Hvala
Retrospektiva
Posle nedelju dana napokon sam došao sebi. Nisam ni znao koliko me je slomila vožnja kroz Bugarsku po onom vremenu dok nisam stigao kući. Kao što sam već pisao, pretposlednji dan reportaže tokom vožnje mi se slošilo i koncentracija mi je pala do te mere da nije bilo bezbedno za vožnju. Tada sam napravio pauzu na autoputu na nekoj pumpi da se iskuliram malo i smislim šta dalje. Verovatno su me euforija i rad na reportaži držali da ne kljoknem, i kada sam završio put sve me je sustiglo. U tom trenutku sam odustao od Sirmijuma i želja mi je bila da se dokopam nekog smaštaja da prespavam noć. Ujutru kada sam se probudio i video da se razvedrava ipak sam se odlučio da onako rovit posetim Carsku palatu u Sremskoj Mitrovici jer znam da će me gristi ako ne završim ceo krug.
Anyway, sabrao sam utiske sa puta. Ovo je bilo fenomenalno iskustvo, a srećom na ovoj turi me je pratilo lepo vreme. Ok, ako izuzmemo noćnu etapu kroz maglu od Negotina ka Zaječaru, i ranojutarnju vožnju kroz Bugarsku, sve ostalo je bilo odlično. Iskopine na kojima sam bio u svim zemljama su pomalo slične, ali svaka na svoj način prenosi eru u kojoj su bili živi gradovi. Ukupno osamnaest imperatora je rođeno u Srbiji što nije mali broj i samim tim njihova zaostavština ne može biti mala. Luksuz u kojem su živeli imućniji ljudi je ravan današnjem, ali sa druge strane terme su bile javno dobro i bile su dostupne svim građanima. Neka nalazišta su načeta iskopavanjima, neka su napuštena iz raznih razloga, ali ima i onih koja su veoma aktivna i dalje se radi na njihovom iskopavanju i restauraciji. Svako mesto ima neki poseban šmek i ne postoji nijedno nalazište za koje sam osetio da je isto kao neko drugo ili da sam to vreme mogao bolje da utrošim na ovom putu. Moja je preporuka da ako se nađete u blizini bilo kog od ovih iskopina da ih posetite. Negde se plaća ulaz, negde ne, ali i tamo gde se plaća cene su simbolične. Sa druge strane ulaznice su, na žalost, veći deo prihoda ovim mestima. Ako bih morao da izdvojim neko nalazište onda bi to bio Viminacijum. Ljudi koje sam upoznao i koji tamo rade su super, voljni da pomognu i dozvolili su mi da prođem kroz delove domusa i iskopina koji nisu otvoreni za posetioce. Vodiču sa kojim sam bio u obilasku srećom sam bio jedini "pacijent" u toj turi, i moram da pohvalim Marijino strpljenje za sve moje želje i "ideje" kako bih vam preneo što bolje fotografije. Obilazak je bio zabavan, naročito što sam bio jedini "posetilac" u tom terminu tako da sam mogao da je maltretiram sa brojnim potpitanjima. Sam Viminacijum je mesto koje stalno raste, i vidi se da ekipa koju predvodi profesor Korać zaista mnogo energije, znanja i volje ulaže u ovaj projekat. A profesor Miomir Korać je jedna od najpozitivnijih osoba koje sam sreo, ne samo na ovom putu već u životu inače. I mnogo mu hvala na pomoći koju mi je pružio.
Sva mesta koja sam posetio i gradovi u kojima sam boravio su mi ostali u najboljem sećanju, kao i ljudi koje sam upoznao tokom puta. Opet - ako bih morao izdvojiti neki grad Pirot i Tesaloniki, svaki na svoj način, stoje rame uz rame. Pirot pre svega zbog ljudi i duše koju ima, ali da se ne lažemo imaju i odličnu kuhinju. Već sam rekao ali ću ponoviti, vicevi o piroćancima ne mogu biti dalji od istine. Ovu ekipu koju sam upoznao stvarno nemam drugog izbora nego da kažem sve najbolje. Solun je bio neplanirani "mali detour" u kom živi moj prijatelj sa kim se nisam video baš dugo. Ali i sam grad je potpuno drugačiji. U Beogradu Kalemegdan jeste u samom centru, ali ovde su iskopine okružene modernim stambenim zgradama na svega nekoliko metara i taj kontrast je nešto što se mora doživeti. Feidon i Dimitra su me ugostili kao svog rođenog i uveče posle večere su mi pokazali malo grad. Onoliko koliko mi je umor dozvoljavao da budem koncentrisan, a sutradan Feidon mi je pomogao da oteram motor kod majstora da mi zameni unutrašnju gumu. Kada sam krenuo iz Grčke ka Srbiji posetio sam još jednog dragog prijatelja u Skoplju sa kojim se takođe nisam video veoma dugo. Ručak u starom restoranu uz čašu vina sa dobrim prijateljem je nešto što bi ljudi morali uvesti u svoje živote kao tradiciju. Ne mora restoran, može bilo gde i bilo kad, roštilj, piknik, svejedno, ali taj ritual je nešto što je bolje od bilo koje terapije. Nije toliko bitno gde već s' kim.
Marija, Aleksandar, Bojan i Conka sa njihovim lepšim polovinama, Feidon i Dimitra, Zoran, Marjan kao i svi drugi sa kojima sam se upoznao zapravo su glavni junaci ove fotoreportaže. Bez njih ovaj put verovatno bi bio puka faktografija. Saše iz Negotina i Diane, Rile iz Zaječara i ekipa South Ridersa iz Leskovca su (pozitivno) začinili ovaj put, a veliko hvala Vladanu i Dragiši koji su mi mnogo pomogli čak iako su obojca bili 300 kilometara severnije. Svi oni su ulepšali ovu turu koja će mi ostati u sećanju veoma dugo. Isto kao i ljudi za reportaže "Putevina NOBa".
Srbija teritorijalno nije velika zemlja, ali (na žalost - kako mi se čini) ima jednu od najbogatijih, najkompletnijih, i najkompleksnijih istorija od svih civilizacija, naroda i država na ovoj planeti. Samim tim ima i dosta materijala za reportaže tako da za sledeću godinu su u planu "Putevima srednjeg veka" prateći srednjevekovna utvrđenja i reportaža o manastirima za koju još uvek nisam smislio adekvatan naslov. U svakom slučaju moj verni at i ja ćemo preko zime malo da odmorimo.
