i da mu je bilo super. Do sutra bismo mi mogli tako, ali morao sam dalje - moram da budem u Sofiji do odredjenog vremena. Tako da nešto pre 15:00č nastavljam za Sofiju koja je odavde udaljena oko 3 sata vožnje, putem 114 pa uključenje na E-79 put iz Vidina za Sofiju - inače ovo je ta trasa čijom bi se infrastrukturnom modernizacijom spojili Centralna Evropa sa Orijentom i Egejom kao alternativom za koridor kroz našu zemlju. Mislim se, dočekaće to oni kao što ću ja dočekati kod Železnika isključenje za Sremčicu sa nove Beogradske obilaznice - nikad. Do tada Turci će se klackati kroz Srbiju koja nije ni tamo, ni ovamo, a ja kroz Železnik i Taraiš - preopterećenim prigradskim putem istačkanim šahtovima koji nisu nivelisani. Eh, živote! Epizoda 9 od 35. Do Sofije preko Stare Planine (u Bugarskoj), gde izvire Nišava… Vozim E-79 ka Sofiji. Napustivši ruralnu Zapadnu Bugarsku, najednom ima gužve - povratak iz lepe zabiti u manje interesantnu civilizaciju. Kada se dodje do gradića Montana onda, kažu, ima dva putića. Upozoravaju me da treba da odatle nastavim na E-79, iako je malo duži put do Sofije, ravniji je i bolji, a ne desno na put 81 serpentinama preko Bugarskog dela Stare Planine i lokacije izvorišta reke Nišave. Naravno, biram drugu rutu, serpentine i prirodu, iako je nešto malo sporija. Krstareći sve zelenijim i pošumljenijim predelima, razmišljam kako moram da sam u Sofiji do 18:00č. Naime, za tada imam rezervisano mesto u Sofia Free Walking Tour - pešački obilazak grada. Odavno sam usvojio ovaj vid brzog grupnog obilaska gradova uz vodiča kao najefikasniji način. Ovo mi je prvi put da ovo iskustvo integrišem u moto turu. Ne smem da kasnim - inače ode voz u kukuruz. Uspinjem se do Petrohanskog prevoja na 1440 mnv, sa leve strane tokom uspona na istočnu stranu puca pogled na Park prirode Vračanski Balkan, koji zaslužuje posebnu posetu, ali ne ovoga puta. Ubrzo ka dole prolazim kroz lepo selo Gintsi u blizine vodotoka Nišave, koja izvire nedaleko ispod vrha drevnog Hema. Prožima me dobar osećaj što sam sa motorom usred leta visoko na planini i u ladovini. U isto vreme se Kolumbovski mislim, vidi šta sve ima ovde, tik preko granice od našeg Ponišavskog regiona. Super! Ispostavlja se da je selo interesantna planinska turistička destinacija. U blizni je teren sa fosilima davnašnjeg morskog sveta, kao i jedna od najstarijih bogomolja u zemlji, još uvek u službi, hram Sv. Nikole iz 14.v. Ček & go, gas! Spust ka Sofiji je bio kao nekada spust Elan sankama niz snežnu strminu ispred kuće u kojoj sam odrastao u Sremčici - juhuhu, obaranje motora po krivinama spusta sve do podnožja. Prost recept da motorom sidješ sa brda nasmejan. Nakon silaska vidim, desno Dimitrovgrad i Srbija, a levo Sofija. Lepa promena geografske perspektive u odnosu na uobičajnu rutu iz Niša za Sofiju. S tim da kao da sam tokom spusta čuo da zadnji disk malo skiči, reko nisam valjda u Bosni skroz potrošio pločice. Valjda nisam, ovoga momenta svakako ne mogu ništa, a i već sam blizu kraja dana. Inače, sve sitne probleme oko motora koji se pojave tokom dana na turi, a koji nisu od ključnog značaja za uspešno privodjenje dana kraju ostavljamo za sabajle, za početak novoga dana. Veče je da se bezbedno stigne u smeštaj i prepusti večernjem okrepljenju. Epizoda 10 od 35. Pešačka tura: obilazak Sofije i otkrivanje Serdike… Prilazim Sofiji, u predgradju stajem na BS Lukoil za koju uvidjam da ima hladovinu - pored dobrog goriva, ključni kvalitet tokom letnjih žega! Nemam tačnu lokaciju za sastanak turističke grupe u Sofiji. Znam da je ispred Palate Pravde, ali ne znam gde je tačno ista locirana. Koristim predah i za tankovanje, kafu i pljugu. Volim da ujutru ustanem a da mi je motor pun gorivom. Baš je vruće. Tankujem, nameštam navigaciju, uzimam si kafu i Zero Koka Kolu - njama led, hbg. Utom upoznajem par koji je takodje potražio predah u hladovini ove BS. Kažu baš je vruće - ajlak! Reko, šta? Pa mnogo je vruće i nije za ništa raditi. Posle proveravam i stvarno, Dalmatinska fjaka dobija rodjaka u mom vokabularu, ajlak kao smor, odnosno odbijanje da se čovek upusti u neki preterani smisleni cilj u životu, u ovom slučaju zbog žege. Kako li sam do sada živeo bez ovog izgovora! Nastavljam, stižem u staru Serdiku i probijam se kroz nešto gušći saobraćaj ka centru današnje Sofije, dolazim do lokacije Palate Pravde, nemam pojma gde da bezbedno, a besplatno parkiram. Vrtim se u krug, u cajtnutu sam, a valja se raspremiti i osvežiti. Uvidjam restoran Spaghetti Kitchen Bar sa velikom živom ogradom, taman. Parkiram uz nju, katančim opremu i motor, malo se sredjujem te hitam do obližnjih stepenica Palate Pravde. Udaljavam se a istovremeno nadam se da će sve biti u redu sa ovako parkiranim motorom. Bez malih hazarda, nema dobre moto ture. Skoro je 18:00č. Super, nisam zakasnio. Tanki duks oko struka, flajka vode u rancu, mob na gotovs za fotkanje - ja spreman! Vidim nisam jedini koji čeka početak ture. Ubrzo dolazi vodič i vadi spisak prijavljenih. Upoznajemo se i ova pešačka tura kreće južnom padinom centra Sofije, on i nas desetak turista iz celoga sveta. U naredna dva i po sata obilazimo razna mesta u krugu prečnika od oko jednog kilometra, najuži centar Sofije. Objašnjavaju nam se različiti detalji, od heraldike grada, do istorije usvajanja lava kao nacionalnog simbola - ovo poslednje izazvalo je opšti smeh. Obilazimo nove antičke iskopine koje su zaštićene i fantastično integrisane u moderan izgled grada. Cele galerije su zastakljene i lepo osvetljene i sastavni deo gradskih podzemnih pešačkih prolaza. Ulaz u metro stanicu Serdika je pravi antički muzej na otvorenom. Gledaš i misliš da si u Rimu. Ova pešačka tura se dalje naročito fokusirala na prelepu baziliku Sv. Sofija po kojoj je grad i dobio ime jer se njena crvena cigla pri ulasku u grad videla iz daljine. Obišli smo i džamiju, sinagogu i nekadašnja turska kupatila. Centralna banja, ex-turski hamam, je prelep klasičan primer bečke secesije pomešan sa Bugarskim i Vizantijskim arhitektonskim stilovima. Stvarno posebno i grande - ko voli. Nema da nema, bravo! U Sofiji je nekada bilo preko 70 džamija. Ostala je samo ova - Banja Baši džamija iz 16.v. I tu smo isti, zatreli smo sve sem jedne. Inače, isti neimar koji je sagradio ovu džamiju napravio je i na Drini ćupriju. Hvala mu onoliko - naročito za naš most. Ime džamije dolazi iz činjenica da ova bogomolja, kao i cela Sofija, a i dobar deo zemlje, leži na termalnim izvorima. Bugarska je zemlja banja - nisam to znao ranije. Otuda i turska kupatila, jer se termalni izvori ovde koriste od davnina. Tokom šetnje nezaobilaznim Vitoša bulevarom, glavom pešačkom zonom u gradu, posetili smo i crkvu Svete Nedelje u Sofiji koja je posebno značajna za nas jer u njoj počivaju mošti jednog od najvećih Srpskih srednjevekovnih vladara - kralja Milutina. Malo-malo, tokom turističkih tura po Rumuniji i Bugarskoj, iznenadi vas sličan kontekst, po sistemu - odakle mi ovde. Ne bih ništa da učitavam u ovo, ali očito je da je prošlost prožeta našim bliskijim vezama nego što je to u sadašnjosti. Eto materijala za kafanska mudrovanja. Nacionalni teatar i parlament nam je takodje pokazan i njihova istorija objašnjena. Zgrada nacionalnog teatra je meni jedna od najlepših u gradu. Parlament - Sobranje, je u kraju koji se zove Largo i koji je prepun očuvane rane Sovjetske arhitekture. Moskva u malom! Mesto snimanja mnogih filmova čija radnja treba kao da je u Moskvi, vrlo zanimljivo. Pre kraja ove pešačke ture obišli smo i nekadašnji kraljev dvorac kao i čuvene katedrale Svetog Aleksandra Nevskog, pandan hramu Sv. Save na Vračaru. Ispred dvorca ulice su popločane tamno žutom Habsburškom ciglom. Ispričana nam je priča kako su silne pare potrošene na ovaj luksuz. Mislim se, pa kod mog pokojnog dede Daneta Blanuše u Bačkom Gračacu celo selo je ovako popločano - mislim se, nisam znao da su bili buržujsko selo. Najviše smo se zadržali kod katedrale koja je i središte Patrijaršije. Ime hramu je dato po Kijevskom princu u znak zahvalnosti za pale Ruske heroje koji su više puta oslobadjali ovu zemlju. Ovaj grandiozni hram sa kraja 19.v. je i simbol moderne nacionalne emancipacije po sistemu nema para za sve ljude da jedu, ali za ovakvu megalomaniju mora da ima. Dakle, i tu smo isti. Ovo je nastavak povlačenja paralela izmedju nas i ovih naših suseda sa kojima smo lako mogli da završimo u zajednici, a ne sa Slovencima i Hrvatima, da se neko drugi, a ne Beč pitao. Daljnje razmišljanje na temu alternativnih istorija odvelo bi ovaj putopis u poseban esej, možda i čitaniji i kontroverzniji nego što će ovaj biti. No, držimo se teme moto turinga i putopisa. Sve u svemu, grad prepun znamenitosti prožet sa puno zelenih površina i južnjačkom kulturom kafića i živog javnog života. Prelepo za gledati i prošetati. Kome ovo zvuči čudno, znači da nije iskusio gradove na severu Evrope, koji toliko utihnu u predvečerje dana, da se zapitaš gde su to svi ljudi pobegli. Ulaskom u EU 2007. g. Sofija je dočekala obimna ulaganja u infrastrukturu, restaurirane su mnoge građevine od istorijskog značaja, fasade po centru su obnovljene, a izgrađene su i mnoge nove moderne zgrade. Sofija danas deluje kao moderan evropski grad, daleko lepša nego što bi možda neko očekivao. Ovaj grad zaista odiše duhom metropole, iako Sofija nije na velikoj reci ili na moru, zapravo neobično. Vrlo me je zadovoljio ovaj organizovani obilazak grada, častim vodiča sa 10 EUR, 5 ide za trud kada je loš, a 15 EUR kada baš odvali, što nije često. Obilazak se završio na mestu koje je pola sata hoda od motora. Taman da malo sam, besciljno i lagano prošetam nazad do motora i možda usput pazarim neku provijantu za u štek koji je sada prazan. Pešačim kroz vrlo žive delove grada, restorani, mladi ljudi, kafići, nekakve promocije, ma super skroz. Pronalazim samoposlugu i tu pazarim ajran i suvo voće, izmedju ostalog. Cene kao kod nas, manje-više. Počinje mrak, sada već hitam ka lokaciji parkiranog motora. Što se više približavam motoru, više brinem da li je sve u redu. Najzad mogu da ga ugledam iz daljine, tu je, još moram da se približim da budem siguran da nešto nije očerupano, vidim da nije. Stižem i pronalazim sve u najboljem redu. Mislim se, ti i tvoja paranoja. Epizoda 11 od 35. Obrni okreni - iznudjeno spavanje na Vitoši, prelepoj planini iznad Sofije… Vreme je za kraj dana i smeštaj. Već je prošlo 21:30č. Odlazim na obližnju adresu smeštaja koji nisam smeo da rezervišem zato što nisam znao da li ću uspeti da udjem u zemlju. Kažu nema mesta. Kreten, pitam sebe u bradu zašto ga nisam rezervisao odmah nakon što sam prešao oba granična prelaza. Marfi to čuje, pa odmah pušta kišu na Sofiju. Ista odmah zapretila pljuskom. Oblačim kišno odelo i sakriven od kiše ispod hrasta ispred hotela drljam po Bookingu za drugi smeštaj, na Vitoši ovoga puta. Brzo ga nalazim i gas uzbrdo ka nacionalnom parku Vitoša, taman da evociram divne uspomene od prošlogodišnjeg spavanja na ovoj planini pod kojom je Sofija. Penjem se na zelenu Vitošu. Planinski dragulj Sofije koji je viši od Kopaonika. Stižem do hotela Jasmin tik pre 22:00č. Kažu sa recepcije sve je u redu, ali odmah poručuju ako hoćeš da klopaš brzo idi preko puta u naš Jasmin restoran, pa posle lagano dodji nazad na prijavu u hotel. Jasna dobronamerna instrukcija koja se ne propituje. Tako i bi. Restoran lep, dosta gostiju u večernjem izlasku. Nisam baš prikladno obučen. Sedam skroz do ulaznih vrata da mogu brzo napolje da duvanim. Nakon naručivanja šnicle sa salatom i Šumensko pivo, izlazim ispred na pljugu i pivce. Vatromet, u čast moje ponovne posete, da ne veruješ - smejem se sam sa sobom. Javljam se ženi, koja kaže da nisam normalan. Biće da je tako. Stiže klopa i još jedno Šumensko. Merak. Ceh 15 EUR. Nakon klope prelazim ulicu do recepcije hotela. Reko, ima li bazen - strah da ga nema drži me još od kako sam video na Bookingu da ga kao ima, a baš bih se brčnuo za perfektan kraj dana. Jok, kaže tip. Ali piše da ima, ja burgijam u prazno. Ima ali nije sezona počela- lakonski mi odgovara tip sa recepcije. Već u glavi draftujem mejl Bookingu da ubace opciju u informacijama o hotelu da li radi i koje je radno vreme bazena ako već hotel navede da ga ima. Stvarno bi bilo fer. Sam sebi dobacujem, ajde vrati se na planetu zemlju i istovaraj motor. Dobijam lozinku za hotelski net te iz dva puta iznosim stvari do sobe na drugi sprat hotela i na kraju katančim mašinu za gelender stepenica za ulaz u hotel. Pokojni deda Mladen bi odobrio ovaj potez jer je on tako pre Drugog Rata svog konja Milutina vezivao ispred kafane Evropa u Prokuplju - ista rutina. Soba lepa, čista i udobna. Pijem lekove, uključujem telefon i eksternu bateriju da se pune i ležem u krevet, ostavljam tuširanje za ujutro. Dug dan, lep dan, a ja na Vitoši iznad Sofije- milina. Plus vatromet! Laku noć posle obilne večere i dva Šumenska, bez nameštanja alarma. Poslednja misao pre sna mi je bila da li je i ovo etnografsko Šopski kraj ili ne, gde li tačno beše Pazardžik. Kraj današnjeg filma. Dan # 2 Nedelja: Sofia -> Manastir Rila -> Pirinsko Bansko -> Banja Velingrad izmedju Pirina i Rodopa. Family Hotel Iv - 55 EUR (Dnevna kilometraža: 289 km). Mapa sa detaljnom rutom sa POI drugog dana moto ture: https://maps.app.goo.gl/D9aunhNcfmgdM9cE7 Epizoda 12 od 35. Majstori, majstori… Nisam slutio da ću danas da upoznam dva nova moto doktora i to u Sofiji. Divno jutro budi me oko 07:00č. Otvaram prozor koji gleda na parking i panoramu Sofije. Motor tu, a Sofija lepa. Silazim do prizemlja i u restoranu molim za kafu, izlazim napolje. Sedam na klupu ispred ulaza u hotel i gustiram kaficu i pljugu. Rano je, nema mnogo prolaznika. Snimam audio beleške o jučerašnjim utiscima. Fotke i ovi brojni kratki audio snimci biće mi glavni resursi za pisanje putopisa. Završavam kafu i odlazim u dvorište, pored nesretnog bazena gde služe doručak. Super klopa, opet kafa, pa soba i sredjivanje sebe i stvari. Nosim prvu turu stvari da spakujem u kofere, prilazim motoru i imam šta da vidim - ispumpana zadnja guma. Prebacujem motor na štender i vrtim točak kad ono ogroman ekser posred šare zadnje gume. Da je neko hteo tako da ga ukuca u gumu ne bi uspeo. E, hbg. Srećom, sa recepcije me odmah uputiše do vulkanizera na svega 1 km uzbrdo. Da probam. Vadim kompresor i pumpam gumu - mislim se… aaa, i ti jednom da budeš od koristi, a ne samo džaba da putuješ. Potom pakujem kompresor i odmah vozim. Uspevam da nadjem vulkanizera dok je guma još držala – reko, e sad eksplodiraj ako hoćeš. Iskusno nisam izvadio ekser - ponosan što ovim nisam upropastio akciju. Tip mi sredio gumu za 5 minuta. Ceh 5 EUR. Šeretski se nasmejao na moje pitanje koliko će ovaj čep da drži - po sistemu ne beri gajle batko, već teraj. Svaka čast majstore! Veliko hvala ovom Autocentru, ul. Kamenitsa broj 21, Simonovo, Vitoša. Istom rutom se vraćam nazad, pored ogromnog balona u obliku puža - reklama za nemam pojma šta ili je neko bio na kvalitetnim rekreativnim narkoticima kada je zidao ovaj objekat u predgradju Sofije. Gas nizbrdo mi prebacuje misli na hotel, pakovanje i odjavu iz hotela. Spuštajući se nazad nizbrdo opet čujem zadnji disk. E sada moram nešto u vezi toga da uradim, ipak imam da motam serpentine po Pirinu i Rodopima, i to onoliko. Dolazim do hotelske sobe, guglam moto servis, a da mi je usput ka Jugu, i pakujem preostale stvari. Plaćam i pozdravljam se sa super ekipom hotela. Mislim se, hebeš bazen. G-mape na mobu me brzo dovode do moto mehaničara. Dančo drži servis koji se zove Garaža, zapravo Avtoservis pri Dančo. Ma super - eto malo vedrine, ali tip na prvu malo zbunjen. Ipak ubrzo naručuje pločice koje stižu za sat vremena. Brzinski ih menja. Čekam, malo se napolju cvrčim na suncu, malo unutra pijem lednu vodu iz velikog balona. Ceh 35 EUR. U Beogradu će se ispostaviti da se radi o pločicama za skutere. Nije ni čudo onda da sam ih potrošio nakon nekoliko hiljada kilometara. Nema veze, odradile su svoj posao. Naredni i poslednji problem sa motorom desio se nekoliko dana kasnije, izmedju Varne i Burgasa na Crnomoskom primorju. O tom potom. Epizoda 13 od 35. NP Rila, reka, kanjon, manastir: početak najbolje moto staze u Bugarskoj … Bilo mi je lepo u Sofiji, i uspešno što se tiče brige za Šarcem. Medjutim, gledam napred i pokušavam da postavim očekivanja oko poseta Rili i Pirinima. Već je 11:30č, dajem gas iz Sofije, ništa od jutarnje posete prelepoj crkvi Bojana koju sam ostavio za jutro, jer je na južnom izlazu iz grada - nema veze, drugi put. Reduciram dnevni plan na Rilski manastir, Bansko planinski kompleks, pa lepa brdska vožnja po Pirinima do Velingradske banje. Nažalost, otpali su Rilska jezera, vinarija Melnik, i grad Goce Delčev i muzej. Južni izlaz iz grada je bio baš krcat saobraćajem koji se razredio tek izlaskom na odličan novi autoput A3 pravac Kulata i dalje Grčka. Nisam ni slutio da me narednih nekoliko stotina kilometara čeka sjajna moto staza. Nakon 80ak km vožnje zaista izvrsnim autoputom skrećem levo na put 107 pravo u NP Rila uzbrdo ka Rilskom Manastiru, koji za Bugarsku istoriju i kulturu ima slično značenje kao za našu što imaju Studenica ili Hilandar - nema važnije! Malo sam znao kakav će to doživljaj biti voziti 30 km uzbrdo kroz Rilski kanjon do samoga vrha gde se na kraju puta nalazi ovaj čuveni manastir. Lele, em kanjon, em uspon, em prekrasna priroda, em nova serpentinska džada koja nije pokrpljena već očito od nule ponovo napravljena verovatno finansirano iz debelih EU tkz. Kohezionih fondova, sa sve nivelacijama, ispustima, itd. Neverovatno, cepaj dok taje, gas! Isti kvalitet brdsko planinskih drumova me je čekao skoro kroz cele Pirine i Rodope, naredna tri dana moto vožnje. Neverovatne planinske džade! Gledajući tamošnje magistrale a i dobar deo voženih autoputeva nikada ne bih očekivao da su ove „sporedne“ džade tako dobre- ne sve naravno. Kao da su bile predmet nekog turističkog makro plana razvoja. Svaka čast, ni Švajcarska ili Holandija se istih ne bi postidela. Najbolja staza/ruta: Ruta duga oko 320 km od Rilskog manastira preko Banskog, Velingrada i Pazardžika, do Devina i Trigradskog kanjona, gore sve do Trigrada je najbolja duža planinska moto staza koju sam vozio u Bugarskoj, pa i na celom Balkanu. Uverite se sami, nije daleko. Ako se budem vraćao da opet vozim Bugarsku, biće to ova ruta i dalje kroz Rodope do Egeja i Čanakale. https://maps.app.goo.gl/c9knJnvqeSRXk11s6 Stižem do manastira i parkiram, lokalni redar mi ukazuje gde smem, a gde ne. Preko 1200 mnv, šuma svuda unaokolo, kraj puta - nema dalje. Sada sam već uveliko unutar NP Rila. Odličan osećaj čistoće visina i netaknutosti prirode ovog nacionalnog parka. Plaćam parking 2 EUR. Mesto je puno posetilaca, ispred i u unutar kompleksa. Ulazim u kompleks zgrada kroz prelepu kapiju u manastirskim zidinama. Dvor veličine par fudbalskog terena. Okolo uz zidine kelije na nekoliko spratova za čak nekoliko stotina monaha. U sredini, veći noviji i manji stariji hram, odnosno kula. Tu je i muzej. Poprilično medjunarodnih posetilaca zuji kompleksom. Stojim na kaldrmi u dvoru manastira i zevam okolo u crkvenu crno-belu-crvenu šarenolikost slušajući žubor rečice koja protiče ispod mojih nogu jer je ceo kompleks izgrađen na reci. Impresioniran sam rustičnim ambijentom i uniformnom arhitekturom. Ne vredi, imam zilion pitanja, treba mi namenska tura ili vodič. Reko, pitaću u muzeju. Tamo mi je odmah ponudjen vodič za 15 EUR, reko, kupljeno! Simpa lik se odmah pojavio, Engleski mu je odličan, bolje nego da se mučio sa mojim Ruskim. Krećemo od muzeja pa posle u dvor u krug, pa u manastir. Sledi sat vremena kvalitetne ezoterije - doduše selektivnog sadržaja. Vodič mi pokazuje unutrašnjost glavnog hrama koji čuva dosta živopisnih fresaka i ikona, ali i zlatom okovan ikonostas, deo UNESCO Svetske baštine. Zatim obilazimo i muzej, naročito upada u oči Rafailov krst, izrezbaren od jednog komada drveta, sa divnim filigranskim religioznim detaljima i figurama. Kaludjer manastira je 12 godina radio na ovom delu i na kraju izgubio vid. Pa se ti posveti ovako nečemu. Priča dalje ide da je manastir osnovao pustinjak Sveti Jovan Rilski, koji je u 10.v. živeo u pećini nedaleko od mesta sadašnjeg manastira, dok su njegovi učenici, koji su došli u planine da čuju njegovo učenje, kasnije na mestu te pećine sagradili kapelu, koja je zatim postala crkvica posvećena Sv. Luki. Taj mali prostor i provizorni hram, tesan za rastuće bratstvo, seli se između dva vodotoka, reke Rile i potoka Drušljivice. Isti nestaje u magli vremena. Rilski manastir je ponovo izgradio na sadašnjem mestu u 14.v. lokalni velmoža Srbin, jedan od vojnih zapovednika cara Dušana, od kada datiraju Hreljina kula i mala crkva do nje. Ovo mi je vodič preskočio, a ja našao na netu. Kasnije, dolaskom Osmanlija sledi haranje nakon kojih ostaju samo crkva i četvorougaona kula. Bugarima su Osmanlije za sve krivi i ništa dobrog nisu doneli, isto kao ni nama - slušam njih kao da slušam naše. Elem, gradi, ruši, mislim se - dobro što išta ima danas da se vidi. Vodič je takodje preskočio da je Mara Branković za obnovu hrama u 15.v. kada se isti smatrao i Srpskim, odnosno Slovenskim, zaslužna za prenošenje moštiju Sv. Jovana iz Trnova na Rilu. Mara je bila uticajna žena, ćerka srpskog despota Đurđa Brankovića i supruga sultana Murata II. Inače, freske u manastiru koje prikazuju vladare i svetitelje iz srednjovekovne Srbije, kao što su Sveti Simeon Mirtočivi i Sveti Sava, blede ili su mestimično čak i prekrečene. Opet ide ona priča o Srbima u ovim krajevima - raste zanimljiva gradja na ovu temu. Episkopski tron i bogato izrezbarena vrata manastira takođe pripadaju tom vremenu. Tokom obnove početkom 19.v. podignut je masivni visoki zid oko kompleksa, tako da je manastir više ličio na tvrđavu- mislim se, dobro su se setili. U to vreme bio je najveća građevina na celom Balkanu, tvrdi vodič. Ne leži vraže, 1833. ga satire požar. Baš mu se ne da. Konačno, obnovljen je i značajno proširen 1860ih zahvaljujući čemu mi danas imamo čemu ovoliko da se divimo, a Bugari da onoliko crpe energiju za svoj patriotski ponos. Sve je to super! Istina, inspirativno mesto - nema šta. Medjutim, mora se reći naredno, bez namere da se ičiji sneško ruši. Sa jedne strane manastir priča impresivnu drevnu priču, delom mitsku kao i svi drugi nacionalno formativni narativi - uključujući i naš. Sa druge strane, većina onoga što se danas može videti nije starije od oko 150 godina, staro nije izdržalo zub vremena i ostale nepogode. Svakako, ovo je estetski zadivljujući kompleks. Sve u svemu, super poseta! Prepun utisaka spuštam se i iznova uživam u vožnji kanjonom. Stvarno mnogo lepo. Vreme je za ručak, stajem u jedan od brojnih restorana ušuškanih kraj puta u zelenilu ovog nacionalnog parka- restoran Valdis. Do restorana se stiže prelaskom reke Rile brvnom do samog objekta. Šuma, potok, sto pored njega, meni na stolu. Obožavam na turi ovakav seting i pit stop. Pirinsko hladno pivce odmah stiže. Iz menija se nameću teleća čorba, skara, šopska salata i banička. Sve je bilo odlično, ceh 15 EUR. Mljackam uz Rilu koja planinski žubori. Definicija meraka! Već je blizu 16:00č. Završavam kaficom - nema turska, mora kapućino, nema veze. Teraj dalje! Epizoda 14 od 35. Uspon na Bansko i Pirin, nastavak idilične moto staze… Nikada nisam vozio Pirin, a dosta sam čuo i čitao o njegovim lepotama - uzbudjen sam. Nastavljam ka autoputu i njime hitam ka Banskom. Ubrzo se opet isključujem i penjem na Bansko. Pirinski magistralni put broj 19 je još širi i bolji. Nastavak sjajne moto staze. Osmeh i gas uzbrdo! Uspon do Banskog traje oko pola sata. Izlaz na osunčane Pirinske visove bio je kao nekakvo izranjanje u nešto prečisto i grandiozno. Naime, planina Pirin, odnosno NP Pirin ima više od 50 mermernih i granitnih vrhova visine preko 2500 metara i više od 180 kružnih jezera! Staneš i zevaš okolo, fotografišeš rapidno kao da se ta lepota da uhvatiti, odnosno kao da će da pobegne. U daljini se jasno vide ovi prelepi vrhovi planine Pirin, vrh Vihrin se gleda kao da je na dlanu, moćan nacionalni park! Ubrzo stižem u samo mesto Bansko. Velikih hotela onoliko. A tu je i novokomponovana stara čaršija. Svraćam do muzeja Neofita Rilskog. Ovu muzejsku posetu sam željno iščekivao. Neofit je monumentalna figura Bugarske istorije i prosvetiteljskog perioda i nacionalnog preporoda. Savremenik našem Dositeju i Vuku, bio je prosvetitelj, učitelj i umetnik. Frka je bila u to vreme, već se znalo da će Osmanlije da odu, a ostade nepismen narod koji malo zna šta je i ko je, a nacionalna osvešćenja tj. formacije, romanticizam i prosvećenje tek su uzeli maha po Evropi i polako se čuju i u našoj Balkanskoj zabiti. Super tajming za celu ovu ekipu, i kud nam pomalo opismeniše pretke, hvala im. Muzej nudi sjajnu zbirku koja govori o liku i delu ovog znamenitog čoveka. Istoriografi ga opisuju kao „patrijarha Bugarskih učitelja i pisaca”. Prvu novu Bugarsku gramatiku objavio je u Kragujevcu 1835. godine - kakva bilateralna saradnja! Ovim se postavlja temelj za formiranje novog modernog književnog standarda na najstarijem slavenskom jeziku čija književnost razbija trojezičnu herezu hrišćanstva. Šta reći, a ne zamisliti se. Toliko je bio cenjen, a naši narodi upućeni jedni na druge da ga je 1836. g. knez Miloš Obrenović pozvao za episkopa u Šapcu. Sama kuća u kojoj je smešten muzej etnografski je artefakt, dok je okolni vrt odlična prilika za letnji predah u hladovini. Super muzejska poseta! Nastavljam šetnju gradom. Ostatak letnjeg Banskog bez snega nije se činio interesantnim. Nisam još gladan da večeram pa propuštam zacrtanu klopu u Mehana Bai Kotse koja mi je ranije preporučena. Uskim uličicama popločanim kamenom nastavljam pravcem dalje ka Velingrad banji putem broj 84. Stižu interesantna iznenadjenja. Ruta me vodi pored planinskih sela Krajište, Jurukovo, Avramovo. Konarsko, itd. Sa puta pogled puca na brda, rasute kuće i minarete u svakom selu. Ovo je kraj Pomaka. Isti narod obitava dalje ka Zapadu preko Vardarske Makedonije. U Vardarskoj Makedoniji nazivaju ih Torbešima, odnosno Gorancima na Kosovu. U Grčkoj sa one strane Rodopa ih više nema, kao ni Turaka - Grci sve počistili. Ogromne su podele istoričara oko porekla ovog naroda. Bugari, Makedonci i Srbi ih najčešće svojataju, te ih zvanična Sofija vidi kao Bugarske muslimane. Sa druge strane Turska ih smatra Turcima koji su svojevremeno došli iz Centralne Azije, a ne Slovenima- šou program, kao i obično. Ovakva etnografija se ka Istoku proteže sve do Turske. Obrni okreni, neka cveta hiljadu cvetova - super šarenilo. Ova ruta pruža divnu vožnju koritima reka Mesta i Crna Mesta- koje su još od vreme Tračana bile važne, a zatim brdskim prevojima pored brojnih krajputaških izvora vode za piće, koji će kasnije biti toliko česti na Rodopskim stazama. Spust sa Pirina u Velingrad je bio podjednako zanimljiv i prelep za vožnju pri čemu saobraćaja skoro da i nije bilo. Epizoda 15 od 35. Banjski predah: Velingradske termalne blagodeti… Slatko sam umoran, ako je dobra, banja će da mi sedne kao kec na deset. A mora da bude, poznata je kao Balkanska banjska prestonica! Posle 19:00č pristižem u Velingrad. Banja lepa. Ali navigacija me do smeštaja vozi van grada, u predgradje koje ne izgleda baš sjajno. Brinem, kakav li sam smeštaj za noćas rezervisao. Stižem do zgrade Family Hotel Iv. Ipak izgleda pristojno. Na recepciji bakica koja me pomalo sumnjivo skenira. Uprkos ovome, ubrzo se razvija prijatna konverzacija. Ulazim u skromnu sobu na prvom spratu koja ima sve što treba. Već je oko 20:00č. Brzo se raspremam i tuširam ne bi li što pre izašao u dvorište i stigao na vreme da se okupam u termalnom bazenu. Ispostavilo se da bazen nema radnog vremena, budi fin i nenametljiv i može kupanje kada god želiš. To volim! Izlazim i imam šta i da vidim. Predivno zeleno dvorište sa restoranskim stolovima, a pored predivan bazen sa termalnom vodom. Reko, super. Brže bolje buć - jooj lepote, voda predivna, ja sam u bazenu i u celom dvorištu. Butik varijanta! Izlazim i ogrćem se velikim peškirom iz sobe, već osvežilo, nije ni čudo - desno Pirin, a levo Rodopi. Reko treba nešto da se jede, restoran radi - dobro je. Gledam jelovnik, a ono domaćinski izbor. Naručujem pečene lučene paprike, krupan pasulj meze, skaru i šopsku salatu. Otvaram komp za stolom pored bazena i proveravam poruke i pišem beleške, u tom stiže klopa – njamac!, domaćinski skroz, kao da vas je poslužila tetka na selu. Lagano uživam u domaćim gurme djakonijama. Prolazi stariji tip, vidim obilazi imanje i čekira šta i kako. Gazda. Započinjemo razgovor, ispostavlja se da je ovo porodični posao i da su dobili koncesiju za termalnu vodu. Zabo čovek ašov u svoje dvorište, navrla termalna voda, rešio da pravi biznis, otišao do opštine i platio koncesiju, i to je to. Reko, skoro sam pa siguran da ovakvog primera termalno-banjskog preduzetništva nema kod nas, ili bar da isto nije tako lako moguće kao ovde. Neka bude da grešim i ispadnem večiti cinik. Završavam sa klopom i radom na svom računaru bez kog nigde ne putujem. Još jedno kupanje za prelep kraj dana, a brinuo sam tokom prispeća u ovaj gradić za koji nikada ranije nisam ni čuo. Mislim se, svuda podji pa u Velingradsku banju na Rodopima dodji, Šumensko srk pa u termalno bazenče brč! Povlačim se u svoju sobu, spremam stvari, i relativno rano ležem. Rila mi je još u mislima - fantastičan park prirode. Sutra me čekaju Plovdiv i Rodopi koje nikada nisam posetio a kamoli vozio. Radujem se unapred, i nisam pogrešio - dapače. Dan # 3 Ponedeljak: Banja Velingrad -> Pazardžik -> Plovdiv -> Kanjon Trigrad -> Banja Devin u Rodopima. Hotel Evridika - 58 EUR (Dnevna kilometraža: 219 km). Mapa sa detaljnom rutom sa POI trećeg dana moto ture: https://maps.app.goo.gl/cekyhndG4XdnRZg9A Epizoda 16 od 35. Plovdiv, čarobni grad podno Rodopa… Baš ništa naročito nisam danas očekivao od Plovdiva, bilo mi glupo da ga zaobidjem- kakav bi to epski gaf bio! Ustajem rano kako bi brzinski doručkovao i još jednom se pre pokreta bućnuo u termalni Velingradski bazen. Doručak skroman, kajgana i malo salate. Tu su i obavezni ajran i banička. Djus nešto malo doplaćujem. Na doručku pored mene u restoranu hotela svega još par domaćih gostiju. Posle jutarnjeg plivanja, žurim da platim i dam gas ka Plovdivu gde imam zakazanu Plovdiv Free Walking Tour za 11:00č, sastanak ovog pešačkog obilaska Plovdiva je ispred Gradske Skupštine. Od iste ne znam koliko da očekujem, opušteno. Pre 09:00č izlazim iz Velingrada, prolazim kroz lepši deo grada - opet se vidi da je ovo turističko mesto - fontane, cveće, info table sa turističkim informacijama. Lepo! Do Plovdiva treba proći pored mesta Pazardžik. Sve ukupno oko dva sata lagane moto vožnje, vreme idealno. Nastavljam vožnju putem 84, s tim da sada već ide početak Rodopa i nova lepa planinska staza, odnosno ruta. Usponi i predivne viste. Naročito uzbudljiva je bila trasa kanjonom Čepinske reke i uz uskotračnu železničku liniju. Lepa vožnja je trajala skroz do Pazardžika. Ostatak do Plovdiva, putem broj 8, stara trasa iz Sofije za Istanbul, nije bila toliko zanimljiva. Ravna i prepuna saobraćaja kao i sam ulaz u Plovdiv. Ulaz širokim bulevarom u Plovdiv je već obećavao. Lepo i moderno, drvoredi i ljudi u potrazi za kafanskim hladom. Vozim gradski most preko reke Marice, već sama blizu centra a ono tunel, reko, svašta, prolazim te me navigacije šalje oštro desno i tu odmah na parking. Katančim bajk, opet ista rutina kao u Sofiji. I ovde stižem na vreme. Ovde bilo još više turista. Vidim da se sastaju dve različite grupe, naša koja obilazi znamenitosti grada, i druga koja obilazi gradske grafite po kojima je Plovdiv poznat. Tokom naredih par sati grupe se susreću po gradu, na sličnim trasama sa različitim fokusima i sadržajima. Pre polaska dobijamo uvod u grad i njegovu hiljadama godina dugu istoriju. Plovdiv je stari grad izgrađen na 7 brda, u južnoj Bugarskoj. Danas je drugi najveći grad u Bugarskoj. Postoji nešto što Plovdiv čini zaista jedinstvenim i posebnim - prepoznat je kao najstariji živi grad u Evropi, i 6. najstariji grad na svetu. U redu, već smo po malo impresionirani. To znači da kada je Plovdiv osnovan, nije postojao ni Rim, ni Atina, ni drugi poznati istorijski gradovi na kontinentu, već́ možda samo neka antička naselja, koja sada više ne postoje. Vauu, ako je istina, ali stvarno. Polazimo i obilazio park Stefan Stambolov i glavni korzo sa posetom prezerviranih iskopina Rimskog trkališta tadašnjeg grada Filipopolisa. Na korzou bista Mila Slušača- lokalne maskote. Skroz simpa priča o nekadašnjem gradskom liku. Verovatno izmišljena, ili makar doradjena priča za turističke potrebe, što da ne- ovde bi mogli što šta da naučimo oko turističke promocije i ovakve sitne zabave za posetioce. Ovaj pešački potez je baš veliki, vrlo moderan i prepun komercijalnog i kulturnog sadržaja. Tik pored je i ogromna, prelepa i sjajno očuvana džamija Džumaja ili Ulu iz 14. v- centralna džamija u Plovdivu. Prelep eklektičan centar grada koji je urbanistički pomirio prošlost i sadašnjost. Bravo! Tik iza ugla, idemo dalje, počinje boemska četvrt Kapana. Uske uličice, estetsko veselo šarenilo, jasno je da je Kapama nekada bila prepuna zanatskih radnji. Sada je mesto izlaska u jedan od mnogobrojnih kafića ili restorana. Mnoštvo je uličica i lako je izgubiti orijentaciju. Utisak je da s početka 19.v. Plovdiv uopšte nije bio mali grad. Zatim se penjemo na brdo u posetu starom Plovdivu koji liči na stari Ohrid, ali je dosta šareniji i mnogo veći. Takodje je zanimljivo što današnji centar grada nije blizu ovom delu. Ovde se nižu stari konzulati, muzeji i galerije. Mirno je i nema gradske vreve. Obilazak završavamo sa posetom besprekorno očuvanom Rimskom amfiteatru koji tek nedavno slučajno otkriven. Mislim se, šta li sve ima ispod Beograda i hoće li to ikada postati sastavni deo današnjeg grada. Ovo antičko pozorište Filipopolisa, iz 2. vne, koje je nekada imalo oko 6.000 mesta, sada je domaćin opere i koncerata- ful moderna namena i pristup gradjana. Kafić pored njega mami osveženjem i pogledom iz hladovine na ceo kompleks. Poznato je da je u Rimsko doba bilo obavezno da amfiteatar ima odredjeni kapacitet i veličinu u odnosu na broj stanovnika u gradu. Naime morao je da primi bar šestinu gradjana grada. Za trkalište je važilo da mora da može da primi polovinu. Iz ovoga izvodimo da je Rimski Plovdiv imao oko 36000 stanovnika a da je trkalište u Plovdivu imalo čak oko 15000 mesta. Stvarno impresivno! Pojma nisam imao da je Plovdiv nekada bio toliko velik i važan, i to tokom različitih epoha, te da je danas toliko lep i turistički atraktivan. U Plovdiv vredi doći, ogromna i iskrena preporuka! Gotova sjajna pešačka tura. Free Plovdiv Tour bila je uzbudljiva i zabavna tura oko istorijskog jezgra grada Plovdiva. Sedam i uživam u osveženju za stolom kafića pored Rimskog amfiteatra - Kafe Arena. Zatim se spuštam se uskim uličicama do centra grada i pre da dodjem do motora nailazim na neonsko okićen restoran kao da je u Las Vegasu- Happy Bar & Grill Grand Hotel Plovdiv. Bacam pogled na jelovnik i dopadne mi se. Sedam za sto na terasi, baš je vruće, naručujem hladno piće i obilnu klopu, kebabčinja, kesadilju i šopsku. Ceh 19 EUR. Sve bilo preukusno, a terasa sa raspršivačima vode taman došla osvežavajuće. Ovde sam možda i najbolje jeo na celoj turi. Epizoda 17 od 35. Moto romansa: Rodopi forever … Opijen Plovdivom, ipak jedva čekam da danas vratim motor na Rodope i bolje ih upoznam. Rodopski sistem planina se nalazi duž Bugarsko-Grčke granice. Pirin i Rodopi, kao i cela Rumelija, ulaze u sastav Bugarske tek 1912. Ovo je 3 godine nokon što je u Velikom Trnovu knez Ferdinand- nametnuti Austrijski plemić za Bugarskog kralja, svečano proglasio nezavisnost Bugarske. Ovaj istorijsko - geografski region je taj koji se nije od Osmanlija svojevremeno odbranio bitkom na Marici u 14.v. Odlaskom Osmanlija ovako se završila viševekovna borba Bugarske i Srbije za primat nad Rumelijom. Prazan Otomanski prostor širom celog Balkana tada je popunjen po sistemu kafanske tuče i pljačke. Ko je šta drpio, drpio je. Danas su to sve Slovenske zemlje, rasparčane svaka svojim narativom te bez vizije zajedništva, dobrano samlevene potrošenim procesom tkz. Evropskih integracija. Ako sećanje ostane, ispostaviće se to kao jedna tužna istorijska priča. Kako bilo, Rodopi nisu geološki i visinski monumentalni kao Pirin ali su po površini znatno veći, sa više ruta za vožnju, i znatno su zeleniji i pitomiji sa više nama interesantnih sadržaja. Meni su puno lepši, otuda ovaj traktat. Oko 14:00č napuštam Plovdiv punog srca ali i stomaka, vraćam se putem broj 8 ka Pazardžiku pa pre njega oštro skrećem na jug na put broj 866, pravac mesto Kričim te pravo nazad na Rodope- ovaj put zapravo vodi skroz do Devin Banje- mesta mog večernjeg konačišta. Ovo je nastavak sjajne moto staze, rute koja je počela sa kanjonom reke Rile. Pre uspona, prolazim kroz mesto Peruštica, a malo kasnije u Kričimu pravim kafe pauzu da sortiram utiske iz Plovdiva, te dovarim onaj monstruozni ručak kako bih mogao da nastavim aktivniju brdsku vožnju. Kričim kao i neka druga mesta kroz koje sam kasnije prošao izgledaju kao da su se zamrznula u nekom davnom vremenu Sovjetske modernizacije, a koja sada nakon onoliko dekada izgledaju otužno. Staro se raspršilo, a ništa novo nije došlo. Na licima lokalaca kao da se sve ovo vidi, ili samo umišljam. Uprkos tome, lokalna piljara imala je u ponudi odlične trešnje. Nisam propustio priliku da se opskrbim istima - trebaće. Vozim dalje, penjem se dolinom reke Vaše, sam sam na drumu, tek posle nekog vremena par kolega me pozdravlja mimoilazeći me iz suprotnog smera - voze ljudi spust. Pogled počinje da puca na nastupajući kanjon ove reke koji biva sve veći i veći i sve lepši i lepši - pravo otkrovenje, oči mi se šire na maksimum! Ubrzo prolazim pored manje Kričimske brane i akumulacije misleći da je to sve. Mada, nakon desetinu kilometara predivnog planinskog uspona dolazi se i do mnogo veće, Vaša brane i prelepog i ogromnog veštačkog jezera. E sad već mora foto pauza i bleja u predivne pejzaže koji sežu koliko god pogled može da dobaci. Nastavljam uspon i guštam vožnju perfektnom džadom kroz nestvarni krajolik, kanjon polako ostaje iza mene a pri vrhu uspona počinje gusta šuma. Nailazim na planinski izvor i stajalište. I ovde ide mala pauza da se sve ovo udahne u slast i napije Rodopske izvorske vode- merak! Toliko je dobra ova deonica od Kričima bila da me je neko sada zaustavio i rekao daj 20 EUR za prolaz rekao bih evo 30. Ma, fenomenalno, moja ljubav sa Rodopima cveta! Vozim trasu kroz gustu Rodopsku šumu i mislim se kako je ovde sve pitomo i prelepo za turing. Dolazim do skretanja za banju Devin, koji je tik nakon mosta preko reke Vaša koja me uporno prati unutar Rodopa- odnosno ja nju, naravno. Nastavljam dalje, ubrzo levo ostavljam put 866 za Pamporovo, u kom pravcu sutra idem, a ja idem desno na put 197 za Trigradski kanjon i dalje do vrha do mesta Trigrad. Ova raskrsnica je poznata po Slonovskoj steni koja se vidi sa puta, velika neobična stena koja neke podseća na slona. Epizoda 18 od 35. Rodopska čarolija: Trigradski kanjon i uspon do Trigrada… Onako skroz Rodopiziran, najzad sam stigao do ulaska u kanjon. Ulazim u Rezervat Prirode Kazanite - tu je i velika info tabla za dobrodošlicu. Rezervat je u ataru sela Đovren u Zapadnim Rodopima. Rezervat čuva retke vrste jela, crnog i belog bora, te bukve i smrče. Strme padine rezervata su prepune lekovitog bilja kao i pticama i sitnijim sisarima. Zvuči kao raj na zemlji, eto gde se možda može doći na par nedelja na ponovno sastavljanje. Kroz rezervat postoji dobro obeležena staza, ne sumnjam da u okolini ima i dovoljno domaće radinosti. To je to - ako ne želite ovde nema niko da vas nadje. Posle par kilometara počinje kanjon kakav nikada do sada nisam vozio. Uzak put, serpentine, loš asfalt, a priroda da ne veruješ. Voziš, a iznad tebe se spajaju litice. U isto vreme gledam da negde ne ostavim viljušku bajka iza sebe, i uživam u ovom neočekivanom prirodnom ambijentu - gusto zeleno kao na Tjentištu. Polako pada mrak, a redjaju se tunel, krivina, tunel, krivina, a uspon sve veći i veći. Lele, požuri polako, Mladene. Dolazim do Trigrad vodopada - onako, znam i za lepše. Tu je i Muzej Medveda, zatvoren. U blizini na par kilometara su i vrhunske mikro destinacije Djavolji Most i vidikovac Orlovo Oko, do kojeg se stiže celodnevnim hajkingom - ove lepotinje sam ostavio za neki drugi put. Nastavljam dalje, već je sumrak ali moram da isteram motor na vrh do Trigrada i prodjem ceo kanjon, ili da crknem, pa onda nazad za Devin Banju na brčkanje i spavanje. Nigde nikoga sem po neki pecaroš i pecaroška koliba. Kanjon Trigrad, jasno je meni gde sam - u carstvu medveda i pastrmke, kakva pomoć na putu kakvi bakrači! Nailazim na parking i ulaz u pećinu Djavolovo Grlo. Biletarnica ne radi, nema posetioca. Odmah nastavljam dalje. Kao da je već pao mrak. Ali utom izlazim na visoravan i ulazim u mesto Trigrad, a tamo sunčano kao zimi po lepom danu na Jahorini. Milina! Kraj na džada, Trigrad! Njama dalje, 1500 mnv! Zevam okolo i vidim malu zajednicu Pomaka. Sve bih nešto nekoga da pitam, ne znam ni ja šta, ali sve obližnje osobe su starije žene tradicionalno obučene u dimije. Pa mi glupo da ih startujem. Odjednom se pojavi nekako normalna faca, mladić u farmerkama, reko, eto mog sagovornika. Dobacujem na Engleskom, izvini.. zdravo… jel imaš minut. Tip pridje i započinje razgovor, nakon 3 sekunde osetim ex-YU akcenat. Tip iz Zagreba, Ivo. Bavi se prodajom stripova. I on na moto turi, sličnoj mojoj, samo na skuteru od 125ccm3, kralj! Predlaže mi da odemo na klopu u obližnju mehanu, reko, voleo bih ali mrak pada moram nazad za Devin, već sam platio smeštaj, da nisam stvarno bih ostao ovde i da spavam, ima gde. Razmenjujemo kontakte i rastajemo se. Prijatan susret. Silazim sa Trigrada ka Devinu i sada više nema onog uživanja, već samo gledam da dodjem do hotela bez ikakve štete. Dolazim do banje i lako pronalazim hotel Euridika. Poseban je gušt to kada tokom letnje ture i žega na kraju dana isteraš bajk na planinu, okružiš se zelenilom, osetiš svežinu i ušpricaš si kiseonik - te se obavezno nakon parkiranja motora odmah ogrneš. Svaka tura sa ovakvim doživljajem meni je dobra tura. Parkiram i brže bolje na recepciju kad ono zakasnio sam za bazen. Šta, gde, kako, ne mogu da verujem, pa stvarno nije u redu. Nakon dosta cimanja saznajem da su gosti redovno pravili probleme tokom večernje upotrebe bazena i wellness centra i da je zbog toga skraćeno radno vreme. Reko, odvaliću ih koliko ću lošu recenziju na Bookingu da im ostavim. Ovo me držalo do kraja večeri, skroz pristojni konačni utisci o smeštaju potpuno su izgurali iz priče pitanje bazena. Njama spa, ali ima Ariana bira, dobre! Već je 21:00č i dobrano sam umoran. Nemam energiju za standardnu rutinu raspremanja pre večere. Sa motora skidam sve stvari koje mi trebaju i nosim ih sa sobom do stola u baštu restorana. Okupiram sto kao da nas je petoro a ne ja sam. Sve u redu. Iz menija naručujem sve što mi se dopalo, odnosno mnogo, više nego što mi treba. Dolaze domaća kobaja, šopska, nekakva kajgana sa jajima i krompirom i palačinke sa medom. Ceh 13 EUR. Skroz previše hrane, oči gladne, pola nisam pojeo. Završavam bez da sam uspeo da se opustim i uživam. Bežim na spavanje. Soba ogromna i udobna. U glavi mi mešaju utisci iz Plovdiva sa Trigradskim kanjonom i ludilom te trase. I sutra vozim Rodope, radujem se. Treća noć na sada već odličnoj turi po Bugarskoj. Današnja vožnja po Rodopima je bila sport za sebe, prezadovoljan sam! Dan # 4 Utorak: Banja Devin u Rodopima-> Pamporovo na Rodopima -> Dolina Tračanskih kraljeva -> Moto kamp Bugarska na planini Balkan - 25 EUR (Dnevna kilometraža: 399 km). Mapa sa detaljnom rutom sa POI četvrtog dana moto ture: https://maps.app.goo.gl/3SiPNEV35rsVdprs8 Epizoda 19 od 35. Nastavak vožnje Rodopima, lepote nikada dosta… Ustajem, oči otvaram i odmah mi se Rodopi dalje voze. Ali polako, moram sve redom. Prvo ide jako lep doručak, na terasi hotela Euridika u Devin Banji visoko u Rodopima. Jaja, salata, banička, ajran, djus, kafa - ma sve u fulu. Ovakav start dana volim. Doplaćujem 1.5 EUR za djus. Onda ide priprema za start. Pomalo vlažno letnje planinsko jutro. Ide i letnja jakna i moto duks - lako ću kasnije da skinem duks ako treba. Dobar sam sa vremenom, tek je 07:30č. Ljubazno mi sa recepcije nude da ostanem do 10:00č i sačekam otvaranje bazena. Reko, ne, hvala- ponudjen kao počašćen. Odoh ja da nastavim da vozim Rodope ka Zlatogradu, tik do Grčke granice pa oštro na sever preko skoro cele Bugarske do planine Balkan. Prelazim most i pratim put 866 pravac Pamporovo i Zlatograd. Nigde žive duše, prelepa šuma i odlična Rodopska džada, gas! Budi se dan, joj - lepih li sela. Rodopska ruralna turistička ponuda izgleda odlično. Prolazim kroz mesto po imenu Široka Laka. Izgleda lepo, kuće odišu autentičnom arhitekturom iz 19.v. Jesu, malo su i turistički picnute da izgleda staro, a lepo. Tako bih rado stao u kafanu Filter koja reklamira rodopske specijalitete, ali nije vreme za to jer još mnogo danas ima da se vozi do Balkana. Ispostavio će se da će to biti poslednja krajputaška kafana na celoj turi koja je tako slasno pozivala u posetu. Vozim lagano dok Rodopski ambijent štancuje lepe slike i pejzaže. Ovo je jedan ogroman Košutnjak, ali tri puta zeleniji i na mnogo većoj nadmorskoj visini. Lagani gas, blejanje na sve strane, čist planinski vazduh opija a jutarnja letnja planinska svežina krepi. Milina! Kod mesta Stojkite nastavljam ka usponu za Pamporovo putem 864. U vidik mi dolazi ovaj veliki zimski resort na Rodopima u rejonu Smoljen. Priroda kao na Tari, ali gušća. Mnogo lepše nego u Banskom gde je okolo golija. Ovde na oko 1600 mnv susrećem obilje hotela, ali razumno raspodeljenih i utopljenih i prirodu, gustu četinarsku šumu. Nema posetilaca. Ništa Zlatibor i urbana džungla. Ima i topova, tako da njama da njama, skijanje do besvesti tokom cele zime. Tokom spusta prolazim pored čuvene Nacionalne Astronomske Opservatorije, pogrešio sam, nisam zastao da ošacujem šta i kako. I dalje je prelepo za vožnju i dalje prazan put, odličan asfalt, i divni krajolici. Prelazim na put 86, prolazim pored sela Momčilovci i ne mogu a da se ne zapitam ima li ovo veze sa našom familijom za koju se zna da joj je rodonačelnik izvesni Momčilo koji je, kako priča ide, nekada bio kaurin koji je živeo u okolini Istambula. Desila se neka , te on rokne svog Osmanliju feudalca, tamo negde sredinom 19.v. Šta će kud će, beži na Zapad gde Otomanski državni i naročito žandarski aparat već počine da slabi. Znači prolazi ovuda. Beži još dalje van dometa vlasti i skrašava se podno Malog Jastrebca u današnjoj Toplici, tada Turskom i Arbanaškom kraju koji odlaskom Turaka sa Balkana već počinje da menja etnografiju. Ko će ga znati - vozim dalje i menjam film. Tokom vožnje ka narednom selu po imenu Ustovo pretiče me čoper bajk. Vidim da mi je poznat, prepoznajem mladi par koji je na njemu. Mašemo jedno drugom i nastavljamo. Pristižem u Ustovo. Nije selo, već je brdski gradić, vozim levo i desno da ga malo obidjem- reko, ovde kada naroka sneg, zdravo dovidjenja do proleća. Hajde možda na neku mehanu naletim, jeste vreme za kaficu, već je prošlo 10:00č. Krenem, stanem, krenem, stanem, ali nema ništa. Utom vidim kuću sa stolom i ljudima koji opušteno sede. Stanem da pitam gde ima kafe za popiti. Momak, vidi se da poslužuje gleda me i ćuti, kao da me ne razume, ni ko sam ni šta želim. Utom stariji tip za stolom kaže ela ovamo, ima kafe. Reko super - kakva god da je kombinacija. Prilazim i vidim da je to zapravo nekakav kafić u kućnoj varijanti, kao kod nas 1980ih. Još bolje - opuštenije. Odmah mi prave mesta za jednim jedinim stolom. Upoznajemo se. Tu su njih trojica. Mladić koji je zapravo konobar, odnosno vlasnik kuće i kafića koji teško može da ima ikakve papire za delatnost, neki tip koji je sve vreme ćutao i smeškao se, i Georgi koji me je pozvao i sa kojim sam se sit ispričao tokom narednih pola sata. Stiže i turska kafica sa kiselom vodom - kao nekada, taman. Georgi je pred penzijom u šumskoj službi, žena mu je lekar u Ustovu, a sin u Plovdivu tera neki biznis i povremeno svraća. On priča Bugarski, a ja Srpski, odlično se razumemo, a kada ne onda usporimo i parafraziramo kada mora i to je to - iskusno! Ide priča kako se ovde ne živi loše, ali da to ne važi za sve i da mnogo naroda odlazi. Iako ima posla mladi naročito odlaze dok stariji i penzioneri jedva sastavljaju kraj sa krajem. Stara priča. Dosta znaju o Srbiji i sada već poslovično za ovu turu, hvale našu kuhinju i kažu da su bili do Niša u poseti i na klopi. Ja uzvraćam da je ovo što ovde vidim na Rodopima isto dobro. Samo su se donekle složili. Nakon par univerzalnih mudrosti tipa nije bitno odakle si ako si čovek, ja zovem račun. Nisu mi dali da platim. Srdačno se pozdravljamo. Nakon ove super kafice nastavljam dalje putem 864, vozim podno Momčilove tvrdjave koja je u brdima sa moje leve strane, opet motam male serpentinske uspone, i prolazim onaj par na čoperu koji se parkirao pored džade. Zastajem da ih pozdravim, kažu idu na more u Grčku, reko super vam ruta. Oni pitaju mene, ja ima kažem rutu, oni razvukoše osmeh. Nastavljam nakon pozdravljanja, ali ubrzo iza jedne krivine, blizu mesta Tsarovitsa, puče nevidjena panorama sa odličnim vidikovcem i odmaralištem. Inače, mesto je poznato kao "Besedka s šadravan". Reko, moram da stanem, iako sam tek nastavio. Uh, kakav krajolik, staneš, vidiš pažljivije, pa udahneš i nastaviš dalje do narednog izgovora za kratki stop- ne skidajući osmeh sa lica. Sjajno! To je ta sloboda kada voziš solo. A odmaralište u fulu fulova. Izvorska česma, pa pokriven sto sa klupama, pa lonče vezano sitnim lancem, ma sve- domaćinski. Ništa poharano ili počupano. Skromno, a predivno. Sa klupa se pruža fenomenalni pogled a na stolu je čak i pepeljara. Ma nemam reči. Odmorio, nagledao se, i nastavio dalje punog srca koje se poslednjih godina najbolje krepi sitnim zadovoljstvima. Epizoda 20 od 35. Rastanak sa Rodopima, magistralom na sever do planine Balkan… Primećujem da mi raskošna Rodopska priroda sada već izmiče, da dolazim do kraja ove idilične trase. Spuštam se putem 867 do Zlatograda, ne svraćam, promatram lepi stari grad sa moje desne strane na obali Golyama reke, nastavljam dolinom reke Varbitsa ka Momčilgradu. Kod Vrbena se sada definitivno opraštam od fantastičnih Rodopa i penjem se na E-85/5 magistralni put, ravnica- desno Grčka a levo Haskovo pa Stara Zagora. Hitam na sever, bržim tempom, imam osećaj da je najbolji deo ove moto ture iza mene. U ovom sam se i prevario i nisam. Nisam očekivao ovakvo lepo iskustvo. Baš poseban doživljaj! Ovo je kraj oko 300 km fantastične moto staze od NP Rila, preko Banskog, Plovdiva, Trigrada i Pamporova do ovde. Ova mora da je hit ove ture! Vozim dalje, magistrala je baš opterećena medjunarodnim saobraćajem. Nema više onih krajolika, zelene divote, serpentina. Ima kamiona, preticanja, i žurbe. I tako skroz do Balkana. Film se menja u video igricu preticanja kamiona, gasa, velike potrošnje goriva, te planiranja pit stopa i tankovanja. Prolazim pored Momčilgrada, opet tripujem, posle guglam sve što sam našao o tom Momčilu, hajduk neki bio, a i ime često. Mislim se, Mladene, ne loži se. Ubrzo prolazim i Haskovo. Podvožnjakom, ili je bio nadvožnjak, sečem pod pravim uglom autoput Sofija- Istanbul. Obuze me radost što putujem sa Rodopa na Balkan a ne iz Sofije autoputom u neki veliki grad. Gas! Da se udaljim od ovog poteza. Kroz naredno selo vidim gnezda roda na banderama- duplo dobar osećaj. Vozeći kroz Haskovo prolazim pored drevnog Tračanskog svetilišta Perperikon. U pripremi ture saznajem da ova priča neverovatno datira milenijumima pre nove ere, još iz Bakarnog doba. Živi grad je funkcionisao sve do Osmanskog haranja u 14.v. Tokom bronzanog doba veruje se da je ovo bilo najveće svetilište na Balkanskom poluostrvu. Perperikon je dostigao naredni vrhunac razvoja u Rimskom dobu. Tokom srednjeg veka Vizantija i Bugarska su u više navrata ratovale oko ovog tada još uvek važnog grada. Najranija crkva s kraja 4.v. svedoči o pokrštavanju Tračana. Lokalitet je vrlo posećen iako centar za posetioce još nije gotov. I oni, poput nas, imaju u vezi organizacije lokaliteta i muzeja što šta da nauče od Turske. Već je vreme ručku i očajno je vruće, vozim na suncu već neko vreme. Mora predah. Ne bih da čekam Staru Zagoru. Na 20ak km ranije prolazim kroz mesto Sredec, vruće onoliko, a nema više Rodopske hladovine. Kad ono pored puta nekakva montažna mehana, reko super. Pojeo šopsku i kebabče, onako - može da prodje. Polako ću shvatiti tokom narednih par dana da u severnom delu Bugarske krajputaška hrana nema veze sa našom ili Rodopskom. Šteta. Vozim i kroz Staru Zagoru. Opet, tokom pripreme za turu saznajem o važnosti ovoga grada. Grad Stara Zagora, jedno je od najstarijih naselja u ovoj zemlji. Najraniji tragovi civilizacije ovde sežu do neolita, a s početkom nove ere Rimljani su ovde osnovali odlično uređeni grad. Grad ima Muzej neolitskih kuća od pre 8 hiljada godina, najstarije do sada pronađene u Evropi. Tu je i Muzej religija sa egzotičnim freskama. Muzej je jedinstven po svojoj prirodi jer su pod istim krovom izloženi predmeti koji svedoče o postojanju kontinuiteta između različitih verskih sistema. Super zvuči, ovo obavezno ide na listu za posetiti naredni put. Epizoda 21 od 35. Kazanlak: Tračanski kraljevi i ulje Kineskih ruža… Blizu sam Kazanlaka. Nastavljam put, vozim po vrućini i maštam o teleportaciji na planinu Balkan - uprkos narednim POI, Tračanskim kraljevima i ružama u Kazanlaku u koji ubrzo pristižem. Utom sa desne strane puta na ulazu u grad ogroman izborni bilbord i tabla za neki kafić… taman za pit stop, da malo promenim film. Kafa, odmah! Može i sladoled koji vidim da ima, pao mi šećer kao nekada Šurdi. Sedam u kafić, neki momci za stolom pored, nit me razumeju, nit ih boli uvo. Konobar srećom jeste….kafa uredna, sladoled i ne baš. Ceh 3.5 EUR. Malo mi je bolje. Inače ti bilbordi su mi mnogo smešni. Naime, u nedelju - prekjuče, u Bugarskoj su bili izbori za njihove EU parlamentarce- od 720 mesta Bugarska ima 17. Cela zemlja je oblepljena plakatima i načičkana bilbordima. Svi su uredjeni na istu foru, umivena ogromna fotka kandidata - fotošopirana da besvesti, simbol stranke, i onda neko mnogo naivno i izandjalo obećanje. Ovi naši poučeni od strane Britanskih konsultanata već prešli u postmoderna fazu kratkih jezgrovitih fraza koje se lako lepe, i često bez fotki. Sve u svemu komedija i cirkus. Vozim kroz grad, tražim ruže i kraljeve. Stajem u Lidl da pazarim voće i utvrdim gde tačno treba da idem. Nisu daleko ni Muzej ruža, ni grobnica Tračanskog kralja. Grad Кazanlak je poznat kao središte Doline Ruža, gde se ruže gaje i dobija ružino ulje, važna sirovina za kozmetičku industriju. Кazanlak je prvobitno bio Tračansko naselje Sevtopolis, a i dan-danas postoje brojni ostaci ove kulture. Grobnice Tračanskih vladara stavljene su pod UNECO zaštitu. Posle Rimskog osvajanja ovih prostora grad zamire, a ova oblast gubi raniji značaj. Od 1967. ovaj Muzej Ruža jedini je na svetu posvećen ovoj biljki uljari – ruži. Mislim se, šta sve čovek neće da sazna pod stare dane. Muzej čuva više od 15000 eksponata vezanih za berbu ruža i proizvodnju ruža u Bugarskoj. Južna Kina se smatra domovinom ruže koja daje ulje. Osmanlije donose ovde ovu priču sredinom 17.v. da bi onda Francuzi krenuli da odavde uvoze ovo ulje za svoje parfeme. Privredna globalizacija pre pola milenijuma! Muzejska postavka obuhvata originalne slike i dokumente o razvoju proizvodnje ruža, instrumente za obradu ružičnjaka, posude za skladištenje i izvoz ružinog ulja i ružine vodice. I dan danas je berba ruža u maju svake godine među najvažnijim događajima u ovoj Dolini Ruža. Prati ga više proslava. Tada treba doći, mislim se. Svake godine se ovde održava Proslava Ruže, jedan od najatraktivnijih festivala u Bugarskoj. Meni je ovo odlična netipična i vrlo zanimljiva turistička priča o jednoj epohi parfimerije. Tračanska grobnica, sa druge strane, je donekle bila razočarenje. Em ne može skroz da se pridje, em saznajem da nije original već da je ceo objekat replika. Elem, grobnica treba da predstavlja jedinstveno estetsko i umetničko delo iz helenističkog perioda, nastalog u 4.v. pne. Ista je deo velike Tračanske nekropole u Dolini Tračanskih vladara u blizini drevnog Seutopolisa, glavnog grada Tračanskog kralja Seutesa III, u području gde je pronađeno na stotine ovakvih grobova. Brzo sam ovo obišao i nastavio dalje, pravac Centralni Balkan, odnosno NP Bugarka i planina Balkan. Drago mi je za ovaj podsetnik da su Tračani važni za istoriju cele teritorije Podkarpata na Balkanu još od Bronzanog doba, jer su još tokom stare pred-Homerove i Herodotove ere osnovali, ne samo Trakiju nego i Dakiju. Tokom helenizacije Egeja Tračani su već imali svoj vrlo razvijeni kontinentalni svet. Dočekali su primat Rimljana na potezu od Istanbula do slivova Morave i Vardara. Nestali su, odnosno utopili se ostavivši malobrojne preživele tragove koje tek treba u većoj meri i u širem kontekstu da razumemo, te bolje osvetlimo za sada nedovoljno poznatu drevnu istoriju našeg podnevlja. Od onoga malo što znamo od svega onoga malog što se zna, meni se najviše dopada njihova mitologizacija reka. Izmedju ostalih imali su i bogove Herbros (reka Marica), Strimon (reka Struma) i Nestos (reka Mesta), koji se javljaju i kao očevi čuvenih junaka. Ništa Egej ili Crno More, njima kao kontinentalcima su reke prirodnjački bile izvor života i autoriteta. Pa da, meni su Sava i Dunav mnogo važni u životu. U svakom od nas možda nekim malim delom čuči i jedan drevni Tračanin. Neobično i simpatično skroz, bar meni! Epizoda 22 od 35. Najzad, planina Balkan i prevoj Šipka… Osvežen Tračanskom pričom nastavljam na sever putem E-85/5 koji će da me prevede preko Balkana do Moto Kampa Bugarska - mom današnjem konačištu. Nakon pola sata vožnje, sada već praznjikavom magistralom, ukazuje mi se planina Balkan koja se proteže pravcem istok-zapad. Prolazim pored spomenika Šipka i Buzludja kompleksa. Spomenik Šipka obeležava mesto gde su pale žrtve za oslobođenje Bugarske za vreme bitke sa Osmanlijama na prevoju Šipka 1877-78. Očito pogodjeni postojanjem ovog spomenika te zabrinutih za svoje nasledje, Bugarski komunisti investiraju novac koji nemaju i te 1981 počinju na obližnjoj lokaciji da prave sebi spomenik- i to vrlo bizaran. Ogroman svemirski brod koji treba da predstavlja futurističke domete Bugarskog komunizma - čega se ni u Titoizmu nisu setili. Ovaj Star Tracks spomenik nikada nije završen, odnosno nikada obnovljen nakon pada komunizma i ruiniranja. Poznat kao Buzludja kompleks mesto je popularna foto stanica za brojne turiste. Neka sam i to obišao. Nastavljam uspon na planinu Balkan. Zelenilo, serpentine, odlična džada. Vraća mi se osmeh na lice, iako ovde nema onih sadržaja sa Rodopa. Radostan sam i zbog samog uspona na planinu sa toponimom koji onoliko prožima naš život, identitet i sudbinu. Oduvek me je nervirala ta česta i pomalo pežorativna Zapadna imenska odrednica, naročito u formi prideva. Kada je nešto loše onda je to Balkansko, a kada je dobro onda je nešto specifičnije, poput Makedonskog ajvara - ne Balkanskog, ili Bosanskih ćevapa - ne Balkanskih, iako su i ajvar i ćevapi autohtoni od Bosne pa do Kavkaza - bez namere da negiram da je Makedonski ajvar ipak najbolji zato što se pravi od južne paprike sa najvećim procentom suve materije, ali ovo je već svojevrsna dijalektika. U tom smislu, bio sam presrećan da tokom studija na Londonskoj Slavistici upoznam rad fantastične Bugarke Marije Todorove i njenu epohalnu knjigu Imaginarni Balkan (Engleski 1997., Srpski 2006.). Marija je ovde pokidala ovaj mit i najzad donela pravdu po ovom pitanju, ogolila je ovaj narativ i naoružala nas je argumentima za borbu protiv dušmana. Ovim se nekako zatvorio krug, od Lava Trotskog i njegovog čuvenog ranog putopisa sa Balkana iz 1913., preko Rebeke Vest i njene knjige Crno Jagnje i Sivi Soko iz 1941. mit od Balkanu se polako utvrdjivao, i dalje 1990ih finalizirao. Marija je ovom knjigom zatvorila krug - naravno samo onim pismenijima. Hvala joj, i to tokom posete njenoj zemlji. Velika preporuka za ovo izvrsno štivo! Usponom stižem do prevoja Šipka koji je na 1190 mnv. Sam na visini, u prirodi, divota! Tokom spusta puca pogled na pitome padine Balkana. U daljini se vidi Sokolski manastir Uspenja. Isti se nalazi u oblasti Sokolove pećine. Pored je i Arhitektonsko-etnografski kompleks Etar. Kompleks je rekonstrukcija načina života u ovim krajevima zemlje, kulture i zanata. Poseta mi je preporučena. To je prvi muzej ove vrste u Bugarskoj, otvoren 1964. g. Manastir i kompleks su povezani turističkom stazom koja prolazi kroz prelep kraj. Baš mi je prohodao. Ovo zvuči kao odlična dupla turistička poseta. Obilazak ovih POI ostavljam za narednu posetu planini Balkan. Prolazim kroz tunel na Gabrovskoj obilaznici. Silazim sa magistrale i sečem Gabrovski atar ka selu Idilevo, prvo lokalnim putem 5004 pa na 5002 te na 406 do Idilevo. Garmin me ovuda proveo. Cik-cak, zamantalo mi se od motanja, mada je vožnja kroz ovaj mirni Podbalkasnki pust krajolik bila doživljaj za sebe. Podsetio me na delove Srbije i krajeve odakle su pobegli svi koji su mogli, uprkos prelepoj prirodi. Vozim kroz na izgled uspavano selo Jantra. Predveče je. Treba mi taj poslednji pit stop pred ateriranje na konačnu destinaciju dana- da tamo ne stignem skroz iznuren. U predvečerje sunce predivno baca svetlo na centar sela… crkva, spomen česma, stara prodavnica koja više ne radi, i novija koja radi i koja je ujedno i nekakva kafeterija. Značajno parkiram ispred nje. Stariji tip i dvoje dece bleje ispred prodavnice, kao nekada- tip cirka pivo, a klinci cepaju sladoled. Seoska idila. Sklepani sto i otrcane stolice ispred prodavnice glume kafić. Meni dovoljno dobro. Ulazim u prodavnicu i kupujem sebi osveženje, ledeni čaj. Sedam napolju za sto, brišem maramom znoj sa čela i predajem se čarima osveženja i nikotina. Gledam rustični centar praznog sela misleći se koliko li je ovakvih po Bugarskoj, Makedoniji i Srbiji. Klinci piče neku igricu na mobilnom - znači, svuda su isti, mobilni transcendirao urbano-ruralne razlike u dečijoj razonodi. Bezuspešno pokušavam mali razgovor sa tipom, a htedoh i pivo da ga častim. Ništa od toga, a i meni je kraj dana. Umesto novog malog razgovora sa lokalcem, protežem noge do obližnje memorijalne česme herojima ne znam kog rata, oko i ispred crkve, pa do te stare zatvorene prodavnice čiji natpis i izgled izloga može direktno u neki etnografski muzej. Kaže: „Bakalija…Kafe, Kola, Bira … Olio, Zahar, Fide“. Iskonski, dodje mu kao da je napisano na Esperanto jeziku, sjajno! Vraćam se za sto i uz još jednu pljugu završavam svoj hladan čaj koji to nije više bio. Palim mašinu i paradno nastavljam preostali put od nekoliko kilometara, sa idejom da ceremonijalno udjem u Idilevo pozdravljajući zamišljenu dobrodošlicu. Kao i većinu sličnih tokom ture, i ovaj trip instantno otresam i teram dalje u novo. Epizoda 23 od 35. Moto Kamp Bugarska: kako sam do sada živeo bez ovakvog mesta… Stižem u selo Idilevo, ispred kapije sam Moto Kampa Bugarska. Noćas se spava u ovom idiličnom selu na spustu sa Balkana. Čim su mi otvorili kapiju imanja u svega nekoliko pogleda shvatio sam da je mesto beskrajno interesantno. Ogromno staro imanje gde su stari privredni objekti privedeni moto nameni. Kafić, prodavnica moto delova, radionica, trpezarija, spavaonice, ma sve, a dja hoćeš u sobu na spavanje u kući staroj 200 godina, a dja da razvučeš šator pored bazena i šumice ili pored logorske vatre. Cena sitnica. Da ne veruješ - ipak se okreće! U dvorištu na desetine parkiranih i/ili polupanih motora, od skutera preko Bembara i Afrika do Golden Winga. Kafić na izvolte, poslužiš se sam hranom i pićem i zapišeš šta si uzeo u svesku na novoj strani sa tvojim imenom. Kakva je ovo fenomenalna moto kamp priča. Komuna bre! Vode je Poli, Ivo, skupa sa čupavim Harlijem i dve mace. A motorista na turingu, koji su ovde odseli, od Avganistana do Francuske. Moto bajka! Parkiram se na prvo slobodno mesto. Prilazim Poli, pozdravljam je i pitam za sobu. Žena je možda nešto mladja od mene. Uvek tokom mog boravka zasukanih rukava jureći po kampu nešto da završi. Njena priča je vrlo zanimljiva. Kao mlada perspektivna studentkinja iz Bugarske odlazi za SAD. Umesto naučne ili poslovne karijere sudbina je htela da upozna bajkera i da se pridruži svetu motora. On se zove Doug, njegov lik i delo lebdi nad kampom. Kamp je tako dobar i finesiran da on mora da je strašan lik. Jedva čekam da odem opet, možda on bude tamo! Elem, nakon nekog vremena dolaze oboje u Bugarsku da pronadju idealno mesto za njihovu viziju - moto kamp iz snova. Izabrali su Idilevo na planini Balkan. Evo nas u njemu. Sjajno! Pokazuje mi da ima slobodnih soba na spratu, odlazim i biram sobu na kojoj piše Honda. Nego kako! Odlazim do motora, uzimam stvari i raspakujem se. Raskomoćujem se u mojoj Honda sobi. Nakon tuširanja, osvežen i lagano obučen silazim dole do kafića u dvorištu i upoznajem se sa ekipom. Idem redom, sa domaćinima Poli i Ivom, te gostima Frenkom iz Hanovera, Olivierom iz Pariza i Abdulahom, Avganistancem iz Istanbula. Ispostaviće se da ćemo naredna dva dana lepo da se družimo i svašta naučimo jedni od drugih. U novom društvu pijem hladno pivo i zaključujem da naredna noć u ovom neobičnom kampu verovatno neće biti ovde i poslednja. Ostajemo do kasno, odlazim u svoju skromnu sobu na spratu bez da se previše spremam za sutra, kasno je - ostavljam to za ujutru. Moto kamp mi je otkrovenje i prijatno iznenadjenje - fenomenalna energija, sretan sam što sam ga pre nekoliko meseci na netu našao i što sam najzad došao. Soba starinska, ali čista i lepa. Nizak plafon i mali prozor sa komarnikom. Daščani pod sa velikim lepim ćilimom. Krevet udoban. Tu je i ventilator koji nije trebao - sveže je na planini. Ovo je jedna od nekolicinu soba na spratu velike stare kuće. Ispod je nekadašnji prostor za stoku i agro opremu koji sada služi da se motori parkiraju. Sve sobe izlaze na pokrivenu terasu koju ide dužinom cele kuće. Sa terase puca pogled na imanje i atar. Toalet i kupatilo su zajednički za spomenute sobe. Uprkos tome čisti su i funkcionalni. Soba ima i u drugim objektima u kampu. Par minuta u mraku blejim sa terase u tminu Balkana. Sledi idilično noćenje, četvrto na ovoj moto turi. Spavaću kao jagnje! Dan # 5 Sreda: Moto kamp Bugarska -> Ruse na Dunavu -> Veliko Trnovo -> Moto kamp Bugarska- 25 EUR (Dnevna kilometraža: 285 km). Mapa sa detaljnom rutom sa POI petog dana moto ture: https://maps.app.goo.gl/S7b6M7Zt7N7URcXq8 Epizoda 24 od 35. Kada ti je lepo ti traži još - ipak dve noći u Moto Kampu Bugarska… Tek svanulo, budim se zadovoljno svestan gde sam. Moram u toalet do kojeg idem par metara preko zajedničke terase, tj. trema. Pre vraćanja u sobu zastajem i naslanjam se na ogradu trema da osmotrim okolinu i prirodu. Otkrivam divotu! Radja se novi letnji dan - predivan izlazak sunca. Sada po danu gledam divne padine Balkana i pogledom skeniram ogromno dvorište moto kampa, u sredini pod velikim suncobranom sto i stolice napravljene od ostataka 3 motora na čijem sedištima se sedi umesto na stolicama- rekoh, baš simpatično. Ne mogu baš za sve što vidim u dvorištu da pohvatam šta je šta i šta je gde. Rekoh sebi, moraće da ide detaljnija inspekcija nakon kafe. Naime, kada me jednom ujutru obuzmu planovi za jutro i taj dan onda nema više vraćanja u krevet, koliko god da je rano. Tako bi i ovo jutro - reših da se ne vratim u krevet već popijem kafu, malo uživam u jutru i napadnem novi dan na ovoj turi. Silazim u dvorište, trudim se da budem tih jer svi još spavaju. Uvlačim se u bife pored trpezarijskog stola i klupa, koji je skupa sa trpezarijom i moto radnjom sastavni deo ovog centralnog zajedničkog prostora u ovoj moto kamp komuni. Na šanku raščerupana sveska u koju sam već sinoć na narednoj čistoj stranici pod svojim imenom počeo da pišem dugovanja za uzeto piće iz frižidera i sitne klope sa šanka. Tu će na kraju boravka Ivo ili Poli da dodaju i trošak smeštaja te sabrati konačan ceh. Opušteno skroz! Pravim sebi kafu na velikom kafematu. Biram kapućino. Sedam za sto pored bifea i uživam. Još se mesto nije razbudilo. Pravi je užitak obići tokom ranog jutra gde si prispeo i prenoćio onda kada još nema nikog. Odlazim u kratku šetnju po kampu, utom se začu iz ugla našeg dvorišta petao - reko, dobro jutro i tebi! Obilazim imanje, mali bazen i veće ognjište za roštiljanje, i još niz malih objekata gde očito isto ima soba. Vraćam se za sto, završavam kafu čekirajući poruke na društvenim mrežama. Epizoda 25 od 35. Brini o Šarcu, da bi Šarac mogao da brine o tebi… Još od Sofije se nisam detaljnije posvetio Šarcu. Hajde sada malo da radimo - rekoh sebi, idem da sredim motor. Stara rutina, vadim pribor i slažem ga na sedište motora - na dohvat ruke. Prskam vizir deterdžentom, pustim par minuta da se masnoće razgrade, nežno ga ribam i skidam naslage koječega i na kraju brišem suvom mikro fiber krpicom. Vlažnom jelenskom kožicom brišem karoseriju motora. Zatim dižem ćopu i dižem mašinu na štender. Dobro je, zemlja je dovoljna tvrda i ravno je - nema problema sa stabilnošću motora. Nekada ovo nije slučaj, u žurbi i bez pažnje se uveče motor parkira na pogrešan način, pa onda ujutru muke. Svačega je ranije bilo, niko se nije rodio naučen. Ovakve sitnice isključivo iskustvom dodju - sa nekim stvarima slabo ide učenje od drugih. Napadam negu lanca mog Šarca. Uzimam parče krpe, četku i sprej za čišćenje lanca. Navlačim hirurške rukavice, u suprotnom teško se operu uvek nekako zauljene ruke. Krpom skidam krupne nečistoće sa delova lanca koji su dostupni. Zatim palim motor, već je 07:00č pa procenjujem da je mala buka ipak u redu. Ubacujem menjač u brzinu, zadnji točak je u visu- lanac se pokrenuo. Sada krpom brišem ostatak krupnih nečistoća, četkom nastavljam taj proces. Zatim prskam lanac sprejom namenjenim za čišćenje lanca. Koristim drugu, finiju četku da završim proces čišćenja. Na kraju uzimam suvu običnu krpu i brišem lanac. Gotovo, kao nov. Ovako 10 minuta na svakih 2000 km, i mirna Bačka. E sada ide ono lakše i brže - podmazivanje lanca. Ovo ide na svakih oko 500 km i to namenskim sprejom za podmazivanje. Lagano poprskam lanac koji se još uvek kreće, i to je to. Gasim motor koji je nakon poslovične provere ulja i pritiska u gumama spreman za naredne moto avanture. Pospremam svu opremu u namenske torbice okačene na prednje straničnerol barove. Dobar je osećaj kada znaš da ti je motor tip top, odnosno mažen i pažen - i u ovome mora pored rituala da ima i neke karme. Maksima večito smaram da ovo važi i za komp i bajs i sve što je deo života a imaš očekivanja da te dobro služi u svojoj nameni. Gotov posao, slikam se ispred uber simpa ambara koji je sada bilijarnica. Odlazim u sobu i sredjujem sebe i stvari, po nekoj navici torbicu sa dokumentima i novčaniku sklanjam pod jastuk - kao da sam hajduk kod jataka. Odlazim do kupatila bez da zaključam sobu - nekako mi glupo to u ovakvom okruženju to da uradim. Završavam sredjivanje, sada je već prošlo 07:30č. Silazim u trpezariju na doručak koji smo sinoć dogovorili da ga želimo. Olivier već sedi za stolom. Smeška se mom dolasku. Sedam pored njega da doručkujem. Olivier je skoro penzionisani inženjer. Ovaj Parižanin, iz Rambujea, životni vek je proveo vodeći računa o jednoj od Francuskih nuklearnih elektrana. Miran, fin, ne zna Engleski, a ja ne znam Francuski, iako sam ga pored Hebrejskog učio godinu dana dok sam u Londonu studirao sindikalne studije na South Bank Univerzitetu. Posle sam iste prekinuo jer me pokosio artritis - no to je druga priča. Nego, nas dvojica lepo otvorimo G-prevodioca i vozi Miško. Malo mi ovo interesantno, a malo mi smor. Objašnjava mi da mu se želja ostvaruje i da je nakon skorašnjeg penzionisanja krenuo na duži solo moto put u Aziju. Žena i deca ga skroz podržala. Stigao ja do ovde i sprema se za nastavak. Reko, super skroz, i mene moja počela da podržava ali tek onda kada je videla da nemam nameru da stajem sa turama. Preko puta nas sedi Abdulah. Mladji od mene, proćelav, ozbiljni cvikeri za vid, i on vedar i vrlo pričljiv. On neće doručak od Poli, već ima svoju neku makrobiotiku, ovde može i tako. Priča kako u frižideru ima i neku svežu ribu koju će kasnije da sprema. Otkrivamo da je on ovde danima, da mu se ovde dopada, ali da će uskoro dalje. Priča nam da su njegovi još 1980ih pobegli iz Kabula. Danas živi na relaciji Istanbul - London. Turska mu je centar nekakvog regionalnog biznisa, a porodica mu je u Londonu. Glavni hobi mu je vožnja njegovog ljubimca belog Honda Golden Winga. Ima dva, drugi mu je kod drugara u garaži u Skoplju. Menja ih, jer u Turskoj stranac može da tera vozilo sa stranim tablicama samo neki odredjeni kraći period. E, onda Abdulah se taman provoza do Skoplja i zameni motore. Kaže bio je i do Srbije i jako mu se dopada. Odmah se preduzetnički raspituje za ruralne placeve uz autoput. Instantno mi se lik dopao. Čekamo doručak. Imam redak osećaj kao da kamp nije pit stop nego kao da sam kod kuće, sada već ozbiljno razmišljam da mi se ne ide dalje - bar ne danas. Evo je Poli sa doručkom koji donosi iz kuće gde su oni… kajgana, sir, salama, paradajz i taze hleb. Kaže jaja su domaća, onaj petao nije sam na imanju, bravo! Fali mi jogurt, ali mi glupo da pitam, sledeći put treba da se donese i stavi u frižider - može i to! Poli se udaljava i reših da pitam da li ima mesta da ostanem još jednu noć - ostani koliko želiš, Honda soba je tvoja, dobih instantan odgovor. Uf, ne znam tačno zašto ali doživeh nekakvo olakšanje, i promenu raspoloženja iz stanja opuštenosti, ali i spremnosti u stanje radost i ajlak - nema žurbe, znači. Nakon doručka nastavljamo priču, ko je gde vozio, gde će da vozi, i tako dalje. Pridružuje nam se i Frenk, ali samo na kratko. Krupan, izgleda kao Grizli Adams. Mojih godina, iz Hanovera, vraća se sa svoje višemesečne Azijske moto ture. Stigao do Balkana i ovde malo odmora pre završne etape do kuće. Zaista, super je strateški ovaj kamp smešten, mislim se. Frenk je prepun priča i anegdota. Spominje neke trajektne luke za koje nisam nikada čuo, niti znam o kojim se morima i vodama radi, Bajkal li je ili Kaspijsko More, jezero Van li je, ne znam. Tera on sto na sat, šanse nema da umetneš neko pitanje. A na kraju uzima neku svoju klopu iz frižidera i komp, i odlazi u udaljen deo dvorišta da sam doručkuje i radi, mislim se - briga njega gde je, ima čovek rutinu čvrstu kao stenu. Utom dolazi Ivo sa nekim majstorima. Ivo je simpatičan tip, partner na ovom moto kamp projektu. Mehaničar je i srediće vam u radionici većinu sitnijih kvarova na motoru. Ako zatreba rezervni deo stiže već sutradan. Dok mi sedimo za stolom majstori premeravaju trpezariju i planiraju njeno proširenje, odnosno natkrivanje još jednog dela dvorišta. Jednom od njih je rodjendan baš danas. Abdulah slavljeniku na njegovo iznenadjenje poklanja flašu Bugarskog vina koju je ranije kupio za sebe da nosi nazad za Istanbul. Utom ja sa police izabiram nekoliko tegli domaće radinosti, slatko od divljih kupina, med sa orasima, itd. Po par EUR svaka, delo vrednih ruku Poli, sve domaće. Pišem trošak u svesku i pakujem tegle na dno bočnog kofera - mesto za ponude najmilijima kod kuće. Epizoda 26 od 35. Ekskurzija do Ruse na Dunavu: mali Beč… Mada još uvek blejim za trpezarijskim stolom, malo pričamo , malo drljam Internet, razmišljam da ipak malo prozujim- neka majstori rade na miru. Već je 11:30č. Reko aj ekskurzija do Ruse na Dunavu pa onda i do Velikog Trnova- tamo ima Free Walking Tour od 18:00č. Da upoznamo tu staru prestonicu Sofije. Taman! Lagano sam se opremio i krenuo ka Trnovu, putem E-772. Idem tamo do Shell BS da natočim gorivo pa pravac sever do Ruse i Dunava. Laganim gasom za 30ak km od Idilevo do Trnova, mi je trebalo oko pola sata. Stižem, tankujem gorivo, kada ono ne leži vraže, nemam čime da platim, novčanik ostao ispod jastuka. Rezervoar pun, a džepovi prazni, šta sada! Joj, nikada mi se slična situacija nije do sada desila, naročito ne u inostranstvu. Baš mi se slošilo. Objašnjavam šta i kako, Ivailo - menadžer smene na ovoj BS me gleda me ćutke i ne zna šta da misli. Vidim, dobrica. Šta će, pušta me da odem. Nakon Niki Lauda vožnje upadam u kamp, društvu koje nije mrdnulo od stola u trpezariji u brzini spominjem što sam se vratio - smeju se po sistemu ko nema u glavi ima u nogama. Brzo se vraćam na pumpu i pravo na kasu. Reko da platim, kad ono Ivailo morao odmah da plati iz svog džepa te njemu treba keš dati, koji nemam! Ima li kraja ovoj neprijatnosti, a mislim se koji sam kreten. Dajem čoveku EUR sumu sa sve bakšišem, ostaj u miru igumane. Slikamo se i pozdravljamo, i ova priča ide u kutiju za nakit od uspomena. Ljudi jesu dobri! Nastavljam vožnju, kroz grad tražim severni izlaz za Ruse. Veliko Trnovo deluje kao moderan i lep grad. Počinje magistrala E-85, skroz do Rumunije, do Rusa na Dunavu oko 2 sata vožnje. Tokom celog izlaza iz grada radovi na putu, krupan kamen pršti svuda okolo, reko ruknuće me jedan. Prašina smanjuje vidljivost i prlja mi motor. Reko, stvarno nije u redu. Izlazim najzad iz ovog pakla na normalnu deonicu kada tamo kao nekada na Ibarskoj magistrali, po jedna kolovozna traka, prepuno kamiona. Auuu, sad otkrivam da je ovo teška špediterska ruta za Turske i druge kamione ka Bukureštu. Mislim se, kakav Ruse kakav Dunav. Ipak, nastavljam dalje - film će se promeniti. Pokušavam da uživam u vožnji i malo manjoj gužvi. Međutim, sa prvim opuštanjem dolazi pospanost jer sam jutros rano ustao. Već sam na pola puta do Ruse, pa mogu da napravim malu pauzu kod skretanja za Polski Trumbesk. Pronalazim prvi zeleni kutak, parkiram i izvadim svoju fenomenalnu sklopivu stolicu iz Decathlona. Spremam voće, vodu i cigarilos - da mi budu pri ruci kad se probudim. Uvaljujem se u stolicu, stavljam masku za oči koju sam maznuo iz aviona i kažem "ćao" - za pola sata ću biti kao nov! Pre nego što sam zaspao, razmišljao sam o tome kako me je nemanja para na Shell BS sprečilo da danas posetim prelepe vodopade Hotnica, koje sam hteo da vidim, a koji su blizu puta za Ruse. Ne propustite ih, kažu da su fantastična destinacija, posebno tokom vrućih letnjih dana. Nakon nekog vremena i površnog krajputaškog sna, čujem nečije korake. Skidam masku i ugledam tipa koji mi prilazi - da li je policajac ili ko već? Zbunio me je njegov fluorescentni žuti prsluk. Ispostavilo se da je to kolega motorista koji se zabrinuo da li sam dobro - pravi primer solidarnosti na putu. Miro iz Istanbula je na turi do Rumunije i vozi novog GS-a. Razgovarali smo malo, razmenili kontakte i rastali se, iako idemo istim pravcem - nisam hteo da ga usporavam, nemam pojma kada će da mi dune da stanem i blejim okolo. I tako je bilo. Na desetak kilometara pre grada Ruse na desnoj strani se ukazala predivna priroda. Stajem i uživam uz cigarilos. To je bila dolina reke koja se uliva u Dunav u gradu Ruse, koji je smešten na ovom ušću. Park prirode Rusenski Lom je izolovana oaza sa bogatom mešavinom srednjeevropske i submediteranske prirode. Kasnije saznajem da ovakvoj prirodi pogoduje raznovrsni reljef, specifična mikroklima, stenske formacije i močvare. Ova rečica je poslednja pritoka Dunava, pre nego što se moćna evropska reka ulije u Crno More. Nastavljam vožnju pored mnogih kamiona sve do Ruse, gde oni idu dalje do mosta Prijateljstva, ka Rumuniji i Bukureštu. Silazim sa obilaznice u grad. Predgrađe ima sovjetski izgled. Tumaram ka centru, koji nije direktno na Dunavu. Stižem u centar - lepo je uređen. Parkiram motor pored velikog hotela Dunav Plaza i krećem u obilazak. U parku se nalaze fontane i spomenici, a u sredini dominira veliki spomenik Slobodi. Sedam u kafić Pepi usred parka. Pijem kafu, gaziranu vodu i pušim - ceh je 3 EUR. S druge strane trga se vidi red prelepih višespratnica iz 19. veka, koje su gradili isti majstori koji su zidali Bratislavu, Peštu i Beč. Zato Ruse zovu Mali Beč. Ovaj lepi grad na Dunavu spada među pet najvećih u zemlji i najvažnija je dunavska luka u Bugarskoj. Takođe, ovde je bila drevna Tračanska naseobina i važna rimska ispostava. Osmanlije su ga utvrdili kada je Ruse postao upravno mesto sve do Niša, i poligon trgovine između tri carstva. Ovdje su štampane prve novine u Bugarskoj, a tada je Ruse bio drugi po veličini grad u zemlji. Odatle potiče taj arhitektonski glamur iz 19. veka koji me je doveo ovde. Zanimljivo je da su iz Ruse potekli svetski šahovski šampion Veselin Topalov i osmanski veliki vezir Alemdar Mustafa Paša. Nijedan od ove dvojice nema spomenik u parku, prvi je još živ, a drugi je Osmanlija, eh. Epizoda 27 od 35. Pešački obilazak Velikog Trnova: drevna prestonica i središte nacionalnog preporoda… Danas najzad detaljnije obilazim slavno Veliko Trnovo. Već je skoro 15:00č, istim putem iz Ruse hitam nazad ka Velikom Trnovu, na za 17:00č zakazani grupni pešački obilazak grada. Opet ide haotična magistrala, kamioni, preticanje, itd. Bar je prijatno dok se vozi, manje je vruće. Pre Trnova pomislim da bi mali odmor i neka klopa dobro došli. Stajem na par mesta- poslednji put kod mesta Petka Karavelevo, na nekakve kioske ali ponuda hrane je toliko bila loša da mi se i ne piše o tome. Rekoh, izdržaću do Trnova. Svakako željno iščekujem obilazak ovog grada koji mi je pored Sofije i Plovdiva glavni urbani POI na ovoj sjajnoj turi. Naime, Veliko Trnovo je važan grad u Bugarskoj, u središnjem delu zemlje smešten je na severnim padinama Stare planine, odnosno Balkana i uzvišenjima klisure reke Jantre. Stari grad čine tri susedna brda sa gradjevinama iz različitih istorijskih perioda: Carevec, Trapezica i Sveta Gora, između kojih krivuda reka Jantra. Grad je pozicioniran na oko 200 km podjednako daleko od Sofije na istoku, od Varne na Crnom Moru na zapadu, i od Plovdiva na severu. Sve je ovo spakovano u ovoj turi. Elem, po uputstvima mog Garmina stižem u Trnovo, i to na vreme. Iznenadilo me da je i centar novog grada na brdu. Za stari sam znao, zbog njega sam i došao- iako nisam znao da je stari grad na tri a ne na jednom brdu. Parkiram se preko puta Turističkog Info Centra gde je mesto sastanka, imam još 10 minuta. Umirem od gladi. Sedam odmah pored u piceriju Tempo, brzo stiže šopska salata i Zero Cola. Ceh 6 EUR. Šopska fenomenalna - sve je lepo kada si gladan, što bi rekla moja mama. Utom vidim da se grupa već okuplja. Pridružujem se i upoznajemo se. Došlo 15ak turista iz celog sveta, i Australijanaca, i Amerikanaca i to dosta. Vodič baš mlada devojka, zove se Vesislava, engleski joj onako- nije loš. Kreće tura, prva baza je kod obližnjeg velikog spomenika Majci Bugarskoj- u čast palim borcima u ratovima protiv Otomana tokom 19.v. Usred parka ispred spomenika Vesislava nespretno započinje istorijsku priču, kada je došla da oslobodjenja od Osmanlija i Drugog Balkanskog Rata- vidim da se zbog mene snebiva. Pomažem joj, upadam par puta, krajnje afirmativno. Vidim da je još gore. Zaćutao sam onda do kraja obilaska. Popravila se, malo. Saznajemo da Veliko Trnovo ima izuzetno velik značaj za Bugarsku kulturu i istoriju. Grad je bio središte i prestonica srednjovekovne Bugarske države - poznat je kao Grad Careva, ali nakon Otomanskog haranja nikada ne vraća svoju staru vladajuću slavu. Medjutim, u 19.v. tokom jednog perioda, pre i posle Ruskog oslobodjenja, bio je središte nacionalnog preporoda i mesto ustaničkog donošenja prvog Trnovskog Ustava 1879. Prethodno je došlo do popuštanja sa Porte oko zabrane izgradnje pravoslavnih hramova- te brojni niču koji danas čine važan nacionalni legat i atrakciju za turiste i hodočasnike. Uprkos svojoj središnjoj geografskoj poziciji tokom prošlog perioda, doživljava ekonomsku stagnaciju i odliv mladih ljudi i danas je po broju stanovnika tek mali gradić. Ipak, do dana danas ostaje velika hodočasnička i turistička destinacija koja je važna za razumevanje procesa formiranja moderne Bugarske nacije i države. Otuda i moje veliko interesovanje za ovaj zanimljivi grad. Nakon ovog uvoda, krećemo uzbrdo velikim bulevarom Nezavisnost unutar starog grada, odnosno u Samovodsku čaršiju, etnografski kompleks, možda meni i najlepši deo starog grada, sa sporednim ulicama u kojima su očuvane tradicionalne Balkanske kuće ukrašene šarenim cvećom. Zatim obilazimo razna zanimljiva mesta, izmedju ostalih i predivan han i niz zanatskih radnji ušminkanih za turiste. Han Hadji Nikoli je zaista prelep, ali nije javno mesto već restoran pa smo se sve nešto šunjali da bacimo pogled unutra. Nakon prolaska kroz čaršiju, dalje se penjemo, a usput nam pažnju privlače brojni reljefi i murali na zgradama iz novije istorije grada. Stižemo do vrha gde je hram odakle puca odličan pogled na srednjovekovno Trnovo i severnu dolinu podno grada. Ovaj Katedralni hram rođenja Bogorodičinog smešten je na uzvišenju nasuprot brdima Trapezica i Carevec. Stojimo na platou ispred sa kojeg puca panorama na ova dva srednjovekovna središta grada. Ogromne zidine i utvrdjeni grad se vidi u daljini sa druge strane doline. A pored njega jedan još manji. Tura za sebe. Pojma nisam imao da su to sasvim druga i treća lokacija od ove gde smo sada a koja se tiče 19. veka i perioda nacionalnog preporoda. Nastavljamo obilazak nizbrdo, do vidikovca sa koga se pruža pogled na reku Jantru i dolinu sa južne strane starog grada. Zidovi oko vidikovca su ukrašeni nekakvim mozaicima. U dolini svašta nešto, od sega mega betonskog Sovjetskog hotela iz druge političke ere, pa do bujnog zelenila oko reke Jantre. Pored hotela najdominantniji je spomenik srednjovekovnoj dinastiji Asen. Njime je obeležena 800. godišnjica proglašenja Trnova prestonicom. Tu je i ogromno zdanje umetničke galerije Boris Denev u kojoj možete videti radove brojnih Bugarskih slikara. Uf, jedan dan je premalo da sve ovo obidjem. Šetnja se zatim polako nastavlja niz padinu sa starim kućama i 19.v. popločanim uskim ulicama gde malo malo, pa neka stara kuća ima interesantnu istorijsku priču. Kako je grad na brdu arhitektura Velikog Trnova sačinjena je uglavnom od niza kuća u Balkanskom stilu iz 19.v. načičkanih na nekoliko terasnih nivoa, slično kao u predivnom Ohridu. Ovdje se najviše može osetiti duh grada iz vremena nacionalnog preporoda, sa raskošnim starim kućama poput onih na Rodopima. Možda najznačajnija među njima je Sarafkina kuća iz 19. veka, današnji etnografski muzej. Napravivši krug privodimo dvočasovni pešački obilazak kraju. Za nas je još zanimljivo da je tokom srednjeg veka tada ovaj važan grad bio stecište Jermenskih a kasnije i Srpskih trgovaca iz Dubrovnika. Isti su stvorili snažnu zajednicu koja se vremenom asimilirala. U to vreme vladajuće porodice dve zemlje su bile u rodbinskim odnosima i blisko su saradjivale i pospešivale i trgovačku saradnju. Otuda nije čudo da je Sveti Sava na svom poslednjem putovanju u 13.v. sa Svete Gore u Srbiju baš ovde odmarao. Sticajem okolnosti ovde je i umro gde je i prvobitno sahranjen ovaj prvi Srpski arhiepiskop. Ipak, sa njim u Trnovu ostade i silno blago koje je on sa ekipom pratilaca vukao sa istoka nazad na dvor svog brata kralja Stefana koga je par godina ranije u manastiru Žiča on krunisao Papskom krunom. Za ovo ostavljeno blago ima istorijskih izvora, dok za kasnije vraćanje istog blaga skupa sa moštima Svetoga Save baš i nema. Štiva o ratovima na Balkanu ima onoliko, ali super bi bilo kada bi neko objedinio u jedno pisanije i ove druge interesantne priče koje se tiču viševekovnih bliskih, a nekada i zamršenih odnosa ova dva suseda. Šteta je da su većini čitalaca najprijamčivije jednostavne i crno bele priče o sukobljavanjima- najlakše se prate i nude jednostavne zaključke. Gotova tura, tanko je to bilo što se vodiča tiče - bar u odnosu na Plovdiv i Sofiju, 5 EUR za trud. Idemo dalje. Ajde vodič, ali stari grad me je u nekim momentima pomalo iznenadio. Previše polupanih lokala i zapuštenih istorijskih zgrada (poput zdanja stare pošte) dok je turistički sadržaj često bio previše konfekcijski - mada, gde pa nije. Izgleda da je ova nekadašnja prestonica na nekom i nečijem zapećku, a možda se i varam. A onda se preispitujem, da li su stare prestonice Srbije, Smederevo, Topola ili Kragujevac u mnogo boljem turističkom stanju. Ne znam. Teram dalje, ipak je ova poseta bila prijatna i tokom koje sam svašta zanimljivo saznao o zaista velikom Trnovu, i to kroz razna vremena i promene. Obilazak se odužio. Ogladneo sam. Umesto u preporučenoj Slovenskoj Duši večeravam u Mehana Tihiyat Kut koja je blizu mesta kraja ture kao i mesta gde mi je motor. Bašta puna, baš mnogo ljudi - lokalci i stranci. Ulazim unutra, ima mesta, a i prijatnije je pod klimom jer je još vruće. Gledam meni, super izgleda. Naručujem ražnjić, kebab i letnju mandžu, i Šumensko - naravno. Ceh 15 EUR. Blejim po porukama i cirkam hladno pivce. Izlazim da duvanim pa se vraćam. Stiže klopa, baš sam gladan. Primećujem mladi Engleski par koji se muči oko naručivanja, iako ima jelovnik na Engleskom. Došlo mi da im pomognem. Završavam klopu i krećem ka motoru. Super brza, a dobra večera, i ne, letnja mandža nije bila bolja od one koju mi tašta u Skoplju sprema. Brzo izlazim iz grada, na džadu nazad za Idilevo - ne bih da baš okasnim sa dolaskom u kamp. Sutra sigurno idem dalje ka Crnom Moru. Već skoro skroz pao mrak. Nema mnogo saobraćaja. Sada već znam rutu, ali nisam siguran oko skretanja sa magistrale ka Balkanu. Lenj da startujem navigaciju prerano počinjem kroz tminu da buljim da ne promašim izlaz. Malo se smorih. Najzad silazim sa magistrale i vozim tih par kilometara kroz atar, pored nekakvog jezerceta pa uspon u selo Idilevo. Ima par rupa na asfaltu pa pazim - stvarno mi se ne nosi točak opet na ispravljanje kod onog Australijanca u Banovce. Ne stigoh da svratim i do obližnjeg sela Arbanasi udaljenom 20ak minuta vožnje od Velikog Trnova koji je na mapi svakog turiste koji poseti Trnovo. Selo ima zanimljivu istoriju i arhitekturu, sa crkvama i manastirima iz perioda nacionalnog preporoda. Selo je poznato i po brojnim vinarijama. Drugi put. Epizoda 28 od 35. Moto Kamp Bugarska: finale i Honda Gold Wing Light Show… Stižem nazad u kamp oko 21:30č. Kao da sam kući došao. Ekipa kao da još uvek nije mrdnula iz trpezarije. Pridružujem se. Saznajem da svi sutra odlazimo - karmički tajming. Opet se razvija druženje, kao da smo ekipa godinama. Frenk opet drži banku - sada je negde sa njegovom Bembarom na nekom komercijalnom brodu iz Sirije za Kipar, sa sve kabinom za spavanje. Uspeh da ga pitam za detalje, kaže sve se može kada se hoće, cena sitnica. Dobro, rekoh. Mislim se, svakako nema da idem tom rutom, ali me zanima famozni karnet za Iran. Kao iz topa mi preporučuje agenciju za koju već znam sa internet stranica Visit Iran. Kaže treba oko 900 EUR za sve papire. I ja sam imao sličnu informaciju. Tu je i Abdulah, sada već prelazimo sa tehničkog razgovora na Abdulahov šou program. Naime, opet je opleo hvalospev o svom Golden Wingu, mnogo simpa. Prepričava nam kako je dodavao opremu i plaćao astronomske cene za to. Ima čovek namenske majstore u Istanbulu za ovo. Naročito je bio uzbudjen oko led svetala kojima je okružio ceo motor. Na kraju smo i demonstraciju dobili. Stvarno, šljašti Honda kao božićna jelka usred tmine na Balkanu. Hvalimo sve, a njemu milo - sevap skroz! Kasno je, sutra sigurno nastavljam dalje ka Crnom Moru, treba da se naspavam. Ivo me savetuje da izaberem Sozopol kao najsimpatičnije mesto za spavanje. Super, razmišljam, a onda krenem sa severa od Varne i obidjem sve do Sozopola na jugu, a onda nazad kući. Taman! Poslednja noć na Balkanu. Motor je opet sredjen, odnosno spreman za jutarnju vožnju ka Crnom Moru. Spavam kao da sam na Ohridskih 800 mnv - a samo tamo tako dobro spavam. Dan # 6 Četvrtak: Moto kamp Bugarska -> Varna -> Burgas -> Nesebar -> Sozopol. Apart-Hotel Onjegin & Thermal Zone - 58 EUR (Dnevna kilometraža: 435 km). Mapa sa detaljnom rutom sa POI šestog dana moto ture: https://maps.app.goo.gl/u1UX9tCk2ERhSFoo6 Epizoda 29 od 35. Moto Kamp Bugarska: rastanak… Ustajem oko 07:00č. Odmah mi milo jer je juče bio baš lep i opušten dan, možda bih češće mogao tako - spavanje dve noći na istom mestu, s tim da mora da je lepo kao što je ovaj kamp. Vreme je za dalje, ali odlazim iz Idileva sa Moto Kampom Bugarska u srcu. Znam da ću opet ovde doći, i to brzo. Sa trema mašem Frenku koji, natovarenom Bembarom, napušta kamp. Jurim da mu otvorim kapiju, da ne silazi sa motora. Opet mašem. Po količini stvari koje vidim na motoru očito je da se radi o višemesečnoj turi. Pitam se da li ću ga ikada opet sresti. Pravo odlazim na doručak. Isti kao juče, taze jajca, ne bunim se. Pre toga spremam sebi kafu, a u sudoperi vidim Abdulahovu rastrgnutu ribu - mislim se, mora da joj je Harli došao glave. Olivier već završava svoj doručak i on se sprema za odlazak. Vraćam se do sobe na poslednju turu pakovanja. Utom na tremu upoznajem užurbanu ženu koja izgleda kao da posprema upravo napuštenu Frenkovu sobu. Mojih godina, naočita. Pozdravljam je i iznenadjenje mi je njen sjajni Engleski. Povedosmo razgovor. Ispostavlja se da je Engleskinja koja se doselila u selo pre nekoliko godina. Ide vrlo zanimljiva priča. Ona i muž su se pre 15ak godina prodali svoju kuću u Engleskoj i preselili se na Bugarsko Crno more. Ali brzo se zasićuju kratkog Crnomorskog leta i u potrazi za ruralnom Balkanskom idilom, pronalaze seosko imanje iz snova baš ovde u Idlievu. Njihova kuća je nedaleko od kampa. A kako slobodnog vremena ima na pretek, nekada dodje do kampa da pomogne Poli oko posla. Draga žena i baš super priča. Utom Abdulah maše sa svoje okićene Honde. Ode i on. Sa njim ostajem u pisanom kontaktu - preduzetnik u njemu juri plac u Srbiji za moto kamp sličan ovom, a i Olivier se preko Whats Appa javi povremeno sa nekom egzotičnom fotkom. Poslednja je sa Sardinije - do koje je očito dospeo posle svoje Azijske ture. Ma divno, mislim se. Odlazim i ja. Srdačno se pozdravljam sa Olivierom, Poli i Ivom. Po drugi put na ovoj turi, imam snažan osećaj da nisam očekivao ovakvo lepo iskustvo, a kamoli ovakvo druženje srodnih moto duša. Još jedan veoma poseban doživljaj - Moto Kamp Bugarska i likovi koje neću nikada zaboraviti, jer su mi obeležili ovu turu. Ima one dobre, ali nema i odlične ture bez ovakvih likova koje upoznaš na njoj! Epizoda 30 od 35. Crnomorska obala: Varna, Nesebar, Burgas i Sozopol… Jadranskih morskih gena, od Crnomorskog dela ture zaista nisam mnogo očekivao, manje sam se ovako prevario i više dobio, nego da jesam. Ipak, pomalo nestrpljivo hitam iz Trnova i teram pravac na Istok ka Varni i Crnom Moru. Do tamo me vodi magistrala E-772, preko Targovišta i Šumena, dok odakle ide glanc novi autoput E-70/A2, sve do Varne. Lep je dan, a ja oran, ide gas! Trasa magistrale od Trnova do Trgovišta vodi kroz lepe pošumljene predele. Put je odličan, a saobraćaja nema previše. Zaobilazim Targovište i prolazim pored NP Šumenski plato. Vozim kroz šumovit predeo, gde preovlađuju ogromne bukve. Posle čitam da je oko 90% površine ovog nacionalnog parka pokriveno mešovitim listopadnim šumama. U okviru parka nalazi se Šumenska tvđava i nekoliko pećinskih manastira. Vozim, i sve pazim da mi na put ne izlete lisica, jelen, srna ili divlja svinja. Nisu! Fantastična deonica za moto vožnju po lepom danu. Nakon Šumena stajem na Lukoil BS na natočim gorivo - ispostaviće se da će ovo biti pretposljednji put u životu da želim da stanem na BSove firme. Nastavljam pored čuvenog Madarskog konjanika. Ovaj konjanik je veliki kameni reljef isklesan na platou Madara istočno od Šumena, pod UNESCO zaštitom. Reljef prikazuje veličanstvenog konjanika 23 m iznad nivoa zemlje na jednoj gotovo vertikalnoj 100 m visokoj steni. Gledam i ne verujem - šanse nema da uslikam mene, motor i konjanika, odustajem. Konjanik baca koplje na lava koji leži ispred konjskih nogu, dok pas trči za konjanikom. Posle saznajem da je Madar bio sveto mesto Prvog Bugarskog carstva, a da natpisi pored skulpture govore o događajima koji su se desili tokom 8.v. za vremena vladavine poznatih kanova: Tervela, Kormisosa i Omurtaga. Vrlo zanimljivo, pojma nisam imao o ovome. Zapisah jer ću zaboraviti. Penjem se na autoput, ništa drumarina, i gas do skorog ulaska u Varnu. Prolazim pored Varnanske nekropole koja je slučajno 1972. otkrivena tokom gradjevinskih radova. Bio je to svojevrsan arheološki džek pot! Ispostavilo se da su artifakti pronađeni u grobovima do sada najstariji predmeti od obrađenog zlata na celome svetu- stari 5000 godina, još iz neolita, stariji od Egipatskih ili Mesopotamskih! Jedan od grobova sadržao je više zlata nego svo ukupno pronadjeno zlato u sličnom periodu u celome svetu. Mislim se, šta li sve ima pod zemljom širom sveta a da još uvek nemamo pojma, a ovamo Mars, svemir, avioni i kamioni. Nastavljam vožnju i ulazim u grad Varna. Opa, veliki grad, ništa gradić na moru. Mislim se, ovo mu dodje poput veličine Splita. Redjaju se bulevari, trgovi, šoping centri i svašta nešto. Lepo, moderno. Probijam se do mora a posle i do centra u potrazi za restoranom. Propustio sam Free Varna Walking Tour koja je startovala u 10:30č. Šteta! Istina, pročitah pre polaska na put da je Varna najveći grad na Crnomorskoj obali i treći po veličini grad u zemlji, ali ne baš da je ovoliki. Grad je smešten u zalivu i iznad istoimenog jezera i odlično je povezan sa zaledjem. Otuda sam tako lako i brzo ušao. U Splitu bi mi trebalo duplo više vremena. Nekada Tračansko naselje, tokom stare ere grad je bio pod uticajem egejskih Helenskih kolonija. Pitam se, ima li grada u ovoj zemlji koji Tračani nisu uspostavili. Tokom srednjeg veka važan je kulturni centar cele zemlje, kao i ceo njen današnji severoistočni deo, i predmet borbi sa Vizantijom za prevlast. Ceo život jednog grada je kao čovekov - stane u jedan paragraf. Nakon Osmanlija, poput sadašnjeg velikog dela zemlje, postaje deo moderne Bugarske države, tek nakon čuvenog Berlinskog Kongresa - kada nam se kapa drugde krojila kao i uvek. Varna je danas važno središte morskog turizma kao i polazna tačka za mnoga Crnomorska odmarališta, što se po obimnoj saobraćajnoj infrastrukturi odmah da i zaključiti. Vožnja ovom obalom je brza i udobna, ništa nekakva uska magistrala pa se ti probijaj - jok! Bravo! Vozim do gradske plaže, pa uz more. Palme, šetališta, opušteni ljudi - baš lepo. Prolazim pored velikog retro zabavnog parka za klince. Stižem i parkiram se kod Primorskog Parka, turističke atrakcije, zelene oaze osnovane još 1862. g. Na ovaj raj sam se meračio od Trnova. Ova botanička bašta nudi mirnu primorsku šetnju pored velikih čempresa i magnolija. Ima obilje klupa, te fontana i mermerni amfiteatar koji je u blizini starog Rimskog izvora vode iz kog stalno teče veoma hladna voda za piće, koja i tokom letnjih meseci osvežava posetioce. Taman sam se okrepio i dopunio svoje važne H2O zalihe te nastavio dalje. Sedam na Šarca i hitam ka centru. Zovu ga Grčka Mahala. U ovom starom gradskom jezgru načičkano je više starih crkava i drugih istorijskih spomenika. Svakako je najimpresivnija Katedrala Uspenja Presvete Bogorodice sa kraja 19.v. Ulazim u hram i otvorenih usta skeniram svodove i celu unutrašnjost. Naime, znancima će biti interesantno da je prelepi ikonostas ove crkve izradio veliki Zahari Zograf- ovdašnji začetnik umetnosti modernog doba koji je značajno doprineo Evropeizaciji Otomanske Bugarske - tata mu je bio u Bečkoj agenturi sa našim Vukom. Za sobom je ostavio veliki legat širom zemlje, a njegov portret Neofita Rilskog spada u veća istorijska kulturna blaga ove zemlje. Top mesto za ljubitelje! Sada sam već gladan, već je skoro 14:30č. Preporučeno mi je da sednem i jedem u obližnjem Starom Ćinaru. Ali već sam u Grčkoj Mahali i prošao sam taj restoran te biram da sednem u simpatičnom pabu, em bašta je super i može Šarac odmah do da se veže, em karta hrane i pića koju sam pogledao dobro izgleda a sada sam već željan dobre klope - čini mi se da još od Rodopa pošteno nisam jeo. Pab je, ispostavlja se, zapravo zanatska pivara, zove se Golden Sheep i pravi i svoje pivo. Reko, dobar dan - za ručak sam, konobar nudi neke kobaje, itd. Reko, jok - hvala, molim Šopsku salatu - naravno, i vidim da imate Fish & Chips - skladno destinaciji. Merci! Nasmeja se i pita šta pijem, reko pivce ladno domaće. Merci! Kad ono u meniju dvadeset raznih vrsta domaćih zanatskih piva, lele! Reko daj to vaše domaće Zlatna Ovca pivce, keša opet pita, tamno ili svetlo?… aj oba, svetlo pa tamno za desert. Mala? Ne, velika! Tip se nasmeja i ode. Reko, ako bude trebalo ću ih brzinski odspavam pored džade, pa da. Čekam pivce i klopu, i blejim. Hvatam hladovinu ispod suncobrana, brišem čelo maramom, skidam moju novu letnju Bering belu moto jaknu i prebacujem je preko tank torbe na obližnjem motoru. Stiže pivce i palim pljugu - merak! Utom vidim tipa mojih godina kako aktovkom pod mišku juri, verovatno kući sa posla. Najednom zastaje pored Honde i počinje da je zagleda. Mene ne vidi. Vidim da baš detaljno gleda sve redom. Osmeh mu na licu. Reko, znam bato kako ti je, bio sam u tvojim cipelama. Tip odlazi, a klopa dolazi. Salata, vrhunska! Riba i krompir, medju najboljima ikada, a onoliko sam ih pojeo tokom studiranja u Londonu. Ma bravo! Ceh 18 EUR, ako. Još jedna pljuga pa da teram dalje. Stvarno moram da bežim dalje, hoću da se raspremim u Sozopolu i okupam u moru još za dana. Izlazim iz centra Varne pa vrtim na jug. Opet ide impozantna infrastruktura. Kačim se na Crnomorsku magistralu E-87/ A5 ka Nesebaru i Burgasu - par sati vožnje. Propuštam da sa severne strane grada, obidjem Aladzha manastir i da bacim pogled na čuvenu plažu Zlatni Pesak. Isto važi i za obližnji jedinstven prirodni fenomen poznat kao Kamena Šuma - nemam vremena. Ovo je područje koje privlači mnogo turista zbog svojih zanimljivih kamenja i prirodne lepote. Za manastir mi je naročito žao. Karakterističan je po tome što je urezan u stenama i sastoji se od crkve i monaških ćelija. Manastir datira iz 12.v. i udaljen je desetak kilometara i lociran u gustom šumskom okruženju. Mesto baš za mene. Čitam da je jedno od najznačajnijih kulturno-istorijskih POI u zemlji. Epizoda 31 od 35. Dramski zaplet na Crnom Moru: Šarac vs. Lukoil… Teram dalje i ne slutim šta će Šarcu mom da se desi, mukica! Velika džada i lepi drvoredi - hladovina, dosta saobraćaja u oba smera. Nisam prazan a imam i kanticu sa gorivom, ali rekoh aj da natankujem da budem miran do sutra posle podne, odnosno do izlaza sa primorja. Tako mogu da o tome ne razmišljam u medjuvremenu i prepustim se primorskim čarima. Taman i kaficu da popijem i pospešim varenje ribe i piva. Prolazim kroz selo Staro Orahovo i videh Lukoil pumpu. Reko, koči, tankuj! Sipah 8 litara goriva, 100 posto znam da je bio bezolovni 95 oktana. Popijem i kaficu, ma sve super. Slutio nisam šta me čeka, i to ubrzo. Nastavljam put i sve je u redu narednih 20ak kilometara. Kada ono, odjednom u vožnji Honda gubi gas iz čista mira, ja dodam gas a mašina gubi gas, onako eratično. Opasno za vožnju, bre. Nekako uspevam da dodam toliki gas da se isti ustaljuje, ali nema variranja, i tako do spusta ka Nesebaru. Ne leži vraže, u jednom momentu opet pade gas, a iz auspuha kao da su izletele male rafalne eksplozije, kao u crtanom filmu na starim automobilima. Reko, gotova je, sada joj više nije ništa. Parkiram, odmaram, palim, neće. Odmaram, palim, neće. Spuštam ćopu, odmaram malo duže i opet neće. Auu, reko. Zovem Dr. Honda Miloša, pretresamo zajedno problem preko Vibera, i čovek me odmah prizvah razumu da je u pitaju loše gorivo i da je sreća što nije svih 12 litara takvog nasuto već 8. Poludeo sam u sekundi! Znači, pažnja, pažnja, drage kolege i koleginice, Lukoil BS B-153 Staro Orahovo, Varna! Kud je vidoh, kud stadoh!? More, dabogda da im se menadžeri igrali u strujnom kolu, ma da dobiju istovremeno svi i proliv i kijavicu, a Hari Poter da šljosne Avada Kedavra na ceo Lukoil! Eto, rekao sam im. Zašto? Zato što su mi bezočno uvalili 8 litara mnogo lošeg goriva koje mi je napravilo takve probleme, da ne znam da li ću uspeti da se dovučem do Beograda, a do njega ima preko 800 km. Kaže Dr. Miloš, ništa - imaš dve opcije, da zameniš gorivo ili da dosipaš kako troši pod uslovom da mašina upali i krene. Reko dobro, probam opet ohladnjeni motor i on na moju sreću upali ovoga puta! Krenuo i opet štuca, ali ide - dobro je. U agoniji prolazim kroz Nesebar bez zadržavanja. Vozim pored serije ogromnih hotela načičkanih na kratkom potezu izmedju Nesebara i Burgasa. Ide Honda i štuca, a ja nemam pojma dokle će, aj pliz izdrži nekako do Sozopola i hotela pa nakon kupanja zovem pomoć, ne mogu sada - sem ako ne moram. Pričam sa Hondom a zapravo to radim sam sa sobom. Pristižem u Burgas i vozim obilaznicu, hitam za Sozopol. Na izlazu namerno stajem u Lidl. Em da testiram da li će posle motor da upali i radi, ako neće bolje to ovde da mi se desi u velikom Burgasu, nego u manjem Sozopolu, a treba i da pazarim voće i gricke - štek mi je prazan. Šoping gotov a Honda startuje kao da se malo oporavila od onog šoka. Krećem ali problem vidim da ipak ostaje, ona štuca a ja variram gas, i tako do hotela koji sam tokom Lidl pauze rezervisao preko Bookinga. Mislim se, ne obidjoh propisno ni Nesebar, ni Burgas. A njama ni fotki jer sam morao da se zezam oko Šarca. Iako sam video čuvenu Sunčanu Obalu, propustio sam pitoreskni stari deo Nesebara koji je sa razlogom UNESCO zaštićen, njegove hramove i drvene kuće u Istočnorumelijskom Helenskom stilu. Isto važi i za Burgas, najveću luku u zemlji, naslednika drevnog helenskog Pirgosa, nekada kosmopolitskog centra Crnomorja. Lukoil je kriv za sve! Epizoda 32 od 35. Sozopol: Egejci na Crnom Moru… Stižem u Sozopol. Prolazim pored starog grada i ubrzo stižem do mog hotela Onjegin, preko puta stadiona. Moderno izgleda, veliki kompleks nedaleko od plaže. Parkiram ispred i pravac recepcija. Tamo nekoliko starijih žena. Ruski se priča, može. Posle uvidjam da je ovo nekakva Ruska oaza. Dobijam ključeve super apartmana u prizemlju, tik do velikog bazena. Zadovoljan sam. Skidam stvari sa motora i prebacujem ciradu preko njega, razmišljam, ne mislim te do sutra ujutru, ćao i izvini! Tuširam se i trokorakom kroz terasna vrata buć u bazen. Milina! Instantno skidam sa sebe celodnevnu vožnju. Dugačak a uski bazen, malo plivam i pokušavam da se opustim - šta bude sutra sa motorom biće, na kraju krajeva pozvaću pomoć na putu, na koje usluge sam pretplaćen preko Atlasa. Ubrzavam brčkanje, jer bih i do mora, mada ima još vremena do mraka - jun je mesec, dugačak je dan. Brišem se, navlačim šorc i majcu i pravac plaža, sa peškirom preko ramena. Široka, velika, pomalo konfekcijska plaža nije me impresionirala. Zilion ležaljki, nekoliko kafića, i još manje ludi. Prilazim moru i nisam očaran, ulaz onako, ali talasi baš divljaju. I boja nije neka. Nakon kratkog hladnog brča, zaključujem da nisam oduševljen. Liznem vodu pri izlazu iz mora, a ona onako, neslana. Izlazim, ogrćem se peškirom i opušteno blejim u daljinu - e, ovo mi jeste prijalo! Proveravam poruke na društvenim mrežama i snimam beleške, već je oko 19:30č. Uf, što je dobar osećaj ovako na plaži privesti kraju nemiran dan. Odlazim do hotela, presvlačim se i vraćam do mora gde nalazim korzo sa mnogobrojnim lokalima. Štrafta ide odavde do staroga grada. Svašta nešto, od kafana sa cajkom i restorana, do kafića i brze hrane - ne baš elegantna promenada. Najzad nailazim do restorana koji mi budi apetiti - Bistro Kufarite, iako u plavo belom fazonu restoran neubedljivo imitira ambijent Egejske taverne. Sedam i naručujem teleću čorbu - željan kašike, te špagete bolonjeze - moj soul food, uz Zero Colu. Ceh 13 EUR. Sve bilo korektno. Zadovoljan večerom, krećem na šetnju do starog grada i nazad. Stari Sozopol je mnogo lep, podseća na Galipoli u Apulji. Malo je poluostrvo sa starim gradom iz 19.v. na njemu. Male popločane uličice sa stotinjak džidžabidžarnica i ugostiteljskih lokala. Lepše mi izgleda nego stari grad u Velikom Trnovu. Mahom turistički lokali svi su širom otvoreni iako nema mnogo posetilaca - još nije u potpunosti počela letnja sezona. Zanimljivo je da je ovo bio Grčki grad i u modernom dobu. Naime, mnogi znaju za organizovanu medjuratnu razmenu stanovništva u 20.v. izmedju Turske i Grčke. Medjutim, sličan proces se u manjoj meri desio i izmedju Bugarske i Grčke pri čemu je Slovenski živalj iz Egejske Trakije prebačen ovde, a ovdašnji Heleni na Egej. Otuda pomalo specifičan šmek ovog starog grada. Opet nailazimo na fenomen svojevrsne anti-kosmopolitizacije, nekakav usud formiranja modernih nacionalnih država. Najstrašniji primer možda se desio meni omiljenom nekadašnjem multikulturalnom Solunu, o kom Mark Mazower onako briljantno piše, možda i stari Sozopol zaslužuje sličan opis i zapis - čisto da se zna da suživot i eklektika nisu nikakav futurizam. Baš lepa šetnja. Vraćam se u hotel na moju poslednju noć na ovoj turi. Apartman veliki i udoban. Sjajan krevet i uštirkana posteljina. Zabrinut, malo teže uranjam u san. Videćemo sutra šta i kako, u krajnjem slučaju - tura je svakako gotova, motor ide na kamion pa pravac Beograd, pa neće to biti kraj sveta, pa da - umirujem se i zaspivam sa utiskom da je stari Sozopol jedno čarobno mesto. Zapravo, istina je bila da tura nije trebala da bude gotova jer sam pre havarije sa gorivom razmatrao da na putu za kuću dodam još jednu noć u Koprivštici, mestu pre Sofije poznatom po izvrsnim muzejskim i istorijskim sadržajima vezanih za vrlo popularnu istorijsko-turističku temu u Bugarskoj: period nacionalnog preporoda, priča poput one iz Velikog Trnova. Dan # 7 Petak: Sozopol -> Plovdiv -> Sofia -> Pirot -> Beograd (Dnevna kilometraža: 826 km; Ukupno cela tura 2941 km). Mapa sa detaljnom rutom sa POI sedmog, poslednjeg dana moto ture: https://maps.app.goo.gl/6a3udFN794aWNgBi9 Epizoda 33 od 35. Sa Crnog Mora nekako stići kući… Budim se nešto kasnije nego što sam hteo. Odlučio sam da odložim brigu o motoru i povratku kući do kasnije. Odmah odlazim do plaže na jutarnju morsku šetnju. Nema borova, nema stenja, nema lepe marine, nema Velebita u zaledju. Nije kao na Jadranu ali je ipak lepo- nigde nikog, more i ja. Kafe nigde nema, te se vraćam u hotel na doručak, koji je bio izvrstan. Kafu iznosim napolje za sto pored bazena. Već je otoplilo pa navlačim na sebe kupaći i ulazim u bazen. Baš prijatno. Ali već je prošlo 08:00č, počinje pritisak da se osušim, završim kafu i posvetim se stanju motora. Skidam ciradu, sredjujem motor, i spremam se da probam da ga upalim. Malo sam nervozan. Pali iz prve, turiram i malo zeza, ali se čini da će da tera. Dobro, odoh da se spakujem pa do recepcije da platim račun. Izlazi i mlada gazdarica, Ruskinja, koja se hvali da često ide do Srbije, jer je tamo klopa odlična. Hvali moj Ruski, koji je krš, i raspituje se za moje utiske o boravku u Onjeginu. Reko top! Ništa nemojte da menjate, i sledeći put hoću apartman do bazena - zvučalo je kao da ću već sledeće nedelje opet da im dodjem, a jasno je da neću. Riba se nasmeja. Sve sam završio, može da se kreće, s tim da još uvek imam neki nemir, šta ako mi Šarac stane negde gde nije lako dovući pomoć. Ipak guglam moto majstora u Burgasu i odabiram jednog koji mi je usput. Gas i polako krećem, opet jedva održavam tempo gasa, kada sam se popeo na magistralu ka Burgasu kao da je bilo malo bolje. Za pola sata sam u Burgasu, lako pronalazim Stefanov Moto Servis. Nekakvi hangari, vidim kroz ogromna otvorena vrata da neki momci rade autolimariju, reko nije to ono što mi treba. Upitah ih za Stefana kažu da nije tu. Pa jel tu negde ili je van Burgasa. Kažu da ne znaju. Imate li njegov telefon, upitah a vidim da ih smaram. Jednom prekipe i uzima mobilni da nazove Stefana, vidim po tonu da nema hleba od ovoga. Reko daj mi ga molim te… takva i takva stvar, na turi sam i u problemu, tip je došao za 15 minuta. Simpa lik, odmah prelazi na stvar. Proverava svećice i kaže da su u redu, zatim crevom i pumpom vadi kilo goriva iz mog rezervoara. Kaže dodji unutra da ti nešto pokažem. U to kilo mog goriva dosipa neku tečnost. Kaže čekaj i gledaj šta će da se desi. U medjuvremenu proćaskasmo i upoznasmo se. Nakon 15 min kaže gledaj, jel vidiš da se donja trećina goriva u flaši odvojila i promenila boju, reko vidim, e to ti nije gorivo već koješta. Uf, to znači da sam mi na Lukoilu od 8 kila goriva sipali oko 3 kile smeća? Upravo! Pa šta da radim sada, pitah ga. Kaže, teraj dalje i dospi čim pre i biće u redu, verovatno. Ovo se skroz poklopilo sa onim što mi je juče Dr. Miloš rekao. Zahvaljujem se i nudim da platim za uslugu, Stefan neće ni da čuje. Ništa, brat, evo vizitka pa se javi ako ti ikada išta zatreba kada si kroz Srbiju. Pozdravismo se srdačno, čak i ostali u kontaktu. Počinje kišica. Navlačim kišno odelo i brže bolje teram za izlaz iz Burgasa na autoput A-1/6, pravac za Plovdiv i Sofiju. Prolazim ispod grada Slivena i Parka Prirode Plavi Kamen, koji je jedan od najlepših delova istočne Stare Planine koja se proteže odavde pa sve do Srbije. Park je valoviti teren prepun dolinama, stenama i vodopadima. Prirodno je raznolikiji, bogatiji je od ostatka Stare Planine. Eh, mislim se, voleo bih da skrenem sa autoputa i isteram motor uskom stazom na neki od vidikovca koje, mislim da, vidim iz daljine. Šarac nastavlja da se bori sam sa sobom, ide napred ka Staroj Zagori i mljacka kilometre, ali nakon nekog vremena meni je zatrebao predah i okrepljenje. Stajem na parking. Vadim iz šteka voće. Mezim i gledam okolo, a na horizontu se smrklo - ne izgleda na dobro. Palim pljugu i mislim se, e još mi potop nedostaje. Oluja samo što nije počela. Dajem gas, Šarac sluša, i ubrzavam ne bi li pobegao nevremenu - mislim se, možda je samo klimatski lokalni hir. Vidim da nije, idemo na opciju B. Gledam pa da stanem na prvi Shell BS, em da po planu spašavanja dotočim gorivo, em da sačekam da nevreme prodje. Prolazeći pored Hadžidimitrova pojavila se Shell BS sa Mcdonalds restoranom, i to sa moje strane autoputa. Taman! Ateriram, dotačem gorivo, i zauzimam bioskopsko mesto zaštićen Mcdonalds zatvorenom baštom. Palim pljugu i blejim u oblake, kiša sve jača i jača. Reko, hajde, istovari se pa da teram dalje. Ipak, ovo nije taj letnji pljusak koji ja priželjkujem, već je tvrdoglava regionalna padavina koja će da tera i da tera. Prognoza kaže celo posle podne! Ju, a već je prošlo 12:00č i imam još preko 700 km do kuće. Pred ovakvim izazovom samo sam naglo opustio mozak i facu u bespomoćnu ler poziciju, kao u crtanom filmu, a savest mudro sugeriše - sedi, ćuti i izmisli zanimaciju. Dobro, ajde malo bleja po mobu, vesti, beleške sa ture, ovo i ono. Onda hajde jedna kafica i pljuga, odlično! Ne staje, još pada. Ništa, sada sam već i malo ogladneo, aj iz Meka nešto malo. Pa opet pljuga, ali opet nema novosti - kiša još pada. Istovariše buljuk srednjoškolaca, ekskurzija, šta li je, promatram klince i zaključujem da su slični našima - lepi te sretno i namerno praznoglavi. Još nema smiraja kiše. E onda sedam i opet opuštam mozak i facu u bespomoćnu ler poziciju. Više ne pratim koliko je vremena prošlo već prosto džonjam - ispraznog mozga spavam otvorenih očiju. Najzad! Posle 14:30č kiša stade, sunce granulo a prognoza kaže vozi Miško, bravo! Džada malo mokra pa polećem malo pažljivije, ubrzo stižem do skretanja za Zagoru, mesto na autoputa koji sam pre neki dan presekao magistralom iz Haskova za Balkan, znači napravio sam rutu u obliku osmice - razmišljam a zapravo se mentalno zanimam umesto slušanja muzike tokom vožnje. Nastavljam vožnju po A-1/ E-773, ubrzo prolazim blizu Plovdiva i mislim se koliko je meni na onoj pešačkoj turi bilo lepo. A o Rodopima da i ne govorimo - strašan je taj kraj za moto turing, od Plovdiva do Egeja, odnosno od Rile do Zlatograda. Epizoda 34 od 35. Ipak pravo kući, poseta i spavanje u Koprivštici ostaje za drugi put… Nastavljam Trakijskim autoputom i stižem do skretanja za Koprivšticu. Treba da odlučim da li nastavljam pravo ili ne. Da li idem kući danas ili sutra. Honda kao da je ustalila pravilan rad motora a nevreme sam ostavio iza sebe. Uprkos ovome ipak odlučujem da idem pravo kući, bez posete i spavanja u Koprivštici. To jest da probam, a ako se baš smorim dugom vožnjom da spavam negde oko Pirota. Dosta za ovaj put a i vratiću se opet, nije ovo preko sveta. Javljam ovo ženi a onda radosna - reko, ovo je novost. Sa druge strane, Maksim se ne oglašava, boli ga uvo - prazna gajba, odnosno gonič robova može još da ostane na putu. Ljubi ga tata - lepo ga je naš dragi profa iz matiša opisao: kao neviđenu kombinaciju flegmatika, Beogradskog mangupa, klikeraša i modernog digitalca. Hitam kući da ga zagrlim, gas! Ipak sam jednim malim delom mozga još uvek u Bugarskoj. Vozim, a mislim se kako sam baš iščekivao Koprivšticu. Nekako da nakon Velikog Trnova zatvorim priču na temu preporoda. Zapravo, početak preporod priče u Koprivštici vezan je za dolazak ustanika koji su od Osmanlija pobegli iz Trnova. Tada je ovo bio udaljen i neprohodan kraj. Znači, Veliko Trnovo II. Ovo su bili malo imućniji ustanici, belosvetski trgovci, pa im se moglo da migriraju i izgrade. Upravo posledična raskoš toga doba je nešto što turiste ovde privlači. Vremenom su ustanici postali revolucionari te 1876. g. ovde podižu Aprilski Ustanak, kada je izginulo oko 30000 ljudi. Mesto danas posetiocima nudi za posetiti niz kuća-muzeja slavnih ustaničkih porodica i heroja poput Karavelov, Rakovskog i Kableškova, kao i druge turističke sadržaje poput smeštaja i restorana. Prebacivajući sebi što sam propustio ovu posetu ubrzo stižem pred Sofiju. Penjem se u zelenilo. Gužva na autoputu, hitam ka obilaznici, pa na Gradinu. I Sofije ću rado da se sećam, ali ovde svakako opet dolazim, makar opet u tranzitu. Nekada nisam mogao da zamislim put na Jug, a da tranzit nije pored Vranja i kroz Makedoniju, a eto ti ga sad. Kao što ranije negde rekoh, moto turing pored zabave i turističkog zadovoljstva, ponekad menja i svest. Epizoda 35 od 35. Svuda podji, kući svojoj dodji… Ostavljam Sofiju iza sebe, i novom deonicom autoputa prilazim Dimitrovgradu i GP Gradina. Prelaz prazan. Svraćam u Free Shop, cene katastrofa, kupujem ništa i pitam se ko to ovde pazari po ovakvim cenama koje su iste ili veće nego u normalnim prodavnicama. Još uvek nisam siguran da danas mogu da dobacim do kuće, mnogo je kilometara. Prelazim oba GP u jednom dahu. Napadam savršenu trasu Sićevačke klisure, Honda kao da je sada opet sva svoja. Gas! Ovo je jedna od najlepših od većih klisura u regionu. Milina je pratiti reku Nišavu koja se probija izmedju masiva Suve Planine i Svrljiških Planina. Gore pa dole, levo pa desno, a džada široka, dobra i pusta. Za to smo se borili! Dolazim do skretanja za Pirot, a bila mi je opcija i ovde da prespavam. Razmišljao sam da spojim upoznavanje Pirota i degustaciju peglane kobasice, sa obilaskom Rosomačkog kanjona, kod Slavinja, nedaleko od Pirota. Ipak ništa, zov doma je jači. Nastavljam sjajnom autoput džadom, još uvek prazna - ovo će se znatno promeniti tek na kraju letnjih i godišnjih odmora. Razonoda vožnjom klisure me je držala obrlaćenim skroz do Niša. A kada sam jednom prošao hotel Naissus, bez da u njemu odsednem, kao što sam jednom ranije bio primoran, onda sam mentalno prelomio da idem do kraja - gas do kuće, tako i bi. Utepah danas preko 800 kilometara! Ako se neko pita šta je bilo sa Šarcem - ne brinite! Honda je uspešno preživela krdžu od goriva i završila kod Dr. Miloša koji nije mogao da joj nadje problem već je obavio redovan mali servis te spremio ljutu mašinu za narednu moto avanturu. Happy End - drugim rečima. Moto triler - tek da napravi turu uzbudljivijom i još zanimljivijom. Privedoh kraju ovu moto avanturu. Bugarska se bez ikakve sumnje ispostavila kao sjajan izbor destinacije. Svašta nešto je stalo u dugih sedam dana. Ništa ja tu ne bih dirao, sem sada već usvojenog pravila da se gorivo u Šarca sipa isključivo na Shell BS - pa da. Suma sumarum, najzad sam upoznao Bugarsku! Teško mi je i da se setim, odnosno vratim u predjašnje stanje svesti kada sam znao nekoliko toponima i aj zdravo. Prošpartao sam je uzduž i popreko, oko 2000 km tokom 7 dana, od Pirina do Crnog Mora, od Grčke granice i Zlatograda do Rusa na Dunavu i Rumunije. Šarac je stoički izdržao napad Lukoila i borio se da ne stane - i nije, hvala i njemu i g. Fudžisavi. Zavoleo sam Serdiku i Sofiju i zaljubio u Filipopolis i Plovdiv. Moto stazu od 300ak kilometara od Rile do Trigrada nikada neću da zaboravim i moram opet ću da je vozim. Rodope sam usvojio kao meni jedan od najdražih delova našeg Balkana. Bolje sam upoznao sveprisutnu ostavštinu Tračana, čiji smo možda i mi donekle deo. Još bliže srcu, upoznao sam neke obične, a divne ljude, i neke neobične moto saborce. Povukao sam mnoge paralele i utvrdio da smo isti narod sa sličnim željama i problemima. Jeste, ova tura mi je identitetski probudila u meni Južnog Slovena. Na kraju, našao sam sebe u spokojstvu Moto Kampa Bugarska - nekako kao svoj medju svojima, podno Balkana koji sam najzad doživeo. Vraćam se ovde već prvom prilikom, možda ovom rutom na nekoj novoj Turskoj ili Iranskoj turi. Teško mi je da u jednoj rečenici pravedno i sveobuhvatno sumiram ovu moto avanturu i završim ovaj meni jako drag zapis. Ovo je tako zbog raznolikosti posećenih predela i doživljaja, te zbog pomalo neprijatnog kraja ture kome moja Honda ipak nije dozvolila da pokvari opšti utisak o moto poseti ovaj divnoj susednoj zemlji. Svaka moto avantura je kao jedna duga rečenica, napisana sa puno inspiracije i ljubav, ali i puna pravopisnih grešaka - sve je to u redu. Jedno je sigurno, Bugarska je odlična za moto turing te od mene ide velika preporuka - a vi sami iz ispričanog procente šta i kako. Živi i sretni bili! @Copyright, Mladen Momčilović, 2024 Ako nekoga zanima evo ga i potrošeni budžet: Putarine: Srbija 800 RSD. Total: 7 EUR. Spavanje sa doručkom: Vitoša 60 EUR, Velingrad 55 EUR, Devin 58 EUR, Moto kamp Bugarska 2 x 25 EUR, Sozopol 58 EUR. Total: 281 EUR Gorivo: oko 280 EUR. Klopa i piće: oko 180 EUR. Grand total: oko 740 EUR

Zar djon nije povišen na Max izdanju a ne na ovima?

Sjajna ruta! Ima li putopisa? Kako sa vizama i osiguranjima? Hvala

@DraganNS Za autora nema veće nagrade i podstreka od ovakve recenzije . Hvala najlepše, Dragane , i...čestitke na upornosti ...sada imam dokaz da je bar neko pročitao do kraja .

Super. Daj malo detalja. Ruta, trajekti, troškovi, papiri, POIs. Mi planiramo Maroko.

Odlična tura i super putopis, mi je izvozali prošle godine, sada pišem naš putopis. Samo napred i uživaj. Čekamo nastavak.

@el classico

Iznajmio bih na jedan dan Honda NT 1100. Zna li iko da li i gde to može? Hvala svima. Mladen.

@admiki Hvala! Da, da, to su ti ćevapi u VK, u Turbetu pored Travnika, o kojima kukam u eseju da smo promašili jer smo upravo doručkovali na Vlašiću pa je bilo rano da se opet jede, samo nisam imenovao lokal. Hvala što ti jesi, odličan gastro info, znači ćevapi pa pura, duplex!

@max80 Hvala . Nego, provalio si "jednačinu", za koju moja žena ne sme da sazna Elem, motivacije, okolnosti i sve unutrašnje borbe će biti gradivno otkrivane u dolazećim putopisima. S tim da putopisi namerno ne idu hronološki, da dodamo elemenat retroaktivnog zapleta i raspleta

@misa-pei Drago mi je da jesi. Nije greškom pisano u EUR, nego smeštaj išao preko Bookinga a tamo je u EUR, pa se onda računjanje tako ustalilo zbog uninfomnosti računjanja troškova i deljenja informacija. Znam, cene nisu džabana.

@DraganNS Hvala na poruci i impresijama, Dragane. Drago mi je da uživaš u čitanju i da ti je štivo zanimljivo. Ranije nisam imao vremena za pisanje. Za sada imaš okačenu Tursku, Alpe i Bosnu. U narednom periodu stižu i putopisi o već izvozanim turama: Bugarska, Sicilija, Kavkaz i Rumunski kolaž. Pa ćemo posle da vidimo šta i kako, svašta se nešto kuva- samo zdravlja da bude

Tekst finalnog nacrta ovog putopisa nije valjao. Bio je previše obiman. Moralo je nešto napolje. Ostalo je čisto "meso". Izmedju ostalog, ispalo je i to kako smo se sve pripremali za ovu našu odiseju. Radi se o maloj, peto dnevnoj pripremnoj turi po Balkanu, koja je izvedena par meseci pre velike ture. Medjutim, ova "mala" tura ispala je toliko dobro da je zaslužila svoj putopis. Isti je završen, i koga zanima, može da ga pogleda na narednom linku...

Prolećna moto tura 22-27 maj. 2024.g: "Da Bosne nema, trebalo bi je izmisliti". Slavonija, Zapadna Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Istočna Hercegovina, Mokra Gora, Zlatibor i Čačak. Tokom maja meseca ove sezone vozili smo ovu, vidi podnaslov, lepu ex-YU rutu. Na papiru petodnevna tura od oko 1,500 km je obećavala. Na kraju smo izvozili 1,680 km u pet dana. Tempo dnevnih kilometraža bio je oko 300km - za ovakve putne uslove umeren rekao bih. Sve je prošlo u redu, bez stresa i ekstra napora stigli smo da posetimo skoro sve što smo hteli. Sa motorima sve super. Sa opremom takodje. Mada jeste bilo odredjenih nepoznanica kao i strahova u vezi vremenskih prilika. Naredna je bila trasa, sa mestima planiranim za spavanje koja su podvučena a dnevne kilometraže navedene u zagradama. Iako brzinski spakovana, ova tura je obećavala i izazivala radovanje, kao što se Vučko radovao klizanju (pre neki dan u BG bila odlična izložba plakata sa ZOI '84). U njegovo Sarajevo ovoga puta ne idemo, ali ćemo zato Bosnu u Hercegovinu dobro da prokrstarimo. RUTA: Beograd -> Nova Gradiška -> Kozara -> Novi Grad -> Kanjon Une -> (440 km) Kostelski Buk -> Bihać -> Željava -> NP Una -> Martin Brod -> Drvar -> Jajce -> (270 km) Vlašić -> Travnik -> Livno -> Sinj -> Split -> Jadranska magistrala -> Kanjon Cetine -> (280 km) Baška Voda -> Neretva -> Most na Pelješcu -> Hercegovačka magistrala od Mostara do Trebinja -> Bilećko polje -> (300 km) Kanjon Sutjeske -> Ustikolina -> Goražde -> Višegrad -> Zlatibor -> Čačak -> (370/1680 km) Beograd. Link ka mapi sa rutom 1/2 > Beograd do kanjona Cetine: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps. Link ka mapi sa rutom 2/2 > Kanjon Cetine do Beograda: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps. Dan #1: Beograd- Kostelski Buk kod Bihaća (Via: Gradiška, Kozara, Novi Grad i Kanjon Une) 440 km Sreda 22. maj, polazak smo zakazali za 08:00h. Mesto sastajanja Mcdonalds kod Zmaja 1 , izlaz na autoput u smeru Zagreb. Suvo i lepo vreme, dovoljno toplo-16 stepeni- a strepeli smo. Krećemo po planu opremljeni odličnim raspoloženjem. Iako je ovo bila tura srednje dužine krenuo sam opremljen kao da idem na dužu, ponešeni su svi kitovi i oprema. Hteo sam da ovo bude i svojevrsna probna tura što se nosivosti i pojedine opreme tiče za planiranu turu za Gornju Mesopotamiju ovoga jula- evo ga link za putopis za ovu turu. Do graničnog prelaza Batrovci stigli smo začas. Brzinski preskočili kolone na oba prelaza. Dosadu široke Slavonske džade odagnuli smo isčekivanjem Čobanca u Dukatu. Evo, pišem ovaj putopis mesecima nakon ove ture i sada, odmah, instantno, bih opet želeo na istu ovu klopu- toliko je bila dobra! Elem, iako sam prošao zilion puta pored, vozeći autoput Beograd-Zagreb nikako da svratim u Novu Gradišku u restoran Dukat. Po preporuci Pucija iz Skoplja sada ćemo tako otpočeli našu moto turu i najzad probati panonski Čobanac (varijacija madjarske gulaš čorbe) i domaći hleb sa mašću i alevom paprikom. Njamac, ali ne znate koliko. Ovaj detour se ispostavilo, što bi Michelin Guide rekao kao skroz opravdanim, i više od toga. Knedle sa domaćim pekmezom i sladoledom od vanile su bile podjednako slasne. Bio je ovo blitzkrieg na Gradišku i super start obećavajuće moto ture. Obavezno probajte kada budete prolazili ovim autoputom! Tako je prvog dana u Dukatu palo i prvo živeli i to sa Ožujskim pivom, a ubrzo i drugo sa Nektarom u Novom Gradu. Kasnije, na Vlašiću za slobodu je palo i jedno Sarajevsko. Prava trijada. Ne favorizujemo, mada bih Sarajevsko najradije opet popio. U stvari bilo koje pivo, samo da je hladno, želim samo leti kada je baš vruće. Iz Nove Gradiške smo se vratili na dosta prazan autoput i nastavili ka Zagrebu nekih desetak kilometara pre nego što smo skrenuli na jug na granični prelaz Gradiška gde smo ušli u BiH. Čini se da je ovaj prelaz baš opterećen, sledeći put možda produžiti do Jasenovca i prelaza Donja Gradina, ali onda se promašuje NP Kozara. Ipak, motrima smo ga brzo prešli. Nakon prelaska Save u Bosansku Gradišku, izbegavajući pravac za Banja Luku uputili smo se prema NP Kozara, ali brdskim putem R477 kroz srce parka, do vrha i Bijelih Voda pa dole na Kozarac. Ovo je bila super odluka. Put je dobar, a krivudava ruta uzbrdo kroz šumu prelepa. Kozara memorijal smo zaobišli. Ovo je prvi od četiri nacionalna parka u BiH koje smo obišli: Usledeli su NP Una, NP Sutjeska, i donekle NP Drina. Umesto opisa i hiljadu reči, evo par fotki, ima i video koga zanima. Nakon Kozare krenuli smo za Novi Grad kako bi smo ga obišli da evociramo uspomene iz mladosti i odamo počast njegovom veličanstvu ušću Une u Savu. Mesto se promenilo, nekih starih objekata više nema dok su nova promenila lice gradu. Posle male priče sa prolaznicom koju smo ispreskakali pitanjima a ona ljubazno bila od pomoći i kratke kafe nastavili smo dalje. Nakon Novog Grada i lepog Kaštela pored Une, napadamo put M14 i od Bosanske Krupe uživamo vozeći se kanjonom Une. Asfalt nije najbolji ali je ruta vrhunska! Ipak, prazna i dovoljno dobra džada- a plašili smo se, a čarobna Una beži čas na levu čas na desnu stranu puta. Igramo se tako sve do pre Bihaća, ma sjajno! U rano predvečerje prvog dana ture pristižemo u hotel Kostelski Buk. Taman na vreme za večeru i wellness. Ispostavilo se da ovo mesto nudi mnogo više, po ceni od 60 EUR sa doručkom za jednokrevetnu sobu- što za ovu rutu i kraj, zapravo, i nije malo. Hotel i ceo prirodni park nas odmah oduševljavaju, sjajno mesto u prelopoj prirodi, sa desne strane Une na 8 km pre Bihača. Nakon prvih utisaka, mislim se, ne znam za raj posle života, ko ode sam će se u to uveriti, ali na Uni ga ima i to baš ovde i zove se hotel Kostelski Buk. I stvarno, ispostavilo se da je od osoblja, sadržaja pa do hrane i prirodnog parka oko Kostelskog Buka, ovo mesto baš posebno. Nisam očekivao ovakvo lepo iskustvo sa smeštajem kod Bihaća. Opuštajuća večera na terasi pored samog buka bila je savršna za kraj dana, od Begove čorbe pa do teletine i tufahije, sve je bilo top! Kome još pored ove krasotinje večeras treba wellness, preskočili smo ga i onako pomalo umorni iz udobnih postelja tokom noći odslušali smo muziku buka na Uni. Baš poseban doživljaj! Dan #2: Kostelski Buk - Vlašić iznad Travnika (Via: Bihać, Željava, NP Una, Martin Brod, Drvar i Jajce) 270 km Ustajem rano, oko šest. Bez budilnika već niz godina, inače ne znam da li da budem zbog ovoga srećan ili ne. Na turama jesam. Pre kupatila izlazim na terasu koja panoramski gleda na ceo prirodni kompleks Kostelskog Buka. Udišem duboko, uživam u iznenadnim pejzažima i uvodu u čarobno jutro i lep drugi dan ove moto ture. Pre doručka izlazim ispred hotela na parking pored magistrale i obilazim motor, rutina svakog jutra na turi. Skidam obezbedjenje i ciradu- obavezni pred svako noćenje, perem vizir od ostataka komaraca i mušica koji su život položili za naš osećaj vetra u kosi, čistim i mažem lanac jer je tako pošteno, te proveravam tečnosti u Šarca. Onda finalni glanc mikrofiber krpom. Pa tek onda stvari u alu kofere- verne saputnike. Ako ćeš da te Šarac odano služi onda moraš da mu se i ovako posvetiš. Sjajan ritual za početak svakog dana na moto turi, bar meni. Iskutvo me je naučilo da jutarnji gruming motoriste, opreme i motora, te sjajan doručak i dobar plan za naredni dan, jesu provereni recept za bezbedan i sretan moto turing. Još se mesto nije razbudilo. Pravi je užitak obići tokom ranog jutra gde si prispeo i prenoćio onda kada još nema nikog sem užurbanih spremačica i ugostitelja koji lickaju objekat i pripremaju doručak. Lagana šetnja pored buka i po malom ostrvu prekraćuje vreme do doručka- tog važnog na turi jutarnjeg dogadjaja, i budi osećaj privilegije i svrhe moto turinga- auu, gde sam došao- pitam se, raj na zemlji- sebi u bradu šapućem. Iako po malo naivno, ovo loženje vidim kao sastavni deo našeg sporta. Onda ide kafa na terasi sa pogledom na slapove, lagano, pre doručka. Malo uživam u ambientu, malo čekiram današnju agendu, u uživaj u jutru i odličnoj kafi i djusu. Zatim, butik doručak na nestvarno lepoj terasi (neka nova, ne terasa od sinoć) pored buka mnogo je više od servisnog početka dana na moto turi. Ta jaja na oko na spanaću dugo ću po ukusu da pamtim, iako inače ne jedem spanać. Doručkuješ djakonije i misliš se- u isto vreme i upoznaješ i opraštaš se od dragulja na ruti. Otežem doručak ali samo koliko mogu a da ne ugrozim dinamiku dana. Ćaskam sa konobarima i skeniram druge goste. Gosti od kojekud, puno stranaca. Saznajem da je vlasnica hotela tokom korone podigla plastenike sa povrćem kako nikoga od radnika iz hotela ne bi otpustila i da redovno odobrava ful trudničko i porodilljsko. Kraljica, nije ni čudo da je ovde tako dobra energija, nije samo do doručka iz snova, Une i buka. Onda vadim na sto pored pojedenog doručka naš plan za danas pa tražim savet- mapu za pravac gledaj a lokalca za detalje pitaj, princip koji nikada na turi nije omanuo. Odlazimo, a govorim sebi vraćam se ovde čim pre, baš bih voleo da supruga i mali takodje upoznaju ovaj raj. Nastavljamo kanjonom Une do obližnjeg Bihaća pa desno ka Hrvatskoj i aerodromu Željava. Prošli smo kroz živahan Bihać, prešli Unu i prošli pored predivne Fethija džamije. Iz Bihaća pratimo M5 do graničnog prelaza Izačić pa pravo na puteve 217 i 1 pa ka Novom Selu Korenčkom sve do lokacije napuštenog aerodroma Željava. Oči, ruke, i motor su se već aklimatizovali na krivudave džade i zelenu lepotinju Zapadne Bosne i Like. Prvo obilazimo čuveni stari avion, obavezna foto stanica, pa zatim i legendarni ulaz u podzemni aerodrom. Sada već tumaramo kao svoj na svome i ako zapravo nemamo pojma šta nas tačno čeka u narednih sat ili dva, a kamoli sutra. Lep je to osećaj avanture i po malo neizvesnosti, a otvoreni um i pozitivan stav su neophodni uslovi za doživeti čaroliju na moto turi. Ovaj legendarni napušteni podzemni JNA aerodrom Željava posetili smo na predlog suvozača na turi Bobija Krofne. Detour od Bihaća sa naše trase uz reku Unu od 30 km. Iskustvo je bilo jako interesantno. Medjunarodni motoristi su se smenjivali celo vreme našeg dvočasovnog boravka. Ja sam jako malo znao o njemu tako da hvala za ovaj predlog kao i za druženje tokom cele ove sjajne moto ture. Aerodrom se nalazi na granici BiH i RH i najvećim delom je u Korenici u Hrvatskoj (ex Titovoj) a delom u Bihaćkoj opštini u BiH. Dan danas sve piste su super za motocikle pa je bilo vožnje do besvesti. Sjajno mesto koje još uvek zrači. Sama poseta Liki iz Bihaća bila mi je uzbudljiva jer je aerodrom 50ak km od mesta gde se mama rodila a gde od 1995 nema baš nikog od naše velike familije. Žao mi je što nisam i do tamo dobacio, sledeći put sigurno hoću- miomirisna Lika je pusta, sa lepim pejzažima i divna za moto vožnju. Povratak na isti prelaz i Bihać je bio brzinski. Svi ljubazni, čudo je ta moto turing energija i predusretljivost svih na putu i pored njega. Zarazno je to pomalo. Na lep način, naravno! Nakon Bihaća idemo na M5 za Jajce ali kod Dubovskog skrećemo na R408 ka Martin Bordu kako bi vozili kroz NP Una. Naravno da sam čuo za ovaj nacionalni park prirode ali pojma nisam imao da je toliko lep. Divna moto vožnja dolinom Une i poseta nekoliko bukova me je ostavila bez daha. Lako ih je promašiti pa treba paziti. Tabli sa obaveštenjima ima ali samo u neposrednoj blizini. Zaobišli smo najpoluraniji Štrbački buk, odnosno opredelili smo se za manje posećene Ripačke Slapove gde je bilo tek nekoliko gostiju, dok smo u Martin Brodu na veličanstvenom Milančevom Buku bili sami samcati, privatna poseta- da ne veruješ, a ulaznica cele 3 KM. Cela vožnja kroz NP nakon Bihaća je bila lepa, prazna džada kroz prirodu. Bukova i slapova onoliko, od pre Bihaća pa sve do Jajca. Kasnije smo obišli i Mlinčići na Pivi kraj Jajca, a jezero kao i slapovi u Jajcu su integralni deo ove idlične makro turističke destinacije. Ovo mi je skroz novo. Naredih godina ako se moji slože mora da padne jedno porodično letovanje na ovom potezu. Mislim da bi svi uživali u ovim prirodnim lepotama, sa sve kupanjem i da nikome ne bi nedostajale one nesnosne letnje vrućine. Bilo bi to prvo letovanje bez AC i smaranja vrućinama i gužvama. Voda, zelenilo, i plavetnilo, i ništa drugo. Sanatorijum za nas izandjale, a pastrmka potočara i druge slasne djakonije na svakom koraku. Valjda će i našem tinejdžeru da bude interesantno. Ništa net, samo priroda! Naša moto trasa kroz Zapadnu Bosnu mahom je pratila reke i prirodne lepote, medjutim paralelno smo imali i trasu AVNOJ-a, od Kozare i Jajca do Neretve i Sutjeske. Ista je prirodno morala da uključi i (ex Titov-) Drvar. Otuda ovaj naš detour sa Une i Martin Broda do Drvara. Put nas je vodio divnom rutom i vožnjom praznom i ravnom džadom R408 podno Klekovače od Martin Broda do Drvara. Nakon Drvara išli smo preko prevoja Oštrelj (M14.2) na glavnu džadu Bihać-Jajce E761. Stare i poznate birtije za žal na Oštrelju izgleda da više nema, sem ako nam kiša koja nas je baš tu napala nije pomutila vid, dok je Drvar, grad 15 narodnih heroja, bio pust kao i sam kompleks Titove pećine. Na potomke Luksa nismo naišli ali njega je bilo u muzeju koji je bio širom otvoren bez igde ikoga- sa sve prepunom knjigom utisaka. Ništa komercijala, izvolte dok još može i ima. Na putu za Jajce i tamošnje znamenitosti stomaci nam nisu izdržali do planirane pastrmke potočare na koju smo hteli u eko zonu, odnosno restoran Ugarski brzaci, na divnom mestu uliva reke Ugar, podno Vlašiča. A baš nam je ovde preporučeno da dodjemo na klopu pre nego se popnemo na Vlašić. Morali smo da svratimo u krajputašku kafanu kod Vlajka u Čadjavici pred Mrkonjić Gradom na domaćinski roštilj koji nas je držao do najbolje na celom putu Begove čorbe na Vlašiću. Muke motorista- kako sve probati i ne promašiti što se dobro za degustirati ukaže pored džade! Drugog dana palo je i naredno živeli i to sa Apatinskim Jelenom u Mrkonjić Gradu a uveče na Vlasini i četvrto sa Sarajevskim crnim. Samo da je ladno. Pivsko jezero kod Jajca me je iznenadilo lepotom i veličinom, kao i Mlinčići pored jezera na starom putu za Jajce koji smo vozili na preporuku mog starog drugara Damira radije nego da skroz do Jajca pratimo magistralu E761. Na stotine domaćih i stranih turista je bilo u poseti Mlinčićima, malim starim vodenicama i slapovima, sa sve organizovanim turstičkim turama. Muzej AVNOJa smo zaobišli jer smo već zakasnili sa realizacijom dnevnog plana a valjalo se popeti na Vlašić. Svakako smo Jajce obišli kao i čuveni vodopad na reci Pivi, koji začudo nije imao posetioca. U Jajce i Bihać se treba vratiti, pa opet sve ali natenane. Na putu za naše konačište dana, hotel Central u Babanovcu na Vlašiću sam dobrano omašio put, odnosno moj preskupi Garmin XT jeste, koji Google mapama samo pod prozor može da pljucne. Umesto da sačekam da iz pravca Jajca skrenem na 413 i na Donji Orašac to sam uradio ranije na 413b preko Dobretići. Ko bi rekao da ovo malo "b" može toliku razliku da napravi. Već nakon nekoliko kilometara nije bilo asfalta i tako 10 kilometara. Veseleći se reko, opa, opa, off-road na Vlašić! Istina je da mi nije bilo svejedno kada sam zagazio u gustu šumu na putu sa dubokim, srećom suvim kolotrazima ali bez sela ili čoveka na vidiku. Kako je počelo da se smrkava samo sam se nadao da će biti mobilne mreže ako slučajno zatreba. Kada sam izbio na asfalt i Vlašić i ugledao pumpu sa kafićem video sam svetlo na kraju tunela. Nakon ovog sporta ta kafa u kafiću i mala bleja bila je jedna od lepših na celoj turi sa sve divnim vistama u suton dana na visočine Vlašića. Svetlost dana koji se gasi budila je nekakvo dodatno spokojstvo. Odahnuo sam i spremao se za preostalih par kilometara vožnje do hotela da zasluženo ugasim motor, raskomotim se i brčnem u bazen. Hotel je odmah delovao super, utisak koji se produbio do kraja kratkog boravka. Super vedra ekipa domaćina i divan bazen na trećem spratu. Večera odlična kao i doručak. Cena 60 EUR sa doručkom za jednokrevetnu sobu. Naročito nam se dopao lokalni sir kojeg očito ima u izobilju, stariji i punomasni i vrlo ukusan- da smo bliže kući bilo bi za poneti, ovako probaj i cepaj dalje. Spavali odlično na 1200 mnv. Poseban je gušt to kada tokom ture na kraju dana isteraš bajk na planinu, okružiš se zelenilom, osetiš svežinu i ušpricaš si kiseonik- te se obavezno nakon parkiranja motora odmah ogrneš. Leti se na planini obuci a zimi kako hoćeš- stara je mudrost baka Jule. Dan #3 Vlašić - Baška Voda (Via: Travnik, Livno, Sinj, Split, Jadranska magistrala i Kanjon Cetine) 280 km Ispoštovali smo rani start, nakon doručka i dve kafe, jedne pre a druge posle istog. Deonica naše moto ture od uspavanog Vlašića, preko Travnika, Kupresa, pa do Livna i Sinja, E661 pa M16 nije bila očita tokom planiranja. Ista je bila radije iznudjena željom da se spoje Bihać-Jajce deonica sa Splitom i Jadranom, i željom da se poseti Andrićev Travnik i staza Gospe Sinjske (Livno i Sinj). Istina je da je sve ispalo super i kao nekakva integralna i mnogo puta oprobana ruta- a nije. Zanimljivo je da sve do Jadrana kolega motorista na turingu nije bilo mnogo. Sa jedne strane šteta, sa druge sve ok. Medjutim, vožnja starim putem R413a niz Vlašić za Travnik tj. vijugavim putem kroz bujnu prirodu bila prava odluka, kao i vožnja kanjonom Poričnica kod Bugojna. Prvim više niko ne ide iako je kraći put, ne vole ljudi krivine, mada zimi je verovatno manje prohodno. Nama je bilo super skroz! Poseta rodne kuće Andrića u Travniku, Muzeja Ive Andrića, je bila prijatna sa sve nežnim prizorom gomile školaraca u poseti i ćaskanjem za kustosom koji se žali da akademaca baš i nema da posete, ni sa jedne strane, za razliku od stranih studenata. Nisam hteo da palim vatru i da pitam šta misli o kulisama Andrić Grada u Višegradu, a baš me zanima. Ineventar muzeja nismo baš pretresli ali se jesmo upoznali i dobru energiju upili, te kroz srednju Bosnu nastavili dalje ka Dinari i Hercegovini, našem sledećem stopu. Pred i nakon Livna su nas dočekali Livanjski divlji konji sa visoravni Krugu. Još samo u Mongoliji i Islandu može izbliza da se vidi ovoli broj divljih konja koji slobodno tumaraju. Šepure se i igraju na padinama u predelima od Koričina do Borove glave. Ne idu na sfalt ali su dovljno blizu da se odlično vide. Prelepi safari prizori. Zapravo, ovo su potomci oslobodjenih domaćih konja koji su nekada služili u poljoprivredi koji se sada bezbrižno baškare pored puta (treba zagledati narednu fotku i uočiti konje sa levestrane puta). Nakon nekolicine vidjenih, nisam očekivao da če još puno konja da se pojavi. Stotine divljih konja, iznenadjenje baš! U Livnu, odnosno na par kilometara van livna ka Sinju, bili smo gosti konobe Ivina Arka. Za mesto smo saznali u Livnu od prolaznika koji je bio preljubazan, naročito nakon našeg odgovora na njegovo pitanje odakle smo. Ovde smo možda i najbolje jeli na celoj turi. Pršut i kobaje su bile fenomenalne a ni roštilj nije bio loš. Cena skroz korektna. Ovo je bila baš zanatska priča…domaći pršut, kulen, i sinjski sir. Jednostavno a nema dalje! Prijatan mladi konobor kaže rado bi on u Beograd na tulum i cajku ali sezona je duga. Takodje, u jesen i zimu ima svinjokolj, jer treba spremiti za sve ove djakonije koje smo klopali. Ali kada dodje kaže da će se javiti. To bi bilo super. Naredno iznenadjenje je bio savršeni prevoj za vožnju na novom brdskom putu R416, mestimično sa tri trake, prevoj ka Sinju preko Prološke Drage (Vaganj). Prevoj ide preko čarobno puste i graciozne Dinare koja nepravedno deli Sinjsko od Livanjskog Polja, BiH od RH- a ovo je sve jedan, lep kraj u neopravdanom zapećku Jadranske obale i uboge turističe vreve. Široke, puste i duge serpentine na ovom prevoju i duboke hercegovački pejzaži lako namaknu osmeh na lice motoriste i tako sve do spusta do GP Obrovac Sinjski. Zatim ide prvi od nekoliko prelaska zelene Cetine (sa kojom ćemo se opet sresti kasnije kod Omiša) i ubrzo prispeće u Sinj. Kafica u Sinju (kolača na koje nas je Bosna navikla ovde nije bilo) poslužila je da dodjemo sebi, duboko udahnemo Jadranski vazduh i spremimo se za dalje- ka Splitu i vožnji Jadranske magistrale. Sa gradskog parkinga u Sinju smo se izvukli pored spuštene rampe bez plaćanja- ovo mu dodje kao moto privilegija, poput preskakanja kolona na graničim prelazima- ili sam možda ja samo malo bahat. Ova tura iz šumovite centralne Bosne do prelepe kršne Zapadne Hercegovine pod Dinarom će baš ostati u lepom sećanju. Zapanjajući geografski kontrasti kroz koje je voziti istinska privilegija. Treba se ovde vratiti ne samo zbog prirode i konja već i pršute i Livanjskog sira (meni sir #1, ispred Paškog, a drugih iz ex YU na svetskim mapama sira retko i ima), kao i ćevapa u Travnju koje smo promašili zbog kasnog doručka na Vlašiću- što je možda i najveći gaf u realizaciji cele ove moto ture. Što se živeli tiče, danas smo izgleda ušli u primorski rejon Karlovačkog piva. Ne bunimo se. Vožnja od Sinja do mora je bila ekspresna. Split i Riva su bili priča za sebe. Gužve su već tada bile velike, naročito u blizini Rive, što zbog konstantne navale što zbog radova, i bilo se baš teško Splitom probiti do Rive, čak i motorom. Medjutim, doći do nje ipak budi osećaj zadovoljstva ali i ogromnog olakšanja kada se jednom parkira motor i prepusti vrevi ove legendarne štrafte pored Dioklecijanove palate. Nisam ni disk bravu stavio, samo sam otrčao. Istina, ista je načičkana koje čime i nije lako da se sve to zanemari i opusti, malo gledam motor, malo se družim, malo gledam moto stvari koje sam posejao za stolom- opuštaje teško ide. Sa druge strane, omirisati Rivu meni je kao omirisati Savu- nije mnogo lepo ali voliš jer se setiš svega dragog i važnog pa ti milo oko srca, i tako svaki put iznova. Od malih nogu Split i ja smo tesno povezani. Često sam odlazio. Mnoštvo formativnih mladalačkih ludorija su mi se baš u njemu desilo pored moje rano počivše sestre koja je bila hardcore Splićanka, i frajerka i po. Sreća protkana žalom. Život! Videti drage ljude na dragom mestu (foto: Snježa i njena prekrasna kći) je uvek neprocenjivi doživljaj. Iako na blic, na moto turi ovo je turbo punjenje baterija. Uprkos tome otišao sam ne baš najzadoljniji- za Lovrinac sam zakasnio a tamo nije sve kako bih voleo. Brzo ću opet, biće sve ok, kako mora. Nastavak ture po Jadranskoj magistrali, te od Omiša kanjonom reke Cetine, a od Makarske opet magistralom sve do novog mosta na Pelješcu i Stona bilo je savršeno. Strašna ruta, adaptirana Jadranska ruta, nije što je moja! Odnosno, nismo skroz vozili Jadransku magistralu, ima bolja ruta, ili bar nova! Baš sve se pogodilo! Bez gužve, prelepo vreme- ni vruće ni hladno i bez vetra, sa prekrasnim vistama na plaže, marine i ostrvlje, u ovom slučaju i kršno zaledje. Kakav Amalfi, kakvi bakrači- the Jadranska sa kanjonom Cetine rules, ali samo van sezone! Udišem Jadranski vazduh, duboko. Ulazak u Omišu kroz portu i mali tunel u kanjon Cetine, podno Mirabele, i ispod nestvarnog novog mosta za autoput koji lebdi izmedju dve stene iznad Omiša, najavio je savršenu vožnju, gore dole pored reke, kroz divna kamena sela na Biokovu do poteza drevne Berulije odakla ide serpentinski spust na Jadran i magistralu pre mesta Baška Voda. Solo vožnja Cetinom i zaledjem od Omiša skoro do Makarske. Voziš i misliš da si u nekom krajoliku na Siciliji koje nije mnogo turističko. Staneš, vidiš pažljivije, pa udahneš i nastaviš dalje do narednog izgovora za kratki stop- ne skidajući osmeh sa lica. Sjajno! Ovuda je tada kroz nepristupačne predele Dalmacije tumarao i Alberto Fortis, prirodnjak iz Padove kada je 1770ih zapisao Hasanaginicu. Na pauzi na ovoj deonici čuo sam da je u baš ovom delu Imotskog nastala pesma, odnosno u Zagvozdu u Dalmatinskoj Zagori. Digli su joj i spomenik 2017. godine a ja sam prošao pored vrela koje se "beli u gori zelenoj". Fascinantno! U hotel Horizonti u mestu Baška Voda stiglo se na vreme za večeru i brčkanjac u wellnessu, klasika. Cena hotela od 50 EUR sa doručkom za jednokrevetnu sobu je bila super zbog predsezone, tako da eto nas i pedesetak sredovečnih stranaca za koje je ovo džabana. Riva, plaža i marina u mestu su bile divne i praznjikave. Mesto je vrlo lepo uredjeno. Lokali su bili polu puni. Sve je divno izgledalo a miris borova i mora činili su meni dragu morsku banjsku atmosferu. Odličan pit stop i mesto za Jadransko noćenje. Na jesen možda opet dodjemo. Prešao sam se i ostao na večeri u hotelu, švedski sto za 14 EUR, koji je bio baš onako, i ništa više. Kolega bolje prošao na obližnjoj pici gde sam mu se na kafi pridružio. Zato je doručak bio top! Wellness centar je ogroman sa bazenom napolje i unutra, s tim da je spoljni bio prehladan i otuda prazan. Hotel je pun zaposlenih iz moje tazbinske Makedonije. Ispričali smo se, fini momci u pečalbi- znam kako im je. Pre spavanja širom sam otvorio terasna vrata i prozore. Neka… kisik, jod, šta god.. hoću sve i mnogo od ove banje dok smo na obali- do sutra posle podne. Ne mogu da zaspem, vrtim se u krevetu, izlazim na terasu i imam šta da vidim. Prekrasan suton, ostajem da ispratim dan, pa na spavanje i odmor. Sutra očekujemo baš lepu vožnju dalje Jadranom pa onda prelepom Hercegovinom, te spavanje na mom Tjentištu- jedva čekam! Dan #4 Baška Voda - Tjentiše (NP Sutjeska) (Via: Jadranska magistrala, ušće Neretve, Most na Pelješcu, Hercegovačka magistrala od Mostara ka Trebinju, Bilećko polje, kanjon NP Sutjeske) 300 km Novi lep Jadranski dan, divota! I ovo jutro sam baš poranio. U šorcu, tregerki i japankama prošetao do plaže, blejao u izlazak sunca. Nigde žive duše, taman. Medjutim, ni lokalni Konzum nije otvorio, a kamoli neki kafić, a u nekom skorom trenutku meni treba mesto da popijem kafu. Uvidim da je ona picerija od sinoć ipak otvorena, sa nekoliko lakalaca koji su već ispijajući prvu kafu takodje poranili. Nije bilo ni pola sedam. Moj omiljeno deo dan, sve moje! Pridjem ja, kažu- može kafa. Častiše me dve starije gospodje kada su čule odakle sam. Super. Baš smo lepo ćakulali dok nije došao neki stariji tip sa Hajdukovim dresom. Onda više nismo, ućutale su naglo. Završio sam kafu, zahvalio se na istoj i otišao u hotel na doručak koji je bio najbolji na celoj turi, zapravo odmah nakon onog prvog na Uni. Mislim se, nije li Dinamo već godinama na čelu tabele, poput Zvezde kod nas. Hodajući ka hotelu i doručku već sam promenio film i ubacio u narednu brzinu- čeka nas Jug i novi most, ajmo ća! Po planu nastavili smo magistralom na Jug. Sunce baca divne zrake, rano je- ne smetaju vožnji već komanduju pejzažima. Prolazimo pored skretanja za Zaostrog. Opet naviru uspomene. Motor hoće da skrene sa magistrale dole do obale, i vidi šta ima, a ja mu ne dam mada bih i ja svuda stao da vidim šta ima, kao kućni ljubimac kada se izvede u park pa sve oće da mirisne i zapiša. Ali mora se dalje- polako, zevaj ali teraj. Kroz Makarsku spor saobraćaj, radovi na putu, ali niko ne zna koliko se nama zapravo ne žuri dokle god milimo, opušteno uživamo u vožnji Jadranskoj jutra. Sunce, viste, i lagani gas. Još divne vožnja do i preko delte Neretve. Putni lavirint, gledam da ne pogrešim neko skretanje. Volim ovaj kraj da vozim, mirno, lepo i spokojno a prelep pogled gde god se okreneš. Grandiozni novi most na Pelješcu, dug čak 2.5 km, otvoren 2023.g., naredna tačka puta, nije bio ništa manje upečatljiv za vožnju nego kanjon Cetine- čakštaviše! Retko je to uzbudjenje od gledanja, ne da se slikati ovakav most mostova, beli se i šepuri u Dalmatinskom kršu. Nevidjen prizor i vožnja, oba vidikovca, po jedan sa svake strane mosta su bila puna, džaba vam naše slike, morate se sami uveriti i provozati preko Pelješca do Stona! Ako možete da birate zastanite na severni a ne južni vidikovac, lepši je pogled. Samo napunite si gorivo nemojte kao ja da potcenite udaljenosti pa se posle molite da će te ipak stići do benziske pumpe (i jesam, u Stonu, ali vozeći po magistrali svega 50km-h). Ovaj most zaslužuje dužu bleju, kao i obližnji Ston, kao uostalom i mnoge POIs na turing trasama- eto, taman imaš razlog da im se vratiš. Nakon mosta na Pelješcu, odnosno posle Stona, naredne destinacije su nam bili Trebinje pa spavanje na Tjentištu. Nismo nastavili magistralom ka Dubrovniku, već kao kod Omiša odlučili smo se da se vozimo zaleđem. Pravu u krš, vozili smo do GP Čepikuće. Tamo prazno, kao u Patagoniji. Prelaz u BiH za minut. Svi ljubazni. Idaje je bila da se uključimo na Hercegovačku magistralu Mostar-Trebinje. I ovo je bio pun pogodak- naime svaka čast Dubrovniku i the Game of Thrones, ali em on sit nas, em i mi po malo njega. Znači, planirajte detaljno ali adaptirajte plan i rutu kada god osetite da treba, slušajte vaš instikt i oslonite se na svoje iskustvo. Nema greške! Uf, kakav krajolik, jasno je da smo ušli smo u rejon žilavke i rosea tako da nema više pivo za živeli. Ovde slabo piju vodu, nekada i deca u školi ovde pila domaće vino. Moralo je to da se degustira. I, uf, naravno...žilavka je bila odlična, ponelo se i za kući, kasnije više o tome. Prazne ravne i krivudave džade po Hercegovačkom kršu, put 235, bile su pravi praznik i za motor i za oči. Dobrano pre Trebinja na putu M6 počeli su da se nižu vinogradi i podrumi vina. Zatečen ravukao sam osmeh. Plan je bio da na ovoj ruti, pre Trebinja, posetimo manastir Tvrdoš, da tamo probamo i kupimo njihovo poslednjih godina baš izvikano vino. Medjutim, stanica je ipak i na sreću bila Vinarija Andjušić, u selu Dračevo. Slučajno smo je zapazili sa leve strane puta, desetak kilometara pre Trebinja. Primetiš, šacneš, to je to, ručna i obilazak! Nema greške! Ovde smo degustirali i kupili izuzetno dobru Žilavku. Veoma prijatno iskustvo. Odnosno, prvo sam morao da popijem jednu crnu kafu bez šećera da se malo dignem, pa tek onda da probam dve različite žilavke da se spustim. Tako nekako. Reko, da se dodje ovde na par dana, pa lagano od sabajle vinarija jedna po vinarija druga...dobar dan, kako ste, jel može proba? Kakav Balaton, kakvi bakrači, to bi bila top moto vinska ruta. Gde je vino tu je i lepa družba. Nismo propustili priliku da to uradimo u ovom autentičnom i iskrenom ambijentu konobe malog proizvodjača. Naime, na pit stopu je bio i Dalmatinac iz Poljske, gušta čovek krajolik i Žilavku, i tako tera svoj godišnji odmor. Ne može to čovek koji ima nemir u sebi. Ili pak tek tada mora. Svakako, kralj! Nazdravismo za sunce, zemlju i život. Merak da ga prolaznički častiš iako si na njegovom. To su ti momenti koji se čuvaju i nakon ture pravac idu u kutiju za nakit od uspomena. Kasnije prolazeći pored Tvrdoša pre samog Trebinja ukazao se turističko-religiski vašar sa autobusima iz cele Srbije, činilo se kao nimalo vredan svraćanja, te i nismo. Pronto se produžilo pravo pod velike zelene platane ispred Trebinjskog starog grada. Sve se menja samo su ogromni platani tu. Nema greške- u Trebinju smo! Trebinje, njegov centar, čini mi se kao da se baš promenio, iako je predivan Arslanagića most isti i još uvek tu gde je- naravno. Sa jedne strane na bolje jer turizam i ugostiteljstvo očito cvetaju, a sa druge nije to više onaj mali šarmantan gradić na Trebišnjici već biznis do biznisa sa sve jeftinim reklamiranjem "ovde je snimana (prim.aut.: krš!) serija Ranjeni orao". Kafić do kafića, ljudi milion, senzacija onoliko, skoro kao na Splitskoj Rivi. Madrid je u tom smeru toliko kilometara a Sofija tamo i onoliko. Svetski grad Trebinje postalo. Previše je ovo za matorca koji kod Omiša beži sa Jadranske u Dinarske vrleti i koji bi da stane i pomazi divlje konje kod Livna. Teramo dalje, ka milini Bilećke doline i jezera i zelenosti Tjentišta- ta zelena ima samo tu i nigde više na celome svetu ! Lepo je Trebinje, nema šta, ispoštovali smo ga i popili kafu. Ima taj Dinaroidsko-Jadranski šmek, te prepun zelenila mami da se prošetate korzom pre nego sednete da odmorite. Ipak, ručak- tako važan dogadjaj u danu motoriste, smo bezbedno izmestili iz Trebinja za malo kasnije, na poznati restoran Mosko na par kilometara van Trebinja ka Bileći gde se, kažu nam, čak iz Dubrovnika dolazi na teletinu ispod sača. Paradajz nisu spominjali. Eto nas tamo za manje od pola sata. Gas i stigošmo. Odma se vidi, ovo je super krajputaška domaćinska konoba. Puna kao oko. Posluga top. Terasa kao vidikovac na džadu i kršni Hercegovački krajolik. Ko je znao da će odadve paradajz a ne teletina da zasluži foto ulaz u ovaj putopis. Dok mi pijemo odličan lokalni rose- jer isto tako domaća Žilavka ovde košta kao ruka i noga- valjda zbog Dubrovčana, a preko puta žandari radarom vrebaju nestašne motoriste dok stado krava preti da izleti na magistralu. Gledam i neverujem. Šou program. Utom stiže klopa, teletina je bila okej, ali paradajz, kakav paradajz, ljudi moji, kao pravo iz raja da je jutros došao, kao da je avgustovski jabučar, da ti bude jasno zašto se negde zove rajčica, i zašto je botanički zapravo voće a ne povrće. Ma idi. Nikada ovo nisam doživeo u maju mesecu čak ni u tazbinskoj Makedoniji ili našoj Grčkoj. Poštovanje za ovakve ugostitelje i lokalne proizvodjače! Baklavu sam preskočio, lažem- probao griz i bila isto domaćinska, i ooogromna. Dalje ka kanjonu Sutjeske, i našem odredištu tog dana Tjentištu, nastavili smo za Bileću. Više puta sam vozio ovu deonicu i uvek uživao u putu u pejzažu. Medjutim, nekada sjajan put kroz Bilećko polje pored jezera nije više sjajan niti ravan, u tom je pred Gacko i kiša počela da pada i ništa nije valjalo. Jedva sam čekao da stignem na Tjentište. Stali smo na pumpu bahatog tajkuna Neškovića da nevreme prodje i da se popije kafa, medjutim bilo je sve gore. Rešavam da nastavim, u kišnom odelu, radije neko mrak da me uhvati u U Hercegovačkom bespuću. Preostalih 30 km sporo smo prešli, na Tjentištu je bilo još gore, jedva se na ulazu video spomenik 2. Dalmatinskoj brigadi. Srećom pa su tu super gume, i pažljivija vožnja. Ovo ovde izgleda kao pozna jesen, a ne samo što nije leto. Uprkos kiši prispeće te vožnja ispod spomenika je bila radosna. Huči, buči Sutjeskaaaaa…ponovo spavanjac pored Sutjeske nakon 40 godina! Juhuhu, NP Sutjeska, Tjentište! Dobar smeštaj smo našli, rustičan a udoban planinski bungalov sa saunom. Vila Maglić u Dolini Heroja koštala je 70 EUR za noć sa doručkom za dvospratni apartman. Preko puta je glavni spomenik i muzej. Sauna je rešila studen navatan od kiše a pre jutarnjeg nastavka vreme će valjda da se poravi. Informisani optimizam je obavezan deo turinga, čim malo kloneš duhom ode sve gde ne treba. Nismo videli druge goste. Medjutim, ispred susednog bungalova bila je parkirana limuzina sa ZG tablicama. Reko, vidi domišljatog Purgera, došao u švaleraciju- lepo a jeftino, i vreme mu čak radi. Ispostaviće se da ovo nije moglo da bude dalje od istine. U nekom momentu tu oko bungalova upoznajem starijeg gospodina koji mi priča da je skupa sa familijom došao da traži mesto pokopa rodjenog brata koji je poginuo na Tjentištu 1944.g. zajedno sa onoliko golobradih mladića 2. Dalmatinske brigade. Filmsko tužna prića i susret na putu dve misije, tera na razmišljanje. Za znatiželjnije evo i raspleta… da, našao ga je uz saradnju kustoskinje iz muzeja. Čovek našao mir. Bravo za curu, za oboje! Motor sredjen, smeštej useljen i razmešten, vreme za kraj dana. Radujem se sauni, odmoru, i sutrašnjem zujanju po Tjentištu, pod uslovom da nas do onda kiša sve ne potopi. Spavanje pored Sutjeske ništa manje nije bilo uzbudljivo nego pored Une. Kroz obližnji zeleni budžak i poluotvoreni prozor dopirao je huk Sutjeske koja žubori na 50 metara od mog kreveta. Dodatno, nakon parkiranja na Tjentištu već se zilion uspomena probudilo sa desetodnevnog bivka mladih izvidjača sa Čukarice od pre 40 godina. To je bila jedna od akcija sa izvidjačkim odredom iz Sremčice "Tika" sa kojim sam onoliko 1980ih proputovao ex YU, naročito BiH, od Kozare do Bileće, od Bihaća do Višegrada. U Banjaluci sam tada nekako bio najnasmejaniji, poznat ex-YU grad kao sa najvećim procentom devojaka. Izvidjačka orjentaciona takmičenja su mi bila specijalnost, a druženje u prirodi pasija. Sećam se drugara, devojaka i pesme ali i vlažnog šatora i budjavih patika koje se nisu dale osušiti. Šta ti je život, nekada stane u jednu produženu misao. Dan #5 Tjentiše - Beograd (Via: Kanjon Sutjeske, Ustikolina, Goražde, Višegrad, Zlatibor i Čačak) 370 km Toliko, poslednji je dan, nema više spavanja po lepim i uzbudljivim mestima. Noćas spavam u svom krevetu. Mogli smo još, uvek može. Tandem se rastaje na Tjentištu zbog žurbe na iznenadni sastanak u Beogradu. Opet ide rano ustajanje i brzinsko sredjivanje i priprema gledajući kišu i šta smera- oće kaki, neće kaki. Nakon dobrog doručka (a svaki je dobar ako ima jaja i taze leb) u obližnem restoranu Tentorium, centralu i recepciju za bungalove, po pomalo šibicarskom sistemu "ako dobiješ kafu onda da platiš djus i jogurt", posetio se i muzej koji ponovo radi, jupi! Tokom doručka desila se iznenadna navala 50ak američkih turista koji pojma nisu imali gde su već su za fruštuk cepali jeftine jabuke koje im je preangažovani lokalni vodič delio iz kese iz supermarketa. Radost je brzo utihnula uvidjanjem tužnog, preostalog nepokradenog sadržaja Muzeja bitke na Tjentištu, sa sve divnom mladom kustoskinjom koja de fakto mesecima volontira. I da, ispravila me je, nije cura, udata je i muž je izdržava a ne roditelji kako sam ja saosećajno sugerisao. Ova kao i ona muzejska ustanova u Drvaru očito nisu prioritet kulturno-turističkim javnim politikama u BiH, odnosno RS. Da li će opstati zavisi od države, nas, a izgleda i od po nekog muža. Šta reći, poznato, odnosno već vidjeno u nas- priča sama za sebe. Elem, spremišmo se za pokret, poslednji dan, nedelja 26. maj, vozilo se od Tjentišta do Beograda. Ili ti... ća doma, tol'ko, the ende, dosta je bilo- idi malo da radiš! Izlazna 30 km vožnja iz NP Sutjeska bila je suva iako oblačna, dobro je, opet na videlo izašla lepota vožnje prirodom i praznim regionalnim putem. Opet skoro bez goriva, opet crni Nešković u Foči. Dobro je. Nastavili za obližnju Ustikolinu. Naime, u pripremi ove moto ture i potrazi za starom arhitekturom za videti u Zapadnoj Bosni nadjem da je sve najinteresantnije na ovu temu smešteno u Sarajevu, u koje ovom prilikom ne idemo- što sam bio bio sam. Medjutim, najstarija džamija u BiH zapravo je kažu kod Foče, i to na našoj ruti poslednjeg dana, pored džade Viešegrad - Foča koju sam vozio onoliko puta, a ovo nisam pojma imao. Radi se o Turhan Emin-begovoj džamiji iz XV veka u Ustikolini kod Goražda. Zatrpana kućama i većinski obnovljena, bez znanja namernika ova bogomolja ne odaje svoju istoriju i šta sve zna. Unutra se nažalost ovoga puta nije moglo, nigde žive duše nije bilo. Paralelno, pogodjen skorašnjim politikanstvom unutar UNa i ovom novom zapravo ispraznom rezolucijom koja uvodi opasan presedan, i pojačava nikada napušteno beskonačno za još nekoliko novih dekada upiranje prstiju jedne u druge, imao sam potrebu nekako da se oduprem zglajzavanju u popularan hejt. Reko, ajde zilion puta si se vraćao kući preko Višegrada, Tare i tako dalje, ajde sada neki drugi put, zašto ne preko Srebrenice- upitah se, odnosno Potočara. A i ćevapa mora tamo da ima dobrih kada smo već propustili Travničke. Takodje, taman avanturistički Drinu predjem skelom, da- skelom!, u Bajinu Baštu. Mislim levo, mislim desno, a zapravo nemam pojma. Krećem dalje kada ono kiša opet počela, stajem u praznjikavo Goražde na kafu da odlučim šta ću. Najzad…analog kahva u fildžanu- merak, ništa aparat za kapućino, lokal Bosanka - Goražde! Medjutim, ne dadoše i ratluk. Odmorio pola sata proveravajući vremensku prognozu na netu. Vidim da imaju i divnu terasu iznad Drine, e to drugi put po levom vremenu gustiramo. Kiša nije stala. Ništa od Srebrenice, drugi put, može se skelom i iz Bajine Bašte za Bosnu- tešim se i kuražim, mnogo važan mehanizam na moto turi, često treba, poput otvorenog uma i pozitive. Nastavljam mojom omiljenom moto trasom, bolje rečeno moto transom, putem M5 od raskrsnice u Ustiprači ka Užicu. Ma prelepa moto džada je to kroz kanjon Drine, tunel za tunelom, a kod Medjedje lepim mostom preko Drine, a dole zelena masa planinske vode vijuga zajedno sa tobom. Obožavam ovu deonicu podno Radiča, nekadašnje glavne magistrale Beograd- Dubrovnik. Ovo je i trasa prve uskotračne železnice u Srbiji, iz Sarajeva za Užice. Odatle nam Šarganska osmica i sve ostalo, hvala Žuto-crnima. Da je pravde ova trasa bi trebala da bude na svetskoj mapi top mikro moto ruta. A i možda i bolje što nije- više za nas. Ova i Djerdapska ruta su mi urezane u drumski DNK još od malih nogu, odnosno kasnih 1970ih kada su tata i mama tuda turirali žutom Škodom 110 a ja blejao kroz prozor i upijao krajolike misleći da je ceo svet isto toliko lep. Oodavno već znam da nije tako. Balkan je vrhunska mezo moto destinacija, i treba je proći pre nego posegnemo za dalje. U Višegradu rešim da ovoga puta preskočim kulise Andrić Grada i tufahiju pored mosta na prelepoj bašti hotela Višegrad sa pogledom na veličanstveni kameni most Mehmed-paše Sokolovića. Kiša i potreba da bar jednom jedem ćevape dok sam u BiH nateraju me da potražim drugo Višegradsko mesto za ovu degustaciju. Kombinacija Google, Tripadvisora i ulične ankete poslala me je u restoran Anika direktno preko Drine od Andrić Grada. Lepa bašta puna gostiju sa pogledom na zelenu Drinu na kojoj plovila skoro koliko u Veneciji gondola, pokrivena terasa i ja na njoj a motor kisne a ja se sušim čekajući desetku, tufahiju i Nektar pivce. Tufahija bila najbolja na celoj turi a ćevapi ostadoše nepojedeni prvi put u životu- da ne kudim mnogo, ne valja se. Mislim se, e baš mi se nije dalo, Bosnu mamlaz prošao a dobre ćevape nije jeo, loš omen. A sad kišno odelo pa za Zlatibor. Manje nego sit nastavljam ka granici i mislim se e sada će onda da padne čuveni svadbarski kupus na Zlatiboru- ne znam odakle je ova želja došla u maju mesecu- kada mu sezona više nije. Ima da ga iskopam! Dolazim do putnog graničnog prelaza Kotroman a ono potop svih potopa! Zilion vozila u redu, zahebali i čuvene redove kod Madjara. Sve u cugu ih preteknem i niko se nije bunio, da ne veruješ, praksa rezervisana za razvijene moto destinacije tipa Italije i Rumunije. Kod nas svako malo pa galame i psuju. BiH carinik pogleda pasoš, kaže ne treba druga dokumenta, i šeretski dobacuje, kiša a? Reko, jok, sve potaman. On odgovori, samo pravi motoristi cepaju i po kiši, prasnusmo u smeh obojica- kakav kralj! Ni na ulazu u Mokru Goru oni prirodnjaci, šatro čuvari prirode koji naplaćuju ulaz na magistralnom putu nisu bili manje ljubazni. Modernizovali se haračlije pa novu elektro rampu daljinski podigli kada su me videli u daljini- ili im se nije kisnulo, ne znam. Nakon Mokre Gore i skretanja za Taru, kod Kremne i naše baka Jule (o njoj neki drugi put, ali ova baka iz Kremne je carica najveća), kiša je najzad stala a loš put me iznervirao, produžih pravo ka Zlatuboru, mada mi je Tara mnogo milija. Ovaj inače važan, nekada lep i ravan put sada je za žal u totalnom rasulu- amortizeri, opruge i drugo vešanje cviči i zapomaže a ja sve gledam da se nešto ne otkači sa bajka. Sramota za čuvene Užučke putare, u kraju koji je pre Beograda imao i kamene i metalne džade. Najzad, značajno skidam kišno odelo na prepunom parkingu kafane Pastir na Mačkatu blizu Zlatibora gde sam nebrojeno puta jeo čuveni svadbarski kiseli kupus a la Guča, i to prilikom tadašnjih čestih poslovnih poseta ovom turističkom kraju. Mamin Lički je bolji, ali ko će dočekati novembar. Elem, užurbani konobar kaže da nema! Samo pečenje i roštilj, reko jok! Popio tursku kafu, druga mi nije išla nakon one divne kahve u Goraždu. Evo ga najzad i ratluk, bar nešto . Sada već dobrano gladam u oblake i manično googlam, ne bi li utekao kiši koja me prati od Sutjeske, i vidim da kupusa ima u restoranu Petrović u Čačku, na putu iz Čačka za Guču. Eee, mislim se... tradicija je to, a super ocene...reko... taman, usput je. Preko Užica brzinom munje stižem Ovčarsko-kablarskom klisurom do Čačka, optirajući da dok letim ne gledam u prekrasnu Zapadnu Moravu kako se ne bi gladan slupao u istu. Džada fenomenalna ali velika gužva- čeka se otvaranje autoputa deonice Čačak-Požega. Mislim se, ja upravo sa trase Titovog AVNOJa pravac u Čačak, jedinom gradu u SFRJ u kom Tito nikad nije bio. Not harmonično- loša moto karma, ali kupus je kupus. Ispostavi se da je restoran Petrović zapravo iznad grada sa prelepom panoramom na Čačak, da je sjajna usluga, a kupus sa suvim mesom i dodatkom Zlatarskog sira skroz po PS-u, već kada više nema JUS-a! I domaće šnenokle sa bademima su bile super- nateraše me, šta ću, i ne mnogo slatke- baš kako volim, skupa sa čašom Rubinovog rosea staviše lepu, debelu tačku na ovu moto turu, ma pomalo i znak uzvike. Pomislim, nekada čovek putuje da bi se vratio. Kako se slični poduhvati često brendiraju, odnosno posvećuju, ja sam ovu čašu rosea podigao u čast rodjendanca jubilarca naše Skopske dive Ivane D.S. Živela, idemo... do 101 i nazad! Nekako se karakter ture potrefio za ovu posvetu, snažna i gorda, a mila i lepa. Lagani kruz novim, ovom prilikom baš punim autoputem od Čačka do Novog Beograda bio je već povratak u realnost pred sutrašnji radni dan. Inače, najzad su dodali pumpe na oba pravca Miloša the Grat, prošli put morao sam da silazim u Ljig po gorivo. Ipak se okreće. Volim i ja vas. Suma sumarum, odvozali smo prelepih 1700 km u pet dana, lagano- sa osmehom na licu. Kiše jeste malo bilo na putu iz Drvara ka Jajcu, i malo više ka i od Tjentišta, ali što bi BiH carinik rekao "samo pravi motoristi voze i po kiši" Motor i oprema su se super pokazali. Bosna i bosanci još bolje. I stvarno- "Da Bosne nema, trebalo bi je izmisliti" ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Evo i prologa, bisa, adenduma malog, na zahtev publike koju sam umislio- a malo mi za sriću treba. Isti je na temu kafenisanja i gošćenja tokom moto tura. Važna dimenzija istih, važnije od koji motor voziš, koju trasu voziš ili kakve su vremenske prilike, a isto toliko važna kao sa koliko novih ljudi i priča se obogatiš- tako nekako. Jedan je Balkan, i nizašta ga ne bih menjao. Svuda mi je lepo kada daleko otputujem a najlepše mi je baš ovde. U šest dana posetili smo dvadeset i pet restauracija i ugostitelja. Svuda je bilo super, od Novogradiškog dukata i R3 kafića u Novi Gradu do Čačanskog Petrovića na brdu. Od fantazija hotela u Kostelskom Buku do Pastira na Mačkatu, od Ripačkog slapa do Anike u Višegradu, od Vlajka u Čadjavici do Bosanke u Goraždu, od Hotela Central u Vlašićkom Babonovcu do Tenotriuma i Vile Maglić na Tjentištu, od Ivine Arke u Livnu do Mosko izvan Trebinja , od kafića u Sinju do Hercegovačke Priče u Trebinju, od Bobisa na Splitskoj Rivi do picerije Dalmatino i hotela Horizonti u Baška Voda, ma svuda smo radosno prispeli i osećali se dobrodošli. Šta smo jeli i pili vidi se na po nekoj fotografiji, smoreni neka preskoče, ali ono važnije jeste da su svuda bili ljubazni i spremni za mali razgovor toliko važan svakom motoristi na turingu. Ne mogu se oteti utisku da za ovo nije zaslužan samo Booking, Google review, i Tripadvisor, već da se standard usluživanja svakako razvojem turizma i preduzetnišvom podigao u celom našem regionu u odnosu na pre par decenija. Nema više masnih namrgodjenih konobara sa brkovima...ljudi se bore za biznis i gosta. Generalni utisak glede usluge je čini se mnogo bolji nego na nekim zapadnim destinacijama gde klinci rade za tamošnji minimalac. Trudbeničko im hvala svima, ovim našima. Viva ugostitelji, viva moto turing i turizam! Živi i sretni bili! @Copyright, Mladen Momčilović, 2024

@lordMilosHvala najlepše, Miloše. Prelepo odabrane reči. Biće svega- zdravlje. Bezbedno, i samo gas!

@živke Drago mi je da misliš da će biti koristan. Potrudili smo se da naznačimo sve rute, brojeve puteva, mape, linkove ka ključnim lokalitetima, imena i cene svih hotela sa recenzijama, te cene drumarina, ulaznica, hrane i pića. Takodje smo se potrudili da sve fotkamo i povežemo sliku i tekst. Ima i vedeo klipova ali nisam hteo da opterećujem već prepun putopis. Uživaj u ostatku kada stigneš da nastaviš sa čitanjem, ima i smešnih a i tužnih delova te dosta likova sa rute. Lep pozdrav i hvala za utiske.

@max80Hvala veliko! Bravo za iščitavanje- ima dosta, drago mi je da ti je trud nagradjen dobrim utiscima, a moj tvojim utiscima. Super si sumirao doživljaj naše ture, baš tako- vremeplov na Istoku. Što se cena tiče, i nas je iznenadilo, skuplje je nego prošle godine, a kamoli u odnosu na ranije. Nekako smo uspeli da se uteramo u ok totalni budžet bez da išta fali. Mora da se pazi i dobro i sve isplanira i organizuje. Ono što je nainteresantnije jeste da nema mnogo razlike izmedj sela i grada, Mediterana i Dijabakira. Ipak, cene su niže nego kod nas, i generalno višestruko niže nego na Zapadu. Čaj i kifla su, medjutim, bili smešno jeftini, kao i ajran. E sad, odeš daleko pa oćeš i ovo i ono, a ne samo osnovno. Takodje, mi matoriji poslovično pamtimo stare cene pa kada negde odemo te cene uporedjujemo sa našim starim cenama, a kada izadjemo u naš grad šlogiramo se pošto je kafa ili pivo. Kod mene na Novom Beogradu nema kafe ispod 200 dinži a na Alpima u Italiji pre par nedelja kafa koštala na nekim mestima 1.5 EUR. Ludilo. Elem, hvala puno na lepim željama, uzvraćam. Pozz!

@Mali ZmajGde je miris tu je i ukus, nego nisi ti kolega bio gladan Šalim se, ali stvarno ma ko će u ovo ludo vreme posla, tiktoka, vajbera i instagrama da čita eseje. Neka fotka na preskok i idemo dalje Elem, ja morao sve to da izbacim iz sebe i napravim mesto u mom polupanom HDD za druge moto epizode, tako da, neka ga, neka visi, možda neko naleti na njega baš pred put za Gaziantep ili Dijabakir

@z ivan Hvala, hvala! Na tamo sam ja menjao zadnju Dunlop Mutant koja je prešla 13K km i mogla je još malo, ali ne celu turu. Prednja je mogla još 15ak K km. A na ovamo je Puci menjao zadnju Metzeler Tourance nakon 15ak K km ili nešto više, plus sam ja uzeo i poneo za BG prednji Mutant da zamenim ovde kada dodje vreme. Pre par nedelja sa Alpa sam doneo i zadnji Mutant, pa da na proleće zamenim obe ovde u BG. Sve navedene gume su 90-10. Inače u Turskoj asfalt je mestimično takav da nešto malo više troši gume ali ništa značajno. Bilo je i dosta ravnog puta pa se jeste ali malo ukockastila. Moj problem je što sam težak i uvek natovaren pa iz zadnje gume dobijem nešto manje km nego ostali. To ti je to. Inače u GR cena bila 30 posto manja nego u BG a u SLO skoro 40. Na kraju, dosta vozim i relativno često menjam gume, to mi je važno. Momci u Solunu su super, prodjem bar 2 puta godišnje. Uvek mi čekiraju motor i ako nešto treba znaju šta, gde i kako. Znači mi taj pit stop u Solunu- hab mi je za ceo taj Mediteranski region, te održavam saradnju i druženje. Lep pozdrav!

Razumem sve predloge za veće fotke. Medjutim, u ovom slučaju sa puno fotki ne može veće, dosta sam se sa ovim igrao, a da staju 2 ili 3 u istom redu. Takav je format BJB alata. Jedino rešenje jeste da se stavlja po jedna u redu. Ovo ne želim zato što onda gubim format teksta poput novinskog. Ako stavim po jednu fotku u red onda post izgleda kao foto album a ne tekst putopisa. Izbor je: da na mobu bude preglednije i da se lepo vide fotke ili da na kompu izgleda kao pravi putopis koji se čita i gde ima i fotki. Težak kompromis- hvala na razumevanju. Najbolje je detaljnije čitati i gledati ovakav format ne na mobu već na kompu, poput novina, ko može i ko ima volje. Toliko o tome, svakako hvala na konstruktivnim komentarima tehničke prirode.

Hvala drage kolege na čitanju i komentarima. Najkorisniji mi je bio onaj u vezi integracije fotki u tekst. Primenio sam ovo na novi putopis. Po meni svaka tura treba i može da ima 3 zadovoljstva. Onda kada se planira, kada se vozi, i kada se sumiraju utisci i o tome razgovara i nadalje sve pamti po doživljenom. Puno smo tura skoro vozili a malo putopisa izbacili jer oni dobri traže vreme. Medjutim, evo ga još jedan, vrlo opširan sa jedne daleke ture ovoga leta, možda vam bude interesantan i koristan. Stižu i drugi zaostali putopisi, sa višednevnih tura po Bugarskoj, Rumuniji, i Bosni. Veliki pozdrav svima… bezbedno, i samo gas!

Moto putopis: Jugoistočna Turska- Gornja Mesopotamija (6700 km, 14 dana, 1560 EUR) Polazak: Beograd 10. juli. Povratak: 24. juli 2024.g Veći gradovi i mesta na ruti: Skoplje, Solun, Kavala, Čanakale, Burhanije, Bergama, Alasehir, Jesilova, Burdur, Side (Managvat), Sarioglan, Karaman, Adana, Gaziantep, Halveti, Sanliurfa, Haran, Dara, Madrin, Dijabakir, Kahranmaraš, Konja, Aleksandropulos, Solun, Skoplje. Najvažniji POI- lokaliteti na ruti: Troja, Pergamon, Efes, Pamukkale, planinski lanac Taurus, Aspendos, Issos, Gobeklitepe, Haran, Dara, i ciljna destinacija cele ove moto ture: mauzolej i svetilište kralja Antioha na vrhu planine Nemrut koja je udaljena od Beograda 3600 km. Turska je java sna svakog motoriste koji voli moto turing. Ogromna zemlja sa raznolikom etnografijom i geografijom. Zemlja sa divnim i različitim narodima i prava arheološka riznica. Turska ima odlične puteve i umrežene savremene muzeje. Turska klopa je ukusna, a često i egzotična. Gorivo nije skupo. Panduri su razumni i često blagi sem ako ne nagazite na kameru. Smeštaja ima u izobilju, a najbolji hoteli su višestruko jeftiniji nego kod nas. Na kraju, zemlja je vrlo bezbedna. Otuda naše ovoliko interesovanje za moto turing po Turskoj. Prošle godine smo Dule, Puci i ja vozili turu do Kavkaza, odnosno do planine Ararat. Ruta je išla na Sofiju, Istanbul i Samsun na Crnom Moru, pa po obali preko Trabzona i Rize do Batumija i Gruzije, pa preko Tbilisija do Jerevena i Ararata. Vratili smo se preko centralne Turske prateći Anadolijske visove, preko Ćildir jezera, Karsa, Erzuruma, Erzinkana i Sivaša, te preko Kapadokije, Slanog jezera, Eksišehira, Burse i Čanakale. Fantastična tura koja takodje zaslužuje putopis. Još onda smo bili rešeni da želimo i ostatak Turske da vozimo i vidimo. Naredno je osnova prošlogodišnje rute. Prošlogodišnja ruta do Ararata- Jermenija, Kavkaz: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Ove godine hteli smo da se fokusiramo na dolinu izmedju reka Eufrata i Tigra, na njenom gornjem delu koji se nalazi u današnjoj Turskoj. Naravno, i na neke od usputnih zanimljivosti kojih ima mnogo. Ideja je bila da udjemo i u Siriju, ali trenutne okolnosti koje smo pomno pratili to nisu dozvolile. Ambiciozno smo planirali i dosta toga i uspeli da izvedemo. Ovogodišnja ruta do Nemruta- Gornja Mesopotamija: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Ovu su namenski bedževi naše dve ture. Iste velikodušno za nas dizajnira grafičko-dizajnerski guru iz Skoplja Žarko Stojanović: Nesvesni sa koliko mnogo i lepih utisaka ćemo se vratiti sa nove velike ture, na umu smo imali da želimo da se tokom nje fokusiramo na odredjenje orjentalne gradove i arheološke POI u Turskoj. I to naročito na potezu drevne Gornje Mesopotamije, smeštenu izmedju reka Eufrat i Tigar. Od prvih smo na umu prevashodno imali Gaziantep, Sanliurfu, Mardin i Dijabakir, a od drugih Troju, Pergamon, Efes, Pamukkale, Aspendos, Issos, i naročito izvrsni drevni famozni četverac u JI Turskoj, i to Gobeklitepe, Haran, Dara i Nemrut (vidi narednu mapu). Medjutim, otvorenog uma i velikog entuzijazma doživeli smo mnogo, mnogo više. Narednih pedesetak strana ovoga putopisa sledi opširna priča o tome koju, kao što inače biva, neće svako iščitati, već samo uporniji sladokusci. Nakon ove objave trebaće vremena da se uoči prava valorizacija uloženog truda u ovaj putopis. Ovo će biti odredjeno ne samo brojem lajkova i komentara, već naročito time da li će neko od kolega i koleginica sa BJB foruma biti inspirisan ovim putopisom da se u nekoj budućnosti odvaži na pripremu i realizaciju slične moto avanture, nakon koje će podeliti sa nama svoj putopis. To bio bila najveća nagrada za ovaj trud. Inspiracija i motivacija, pa priprema i pakovanje, i gas! Mapa ključnih arheoloških POI na ruti: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Ovoliko dugačak putopis, uredjen kako mora po formatu BJB alata, sa puno u tekstu integrisanih fotki, najbolje je čitati na kompu a ne na mobilnom- ko za ovo ima mogućnosti i volje. Vežite se, polećemo, idemo dan po dan! Dan 1 od 14- Sreda, od Beograda do Skoplja 440 km. Preostaje 3160 km do ciljne destinacije. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Nakon višemesečnog planiranja i koordinacije u sredu 10. jula 2024. g. krećem od kuće na Novom Beogradu na ovu moto pustolovinu. Ciljna destinacija je planina Nemrut udaljena 2600 km od Beograda. Plan je da se u Skoplju sretnem i nastavim put sa tandemom, dragim prijateljom i moto i arheološkim entuzijastom Dejanom Topčievskim. Za prijatelje Puci, odmila. Skupa smo odradili prošlogodišnju turu na Kavkaz kao i jednu pre do Sicilije - i ova duguje putopis. Obe su odlično prošle, u dobroj saradnji i zadovoljstvu. Čovek je doktor za probleme i bensedin za nervozu, moj moto-turing inspirator. Krećem donekle zabrinut, jer nisam siguran da mi je motor potpuno u redu. Naime, tokom ovogidišnje junske odlične moto ture po Bugarskoj (putopis u pripremi), moja Honda je popila loše gorivo na Crnomorskoj Lukoil BS. Jedva sam se vratio do Beograda. Brojne provere su bile kontradiktorne, na izmaku vremena bio sam primoran da krenem na ovu turu u stanju delimične neizvesnosti. Naravno, imao sam i plan B. Vreme je pokazalo da je sve u redu - jedna neželjena avantura manje. PAŽNJA! Vrlo važno, svi dokumenti su spremni, provereni, i na mestu. Pasoš važi još dugo, važeća kartica Uniqa putnog i zdravstvenog osiguranja je tu, kao i detalji moje Atlas moto pomoći na putu. Moto saobraćajna, osiguranje, Zeleni karton, i vozačka - sve je tu na gomili, a i kopirano. U A1 mob paketu imam 10ak giga rominga, tu je i euro kreditna kartica i još jedna rezervna, kao i nešto keša od čega je stotinjak u sitnim USD i EUR apoenima. Šteknut i odredjeni keš za "ne daj Bože", motor, ovo-ono. Rezervni ključevi motora su na bezbednom mestu na motoru, lako dokučivi skupa sa papirnim kopijama svih dokumenata, a tu je i rezervni telefon sa digi kopijama dokumenata, te lakom potencijalnom tranzicijom e-sim kartice. Tu je i Turska HGV kartica sa nešto love na njoj za Turske autoputeve. Za sobom ostavio sve ove detalje i detalje rute i agende. U prozoru tank torbe umetnut jasan papir sa odštampanom agendom, ličnim detaljima i kontakt ya hitne slučajeve. Tandem ima jedan drugog na Google mapama, kao i neko od najbližih. Sve u svemu, sve je na mestu od papira i informacija, sad može opuštanje i uživanje. Bez svega ovoga nema bezbedne i opuštene ture u inostranstvu. Dodatna briga i posao na ovu temu ide sa destinacijama poput Kavkaza, Irana, Afrike, itd., no, to je druga priča. Spakovan, ali opterećen poslednjim sitnim pripremama i imajući na umu da danas vozim samo do Skoplja, krećem iz Beograda tek oko 11:00h. Putovanje na Jug rutom E-75/A1 prolazi u redu, sa manjim krizama pospanosti. Skoplje mi je tazbina, bio zilion puta, a auto i motor sami voze do tamo. Medjutim, energetski nekako mi taj pravac do Skoplja često ne leži. Ili mi se spava ili sam gladan, pa ručam, iako sam tek odmakao, i slično. Elem, do Niša bila gužvica, produžavam do Leskovca gde u gradu na Shell BS sipam gorivo. Nastavljam autoputom ka Skoplju, gužva kao da se smanjila. Prolećem pored Vranja i Bujanovca, sada sam se već uigrao skroz- mogu da vozim dokle god treba, gas! Na GP Preševo red oko 500 metara, prešao objedinjenu kontrolu za 3 minuta - klasika: pasoš i zeleni karton i eventualno moto saobraćajna, retko i vozačka dozvola. Ovoga puta bez trkeljisanja. Važno, za MKD obavezan je Zeleni karton i nije jeftin ako se uzima kod njih na grani. Odmah nakon Kumanova ide putarina, jedna od 4 kroz Makedoniju, svaka je oko 1 evro. Potez od GP do Skoplja sam preleteo. Treba paziti pre skretanja na A2 za Skopje, kod rafinerije ume da ima pandura a tu je „džep“ sa ograničenjem sa 130 na 100km-h. Oko 1800h, po velikoj vrućini i posle brojnih pauzi i ledenih voda, dobacio sam do Skoplja, iščekujući prave izazove tek dalje na istoku. Sastajemo se u lokalnom kafiću, Pucijevoj "kancelaraiji". Tandem pije ladno pivce i gleda fudbalsku tekmu na Evro šampionatu, navijamo za Špance, i pravi završne logističke konsultacije. Šta poneti a šta ne tema se brzo prebacila na uzajamno oduševljenje gde sve idemo i koliko će dobro da nam bude, sve to uz vruć kikiriki iz obližnje leblebidžarnice. Imamo još pripremnih tema. Na putu do Turske treba da svratimo i do Soluna, tamo nam je pit stop- zamena guma itd., kao i na bar jedno morsko kupanje na Trakijsko-Egejskog obali pre GRČ-TUR granice. Radujemo se svemu što nas iščekuje. Kreće i benigno zezanje, iako ja vozim bicikl a on motorčinu, zezanje ide na temu moja Honda NC 750 vs. njegov BMW 1200 GS, koje nam tokom cele ture održava nasmejani duh i tokom fizički zahtevnih momenata. Inače, na svakoj turi držimo se dva važna pravila: nema politike i nema rasprave o stilovima vožnje- mirna Bačka! Razilazimo se naoštreni na dobar sutrašnji zajednički start. Dan 2 od 14- Četvrtak, od Skoplja do Troje 760 km. Preostaje 2400 km do ciljne destinacije. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Jutarnji susret, pljuga, fotka, pa gas! Već na prvoj pumpi nakon izlaza iz grada moramo da zastanemo jer BMW pokazuje na tabli neki problem. Nalazimo hlad i Puci brzo zaključuje da se radi samo o sijalici, koju ćemo da rešimo u Solunu tokom pit stopa. Nastavljamo. Već je baš toplo. Motamo nakon poslednje Skopske naplatne rampe za Veles i Grčku. Praznjikava džada, poneka SRB tablica hita ka Egeju- vozimo krivudavi kolovoz odvojenog autoputa. Drumarina po drumarina, po oko 1 EUR, ali smor svako malo skidati rukavice- 4 puta. Svuda ide kartica ili metalni EUR. Trasa kroz MKD kao izmišljena za moto vožnju. Pazimo na pandure. Prelepi Vardarski krajolici redjaju se jedan za drugim. Točimo gorivo pre izlaska iz MKD na BS Shell, dosta je jeftinije nego u GRČ. Ovde 1.3 a tamo oko 1.8 EUR. Na GP Bogorodica haos totalni. Trebalo nam je par minuta da nadjemo prolaz sa strane ka preskakanju kolone. Ubrzo prelazimo obe kontrole bez trkeljisanja. Htedoh jedan Grčki frape, no odjurismo sa grane. Nastavljamo na E-75/1 i ubrzo plaćamo drumarinu od par EUR i pun gas džadom za Solun gde je sada saobraćaj nešto razredjeniji. Ništa obilaznica, silazimo sa E-75 na 2 i direkt na centar pa semafor po semafor da ošacujemo grad. Medjutim, BMW počine da se greje te zastaje na hladjenje. Puci me sustiže kod samog pit stopa kada sam mu javio gde se tačno nalazi, taman se do tada bembara ohladila. Menjamo gumu i dogovaramo zamenu i drugih na povratku. Odlična radnja, tip po imenu Dimitris super skroz, ful usluga, i super cene za gume, manje i do 30% od Beogradskih. Može i mejlom unapred da se dogovori usluga i cena. Idu kartice. Tyrepro Shop Malo okasneli, nastavljamo ka Kavali na put broj 2. Izvlačimo se iz Soluna na obilaznicu i hvatamo pravac za Tursku- cepamo Grčki deo Trakije E-90. Super vožnja, dobar autoput, nema gužve, ali opet smaranje svakih nekoliko desetina kilometara stajanje da se plati sića drumarina, za motor po par EUR. Za manje od 2 sata stižemo do Kavale, gde Rodopi uranjaju u Egej. Sa autoputa se spuštamo strminom u grad i lagano vozimo uz gradsku obalu tražeći mesto gde može da se okupa i nešto pojede. Ubrzo baš takvo mesto pronalazimo, idealno restoranče sa terasom ka moru, zove se Jalos, plaža peščana sa suncobranima i ležaljkama- besplatni uz frape od par EUR, a pored restorana travnjak i parkić. Ful paket. Već je oko podneva i baš vruće - taman kupanjac. Mala digresija po pitanju situacija kada nešto tokom ture na stranom terenu tražimo, bilo klopu, gorivo, predah… naravno da se unapred spreme sve informacije i smernice. Medjutim, ponekad nešto treba da locirate tokom vožnje i ne znate da li je to levo ili desno. Ovaj tandem je toliko uigran da udruženim iskustvom i intuicijom nepogrešivo bira na svakoj raskrsnici onaj pravi putić… tako često dobro nabadamo od klope do top mesta za predah. Toliko se redovno ovo uspešno dešava da se iznova smejemo na ovu temu. Naravno da ćemo jednom da se sitno olupamo, ali sve je to deo moto avanture i zabave. Elem, parkiramo se donekle kabadahijski tik pored restorana i stepenica ka moru, ovo je praćeno raspasavanjem i presvlačenjem u kupaći… ma, ceo proces. Ubrzo smo obojica u moru, voda predivna, brčkanjac! Iščekujući novu, sapiramo dosadašnju kilometrežu Egejskom slanom vodom. Izlazimo iz mora i selimo se na terasu restorana, kao da nešto malo mljacnemo, nećemo mnogo. Medjutim, malo po malo, ide celi Egejski vozić za 50ak EUR, od meze do ribe i salata, pa bostan te zaliveno belom Recinom. Kažu da se na moto turingu potroši oko hiljadu dodatnih kalorija na dan, treba to nadomestiti. Pa da. Uf, mora malo da se legne nakon ovoga, taman na obližnji travnjak u hladovinu pod smokvu, na par metara od motora zakićenim raznoraznom opremom koju smo skinuli sa sebe. Šou program za prolaznike. Vreme se razvlači, bez da želimo da to i primetimo jer nam je mnogo gotivno. Trava zelena, a mi se pitamo kako to na ovolikim vrućinama. Pritom osećamo da nas dok ležimo neko prska hladnom vodom. Kad ono tajmer prskalice za zalivanje trave koje su bile neprimetne rešio da nas istušira. Mi, ne da nismo pobegli, nego smo kao mentoli počeli da se cerimo narednih nekoliko minuta. Umrli smo od smeha, ludilo. Već je skoro 1630h, skroz smo probili planiranu satnicu, osvešćujemo se da je sada već baš vreme za pokret ako ćemo da stignemo da se vozimo trajektom sa Galipolja na Čanakale i tamo na rivi mezimo jeftine školjke, a ne da idemo direkt na novi most. Oblačimo se i pravac uzbrdo nazad na autoput E-90 pa na istok. Pre izlaska iz grada jurim da pazarim boks Marlboro cigarilosa, kojih ima samo u Grčkoj. Em ih volim, kao i natur su, em će biti dobri za čašćavanje po Turskoj. Dolinom izmedju Rodopa i Marice piči žega čak i u večernjim satima. Odužila se vožnja do granice. Pristižemo na granu, a tamo neveliki red. Medjutim, grana kao da ne radi, 1900h je, verovatno smena. Dok smo čekali proćaskasmo sa Italijanskim mladim moto parom. Pomalo nervozni što vreme leti, ide nam se u večernji Čanakale koji je super živ, lep, a nije skup. Oko 1945h najzad prelazimo Grčku granicu bez ikakve kontrole sem pasoša. Vozimo polako naredni kilometar, militarizovanu zonu preko reke Marice. Kao i ranijih prelazaka ovde se baš oseća hladnoratovska napetost izmedju dve zemlje. Prolazimo na mostu pored i jednih i drugih golobradih vojnika. Na Turskoj grani baš ljubazni, furaj dalje, gas! Gazimo dalje odličnom pustom Turskom magistralom, sada E-84, pored grada Ipsala i odmah tankujemo jeftino Tursko gorivo, po ceni od 44 TL, odnosno oko 1.2 EUR. Svuda ima Shell BS i gorivo je odlično. Cena blago varira po regionima i pumpama. Svuda vas uslužuju i idu kartice. PAŽNJA! U Turskoj imaju specifičan sistem naplate goriva. Oni vam sipaju, jedan tip samo stoji napolje i uslužuje, nakon tankovanja daje vam predračun koji on tu štampa, sa ovim idete unutra i plaćate, svuda idu kartice, sa fiskalnim i predračunom vraćate se kod tipa koji vas je uslužio, pokazujete fiskalni koji zadržavate, a predajete mu predračun. Teško sam se navikao na ovu komplikaciju koja se nekada dešavala i tokom tri ili čak više tankovanja na dan. Većina pumpi je poput naših u smislu opremljenosti proizvodima i raspoloživosti usluga, neke su i luks sa super klonjama sa muzikom, i kafe aparatima i sendvičima, čak iako su u nedodjiji. PAŽNJA! Pri ulasku u Tursku vodite računa da ste posle prelaza granice aplicirali i potom uzeli HGS karticu ili stiker za drumarinu i deponujte desetak EUR. Kartica je vezana za broj tablice. Ovu uslugu pružaju državne pošte, ima ih na graničnim prelazima kao i po gradovima. Ima i free shop, ali ni izbliza dobar kao na granici sa Gruzijom. Pre izlaska plaćanjem stornirajte balans da ne popijete kaznu na grani. Može i online. Sistem autoputeva je kao u Italiji. Novi se naplaćuju ("O"), ovde kartica služi kao tag, a stariji ("D") su besplatni. Prvih nema mnogo po Turskoj, mahom su oko Istanbula, Čanakale, Izmira i Ankare, pa i ne može mnogo duga da se nakupi. Za mostarinu na Dardanelama ide HGV kartica, platna kartica ili keš. Za manje od pola sata vožnje ostavljamo levo E-84 pravac za Istanbul, dok mi idemo desno novim autoputom 0-6 za poluostrvo Galipolje. Divna vožnja! Ulaskom u Grčku i Tursku gubi se sat vremena od dana i mrak pada malo ranije. Tik pre raskrsnice desno za poluostrvo, a pravo za veličanstveni novi Čanakale 1915 most, zaključujemo da ništa od naše želje da idemo do Kilitbakira koji se nalazi južnije na poluostrvu pa kratkom i prelepom trajekt plovidbom do Čanakale, već da moramo ekspresno preko mosta, nakon što platimo mostarinu, pa na E-90 pored Čanakale i nastavak na E-87 pravo za Troju na spavanje. Šteta, ali se zato iskupasmo za sve pare u Kavali, a Čanakale već doživeli prošle godine, i to u fulu. To su ti kompromisi. Mi ih zovemo win-win, još jedno zezanje koje prožima celu turu. Vi nemojte da propustite Čanakale, mesto je hit. Fotka mosta je sa vraćanja a Trojanskog Konja u Čanakale sa prošlogodišnje ture. Znači, prvobitna ideja je bila da noćas spavamo negde izmedju Čanakale i obližnje Troje koju treba da obidjemo sutradan, ali i da se očešemo opet od Čanakale grad. Ipak, izbor je pao na Troia Pension Akčapınar, koji se nalazi preko puta samog Troja muzeja, odnosno 1 km od arheološkog nalazišta- znači ujutru, odmah je tu. Inače, treba oko pola sata od Čanakale do Troje. Ovo nam je stara naučena lekcija, spavaj blizu jutarnje POI, zgodno je. Cena za dvokrevetnu sobu sa skromnim doručkom bila je 60 EUR, znači 30 po osobi. Odlično! Stižemo oko 2230h. Promašili smo rok za prijavu, ali nakon telefonskog poziva domaćini brzo dolaze da nas fino smeste, mada su vrata apartmana bila otvorena. Bili su ljubazni da ostavimo našu vodu da se zaledi u kuhinjskom zamrzivaču, i da ostavimo nešto malo naše hrane u frižider kujne. Nakon raspremanja popili po Efes (60 TL, 2 EUR komad), lažem, po dva komada, i pričali na Engleskom sa domaćinom do kasno o svemu. Ispostavilo se da je čovek ujedno i iskusan turistički vodič za Troju. Taman, eto priče do besvesti. Tokom noći AC je odlično radio. Ispostavlja se da AC meni više prija nego Puciju, pa tokom narednih smeštaja to uzimamo u obzir prilikom odabiru kreveta, i istu doziramo da oboma bude dobro, a ni jednom savršeno. Kompromis, ključna reč u tandemskom radu, naročito onda kada se deli soba. Ovo mogu sa mnogo malo ljudi. I zato je ovaj tandem tako dragocen. Imali smo i trem ispred sobe, usred zelenila. Top! Velika preporuka za ovaj skroman ali odličan i povoljan smeštaj kod Troje. Mene jedan od najdražih na celoj turi. Još nismo skroz raspreljeni u sobi, a kasno je i još uvek strašno vruće. Sredjujem haos od stvari na motoru koji je ostao nakon Kavale. Izvadi, sredi, vrati stvari. Prljavo u torbu za prljavo, mokro na sušenje, itd. Rutina svako veče. Po mraku ovo malo potrajalo, gledam da nešto ne posejem i oko motora ostavim za sobom, kao što umem. Nakon raspremanja i tuširanja, te onih par piva, pronto smo polegali, posle onog krkanja u Kavali večera i nije dolazila u obzir, a nije je ni bilo. Zgazišmo danas dobru kilometražu, onako osoljeni, skoro 800 km. Bravo za tandem- bodrimo se, znajući da ima još mnogo da se vozi do JI Turske. Dan 3 od 14- Petak, od Troje do Pamukale 480 km. Preostaje 1920 km do ciljne destinacije. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Ustajemo oko 0700h i skromno doručkujemo usred suvenirnice koja je ujedno i restoran. Neki drugi tip nas uslužuje, teže se sporazumevamo. Tražimo dodatni omlet, tip odlazi do obližnje radnje po jaja. Tražimo mu i djus i ajran ako ima, on ladno iznosi naš iz frižidera. Mnogo sve spontano i simpa. Nema dodatne naplate. Za plaćanje smeštaja ide kartica, kao i svuda u Turskoj. Danas nam je baš zahtevna agenda. Nakon Troje svašta nešto imamo na putu do Pamukkale sa fokusom na drevni Pergamon i Efes. Uzbudjeni smo. Pakujemo se i krećemo, prvo do obližnjeg Troja arheološkog lokaliteta. Zelenom avenijom koja je namenski grandiozni ulaz u veliki park za 2 minuta stižemo da biletarnice. Karte po 10 EUR, plus neka sića za audio vodiče i gratis BT slušalice koje smo posle radosno poneli deci. Ispostavlja se da su i lokalitet i obližnji novi moderan muzej fantastično uredjeni, zanimljivi i napravljeni tako da čoveku bude jasno šta je šta, a da pri tom odahne u ladovini i sedne na jednu od mnogobrojnih klupa. Super, obično izginem na ovakvim mestima, žedan i bez hladovine a po suncu. Ko se nije susreo sa Turskim muzejima, taj će se iznenaditi koliko je često sve moderno i kvalitetno organizovano. Troja je nekada bila na Mramornom moru, milenijumima strateški čuvajući ulaz u Dardanele. More se povuklo pa je sada na nekih kilometar od njega. Znao sam za konja i Ahilovu priču i toliko. Medjutim, lokalitet Troja svedoči o raznim civilizacijama koje su se tu smenjivale u periodu dužem od 4 milenijuma, puno pre poznatog Trojanskog rata, sistematizovanih u 9 istorijskih perioda. Posetom se saznaje da je Troja delovala kao kulturni most između regiona Troade i Balkana, Anadolije, Egejskog i Crnog mora. Super nova priča na licu mesta. Lokalitet se iskopava proteklih 140 godina, i još nije gotovo. Pored javnih mesta i amfiteatara, najzanimljivije je bilo videti neka od 23 dela odbrambenih bedema oko citadele, jedanaest kapija, popločanu kamenu rampu i donje delove pet odbrambenih bastiona. Videli smo i nekoliko spomenika, uključujući hram Atine i nedavno iskopano svetilište, koje je deo Grčkog i Rimskog grada Iliona, na mestu Troje. Na moju žalost one velike kapije ka moru nema- ispred koje se u filmu Ahil bori sa Parisom. Nakon manje od 2 sata posete lokalitetu sedamo na motore i odlazimo do obližnjeg muzeja. Ista karta važi i za ovde, ja moju izgubio, ali me svakako puštaju. Ovakva ljubaznost nas je pratila tokom cele moto ture, bez preterivanja. Na parkingu upoznajemo divnu Tursku porodicu iz Bugarske, ćerka studira medicinu na Čanakale Univerzitetu. Proćaskasmo o njima i našoj turi, dali i dobili i sitne poklone. Obično nosimo ukrasne magnete za frižider a sada i cigarilose. Narodna diplomatija, meni važan deo turinga. Sam muzej je veoma moderan, na tri sprata, i svašta ima. Od klasičnih eksponata i replika, do super video projekcija i interaktivnih sadržaja. Mi takav mislim da nemamo. Jedаn od najpoznatijih аrtefаkаtа muzeja je sarkofag Poliksenа iz 6 veka pne. Prikаzuje mitološku scenu žrtvovаnjа Poliksene, ćerke krаljа Prijаmа, nа kraju Trojanskog rаtа. Mi smo ostali oko pola sata, a mogli smo pola dana. Pogotovo što je super klimatizovan, a napolju već upeklo. Ovo arheološko-muzejsko iskustvo je prevazišlo sva naša očekivanja. Biće interesantno i onima koji poput mene imaju tek osnovno znanje o ovom mestu, a o uzbudjenju posetom nekog poznavaoca da i ne govorimo. Velika preporuka! Teramo dalje, hvatamo džadu D550/E-87 za Izmir. Lep dan, u vožnji nije mnogo vruće. Vozimo Egejsku magistralu sa odvojenim duplim kolovozima. Paralelno često ide i lokalni put. Vrlo efikasno, nešto slično imaju i uz Crno More ali je tamo baš moderna infrastruktura, naročito oko Erdoganove rodne Rize. Vidimo dosta lokalnih skuterista, sa i bez tereta ponekad i po nekoliko ljudi na motoriću, često po ivici kolovoza opasno dolaze iz suprotnog smera, treba paziti. Redjaju se sela i plaže, bez previše kupača i gužve, ljudi uživaju. Deliju svi kao lokalci, kao da nema turizma. Nije to Grčka Egejska lepota, ali nije ni da nije lepo. Da naša krajnja destinacije nije toliko daleko svakako bi ovde negde stali na pauzu za kupanje. U daljini se nazire Grčko ostrvo Lesvos. Plaže po Galipolju koje sam obišao prošle godine ipak su bile lepše i bliže našem turističkom očekivanju. Manje, više, to vam je Turska Egejska rivijera na severu. Odlična vožnja i vreme leti, a mi gladni. Dodatno uvidjamo da neće da može obe posete, i Pergamonu i Efesu. Joj, kakva dilema, Pergamon zgodniji, a Efes impozantniji. Stajemo na par mesta, ali nas gastro ponuda ne zadržava. Jurimo nešto autentično i baš dobro. Elem, na jednom mestu klinci se oduševili motorima. Dižem jednog od njih na sedište i pozivam oca da ga fotka. Mali simulira, brm, brm - opšte oduševljenje. Slična scena se iznova ponavljala tokom ture, klinci se ovde još uvek lože na gas i analogni cajger, za razliku od naših koje mahom samo ekran zanima. Teramo dalje. Stižemo do Egejskog gradića Burhanije. Skrećemo rešeni da je to to- vreme za klopu! Stižemo do lepe marine i rive. Restoran do restorana, ali svi otužno praznjikavi. Da bih u njega seo poželjno je da restoran već da ima goste koi slatko jedu nešto lepo. Skeniramo sporom vožnjom i uvidjamo da ni jedan nije takav i da nije u hladovini- naredni važan uslov. Riblji restoran jeste ali je nekako konfekcijski. Matori pa izbirljivi. Ipak, parkiramo i raspremamo se, i delimično katančimo opremu. Ulazimo u obližnji moderniji restoran kad tamo ima koka-kole, ali nema leda - reko, jel si normalan bre. Šetamo dalje, nezadovljni šta sve vidimo. Baš nam se ne da. Najednom, u istom glasu jedan drugom uzbudjeno uzvikujemo- a šta je ono tamo neugledno iza ugla. A ono udžerica sa nekakvom domaćom klopom. Prilazimo a ono kao šator, sa etno sedenjem na ćilimima, porodična kujna, babe kuvaju tradicionalna jela, unuke koje su kod svojih na raspustu sa osmehom služe, a simpa ćale menadžeriše. To je to, ulazimo dočekani širokim osmehom cele familije. Rukama se ispred plakata sa slikama jela savršeno razumemo. Naručujemo sve lepo što smo videli, i sedamo kao age. Odmah stižu ajran a posle i djus. Ćaskamo i pratimo razvoj pripreme klope po starinski. Čista etnografija. Utom teška srca zaključujemo da nema ništa od Efesa. Puci ga je naročito iščekivao, baš mi je bilo krivo. Na svakoj turi se nešto poseje od izgubljenih stvari i po neki POI ne postigne i ostavi za drugi put. Ovoga puta ova POI lista kreće sa Efesom. Prvi spisak je još prazan, no promeniće se i to. Joj, stiže klopa, sve u fulu: çi bőrek, gōzleme çesitleri, ev mantisi, anne kõftesi, itd. Gozba bre! Doduše i bilo oko 40 EUR, ništa više nije džabe u Turskoj. Ne bunimo se, dapače, veoma smo zadovoljni. U sreći smo dobacili do ovde i zaslužili smo jednu ovakvu autentičnu sofru. Naredno je slika klope- umesto hiljadu reči. Odvaljen od hrane, teže ustajem sa kanabea. Puci pomaže. Jedva teramo dalje. Nekako se penjem na motor i nakon par sati vožnje stižemo do gradića Bergama. Kroz uske uličice penjemo se do vrha brda gde su ostaci drevnog Pergamona. Već je sumrak, više smo prozujali, nego kao što smo u Troji sve propisno posetili. Ovdašnji Akropolj bio je glаvni grad Helenističke dinastije Atаlidа, glаvni centar učenja u tadašnjem Antičkom svetu. Nismo baš sagledali ostatke čuvenih monumentalnih hramova, pozorišta, itd. Medjutim, kosi teren, vožnja do gore, te cela geografija jeste bila zanimljiva. Treba se namenski ovde vratiti pa sve natenane. I fotke ispale loše zbog mraka i želje da nastavimo što pre. Bežimo dalje na D-240. Sada već pravo ka Denizliju u čijoj okolini je lokalitet Pamukkale. Ruta se udaljava od obale, ide prvo Akhisar pa na D-555 ka Alasehiru. Redjaju se usput obližnje zanimljivosti koje ćemo ovoga puta da mimoidjemo, poput ostataka gradova Tiatire i Sardisa drevne Lidie. Ovaj JZ deo Turske izvesno zaslužuje namensku moto turu. Iako kontinuirano kroz Tursku vozimo dobar put sa odvojenim kolovoznim duplim trakama, na narednim deonicama put je mestimično bio lošiji, naročito nakon Akhisara. Pored nastupajućeg mraka dodatni problem je bio početak kiše. Vožnja se usporila i odužila. Već je bilo posle 2200h. Vidimo da ne stižemo do 2300h, do kada je deklarisan ček in. Iako imamo rezervisan smeštaj u Pamukkalama, počeli smo da brinemo oko ovog kašnjenja. Kiša pojačava, kolovoz se vidi jako slabo. Stajemo na BS kod Alasehira, da vidimo šta i kako oko smeštaja i šta ćemo sa vožnjom po ovakvoj kiši. Puci nije ljubitelj kišne opreme. Par razmenjenih poruka sa hotelom bilo je dovoljno da se umirimo, kažu kada god stignemo dobro smo došli, soba će biti otključana. Super. Malo snuždeni, ali sretni što više nemamo vremensku presiju, zaseli smo na BS za sto za kojim inače bleji pumpadžija i uz pljugu smo pratili razvoj kiše. Njemu nije baš bilo jasno šta se dešava. Stala je za pola sata, taman dok smo sve vizire osušili i malo odmorili. Odmah smo priključkom na D-585 nastavili i stigli u hotel oko ponoći. Ovo je na ovoj turi bila prva i poslednja duža vožnja po kiši - čisto da je okusimo usred Turskog leta. Hotel u redu, soba u redu, sve je u redu! Zakasnili smo za večeru, pa vadimo klopu iz šteka, ostatke današnjeg ručka. Sedimo na balkonu hotela i glasnije ćaskamo. Iz sobe izlazi turista i opominje nas da smo preglasni. Utišavamo se. Za pivo iz obližnje radnje smo takodje zakasnili, i to mojom krivicom, zbog oduženog raspakivanja. Završavamo dan iščekujući sutrašnju posetu čuvenom lokalitetu. Izbor smeštaja u Pamukkale je bio veliki. Izabrali smo Pamukkale Sahin Boutique Hotel zato što je dobro ocenjen, imao je bazen i što je bio blizu ulaza u kompleks. Cena je bila 78 EUR, za sobu sa dva odvojena kreveta- naš nadalje standardni upit. Klima super radila - vrlo važna stvar. Bazen smo videli i bio je lep, ali nismo stigli da se kupamo u njemu. Sve u svemu, preporuka! Dan 4 od 14- Subota, od Pamukale do Side preko jezera Salda 360 km. Preostaje 1560 km do ciljne destinacije. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Odmorni od sinoćne kasne i teške vožnje ustajemo na vreme radujući se obilasku kompleksa koji podrazumeva na jednom mestu od Pamukkale padine sa mnogo bazenčića u kojima nema kupanja, Heriopolisa utvrde i Kleoptarinih termalnih bazena u kojima je kupanje vrhunski doživljaj. Pre toga doručkujemo na predivnoj panoramskoj terasi hotela koja gleda direktno na bele padine Pamukkala. Doručak onako, skroman, ali lep. Već je 0930h a saznajemo tek sada da nema obilaska svega što treba da se vidi bez bar 2 sata. A izlazak iz soba je pre 1130h. Hitro se presvlačimo u kupaći i šorc, uzimamo po flajku vode, i krećemo do obližnje ulazne kapije. Ulaz 20 EUR. Sledi polučasovno penjanje po uglačanim stenama, ubrzo nas obezbedjenje zaustavlja i kaže da moramo bosi da ne bismo oštetili naslage stalaktita. Juu, aj ako se mora. Znači onako težak i nikakav za penjanje, riknuo sam do gore. Gužva je. Jes da je bilo lepo za zevati levo i desno, ali bilo je i baš naporno gaziti bosim stopalima po mestimično oštro naboranim stalaktitima. Preporuka je da se ponesu čarape u boji kože - bez šale. A gore Kleopatrini bazeni sa termalnim vodom, dodatnih 10 EUR. Mislili smo da je to turistička neka fora kad ono prava pravcata banja, da ne veruješ. Ima i plitko i duboko. U kasetama sa ključem se ostavljaju stvari, depozit 30 TL/1 EUR. Ne sme mobilni u bazene već u kasetu. Snašli se. Iskupasmo se za sve pare, ubrzo smo morali nazad dole do hotela da se odjavimo i popakujemo. Pri spustu sam pao i odvalio se, jedva su me podigla dva Španca, Puci već odmakao na naniže - sve do dole sam ponavljao gracias, gracias. Narednih 5 dana me žuljao štitnik desnog kolena baš tu gde sam se na kolenu ogrebao pri padu. Srećom, tvrde kosti pa se nisam izlomio. Elem, pejzaži na dole su bili još lepši nego na gore jer su se svi bazenčići raštrkani po brdu jasno videli, i pogled na celinu kompleksa je bio fenomenalan, kao na čuvenim slikama. Lokalitet nije turistička patka kako sam se ja plašio, mislim, većinom nije i skroz vredi posetiti. Fantastičan je spoj prirodnog fenomena i antike. Termalne vode izviru na vrh brda i slivaju se u podnožje kreirajući predivan ambijent - snežno beličasti. Stari Grci svojevremeno napravili utvrdjenje da se brčkaju dok ratuju, nisu bili mutavi. Nismo očekivali puno, a ispalo je fenomenalno. Tako da od nas ide velika preporuka za ovu jednu od najpoznatijih turističkih atrakcija u Turskoj. Nakon brzinske odjave i pakovanja motora, po žešćoj vrućini ispijamo ledenu gratis vodu koju nam poklanja vlasnik hotela u šeretskoj zameni za dobru ocenu na Bookingu. Reko može, daj još neku za na put. Dobio je ocenu 8- pošteno. Doručak je ipak bio tanak a soba mala i bez sve potrebne opreme. Odmah tankujemo jeftino Tursko gorivo pa gas na Jug! Cepamo dalje ka Mediteranu, prema Antaliji na E-87/D-585, ali se penjemo na visoravan i skrećemo na D-330 kako bi posetili Salda jezero. Za razliku od sinoć, vreme je vedro i baš toplo, ali u vožnji ne tako vruće, naročito od kada smo se popeli na preko 1200 mnv. Vožnja prazni putevima po lepim ruralnim delovima nam izmamljuje osmeh na lice. Gas! Za par sati stižemo na jezero Salda, poznati kao Turski Maldivi. Prelepo plavo jezero okruženo je belom rudom koja iz daljine izgleda kao beli pesak. Divne ljude smo upoznali u ovom carstvu lavande čija polja se prostoru unaokolo. Prekrasni pejzaži i miomirisi podsećaju nas na Cres. Kupujemo suvenire i proizvode od lavande i posećujemo miomirisni vrt. Kupanje smo ostavili za Side i Mediteran. 10 lira, 40 dinara je koštalo da udješ u ovaj prekrasni vrt. Veća vrećica lavande i sapun 100, a ulje od lavande 150 lira. Već obezbedili poklone za najmilije. Mirisaćemo na lavandu sve do kuće - kao nekada sa Hvara ili Lošinja. Divno! Prošli jezero Salda, još uvek vozimo na visinama većim od 1200 mnv. Ukazuju se i prvi impozantni pejzaži na Taurus planine, koje jedva čekamo da vozimo. U daljini snežni vrhovi u julu mesecu, pusta džada, vazduh planinsko-banjski. Na ovakvom pravcu, ne možeš da ne daš gas. Kad ono, ne leži vraže, iz nebuha se pojaviše panduri koji pokazuju da stanemo. Rekoh, ne verujem, ovo je kao da te pandur zaustavi na relaciji Babušnica - Trgovište preko Besne Kobile. Jedva smo aterirali na vreme. Rekoh sebi u bradu, jbg, ode bar 50 EUR. Odmah se pravdam panduru…sori veri, veri mač, vi vr vočing d snovi mauntins and vr distrakted, te nastavljam, Turkiue is veri bjutiful kantri ….. Pandur se nasmeja i odmahnu rukom, tipa teraj dalje. Kako da ih ne voliš. Puci, dodješ mi 25 EUR. Odosmo dalje, još jači gas - nema šanse da nam se opet panduri ispreče bar neku desetinu narednih kilometara. Teramo dalje i ubrzo prolazimo kroz mali gradić Jesilova, kad ono tamo žurka velika na otvorenom sa 300 ljudi. Svadba li je, rodjendan li je, šta li je? Ne! Sunet proslava je. Videći da zevamo u njIh, poziv oca dečaka da se pridružimo se ne odbija. Puci se predomišlja. Reko aj bre, idemo da ispoštujemo ljude. Častimo slavljenika i sedamo za sofru. Žurka predah! Privilegija skroz. Zabava sa sve skromnim, ali velikodušnim sunet menijem i folklornom zabavom. Slušajući zvuke i kušajući djakonije od leblebija i burgula uvidjanje navire kako se jednostavno, a dostojanstveno se ovde na Taurusu. Duševni i dragi ljudi. Çok teşekkúr ederim! . Nastavljamo ka Burduru, pa se putem D650 najzad nakon par časova spuštamo ka Mediteranu, Antaliji i Side - našem odredištu za treće spavanje. Odjednom tokom divnog spusta kroz sada već impozantne Tauruse, počinje kiša. Ovoga puta vrlo kratka. Znači, bez kišnog odela nigde, ni leti. Sklanjamo se na prvi kamionski parking pod zaštitu ogromnih krošnji starih hrastova. Na parkingu u Taurus nedodjiji simpa lik iz obližnjeg sela Sariova prodaje svoje voće. Paradajz 30, a sve drugo po 40 lira - požurite dok ima. Koristimo predah da pazarimo nešto od tog voća, od svega po malo sa sitnim dolarima, te ipak navlačimo kišna odela. Voće super, naročito vinogradarske kruške i paradajz jabučar. Jeli ga do sutra. Ubrzo se ohrabrujemo te nastavljamo i spuštamo se uzbudljivim serpentinama do pred Antalje, gde na istok hvatamo morsku magistralu do Side. Super spust bio, nagoveštaj dobrog sutrašnjeg nastavka vožnje po Taurusu. Ludilo saobraćaj uz obalu na D-400, brzo se adaptiramo i ubrzo stižemo do antičkog amfiteatra Aspendos, mali detour kod mesta Sertik, na nekoliko km do Side - najbolje očuvanog antičkog amfiteatra na svetu koji dan danas radi kao pozornica. Žena i ja bili ovde 2006.g., tek sada se sećam toga, izlapeo skroz. Zapravo fora je doći na jedan od dva scensko-svetlosna istorijska spektakla koji se naizmenično igraju, Troja i Anadolija. Vratićemo se nekad na ovo. Na parkingu upoznajemo veću familiju iz Istanbula, većinom motoristi. Oduševljeni su našom turom i rutom skroz na istok. Ovo će se ponavljati tokom ostatka ture. Motorista na turingu za sada sem nas nema. Ruta iz JZ ka JI Turske podrazumevala je da moramo da idemo na Taurus planine i okolo njih. Sa severne strane smo već bili prošle godine pa smo ove rešili da idemo sa južne, preko obale. I onda mora Taurus da se vozi što je zapravo bilo super. Pošto je špic letnje sezone, plašio sam se za smeštaj na Turskom Mediteranu. Mesto Side se nametnulo kao logični izbor jer je na našoj ovakvoj ruti. Uzeli smo dvokrevetnu sobu u Sun Kiss Hotel, svega nekoliko blokova od gradske rive u Side, za 60 EUR, 30 po glavi. Čak su i bazen reklamirali, pored svih drugih pogodnosti. Kakav je ovo dramatično gigantski zajeb bio. Strašno! Hotel je bio u redu ali Side kao mesto je bio katastrofa. Zilion konfekcijskih mega hotela i Danskih i Nemačkih turista koji beže od sunocobrana do klime i nazad. Fleši barovi sa karaokama i neonom dominiraju celom rivom. Ležaljke poredjane kao sardine. Vazduh vlažan, a vruće toliko da ne može do se diše. Sve se lepiš. Mnogo neprijatno. Po dolasku i ulasku u sobu, odosmo na rivu preplavljenu šundom. Hladan Carlsberg nam je pomogao da se opustimo pre spavanja, puta dva. Prvo pivo popili na korzou, a drugo na plaži, dok smo došli do nje pivo se već ugrejalo. Skuvani i bez apetita bežimo na spavanje. AC se u startu oprostio od cilja da ohladi sobu po ovakvom nevremenu. Znojenje celu noć. Epska katabaza! Kreten od planera. Što pre odspavamo pre ćemo da pobegnemo. Laku noć! Dan 5 od 14- Nedelja, od Side do Adane preko Karamana 540 km. Preostaje 1020 km do ciljne destinacije. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Ustajemo oko 0700h i doručkujemo na lepoj terasi hotela. Silazimo pred hotel da spremimo motore koji su na suncu koje već uveliko žari i pali. Znoj kipti, a hotelski peškiri oko vrata. Najzad završavamo spremanje i hitamo uzbrdo nazad u hladovinu Taurusa - kud ne ostadosmo gore, preko kojih svakako moramo da bi najzgodnije došli do Adane. Pored Konje koja je regionalna raskrsnica u Južno-Centralnoj Turskoj, Adana je nezaobilazna za put na krajnji JI Turske, ako se želi lepa vožnja bez previše letnjih gužvi. A i šteta je propustiti je, ima dosta znamenitosti. Jutarnji uspon iz Side nazad na predivne Taurus planine bio je vrlo oslobadjajući. Vratili smo se na morsku magistralu ka Alanji, pa dosta pre nje skrenuli oštro levo u brda na D-695 ka Konji. Adio lepljivi Mediteran! Uspon smo vozili 50ak km dok nismo izašli na visoravan. Jednom gore na našu radost dočekala nas je čudesna priroda Taurusa i osveženje. Usred visoravni, kao vesela deca blejimo levo i desno, a držimo pravac za Adanu via Karaman gde smo imali nadrealni gastronomski doživljaj. Pri pauzi u ovom gradu, odnosno jedno od mnogobrojnih produženih druženja na BS nakon točenja goriva, rečeno nam je da se domaćinski jede u restoranu medjugradske bus stanice. Otišli smo i nismo pogrešili. Odličan ručak sa niz jela, platili smo čak 50ak EUR. Iznenadili smo se, iako je klopa bila super sa sve ćunefe desertom. Džekovi nisu tražili fiskalni račun - pozivnica za linč i naša greška. Idemo dalje. Celodnevna vožnja do Adane preko Taurusa na visinama izmedju 1100 i 1900 mnv ispostavlja se kao zaseban doživljaj dovoljan na moto turi sam po sebi. Odnosno, vožnja 500 km po visoravni gde ima i života i gradova i svega. To je kao da od Subotice voziš do Vranja na visinama sa sadržajima Zlatara i Zlatibora. I opet vesela i lepa deca spremna za druženje i fotografiju, a sa iznenadjenim roditeljima ćaskanje i konsultacije na temu "mapu gledaj, a lokalca pitaj". Množe se čudesne viste i miomirisi, te predivne serpentinske vožnje. Putevi izvrsni, a svako malo nešto interesantno da se zastane i vidi. Od štandova malih proizvodjača sa džemom od mleka (bukvalno!) i nara, i koječega drugog do vrućeg čaja i voća, sve do čuvenih malih Turskih banana. Na ovim fotkama nosim Oakli naočare za vid, namenjene za turing - nažalost, nisu se vratile za Beograd, kao ni vizir na mojoj Hondi. Ovo je dan sa našom najboljom vožnjom od početka naše vožnje u tandemu, a mnogo smo već izvozali ovih par godina. Bilo je tu i bežanja od crnog kumulusa - stigao nas je nakon par desetina km nakon što smo sa pravca za Konju skrenuli desno na D350 ka Karamanu. Nema bežanja od prirode. Srećom, pa se nežno i samo malo istovario na nas. Nakon ovoga čekao nas je i sjajan prevoj na 1000 mnv Cilician Gates. Sve u svemu presretni pristižemo preko 0-21 i 0-50 u Adanu- ushićeno komentarišemo… za ovo smo se borili. Parkirali smo ispred hotela, u suton oko 2030. Sparno je do nepodnošljivosti. Odmah nas sa recepcije motorima preusmeravaju u garažu. Još nam je gore sada jer je u njoj 50 stepeni, nema ventilacije, a neonke sa plafona tek trepere. Poludeo sam, nikako da se raspakujem u ovakvim uslovima. Kipti mi znoj, na oči ne vidim. Ono, kada vam se kaki i piški, kada ste i gladni i žedni, a ne možete da ubrzate radnju koja mora da se uradi. Nervoza na kub! Već mi se smučio hotel, a nisam ni u lobi ušao, a kamoli u sobu. Za pola sata biće već sve bolje. U Adani smo. Jako lep, a povoljan smeštaj nije bilo lako naći u Adani. Otuda pogrešan izbor sa Surmeli Adana hotelom, koji je na papiru zvučao top, a u realnosti za oko 100 EUR baš malo ponudio, eto lekcije o neophodnosti preturanja po Tripadvisor sajtu i po nezavisnim utiscima starih gostiju. I sa AC u sobi je bio problem. Elem, nakon raspremanja i tuširanja, odgledali smo finale fudbala na TV u lobiju uz ladno pivo koje je Puci negde kupio. Još jedna prepirka na recepciji, pa krevet. Laku noć, mrtvi smo! VAŽNO! Nego kada smo kod piva, evo upustva o alkoholu u Turskoj. Turska decenijama doživljava snažnu društvenu polarizaciju izmedju verskih i modernističkih svetonazora. Neki delovi zemlje i gradovi su vrlo konzervativni, a drugi pak savremeni. Podele nisu oštro geografske, sem one na gradove i sela, već je cela zemlja kao tigrova koža, čas jedno čas drugo. Najbolji način da se odmah vidi jeste da se prvom prilikom u mestu u koje ste došli primeti da li ide pozdrav selam alaikum ili merhaba. Ako je prvo, nema alkohola po hotelima i restoranima, itd. S tim da i u tim mestima ima tkz. Blue Shop prodavnica gde se regularno kupuje alkohol. Naravno u svim baš velikim gradovima, naročito univerzitetskim, alkohola ima svuda na izvolite. Eto, tako da ako ste za ladno pivce na kraju naporne celodnevne vožnje onda ništa ne brinite, će se snadjete. Rano sutra, plan je da nakon doručka obidjeo grad pa da krenemo za Gaziantep. Na putu da svratimo u Hatajski Issus, poprište čuvenog vojevanja Ace Velikog protiv Persijanaca. Dan 6 od 14- Ponedeljak, od Adane do Sanliurfe preko Gaziantepa 360 km. Preostaje 660 km do ciljne destinacije. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Preživesmo noć, malo lakše nego prethodnu u Side - samo da se dočepamo JI Turske i Gaziantepa kog smo onoliko iščekivali. Ustajemo i izlazimo ispred hotela na pljugu a ono vreva i žega kao da smo u Bangkoku. Doručak pa obilazak grada. Doručak bolji nego dosadašnji, standardna Turska tamnocrvena podriguša je svakako tu - počinjem da čeznem za parčetom šunke ili praške koje u Turskoj naravno da nema, ali iznenadjujuće nema ni suvog govedjeg vrata. Naravno, ima jaja i povrća do besvesti, kao i mlečnih proizvoda i voća - što svakako nije loše. Lagano se oblačimo, i krećemo u obilazak grada. Grad delom hiper moderan, delom stara čaršija, kao svuda u Turskoj. Zapravo, sa jedne strane grad nam se dopao, Stari Rimski most (Taşköprü) je naročito upečatljiv kao i Velika Džamija (Ulu Cami) i Sabancı centralna džamija (Merkez Camii). Seyhan reke nešto i nema- presušila izgleda, most izgleda kao da je pravljen za preko 10 puta veću reku. A do Kazancılar Bazara nismo stigli ovoga puta, a kebab smo ostavili za Gaziantep. Super nam je bio čikica koji prodaje zalednjenu vodu i sokove za male pare. I mi evo sabajle pazarili po nekoliko, za sefte- valja se. Sa druge strane, moderna Adana, prestonica drevne Silicije, sa preko 2 miliona ljudi i ovako užurbana više podseća na spomenuti Bangkok nego na šarmantan istočni grad. Sega mega je izgradjena i moderna, a saobraćaj je lud, i sve na zilion stepeni. Ne marimo za ovo, Adana je nama odskočna daska za naše glavne destinacije koje se nalaze od 200 do 500 km istočnije. Hataj i Jugositočnu Anadoliju. Kako god da se ide sa zapada na istok Turske kroz Konju i Adanu najčešće more da se prodje, te eto i nas. Bežimo iz žege i Adane i ubrzo smo na pravcu za Gaziantep putem 0-52. Nema previše gužve a od turing motorista nema ni traga - tako će biti tokom cele vožnje kroz JI Turske. Usput, do ostataka drevnog Hatajskog Issusa Aleksandra Velikog smo brzo stigli preko E91/D817, medjutim, tamo nije puno sačuvano da se vidi. Obišli smo postojeći lokalitet i fotkali. Bila je opcija da idemo još malo na jug do Iskendera. Obidjemo trvdine Mehmed Paše Sokolovića i Belen Prevoj - čuvenu prirodnu kapiju ka Siriji sa zapadne strane. Medjutim, iščekujući naše glavne POI dalje na istoku, kompromisno smo preskočili ove interesantne POI i nastavili na istok a ne dodatni detour na jug. Ovo i duplo spavanje u Rufi ispostavlja se kao dobra adaptacija plana. Planirajte detaljno, a onda adaptirajte kada treba jer plan nije sveta knjiga zato što se okolnosti, resursi, i raspoloženje menja tokom ture, naročito onog zahtevnijeg. Nastavljamo odličnim 0-52 autoputom ka Gaziantepu pored grada Osmani. Stajemo kod mesta Nogajlar na BS Shell da natankujemo. Nešto smo malo nervozni, brzo prolazi. Prelazimo Eufrat i na 3000 km od kuće ulazimo u regiju koja je u fokusu cele naše ture. Uzbudjeni smo. Ulazimo u Gaziantep rešeni da pogledamo stari grad i klopamo čuvene Gaziantepske djakonije, ali da ipak spavamo ne ovde već u 200 km udaljenoj Sanliurfi koja je nama mnogo važnija kao baza za ključne posete ove moto ture u regionu istorijske Gornje Mesopotamije. Presrećni smo što smo dobacili do ovde. Početak ispunjenja sna. tamijiNarednih dana ide najbolje od naše ture. Pored Antepa ide Rufa, pa Mardin i Dijabakir kao i četiri naša glavna arheološka lokaliteta koje kao šlag na torti nedeljama sanjamo: Gobeklitepe, Haran, Dara i Nemrut. Neverovatna ekskurzija u egzotičnu sadašnjost i ezoteričnu prošlost. Marti Misterija i Indiana Džons bi nam pozavideli. Naredna mapa pokazuje gde ćemo da se smucamo narednih nešto manje od nedelu dana. Mapa sa našim ključnim POI u Gornjoj Mesopotamiji: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Antep je stari grad orijentalnog šarma, sa lepo građenim kamenim kućama, bezistana i dobro popločanih kaldrma. Okolina je puna bujnih vrtova, vinograda i maslinjaka. Grad se nekada zvao Hamtep i bio je važna Sirijska tvrdjava koju su Seldžuci preuzeli u 12 veku - kao i sve drugo u ovom regionu i dosta južnije. Vekovima nakon toga, izmedju Turkemena i Arapa, ovaj grad se razvio u multikulturalan grad ali i grad Mladih Turaka i polazna tačka nacionalne revolucije nakon Velikog Rata i dekolonizacije. Otuda i novo ime. Ovo je sve važno znati, kao i drugde, kao osnovu za uspešnu pretragu po modernim velikim Turskim metropolama za ostacima istorije kako bi povezali narativ i materijalno, i tako doživeli iskustvo posete i razumevanja. Ovi sadržaji prostorno čine jako mali deo sadašnjih gradova i lako je pri prispeću odustati od potrage. Tako da nemojte da se iznenadite kada pola sata vozite u grad i gradom da bi našli par ulica, ili nekoliko objekata koji vas zanimaju. Informisanost, fokus, i upornost važni su delovi ovog sporta - moto turinga ove vrste. Sve se na kraju višestruku isplati, ali uvek. Dodješ informisan otvorenih očiju i uma, blisko komuniciraš sa lokalcima, i odeš nasmejan pune duše sa mestimično promenjenom svešću, zauvek! Ovo je za mene suština moto turinga koji je nama blizak i drag, i čiju priču ovde delimo sa vama. Elem, odmah se čuje i vidi da je Antep grad sa puno Sirijaca. Stara čaršija Almaćı Bazar je mala ali autentična i samo se Sirijski čuje. Gaziantep je smešten na strateški izuzetno važnom položaju, u neposrednoj blizini drevnih trgovačkih puteva. Otuda taj Persijsko Sirijski uticaj koji nas najviše privlači kroz gastronomiju. Velike su šanse da vam se nešto što ste probali od hrane u Istanbulu, ili na letovanju, jako dopalo a da je zapravo odavde i da ga malo gde ima sem na ova dva mesta i u po nekom Egejskom ili Mediteranskom turističkom mestu. To nam je bio veliki dodatni motiv za ovu turu. Dakle, vrlo motivisani, posetili smo jedan od najpoznatijih tradicionalnih restorana u gradu po imenu Imam Čagdaš- kod stare čaršije, klopa za dvoje oko 40 EUR. Probali smo kočak baklavu i različite kebabe, Adanski i Antepski. Pili smo nestvarno lep domaći ajran iz tučanog posudja sa tučanom varjačom. Katmer sa pistaćima i šlagom smo promašili. Zato smo kasnije u zanatskoj radnji preko puta našli namenske tanjire za ćunefe kao i kvalitetnu Palestinsku maramu. Upoznali i sjajnog zanatliju sa zlatnim rukama, obućara koji šije čudesne kožne Sirijske cipele sa sve radnjom usred stare čaršije. Dobro smo se iscenkali za dva para, po 20 EUR za par. Nailazimo na menjačnicu, menjamo novac i idemo dalje. Razgledali prelepu džamiju iz 11 veka na kojoj teče rekonstrukcija. Super poseta! Oko 1500h nastavljao turu ka Sanliurfi putem 0-52 i ubrzo pravimo 70 km detour i divnom vožnjom spuštamo se putem Şanlıurfa Halfeti Yolu do Eufrata, da vidimo Stari Halfeti i vrtove čuvenih crnih Eufratskih ruža. Eufrat smo videli ali ruže još nisu procvetale. Umesto ruža dah su nam oduzele nepregledne uredne i lepe plantaže pistaća koje se prostiru na hiljade hektara izmedju dva grada. Kažu da 5 procenata pistaća u svetu dolazi odavde, ostalo većinski iz obližnjeg Irana. Tokom vožnje iščekivali smo Anatolijskog vuka da nam istrči- ipak nije. Posetili smo turistički centar na reci i vozili off road uz nju nekoliko kilometara. Ovo drugo je bilo zanimljivije. Nismo se okupali, jer je mesto za to na drugom potezu reke. Ceo geografski predeo skupa sa rekom pleni čistoćom i lepotom. Ostao je žal za kupanjem u Eufratu. Rešeni da vidimo još, već kada smo na detouru, biramo ruralniji povratak ka magistrali i Rufi. U razgovoru sa lokalcima saznajemo da se realizuje projekat Vlade Turske, fokusiran na razvoj Eufratskih kanala za navodnjavanje koji su podstakli regionalni razvoj i poljoprivredu. Vraćajući se ovom drugom rutom, a ka Sanliurfi, lokanim putevima preko mesta Sijahgul i Zivanli, videli smo vrlo živu poljoprivredu što je oštar kontrast u odnosu na odredjene južne regione u Turskoj koje smo ranije vozili. Lepa i opuštena vožnja u suton ovog divnog dana na našoj moto turi. Dosta smo dobacili ka našoj destinaciji. Oko 1800h pristižemo u Sanliurfu. Sada smo na tek nekoliko desetina km do Sirije i još nešto malo do Alepa, najstarijeg grada na svetu. Meniji po restoranima su na arapskom. Teşekkürler sada već skroz menjamo za Shukran. Ovo je očito veliki i moderan grad koji je izrastao oko stare čaršije zbog koje smo ovde. Ovo nam je i baza za naša arheološka odredišta u okruženju. Današnji velegrad izgleda veliko i lepo, presecaju ga dva velika bulevara koji kilometrima nemaju semafore ni pešačke prelaze, već vijadukte i tunele, sjajni su za vožnju motorom. Saobraćaj je ludnica, no i ovde smo se super uklopili. Novi grad nam je bila baza iz koje smo posećivali stari grad. Posle 2 dobra i 2 loša smeštaja u Rufi tražimo novi. Našoj potrazi i brizi došao je kraj, ispostavlja se da su luksuzni hoteli u ovom delu Turske jeftini. Uzimamo jedan od najboljih hotela, Nevali Hotel sa 5 turskih zvezdica, dvokrevetna za oko 100 EUR, 50 po glavi, bagatela za ovako nešto! I tako i bi. Sjajan hotel, raskošan doručak i lep bazen pomogli su da se baš dobro odmorimo od dosadašnje vožnje i spremimo za preostalu. Na ulazu u hotelu, nedaleko od gde smo parkirali motore, stoje hotelsko uniformisani momci koji dočekuju goste. Često smo sa njima ćaskali. U hodniku je aparat sa gratis hladim sokovima na točenje. Svaki izlazak i ulazak hotela bila je prilika za po sok i osveženje po vrućinama, te komunikaciju i smeh sa momcima. Domaća atmosfera skroz, a to je uvek važno probati postići. Nakon raspremanja šetamo se novim delom grada u potrazi za klopom i ledenom vodom. I to na isti dan kao i prošle godine kada smo isto, ali na Crnom Moru prisustvovali javnom dogadjaju obeležavanja neuspelog atentata na Erdogana. I ovde je bila fešta. Grad je lep i vrlo živ. Klopamo doner kebab za 3 EUR i bežimo na spavanje. Soba je super kao i AC. Sutra palimo motore ali samo na kratko, do Gobeklitepe lokaliteta. Nismo bili sigurni šta da očekujemo od ove posete. Strpljivi i pažljivi čitaoci ovog putopasa će svakako biti pripremljeniji od nas. Već smo dobrano zašli u ovaj daleki i autentični deo Turske, po više osnova ozloglašen u Zapadnim medijima pa i u našim. Od etiketa da je notorno nebezbedan pa do spominjanja strašnih na sve strane posledica zemljotresa. Čak nas se pre samog puta upozoravalo da nije bezbedno ovamo putovati zbog sukoba Kurda sa Turskom kao i zbog blizine Siriji. Svojim očima smo se uverili da su to sve u svom najvećem delu besmislice. Svi su preljubazni, skroz je bezbedno, nema na sve strane vojnih punktova, i ne videsmo nigde ikakva razaranja (ovo poslednje će se kasnije malo promeniti). Toliko o tome. Znači, bujrum, i gas! Dan 7 od 14- Utorak, od Sanliurfe do Gobeklitepe i nazad 60 km. Preostaje 600 km do ciljne destinacije. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Rano doručkujemo na vrhu hotela u panoramskom restoranu, na terasi. Ceo grad se vidi kao na dlanu. Doručak izuzetan - mleko od ptice. Nakon njega plivanje u bazenu. Divota. Prvi i jedini put na turi spavamo dva dana u istom gradu i hotelu. Milina. Ipak, palili smo motore i danas, za ekskurziju do naše top POI- Gobeklitepe, lokalitet je UNESCO zaštićen. Evo i početka liste na turi posejanih stvari. Tokom doručka shvatam da mi nema naočara, a ranije nisam primetio, jer sam nehotice koristio zamenske. Naime, izgleda da sam na onoj BS Shell kod mesta Nogajlar, pre Antepa, naočare pre tankovanja a posle skidanja kacige ostavio na koferu nakon čega sam dao gas bez da ih uzmem, a posle stavio zamenske. Nije mi prvi put da baš ovako nešto posejem. Ne mogu još uvek da ih prežalim. Sportski ram Okli sa dioptrijom i fotogrejom. Uspomena, kupljen u Palmanovi na moj prvoj turi po Italiji. Joj. Elem, vožnja do Gobeklitepe bila je odlična, na D-400 pa levo pravac za mesto Derman. Valoviti brežuljci, lep vijugav drum kroz polja do kompleksa i visitors centra gde se prodaju karte. Pogled na horizont i pejzaži bili su prekrasni i umirujući za moto vožnju na ovoj ruti, iako mi je na ovim vrućinama auspuh motora goreo članak desne noge pa sam ga uvezao u maramu da ga sačuvam. Vetar, sunce, tišina, i ceo mirni ambijent je uprkos vrućini bio baš prijatan. Vrlo smo uzbudjeni oko posete Gobeklitepe, novootkrivenom najstarijem poznatom hramu na svetu koji se nalazi na 10ak km SI od grada. Opremljeni ledenom vodom, lanenom košuljom sa dugim rukavima, te kapom i maramom, hrabro smo na 43 stepena vozili do i obišli ceo kompleks oko koga je trava od vrućina požutela dok pozicija proplanka izaziva vruće povetarce koji paraju lice. Ništa nas nije pripremilo na toliko moderan izložbeni centar sa fantastičnim audio i video instalacijama koji smo posetili pre samog arheološkog nalazišta. Poseta novom Gobeklitepe audiovizuelnom centru za posetioce, otvorenm 2018 g., nam je uveliko pomogla da vizualizujemo i shvatimo važnost ovog otkrića i priče. Posetilaca nije bilo puno. Ulaznica za ceo kompleks koštala je 20 EUR. Treba poslati ovde naše iz relevantnih državnih ustanova te direktore muzeja i kustose da vide kako može da se radi taj posao. Turska ima moderne puteve ali i muzeje. Od Galipolja do ovde, i drugde po ovoj zemlji u to smo se i sami uverili. Nakon posete izložbeno centru na obližnjem parkingu dočekuje nas mini bus koji nas vozi 1 km do samog lokaliteta. Iako zvuči neverovatno, Gobeklitepe je dvostruko stariji od Stonhedža i više puta veći. Način na koji su nas učili o počecima čovečanstva promenjen nam je ovim nedavnim arheološkim nalazom. Izgleda da je poljoprivreda ipak došla nakon religije budući da je Gobeklitepe bio toliko velik da je ljude koji su dolazili trebalo organizirano hraniti. Fascinatno, istinito ili ne. Ovo je obavezno mesto za posetiti ljubiteljim arheologije i istorije ljudske civilizacije. Drevni kameni krugovi i stubovi sa neverovatnim detaljima na njima, stari više od 12000 godina, očaravajući su i nude sjajan uvid u neolitski život. Detalji donekle anigmatski opisuju tadašnji društveni život putem prikaza aktivnosti i životinja. Nalazište je dobro očuvano i jedno je od najboljih na svetu za poreklo ljudske civilizacije. Posetom izbliza i sagledavanjem detalja važnost postaje jasnija i dobija se prozor u rano ljudsko društvo. Ovo je najstarije ovakvo arheološko nalazišta na svetu. Nestvarno je to što smo u njegovoj poseti, štipamo se da se uverimo da je ovo java. Ova nova nulta tačka u ljudskom vremenu promenila je neka uobičajena uverenja o praistoriji. Neolitski ljudi nisu bili tako primitivni kao što smo mislili. Imali su znanja o arhitekturi, inženjerstvu i umetnosti. Ovo ranije nismo znali. Iskopavanja su započela tek 1995. godine, trajala su 30 godina, ali samo je mali deo nalazišta otvoren, sledi još iznenadjenja. Mesto je puno misterija i nepoznate istorije. Životinjske figure uklesane na stubovima su neverovatne, toliko skrivenih detalja. Gledali smo ih sa nekoliko metara udaljenosti. Um se bori da shvati činjenicu da je čovek dizajnirao i izgradio ovo mesto ne tako dugo nakon poslednjeg ledenog doba. Kako ovo probam da zamislim tako mi se zavrti u glavi. Završavamo posetu ovom, jednom od četiri ključna arheološka nalazišta na našoj ruti između Eufrata i Tigra. Odušljeveni smo doživljenim putovanjem u vreme i tako lepo ispričanom pričom. Ostala su nam još tri, drevni Asirski grad i prvi univerzitet Haran, stara Dara, te sveta planina Nemrut sa čudesnim kipovima na vrhu. Sva četiri su u Mesopotamskom basenu, odnosno u današnjem graničnom području izmedju Turske i Sirije. Minibus nas vraća nazad na parking, bio pun. Istim putem oko 1500h motorima vozimo lagano nazad za grad. Vozimo pravo u posetu staroj Sanliurfi. U svakom gradu na ruti, Puci je bio odličan u navigiranju do stare čaršije, odnosno glavnih POI. Jedva čekamo da vidimo stari bazar i čuveni Golbaši park. Impresionirani ovom vremeplovskom avanturom radujemo se poseti Gradu Proroka. Ispostaviće se da će to biti dva izvanredna doživljaja u jednom danu. Nije bilo moguće sve utiske odmah to veče posložiti, magnovenje jedno do drugog, koje nas dan danas donekle drži. Nakon oko sat vremena vožnje minibusom pa našim motorima stižemo u staru Sanliurfu, grad biblijskog profeta Avrama. Priča o njemu jedna je od glavnih razloga ove moto ture. Presretni smo što smo stigli do ovde. Urfa, odnosno stara Grčka Acina Eddesa, smeštena je na brdovitom terenu na 500 mnv i u blizini je granice sa Sirijom. I ovde je sredina multikulturalna sa dosta arapskih natpisa svuda po gradu. Grad je prelep sa puno zelenila. Golbaši park i bazar su nam bile glavna mesta interesovanja. Park je fantastičan, u njemu je Avramova pećina oko koje je prelepa džamija sazidana kao i bazen sa svetim ribama, šaranima, koje posetioci hrane, jer biblijska priča kaže da je Avram reinkarniran u ribe po Božijoj kazni. Ovaj verski, odnosno kulturni narativ je jedini biblijski multi konfesionalni. Bazen nas je privlačio poput magneta, dugo smo se vrteli oko njega izmedju mnoštva ljudi. Golbaši park je izuzetno miran, zelen, lep i posećen, mahom lokalne porodice, nema primetnih turista. Ima brojne staze i sadržaje i može ceo dan u njemu da se provede. Odiše mirnoćom i privlači svojim sadržajem. Dugo smo šetali oko bazena i ostatka parka te opuštali u pejzažima i detaljima. Celo mesto pleni energijom, ne znam kako je u Išvahanu ali sam sebe u njemu zamišljao nekako poput naredne dve fotografije- gledajući bezvremenu lepotu i njen izvor. Nakon obilaska i Avramove pećine seli smo u debelu hladovinu pored ogromnog bazena sa lepom fontanom gde nam je mlada Sirijka servirala čaj, da sednemo i sve ovo oko nas upijemo koliko možemo. U parku unutar dvorišta džamije upoznali smo se sa uličnim juvelirom od koga smo kupili prelepe narukvice, jedne od lokalnog žada, a drugu od Sirijskog sedefa. Sve u svemu, nekoliko sati provedenih u parku bilo je čudesno lepo iskustvo. Nisam ovo očekivao jer ništa slično i nisam imao na umu. Svašta sam čitao tokom pripreme za ovu turu ali nagoveštaja nije bilo o tome koliko je poseban i spokojan Golbaši park u Sanliurfi, zahvaljujući priči koju vekovima neguje i priča. . . Poseta bazaru u staroj Rufi bila je jednako, ali različito interesantna. Užurban i raznovrstan, mamio nam je kameru i osmeh. Ljudi su bili srdačni i razgovorljivi, na kraju samo završili na tradicionalnom ručku usred čaršije. Trošak za dvoje 30 EUR. Klopaš i promatraš užurbani bazarski život i uživaš u hladnom ajranu. Pečeni paradajz je bio fenomenalan kao i svo povrće. Kebab nije bio loš. Nema turista, pred nama je bila pozornica autentičnog bazarskog života. Dobili smo ono čemu smo se nadali. Završavamo ovo gastro iskustvo Turskim bijenim sladoledom, koje uspešno parira djelatu. Sledi šetnja i pretres još uvek otvorenih dućana. Pazarili razne suvenire poput džezvi i tacni, kao i začine poput šafrana, te pistaće i druge gricke. Iako smo u regiji pistaća cene nisu povoljne, od 25 EUR za kilo su i više. Nismo smeli mnogo da se tovarimo jer na motorima nema mnogo mesta. Sa jedne strane, mesta za poklone za naše gospodje kod kuće moralo je da se nadje, a to sa orijentalnim svilenim maramama nije bilo tako teško postići. Sa druge strane, tučana džezva i moji pleh tanjiri za ćunefe iz Antepa nisu se baš najbolje snašli u skučenosti moto kofera - a morali su za Beograd. . . Zadovoljno napuštamo staru Rufu. Privodimo kraj danu ponovnim kupanjem u bazenu hotela. Ipak, opet palimo motore i po širem centru obilazimo nekoliko mesta gde nam je rečeno da možda ima hamam koji radi, ali bili smo neuspešni. Kasno je, oko 2300h parkiramo motore na starom mestu ispred hotela, ćaskamo sa momcima ispred ulaza, častimo ih paklicu grčkih Marlboro cigarilosa, pijemo po hladan sok u lobiju, i bežimo na spavanje. Kakav poseban dan, fantastično iskustvo i na ekskurziji i u starom gradu, prvo fascinirajuće a drugo kontemplirajuće. Sutra ranimo i odjavljujemo se iz hotela i iz Rufe. Radujemo se Haranu i Dari, uzbudjeno iščekivajući planiranu dužu vožnju uz Sirijsku granicu. Dan 8 od 14- Sreda, od Sanliurfe do Mardina preko Harana i Dare 300 km. Preostaje 300 km do ciljne destinacije. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Izuzetno dobro raspoloženje tandema nastavilo se i ovoga jutra. Završivši posetu prelepoj staroj Sanliurfi uputili smo se za Daru ali preko mitskog grada Haran, na granici sa Sirijom, čiji su počeci izgubljeni u magli vremena. Vozimo na jug direkt ka Siriji koja je na 50ak km. Tik pre, za oko sat vremena vožnje autoputom E-99 za Siriju i skretanjem desno na Şanlıurfa Harran Yolu stižemo do Harana. Lokalitet je aktivan u fokusu sadašnjih arheoloških aktivnosti. Nema gužve a postojeći centar za posetioce je zatvoren. Iznenadjeni smo. Bar je onda ulaz besplatan. Čekaju nas ruine i malo selo pored sa truli kolibama nalik na košnice. Slične smo obišli 2022.g. u južnoj Italiji na našoj turi do Sicilije. Ovaj biblijski grad asocira se sa najstarijim univerzitetom na svetu. Univerzitet Haran u Sanliurfi također je dobilo ime po ovom mestu. Nekada glavno središte Severne Mesopotamije, danas na svega nekoliko koraka od Sirije, sa svojim truli košnicama, odnosno kolibama od osušenog blata, trebalo je da nam, poput Gobeklitepe, ponudi putovanje u prošlost. Kada su Arapi osvojili Haran, osnovali su ovde prvi islamski univerzitet u 8. veku. U poseti smo mestu tadašnje verovatno najprosvećenije društvene zajednice u tadašnjem svetu. Do sada sam mislio da je Aleksandrija bila poprište transfera antičkog i drevnog znanja kada su Arapi deo istog prepisali i sačuvali od trajnog zaborava a posle nova Evropska civilizacija preuzela. Nisam bio u pravu. Taj proces se odvio ovde u Haranu, fascinantno. Ovde su rukopisi o astronomiji, filozofiji, prirodnim naukama i medicini prevođeni sa Starogrčkog na stari Sirijski, a zatim na Arapski. Halife Bagdada su za ovo delo našli kompromis sa carevima Bizanta kao da je znanje iznad njihovih ratova i kontroverzi. Danas je ostalo samo nekoliko ostataka univerziteta, zajedno sa ostacima džamije Uli Cami, tvrđave i vrata Alepa. Mislim se šteta što slično kulturno blago u Sadamovom Bagdadu nije alo isti tretman od strane Zapada. Na ovim prostorima je navodno boravio prorok Abraham, nakon čega ide priča sa pećinom i svetim šaranima u Sanliurfi - u Golbaši parku koji nas je očarao. Haran se prvi put pojavljuje u Knjizi Postanka kao dom Teraha i njegovih potomaka te kao Abrahamov privremeni dom. Sada smo to naučili, iskreno - pojma nisam imao. Po Bibliji, ide priča dalje, ovo je prvo mesto gde je Bog merdevinama spustio svoje poruke. Kuće su bile neverovatne ali su replike originala. I zaista, ruševine gradskih vrata, džamije i drevnog univerziteta stapaju se u jednu celinu. Medjutim, mnoštvo drugih po lokalitetu raštrkanih artefakata nije bilo moguće vizuelno smestiti u neki od ovih narativa. Jedan je Gobeklitepe i tamošnji muzej. Napustili smo lokalitet zadovoljni, ali nas nije oduvao kao što jeste Gobeklitepe. U obližnjem selu sa čuvenim truli kolibama ugošćeni smo od strane potomaka Asiraca, kojima je ovo bio poslednji glavni grad pred poraz od Vavilonaca. Od vrele posete iskopinama ohladili smo se ispred ogromne pokretne klime u velikom i lepo uredjenom šatoru oko kojih su se mrzovoljno izležavale kamile. Domaćini, dva brata, bila su vrlo komunikativna, kao i svi sagovornici na turi. Oni dan danas žive u ovim kolibama. Kažu da smo mi prvi moto posetioci sa Balkana kojih se sećaju. Ugodili nam ljudi, već kada smo toliko kilometara do njih dobacili. Hvala im. Upoznali i Turke iz Beča, lokalni tursti ali nama kao komšijski, super se ispričali o našem preostalom putu. Preko Meydankapı i Ceylanpinara nastavili smo put prašnjavim pustim drumom uz granicu sa Sirijom, ka Dari, narednom našom destinacijom. Kod mesta Ofis bili smo na svega 200 metara od granice sa Sirijom. Ostaje žal što je nismo posetili. Na celoj ovoj deonici bili smo sami samcijati. Ni traga ni glasa od saobraćaja ili vojske a kamoli drugih motorista na turingu. Krajolik je suv i skoro pa pustinjski. Podseća na scenografiju za neki biblijski film, takva je geografija odavde skroz do Nemruta. Dobro je da sam poneo jedan beli kišobran, ako slučajno ovde po ovom nevremenu od vrućine stane motor i budemo satima čekali pomoć na putu kišobran će zlata vredeti. Srećom ovo je bio samo rizik koji se nije desio. Kišobran se nije vratio za Beograd. A vožnja ovom nestvarnom džadom je bila za sve pare! U nekom momentu stižemo do Shell BS. Tankujemo. Menadžerka mlada, lepa i prijatna. Zna engleski, ćaskamo. Oduševljena našom misijom u nekom momentu nas pita da napravimo intervju, odnosno nekakvu reklamu za Shell. Molim? Pojavljuje se kamera i ide naš intervju… kako je Turska super za moto turing i kako je Shell najbolje gorivo. Naivno, ali u momentu super zezalica za okrepljeje nakon tankovanja i nastavka puta. Da umreš od smeha. Ostavio sam mejl da mi pošalje gotovu reklamu, još ništa nije stiglo. Možda je bila skrivena kamera, nemam pojma. Nastavljamo vožnju. Najzad, oaza! Nakon 150 km uzbudljive vožnje. U kafiću sa zelenom baštom dočekala nas je prelepa Sirijka sa ledenim ajranom, nema dalje! Nakon nekoliko časovne naporne skoro pa pustinjske vožnje stižemo u Daru. Pored iskopina još nekoliko zelenih kafića. Da imamo vremena u svaki od ovih bi seli i popili po kedan ledeni ajran sa nanom. Zanimljivo, neta na mobu je sve vreme bilo, bez ikakvih problema. Na ulazu na lokalitet deda prodaje hladan ajran. Deca se igraju, dolaze do motora, opet ide gas, cajger i sve ostalo. Jednom od njih poklanjam beli kišobran, odradio je svoje čuvanje od straha. . Obilazimo najvažnije delove lokaliteta koji je aktivno arheološko nalazište, ulaz nam niko nije naplatio. Sunce ubija, razgledamo redom: Rimsko utvrdjenje, nekropole, i drevne vodene cisterne. Sve izgleda monumentalno, iako je debelo podleglo zubu vremena, tačno se nazire kako je moćno nekada sve izgledalo. Zapravo, Dara, Grčki Daras, je bio važni istočno Rimski utvrđeni grad u severnoj Mesopotamiji na granici sa Sasanidskim Carstvom. Zbog svoje velike strateške važnosti, oko njega su se često vodile borbe u Bizantijsko-Persijskim ratovima u 6 vne, uključujući bitku kod Dare 530. Nakon što su ga godine 639. zauzeli Arapi, izgubio je svoju stratešku važnost, te je postepeno napušten. Prokuvali smo, ulazimo u velike odaje unutar stena da se ohladimo. Ne izlazi nam se napolje. Upoznajemo neke Sirijce, i oni se oduševili kada su čuli našu misiju i priču. Jezička barijera je bila prejaka za daljnje ćaskanje jer je naš entuzijazam za isti podlego opakoj vrućini. Srećom nema vlage pa te ladovina instantno vrati u život. Završavamo obilzak Dare. Zadovoljni današnjim danom iščekujemo Madrin i odmor. Sada smo već dobrano odmakli na istok, 300km istočnije od Alepa, stotinjak od Medine i Džede, skoro smo na Bagdadskom meridijanu. Na 400km smo od Iranske granice - samo jedna lagana dnevne vožnja. Šta reći, uzdišemo. Elem, putem D-955 nastavljamo ka Mardinu koji je udaljen svega 20ak km ka SZ. Mnogo nam treba odmor i opuštanje, R&R. Uspon na Madrin je bio spektakularna vožnja i malo nas je oživeo, a i žega je popustila u predvečerje. Predeli kao u Gospodaru Prstenova, a džada fenomenalna, gas! Nakon nekoliko dana krstarenja basenom Mesopotamije, od reke Eufrat stižemo do blizine reke Tigar. Drevni hrišćanski grad Mardin, JI Turska, smešten je strateški na vrh brda na 1060 mnv i star je oko 3000 godina. Sa terasa starog grada puca veličanstven pogled na Mesopotamiju i Siriju. U vezi smeštaja u Mardinu ostajemo pri strategiji „uživaj u luksuzu za male pare“ te odsedamo u nestvarno dobrom Ramada Plaza hotelu sa stvarnih 5 zvezdaja. Cena sitnica, 60 EUR po glavi. Za ovaj luks izbor dogovaramo se da nećemo prijaviti ženama, a izgovaramo se pred nama samima potrebom za predah od naporne vožnje. Šou program. Prijavljujemo se i pravo skačemo u ogroman bazen okružen lepim zelenim vrtom i baštom restorana. Iz prašine u zelenu oazu, tako smo u mogućnosti ovoga puta, na našu sreću i zadovoljstvo. Nakon predaha i osveženja, sredjujemo se i hvatamo taksi do vrha brda gde je stari grad. Vožnja 8 EUR. Grad je vrlo lep i živ i prepun predivnih stepenica. Herceg Novi, ali rustik i arabeska. Iako su većina naših predjašnih poseta na ovoj turi bile mestima na visinama preko 500 metara ovo je prvi grad smešten baš na brdu i na njegovim padinama. Zimi čak padne i sneg. Turista nešto i nema iako je vrlo živo. Alkohola ima, naročito nakon 2300h. Starim gradom dominiraju predivne gradjevine u Arapskom stilu i ogroman minaret džamije Rejhane. Bazar u starom gradu smešten je na padini, gde se lako izgubite u lavirintu prodavnica i zanatlija. Tu su i Sirijska crkva iz 5 v. kao i Velika Džamija. U ovom nekada drevnom hrišćanskom gradu sada donekle harmonično žive Turci, Kurdi i Sirijci. Kurdi žive kako žive a Jermena tragično više nema- tužne priče koje nisu za ovaj putopis. To veče izuzetno lepo smo se družili sa grupom Kurda, fini i veoma obrazovani ljudi, lojalisti na moje iznenadjenje- sem ako im nisam izgledao kao agent iz Ankare. Naglo se vraćamo u hotel, minibusom za 1 EUR, pošto je meni pao šećer i pozlilo mi je. Iako mi je bilo malo bolje nakon što su mi u čaršiji dali šećer i vodu, ipak sam hteo nazad u našu oazu, smrklo mi se i dan mi se završio. Puci se posle vratio u grad i kaže da je nakon 2300h druga priča oko alkohola i zezanja. Lepo se proveo sa istim drugarima. Ja nešto uzeo iz mog zdravog šteka i pojeo, uzeo lekove i pravac u krevet. Soba lepa, a krevet udoban, AC tip-top, odmorio se i oporavio za sve pare, ne sluteći šta me sve od izazova čeka na Nemrutu. Dan 9 od 14- Četvrtak, od Mardina do Nemruta preko Dijabakira 300 km. Stigli na ciljnu destinaciju, 3100 km do kuće. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Ustajli rano, prepuni utisaka, te otežemo de luks doručak sa još jednim kupanjem u fantastičnom bazenu hotela. Radujemo se kako poseti egzotičnom Dijabakiru tako i planini Nemrut - našoj finalnoj destinaciji. Još uvek smo u dolazećem mentalnom modu tokom ove moto ture, još uvek idemo napred a nismo krenuli nazad kući, tako raspoloženi i takvim entuzijazmom, savladavamo umor i radujemo se preostalim sadržajima na turi koje iščekujemo. Dodje mu kao neka sportska filozofija. Trpiš, ali ti lepo. Juriš veselo, ali doći će antiklimaks. Napuštamo lepi Mardin i obilazimo Dijarbakir na oko pola puta do planine Nemrut. Na prilazu i kasnije drugom izlazu iz Dijabakira vide se prazne vojne postaje. Podsetnik na nekadašnje nemire i tešku političku priču u ovom kraju. U više navrata družimo se sa Kurdima koji različito vide stvari. Jedan od ovih je i razgovor sa tri brata na BS na D-955 pre Dijabakira. Potresne priče. Naše je samo da slušamo i pišemo. Znaju dosta o Balkanu. Iako spremni dosta smo čuli od ovih momaka o regionu i o gradu. Priča ide da je ova nekadašnja tvrdjava Bakir Arapa sada najveći grad u JI Anadoliji, nakon Gaziantepa. Kurdi su danas većinsko stanovništvo. Nekada do progroma i konverzije je bilo i puno Jermena. Grad je nekadašnji Amid, prestonica Aramejaca, središte Konstantinove Rimske provincije Amida. Od Osmanlija je tu gde je. Kurdi danas samo u svojim domovima pričaju svoj jezik. Deca im se školuju na Turskom jeziku koji je jedini u upotrebi u javnom životu. Grad je vrlo zanimljiv, pored utvrda simbol mu je i lubenica koja se prodaje na svakom koraku u celom regionu, nastao je unutar ogromne stare utvrde Konstantina II pored lepih Havsel vrtova na reci Tigar. U dolasku pre samog grada nabasali smo pored puta na ove čuvene vrtove, pored velikog Tigra, kao i na veliki stari Rimski most. Odmah smo aterirali, parkirali, seli i malo uživali u ovom divnom okruženju. Cela naša ruta u ovoj regiji je sastavljena iz naizmeničnih vrelih i prašnjavih puteva, te zelenih deonica i oaza. Ovo dovodi do velikog kontrasta u doživljavanju rute. Kroz golo i vruće sportski daš gas, a kada kod zelenog i svežeg onda povučeš ručnu i turistički se zakampuješ na kratko da bi obišao i osvežen nastavio. I tako, ma bajadera. Super skroz. Ubrzo nakon vrta i mosta stiže se do utvrda grada, za koje nam kažu da su najveće na svetu. Utvde nisu samo turistička istorijska atrakcija, već su popunjene svakodnevnim sadržajajem i deo modernog grada koji je integrisan u njih. Zaista su ogromne, kilometrima dugačke. . . Utvrde su Arapi i Turci dogradjivali crnim bezilitom što izgleda interesantno. Tu je i Šeuk Mutahar i ostale džamije iz 12 v. kada su došli Seldžuci i krenuli na zapad. Tu su i Dicle most, klasičan bazar i lavirint starih ulica. Centralni han, Hasan Paša Han je ogroman i prelep i najživlje autentično mesto ove vrste koje smo posetili. Puci ga našao, kralj! U ovom hanu popili smo kafu sa lokalcem koji priča ruski, mada je on hteo da nas odvede negde drugde. Ispričasmo se kao najrodjeniji, u jednom momentu pomislih da žicka nešto - grešna mi duša. Tu je i sveprisutni ledeni ajran sa nanom (i djevrekom), ovoga puta u varijanti ulične ponude. Čaj, koji nam je redovno nudjen i koji smo pili na BS nakon tankovanja, skupa sa ajranom, su nekako bili sa nama sve vreme ture. Čaj kao svojevrsna lula mira i prihvatanje ponudjene socijalizacije, a ledeni ajran kao energetsko-osvežavajuća injekcija koja činilo se bolje ladi od piva ili koka-kole, ili bar podjednako. Živ čovek se na sve navikne, a mi smo ovo ne samo usvojili, već i nekako zavoleli. Priznajem, prvih par dana bilo je malo skepse. Sada u Beogradu imam zanatsku namensku činiju i kutlaču za ajran, ali njega nema nigde kod nas. Pored zidina je park prepun običnih ljudi. Ulazak u park je kroz predivnu kamenu kapiju koja je deo starih zidina. Ništa turizam, ništa fensi, samo narod koji opušteno provodi vreme u parku. Žene sede na travi u grupama. Muškarci čitaju Kuran. Deca prodaju voće. Može da se gricnu i djevrek i krastavac, i tako. Vrlo živo, folklorno. Možda je ovo bio i najzanimljiviji prizor na ruti što se ljudi i svakodnvnice tiče. Mislim se, da li je ovako Beograd izgledao pre 150 godina kao što danas izgleda ovaj park. . Našli smo i na štand Crvenog Meseca, gde su divne žene spremile i iznele kolače da prikupe novac za Palestinske žrtve genocida Izraelske Vlade, koji se dešava pred očima celoga sveta. Popričali smo i podržali ih. Dobili smo kolač u obliku lubenice i privezak. Srce da pukne. Baš sam pao nakon druženja sa ženama iz Crvenog Meseca. Išlo mi se dalje. Srećom Puci me odvukao u veseliji deo čaršije, mada mi je još loše. . Bazari u ovom delu na našem turu sada već počinju da liče jedan na drugi, poput high streets u UK. Manje više slična ponuda sa odredjenim specifičnostima u odnosu na to koji od 3 narodna je koliko prisutan: Turci, Kurdi, Sirijci. Kao i predjašnje naše destinacije grad je vrlo živopisan i vibrantan sa sjajnom gastronomskom ponudom. Tu je i najboja do sada na ruti ponuda kojekavih semenki poput suncokreta, badema i pistaća ali i domaćih konditorskih poslastica. Naime, Puci našao do sada najveću i najlepšu radnju sa grickalicama. Nema šta nema, a lepa kao neka galerija, praznik za oči. Prolazim pored optičarske radnje i odlučujem da vidim da kupim nove naočare za vid i tako zamenim izgubljene. Divna, moderna, i vrlo uslužna optičarska radnja izlazi mi u susret. Bilo gotovo za pola sata. Cenkajuči se dobio sam novi suvenir za 110, a krenuli smo od 140 EUR. Super cena! Ful paket sa fotogrejom. Dobio i gratis galanteriju za održavanje naočara. Do sada smo posetili nekoliko orijentalnih gradova i drevnih mesta i sa nebrojenim ljudima pričali. Datume i dane više ne pratimo sem u vezi smeštaja za taj dan, za svako drugo planiranje mora kalendar da se otvori da se vidi koji je dan. Na turi vreme uvek brzo leti i treba ići dalje, što bi rekli- treba požuriti polako, a šta ostane iza ne pogledano to ostane za drugi put. Oko 1700h krećemo dalje ka Nemrutu putem D-400 pa D-360. Ubrzo nakon skretanja na D-360 ponavlja nam se divan krajolik kao oko Mardina a saobraćaj se dramatično smanjuje. Opet mi je malo pozlilo tokom poslednjeg spusta pre skretanja uzbrdo putem Adıyaman Damlacık Yolu ka Nemrutu i našem smeštaju za to veće. Očito da nešto nije u redu sa mojim dijabetesom iako redovno uzimam terapiju i pazim šta jedem. Izgleda da moram redovnije da klopam, a ne da čekam veče. Nakon male užine iz šteka biva mi bolje i nastavljamo kroz dosta pust, ali lep krajolik koji počnjinje da liči na visoko brdski. Nemrut Dağ je planina u planinskom lancu Taurus na jugoistoku Turske na čijem vrhu su ostaci drevnog grada kipova. I ovaj arheološki lokalitet je pod zaštitom UNESCO. Dugo iščekujemo posetu ovom lokalitetu. Četvrta, i poslednja je arheološka destinacija u Gornjoj Mesopotamiji na našoj moto turi, i čini krunu celog ovog našeg moto putešestvija. Plan je da sutra rano pre svitanja uradimo uspon na vrh kako bi dočekali izlazak sunca na istočnoj terasi ovog lokaliteta. Toliko smo znali, odredjeni važni detalji će nas iznenaditi kada bude bilo prekasno za išta u vezi istih uraditi. Nakon pola sata sada već planinske vožnje stižemo do hotela koji se nalazi na 1800 mnv gde isključivo odsedaju posetioci namereni na istu posetu i podvig. Na Nemrutu nema trte-mrte oko smeštaja, svi odsedaju u Nemrut Eufrat Hotel za nekih 80 EUR za dvokrevetnu i to je to, mada ima i drugih. Hotel je strateški pozicioniran na desetak minuta jutarnje vožnje do uspona. Plus je dobar, doručak je u redu, a tu je i bazen. Ma, to je to. Ne tražite dalje. Lokacija hotela je okružena kršnim vrhovima, poput kondorovog gnezda. Sa terase hotela se pruža divan pogled u više pravaca a vetar je skoro pa stalna pojava. Do vrha Nemruta je još 200 metara nadmorske visine, odnosno par kilometara puta. Ovde su nas veoma lepo primili, večerali smo super kuvanu večeru, set meni za 15 EUR. Posle smo tokom večeri sedeli sa našim Kurdskim domaćinima do kasno na spomenutoj terasi, a u tmini kanjon ispod nas. Drugih gostiju tokom večeri nije bilo, pojavili su se na parkingu hotela na jutarnjem sastanku za pokret. Iznenadjeni saznajemo da je to 0400h. Pričali smo o svemu. Smejali se. Divni ljudi. Nisu hteli našu šljivovicu da probaju kažu petak je, zapravo jedan se od njih odvažio, ostalima smo ostavili celu kilu za sutra. Kažu da nismo prvi posetioci sa Balkana, čak ne ni prvi motoristi na turingu. Pitam se imali drugog putopisa na BJB sa ove ture, odnosno Nemruta. Legli smo prekasno da bi bili skroz dobro za nastavak vožnje sutra nakon jutarnje ekskurzije, odnosno zakazanog ustajanja za 0330h i polaska u 0400h. Iznudjeno smo onda isplanirali da nadoknadimo san sutra kada se spustimo nazad u hotel, i startujemo dalje dosta kasnije nego obično. Krenemo nazad kući! Dan 10 od 14- Petak, od Nemruta do Kahramanmaraša 300 km. Preostaje 2800 km do kuće. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Ustajemo na vreme u 0330h. Mrkli mrak. Domaćini se već namontirali ispred recepcije i gledaju goste kako bauljaju. Brzinski iz šteka stavljam nešto u kljun i pijem lekove. Spremam se i stižem i kafu da popijem. Izlazimo spremni u 0355h na parking a tamo brdo ljudi, mešana medjunarodna ekipa. Veselo od zore. Gde li su bili sinoć pojma nemam. Mi sedosmo na naše motore, a oni u mini buseve i svi odosmo ka vrhu Nemruta. Nakon 15 minta kod ulaza u kompleks kupujemo karte, po 20 EUR. Još je mrak. Nastavljamo vožnju nakon rampe i vozimo desetak serpentina do konačnog parkinga do početka pešačkog uspona stepenicama. Još je mrak a već je 0430h. Parkiramo motore, nagib je i duva vetar, gledam da ne sobalim motor, ja sada, ili vetar dok sam gore. Kažu nam da je važno popeti se stepenicama do vrha do 0455 da se ne promaši ključni doživljaj gledanja izlaska sunca koji počinje u 0500h. Aj važi, stepenice i ne vidim. Još je mrak. Puci prvi korača stepenice a ja za njim. Gledam gore i ništa ne vidim. Kako odmičemo tako se pravi veća razlika izmedju mene i njega. Ljudi me pretiču. Polako sviće i uvidjam da su stepenice i uspon čini mi se beskonačni, ma nema kraja. Nastavljam ali gubim dah. Zastajem, gledam na osvetljeni grad u daljini- lepo, pa ubrzo nastavljam. Otkucaji srca idu na 150, zastajem da se smanje. Puci viče odozgo ajde, ajde, možeš ti to. Ohrabren nastavljam i sada već po sistemu odmaram koliko treba da se srce uspori rad pa nastavljam. Kad ono nakon nekoliko stotinjak metara stepenica počinju i kolena da klecaju, već sam na dve trećine uspona. Reko sada kada kolabiram i strovalim se niz litice ni helikopter hitna pomoć nema da me nadje. Agonija bre! Sada sam već poslednji, svi su gore, promašiću prve zrake i onda sam džaba krečio. U 0455h sam se najzad ispeo na plato gde su bioskopska mesta zaposeli njih 50ak entuzijasta- sve alpinisti, majke mi. Gomila ljudi, a ja bez daha, Puci na svom sound baru pustio ambijentalnu muziku i pravi mi mesto da sednem, neki tip mi iz staklene čaše - a ja ne verujem - nudi hladnu vodu za piće, dok mi treći nudi ćebe. Ovde bre žurka. Sunce samo što nije, stigao sam u poslednji moment. Aj sad bioskop. Izlazi sunce i statue počinju da budu postepeno obasjane i tako izranjaju iz mraka na par metara od nas, Indijana Džons prizor. Uspon sa parkinga pešaka jeste bio naporan ali prizor izlaska sunca i prvo obasjavanje parka sa statuama je bilo nezaboravno. Dočekali smo ga skupa sa posetiocima iz celog sveta. Sa novim danom pukao je i pogled na ceo krajolik i region. Teško sve ovo fotke mogu da dočaraju. . Fascinacija odmah navrla da je neko sve ovo na ovoj visini i ovom negostoljubivom predelu izveo i to u 1 veku pne. Ovo ide u fajl sa misterijom izgradnje piramida u Gizi. Zanimljivo je da karakteristike mauzoleja i loza sahranjenih kraljeva, pripadaju dvostrukoj, Grčkoj i Persijskoj kulturi. Multi-kulti priča, pa da. Elem, mi srećni kao dete koje dobije čokoladu. Planina Nemrut je od kraja 18 v. postala čuvena je po ovim brojnim velikim drevnim statuama oko misteriozne kraljevske grobnice. Neki od kamenih blokova teški su oko 9 tona. Zajedno sa mauzolejom predstavljaju jedan od najambicioznijih građevina helenističkog perioda koji je podigao Antioha, vladar Komagena, kraljevine osnovane severno od Sirije i reke Eufrata nakon raspada carstva Aleksandra Velikog. . Sa istočne i zapadne terase su dva odvojena reda. Pet divovskih sedećih kipova od krečnjaka, identificiranih po svojim natpisima kao božanstava, okrenuto je prema napolju od tumula na gornjem nivou istočne i zapadne terase. Idu redom, Antioh, Demetra- jedina žena, Zeus, Apolon i Herakle. Ma ceo Grčki vrh koji je sebi za društvo izabrao Antioh ne bi li obezbedio kontinuitet vlasti i moći iz klasičnih vremena stare Grčke. Ovo kao poruku svima je rešio da smesti na preko 2000 mnv, gore medju bogove. Elem, uništenje kipova ubrzava činjenica da svake godine provedu pola godine zatrpane snegom plus gromovi i unje. Treba požuriti ko želi da poseti. . Oduševljeni doživljenim, vraćamo se dole u hotel. Drugim stepenicama. Bilo mnogo lakše nego na gore, valjda bez vremenske presije. Nego, bacim pogled, a tamo kućica za čuvare. Dobro, a kako oni dolaze do ovde. Malo bolje zagledam i vidim put. Mislim se, taj mora da ide dole na parking, kud ga ne ugledasmo jutros, mogli smo da proteramo motore do gore, a ne da za malo izginem na Nemrut stepenicama. Ubrzo smo bili dole spremni za vožnju do hotela. Na parkingu se pojavio tip koji prodaje suvenire, pazarili nekoliko. Dobili smo i po čaj. Lepo. Utom se pozdarvljamo sa novim drugarima sa vrha Nemruta i jedni drugima želimo srećan out. Prema dole opet vozimo pored visitor centra gde smo jutros po mrklom mraku pazarili karte. Sada je već divno sunčano, da je bilo oblačno i loše vreme ceo današnji plan bi nam skroz propao. . Po povratku odmah odosmo na doručak. U restoranu puno ljudi. Dosta gostiju iz Azije. Doručak odličan. Nosimo hranu na terasu i uživamo. Već je 0900h. Nakon jutarnje avanture i doručka morali smo malo da odremamo te smo tek kasnije nastavili dalje prema Marašu. Nakon kratke dremke, pakujemo se i plaćamo smeštaj. Spava mi se. Kaže bolje keš, može. Pored recepcije sedi ekipa od sinoć. Pozdravljamo se. Jedan od njih je sada sa dečakom, može da ima oko 8 godina. Rekoh, hoćeš da se slikaš na motoru. Hoće. Penje se. Sve super. Medjutim, i mladji brat bi takodje, u isto vreme, kako je on odjednom dodirnuo motor tako je isti pao. Ispostavlja se da proširenje ćope nije dovoljno na šljunku da motor ne padne. Odmah sam znao da će sa klincima biti sve u redu, i bilo je. Malo su plakali i to je to. Medjutim pri padu, produženi turing vizir se polomio, skroz. Odmah sam ga bacio sa sve produženim malim vizirom koji se takodje oštetio. Bez istog sam vozio ceo put nazad do kuće. Eto, spisak štete smo ovim kompletirali, nakon naočara, Puci je izgubio maramu i kompas, a na kraju i kacigu je izgleda trajno oštetio, a sada ovo. Idemo dalje. Nakon svega, impresionirani nastavljamo put ka obližnjem čuvenom Rimskom mostu, i posle Adijamanu i Kahranmarašu. Posle planiramo nazad kući verovatno preko Konje, pa posle na moje omiljeno Čanakale. Uželeo sam se žene i deteta. Momenat osvajanja cilja na turi je onaj kada potencijalno počinje antiklimaks. Destinacija je izvozana i većina lepog koje se iščekivalo je iza nas, i treba se dovući nazad kući koja nije blizu. Nedovoljno odmoreni, nekako od ovoga momenta razvijamo stomačne tegobe, koje će nas paralelno sa umorom pratiti do kraja ture. Ponekad na dužim turama je prisutna ta negativna psihološka dinamika i odbrojavanje do kuće. Nekako se ka cilju ide sporije a vreme leti, naspram povratka kada se tempo ubrza a vreme psihološki sporije ide. Ili možda samo umišljam, nisam siguran. Silazimo sa Nemruta i odlučujemo da ne pravimo detour ka Rimskom mostu kod Nemruta, već smo ih nekoliko sličnih videli. Trpeći velike vrućine a već napunjeni lepim utiscima sa ture preskačemo i posetu Adijamanu. Znali smo da će narednih dana morati puno kilometara da se napravi, a nismo videli naročito dodatnu vrednost turi ovom posetom. Važno za razumevanje našeg planiranje jeste da smo obojica imali ograničen broj dana za turu. Puci zbog posla, a ja zbog već dogovorenog porodičnog letovanja odmah nakon ove ture. Naravno da bi bilo bolje da se ostavi nekoliko dana lufta, ako za to ima mogućnosti. Ovo bi mogla da bude jedna od naučenih lekcija sa ove ture. Sa druge strane, nema žaljenja, hteli smo i odradili plan, ipak je ovo neka vrsta sporta i ponekad jeste povuci potegni. Tako da smo sa Nemruta na putu za kuću, nakon dosta razmatranja, rešili da spavamo u Kahramanmarašu udaljenom svega 300 km. Nismo bolje smislili, Konja je bila predaleko. Odvezli smo se do ovoga grada putevima D-360 i D-835. To je bila naša poslednja poseta u JI Turskoj na ovoj turi. Veliki grad u ravnici na obroncima masiva Taurus poznat je po proizvodnji salepa, brašna koje se pravi od osušenih gomolja orhideja kao i specifičnoj lokalnoj vrsti sladoleda – dondurma, koji smo probali u Rufi. Zapadnije od drugih naših gradova, takodje je poznat po Otomanskoj arhitekturi koja ka zapadu dominira u odnosu na Seldžučku. Pri prispeću, pomalo iznureni od svega i od vrućine, odmah se osvežavamo u lepom zelenom parku pod raspršivačima vode, i ledenim sokom od lubenice. Maraš nije imao jako lep smeštaj a da je cena dobra. Medjutim, našli smo sasvim pristojan Ada Residence za 55 EUR za ceo apartman, bez doručka. Vrlo povoljno. Tamo nas je simpa mladja ekipa dočekala, nakon ćaskanja raspremamo se. Ubrzo izlazimo da malo obidjemo grad, bazar i deo starog grada koji je očito vrlo konzervativan. Tu u jednom skromnom restoranu za lokalce klopamo domaće djakonije za manje od 15 EUR. U potrazi za modernijim supermarketom nalazimo i moderniji deo grada gde ima sve što smo tražili, i alkohol. Zanimljiv je ovaj miks sada vidjen i unutar jednog grada. Ovo donekle objašnjava velike probleme oko adekvatnog upravljanja ovolikom zemljom sa ovakvim verskim te svetonazorskim i ranije vidjenim etničkim polarizacijama. Lako je u svemu ovome izvući ishitrene zaključke, kojih se mi klonimo. Tokom šetnje po starom gradu ubrzo smo zatekli prizore velikih razaranja kao posledicu zemljotresa iz 2023.g. Ovo nam je prvi put da se na ovoj turi susrećemo sa istim. Tako da odavde nema vesele reportaže, ni naročitih fotki, već samo tužan muk. Odlazimo na počinak misleći na sutrašnju dugu vožnju. Ližemo rane i bodrimo se. AC u apartmanu odlično radi, srećom. Dan 11 od 14- Subota, od Kahramanmaraša do Konje 580 km. Preostaje 2200 km do kuće. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Dobro smo se naspavali i odmorili. Doručkujemo klopu iz šteka i sinoćnog pazara. Oko 0900h nastavljamo dalje iz Maraša ka Konji, preko Kajzera i pored Ercijes planine, spektakularnog mrtvog vulkana zaslužnog za prirodni fenomen Kapadokije. Naime, imali smo dilemu kojom rutom dalje. Ipak smo se opredelili za ovu rutu skroz do Konje i to tik ispod Kapadokije koju smo posetili prošlog leta. Puci je bio u pravu, ova ruta se ispostavila kao odličan izbor. Treba da naučim da je majstor za mikro ad hok rutiranje, unutar makro definisane rute. Ima čovek osećaj za koji putić je lepši, meni su na mapi svi slični. Poslednji put na ovoj turi vozimo Taurus planine putem D-825. Potez od Maraša do Kapadokije od oko 300 km seče ovaj masiv na vrlo dramatičan način. Tokom ove deonice redjaju se novi tuneli, mostovi, i spektakularni prevoji. Moćne viste i uber dobra putna infrastruktura impresionira. Vožnja po ovoj prelepoj ruti nas je oživela i vratila nam je osmehe na lice. Ovo bi moglo da se sa zadovoljstvom vozi do besvesti. Zaključujemo da su naše vožnje Taurus planinama neočekivani hit ove ture. Voleo bih da ih opet vozimo. Ostatak rute putem D-300km do Konje je išao nižim i ravnijim predelima. Tokom ovoga dela vožnje neretko smo zastajali da fotkamo i uživamo u pejzažima. Saobraćaja nije bilo i sva lepota prirode je bila na izvolte. Izgleda da smo se za sada povratili. Dobro je, dobacujemo do Konje bez problema. Gas! Nakon 600 km celodnevne vožnje velikim bulevarom ulazimo u modernu Konju, centralna Turska. Grad leži na preko 1000 mnv, ništa neobično za Tursku koja je većinski visoravan. Savremeni Biznis gde god baciš pogled. Još fizički umorni od uspona na Nemrut i donekle emotivno potrešeni iz Maraša, odlučujemo se za novi R&R- Dedeman Konya! Tako da se u Konji vraćamo luks smeštaju. Dedeman za 100 EUR je bio super skroz, mada nam je neka svadba skratila večernji brčkanjac u super spoljnom bazenu pa smo morali da se zadovoljio unutrašnjim i odličnim djakuzijem. Šta ćeš, muke motorista. Nakon raspakivanja i brčkanja, odlazimo u stari centar. Bazara i čaršije baš i nema kao u JI Turskoj, vidi se razlika, i u fazonu i u ponudi, mnogo tanje. Sa druge strane, poseta Mevlana muzeju sa Rumijevim mauzolejom, te nekoliko glavnih predivnih džamija je skroz opravdalo posetu ovom velikom gradu važnom zbog ovih znamenitosti. imali smo sreće da naidjemo i na venčanje i uparadjene mladence i svatove, vrlo egzotična pojava. Konja je grad Rumija i Derviša. Sretni so što smo u ovakvom obilasku. Mevlana Dželaludin Rumi, Persijanac, bio je islamski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufijski mistik iz 13. veka. Rumi se smatra jednim od najvećih mističkih pesnika islama. Poštovan i od strane Hrišćana i Jevreja. Ako ga ikada uzmem u šake rado ću se setiti ove posete. . . Tokom pripreme ture saznajemo da je Konja jedan od najstarijih gradova na svetu, arheološka iskopavanja na brdu Aledin u središtu grada ukazuju da drevno naselje datira iz 3 milenijuma pne. Prema Frigijskoj legendi o velikom potopu, Konja je bila prvi grad nastao nakon potopa koji je uništio čovečanstvo. Kakva ezoterija, top! . Inače, skupina vrlo interesantnih lokaliteta (Afyonkarahisar) drevne Frigije se nalazi i u blizini naše rute iz Konje za Bursu. Medjutim, ovoga puta ne možemo i to da postignemo, a hteli smo. Dodajemo i ovo pored Efesa i drugih POI, na onu našu listu sa mestima koje smo promašili i čemu nekada treba u Turskoj da se vratimo. Možda na željenom putu za Iran ako ikada sredimo te famozne karnete za motore. Završavamo obilazak grada opušteno ali bezuspešnom potragom za nečim za pojesti a da nam je dopadljivo, valjda više siti svega. Nekoliko uber turističkih restorana nas baš odbija. Brze hrane nema u vidokrugu. Sa slatkišima je bila druga situacija, poslastičarnica tonu. Odlazimo u hotel na počinak, dosta rano, kako bi sutra poranili. Dan 12 od 14- Nedelja, od Konje do Alexandropulosa 950 km. Preostaje 1270 km do kuće. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Ranimo i nakon dobrog spavanja već oko 0700h napuštamo hotel i upućujemo se putem D-300 pa autoputom E-90 ka Eskišehiru, Bursi i Čanakale. Čvrsto smo rešili da dobacimo što dalje ka Grčkoj gde bismo da noćimo i vratimo se malo lepotama Grčkog Egeja, i budemo što bliže kući. U sjajnom liberalnom i univerzitetskom Eskišehiru smo bili prošle godina na putu za Kavkaz. Sjajan grad. Ovoga puta ga mimoilazimo. Vrlo raspoloženi za vožnju lako dobacujemo do početka kraja Anadolijskog spusta koji je tek kod Burse. Tu se iznudjeno zabadamo u hladovinu pored BS na autoputu. Jakna na pod, tank torba umesto jastuka i eto dremke i po. Nakon pola sata ide umivanje, Pucijeva kafica pa nastavak vožnje prema Čanakale. Sjajan mali pit stop. Gas, ima još oko dve petine puta da se vozi do spavanja. Inače, naši razlozi rutiranja u oba pravca preko Čanakale, a ne Istanbula su višestruki. Prošle godine smo bili u Istanbulu. U to kraju Turske je mnogo veća gužva po putevima. Leto je, pa je Grčki Egej puno interesantniji od pukog tranzita kroz Bugarsku. Poslednje, sve više prilikom planiranja radije optiram da u agendu i u rutu uključim prirodne i arheološke POI, a ne gradove kojih sam pomalo sit. Ako ću gradove da detaljno obilazim onda odem na neku namensku bus turu ili slično. Naravno da je ovo sve individualno i da je skroz u redu da se ova ruta kombinuje, npr. na tamo preko Bugarske i Istanbula a na ovamo preko Čanakale i Grčke, ili obratno. Sami odlučite. Kilometraže su slične, u zavisnosti na koji deo Turske se vaša ruta fokusira. Ono što bih ja voleo narednog puta da probam jeste da za Tursku vozim preko Sofije ali onda kod Plovdiva putem divnih Rodopskih staza da se spustim na Egej pa onda na Čanakale. Eto lepe teme za mudrovanje oko narednih tura. Nakon par sati dinamične vožnje pristižemo na Čanakale 1915 most, koji spaja Malu Aziju i Evropu, i prelazimo na poluostrvo Galipolje. Ovde smo ušli u Malu Aziju, tu i izlazimo. Na tamo smo vozili uz Turski Egej, a na ovamo došli sa istoka. Kružna tura, već kao što na turi treba. Inače, imamo predivne prošlogodišnje uspomene iz Čanakale i sa poluostrva, oba prebogata istorijskim i turističkim sadržajem. S obzirom da je ova lokacija svega 400 km od Djevdjelije, prosto je neverovatno da naši turisti masovnije ne idu ovde na letovanje. Dodatno, autoput kroz Grčku Trakiju je fenomenalan a cene u Turskoj su niže nego u Grčkoj, a i usluga je generalno bolja, ili bar nije gora. Nastavljamo dalje ka Ipsali i Grčkoj. Hrabrimo se, blizu smo kuće. Upravo smo rezervisali spavanje u Aleksandropulosu. Opet tankujemo na Shell BS pored Ipsale i pazarimo domaću ćeten alvu čija ponuda nas je obradovala, trošimo preostale lire i palimo za GP Ipsala. Iznenadjujuće brzo prelazimo oba granična prelaza i jurimo da spavamo u Aleksandropulusu. Nastavljamo Odos Via Ignatia autoputom presretni koliko smo danas dobacili. Odvozili smo celu Tursku bez ijedne saobraćajne kazne, svojevrstan podvig. Stižemo u Aleksandropulos oko 2100h. Danas smo ubili skoro hiljadarku, oko 950 km, dobar osećaj,- rekordna dnevna kilometraža, i pojedinačno i tandemski. Sretni i zadovoljni, ali i preumorni i dehidrirani raspakujemo se u stanu blizu mora. Plašili smo se šta ćemo od smeštaja u jeku Egejske sezone naći u Aleksandropulosu. Medjutim, bilo je sve u redu. Apartman Downtown 4 smo dobili za 85 EUR, što je super u ovim uslovima. Svega 100 metara od gradske rive i preko puta pandurske stanice, lokacija je za naše potrebe bila top. Smeštaj je bio moderan, komforan i opremljen. Hladna voda u frižideru, normalan zamrzivač za vodu, i patroni kafe za aparat, čak i keks i sitne gricke su nam ostavljene. Od nas Apartman je na Bookingu dobio top ocenu. Grad onako, ništa posebno. Nakon tuširanja odgegali smo se do rive prepunoj turista. Struktura istih nema veze sa ostatkom Grčke. Puno Arapa i Turaka. Častimo se turističko-Grčkom večerom za 50 EUR, nakon koje poslednjim atomima snage odlazimo na spavanje. Nismo uspeli ka stanu da nadjemo trafiku sa hladnom vodom, ipak je kupujemo u restoranu za 1.5 EUR velika flaša. Pretoplo je, sreća pa klima radi. Medjutim, usred noći budim se u znoju, vidim da klima ne radi. Bauljam da je opravim. Ne uspevam. Ošamućen od svega tek pred jutro mi pada na pamet da otvorim prozor koji sinoć od zavese i obnevidelosti nisam ni video da ima. Otvaram ga i spašavam se. Nastavljam da spavam, najzad u miru. Dan 13 od 14- Ponedeljak, od Aleksandropulosa do Skopjja preko Kavale i Soluna 830 km. Preostaje 440 km do kuće. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Rano smo ustali nakon očajno vrele noći. Vlaga, koje nije toliko bilo u JI Turskoj nas je dotukla. Puci donosi dugo željeni Grčki frape i smejemo se u vezi svega. Prvi srk frapea bio je neverovatno ukusan. Žena iz susedstva nas kroz prozor opominje da ne galamimo. Opet se smejemo, ali tiše. Rano krećemo i nastavljamo ka našoj Kavali. Pola puta je to do Soluna gde treba kod Dime da se za gume nacrtamo do 1600h. Stižemo u Kavalu nakon dva sata lepe vožnje. Naše kafanče na plaži, travnjak i more, kraj! Na putu ka Turskoj ovde smo imali super pauzu. Povedeni ovim lepim uspomenama, kao da su od pre godinu, a ne 12 dana, opet smo svratili. Ovoga puta bez klope i prskalica. Samo dvočasovno kupanje i Grčki frape. Plus druženje sa starijim Nemačko-Grčkim parom. Gosp odja čekirala motore i kaže da je moja Honda lepša, Nemac kaže BMW je BMW- smejali smo se do besvesti. Okupani i osoljeni, nastavljamo za Solun oko 1200h, ima još oko 150 km. Na putu za Solun vozimo, a sunce na 43c udara u glavu. Mozak se pomutio, a stomak okrenuo. Ovakve tegobe nismo imali ni u Dijabakiru. Svraćamo na parking, ali tamo ni granka a kamoli debela hladovina. Spašava nas Turski kamiondžija, pušta nas u hladovinu njegovog kamiona uz koji se priljubljujemo. Hidrirali se i uzeli elektrolite. Aktivnog uglja odavno više nemamo. Apoteke u Turskoj nisu radile. Te petak je njima nedelja, te nedelja je nama nedelja, misli, nemam pojma kada rade a kada ne, za bazare se zna, uvek rade. Utom, lagano kroz parking prolaze kola hitne pomoći, valjda da pokupe od vrućine kolabirale kamiondžije, nemam pojma. Ovo bilo malo nadrealno. Nakon pola sata dolaska sebi nastavljamo za Solun. Spuštanje u grad obilaznicom kroz ludi saobraćaj je bio kao vožnja u luna parku onim automobilima sa gumom okolo. Znači, ljudi misle da je u Turskoj saobraćaj lud, meni je ovo ludje. Još uvek pakleno vruće. Stižemo na vreme, oko 1500h, u naš pit stop "Tyre Pro" servisa kod Dime koji nas je opremio i ispratio za Tursku a sada dočekao i opet sredio. Hvala mu. Šteta što navija za Pao. Najzad pazarimo aktivan ugalj. Prvi put ful engleski, kao u svakoj apoteci u Grčkoj. Po navici nikako da smirim ruke i gestikulaciju, navikao po Turskoj na nemušti jezik. Pored servisa kafić Frape Haus, aklimatizovan, malo sedimo u kao ladovini napolju da pušimo, malo više bežimo unutra pod AC- moglo je to i hladnije. Svaki put op po pola kile hladne vode, EUR svaka. Jeli nam se girosi, ali ko će u potrazi da baulja okolo po ovom nevremenu. Da ne verujuš da ljudi zapravo sada ovde konfekcijski letuju i plaćaju za to. Taurusi su majka. Mislim se mator si ti više da voziš na jug tokom jula i avgusta. Nije ni čudo da sam odmah nakon ove ture zapalio za Alpe na jednonedeljnu turu - da se propisno ohladim. Gotovi motori. Palimo odmah za GP Evzoni jer vidimo da temperatura neće dole bar još nekoliko sati, nema čekanja, gladni odosmo kod Djoke u Mrzence. Rebro si je rebro, sa Makedonska salata sa pečen ljut piper. Ko će to dočekati. Izlazak iz Soluna je bio iznenadjujeće brz, i to kroz ceo grad, pre poslednje Grčke deonice pauza za pivo i sladoled. Za 15 minuta nastavljamo, vožnja do granice brza, a prelaz za par minuta. Milina. Nakon namerno ne obilnog ali super svinjskog - za promenu, roštilja u Mrzencima, nastavljamo za Skoplje. Mislimo se, samo da prodjemo Demir kapiju i tunele pa će malo da zahladi da danemo dušom. Pre pokreta Djoko himself me kritikuje što tek sada nakon 30 godina postojanja svraćam u ovaj u Beogradu legendarni restoran na putu za Grčku. Šta ću, kriv sam. Stižemo u Skoplje oko 2100. Na istom mestu pokreta, kod Brikolaža, parkiramo, pijemo ladno pivo za rastanak- the Skopsko, brzinski evociramo najsnažnije uspomene- u neverovanju, zadovoljstvu i ponosu šta smo sve prošli i doživeli, grlimo se i rastajemo. Meni ostalo još malo do kuće, to će motor sam da vozi. Dan 14 od 14- Utorak, od Skoplja do Beograda 440 km, ukupno prevalili 6760 km. Mapa današnje rute: Google Maps MAPS.APP.GOO.GL U Skoplju se tandem rastao, zadovoljno, ponosno, prepun utisaka. Moja preostala deonica ture se čini kao odlazak do obližnje prodavnice, daš gas i u Beogradu si. Posebno radostan mi je ulazak i povratak u zemlju. U momentima povratka nakon dužih putovanja izreka svuda podji ali kući dodji ima smisla ponekad. Jutros nisam poranio - startujem tek oko 1100. Dojučerašnji pritisak tokom faze povratka nekako je nestao. Ulaz u Srbiju je bio brz uprkos gužvi a ostatak vožnje do Niša još ekspresniji. Medjutim, ostajem bez goriva na autoputu nakon Niša. Ovo mi nije prvi put. Ne znam, nekako kada se vraćam ovim pravcem, valjda hitajući kući, redovno dam gas do daske pa potrošnja enormno poraste. Sreća pa odavno imam Givi kanticu od 2.5 litara sa ekstra gorivom okačenu na zadnji kofer. Voziš kanticu punu goriva tokom ture od preko 6000 km i onda je prvi put upotrebiš na par sati do kuće. Svašta, ili je to samo znak opuštanja i igranja koji je sastavni deo cele priče. Ne znam. Smejem se sam sebi, istačem gorivo iz kantice u rezervoar motora i teram dalje. Ubrzo sam bio kod kuće na Novom Beogradu. Klasika nakon dužih tura, istovarim se na stepenište ulaza i sednem i zapalim tompus za happy end, i mislim se… da sada neko u prolazu ponudi neku dobro turu da se odmah ide, čini mi se da bih odgovorio… par minuta- molim te, da odnesem sve ovo gore, poljubim dete, istuširam se i spakujem čiste stvari i eto mene dole. Šta ti je turing virus, za virus nema antibiotik, mora sam da prodje. Suma sumarum, cela ova velika tura je prošla bez velikih problema sem tegoba prouzrokovanih žegama, koje su u isto vreme i kod nas bile nevidjene. Bilo je sitnijih, već spomenutih. Planine Taurus i Gornja Mesopotamija dali su nam više nego što smo smeli da se nadamo. Izvozali smo preko 6000 km, obišli 10ak gradova sa bazarima i istorijskim znamenitostima, te 6 velika arheološka nalazišta. Imali smo bezbroj preljubaznih sagovornika i dogodovština. Malo li je u ovim i ovakvim vremenima. Ali nije sve u količini i još važnije, saznali smo i sledeće, Nemrut Dagi, Rufa i Avramovama priča, te Pamukkale, Antep, Mardin, Dijabakir i spektakularni Gobeklitepe su nam se urezali u dušu na najlepši mogući način. Obišavši svo ovo blago pitam se šta li drevnog i lepog tek ima preko granice, u Siriji i Iranu. Već gledam u tom pravcu. Biće svega, samo zdravlja da bude. Bezbedno, i samo gas! Život se ne meri brojem udisaja, već brojem trenutaka koji oduzimaju dah. © Copyright, Mladen Momčiović, 2024 A koga zanima evo ga i potrošeni budžet: Putarine: SRB 20 EUR, MKD 10 EUR, GRČ 20 EUR, TUR 20 EUR, Total: 70 EUR. Ulaznice za POI: oko 100 EUR Spavanje sa doručkom: Skoplje 30 EUR, Troja 30 EUR, Pamukale 40 EUR, Side 35 EUR, Adana 45 EUR, Rufa ukupno 100 EUR, Mardin 60 EUR, Nemrut 40 EUR, Maraš 30 EUR, Konja 50 EUR, Aleksandropulos 40 EUR, Skopje 30 EUR. Total: 530 EUR Gorivo: oko 500 EUR. Klopa, piće, razno: oko 360 EUR. Grand total: oko 1560 EUR

Da, peo sam se iz Korede a vozio spust ka Bolzanu.