Dan 4: Kotor Varoš - Mostar Kiša. Ali baš kiša. Kaže tetka da ne polazimo da ostanemo još jedan dan. Eh, kad bi život bio samo vožnja po suncu. Pakujemo busu i krećemo, ispraća nas Ljiljanina sestra kolima do izlaza iz naselja. Vijugav i ne tako dobar put kroz planine, slaba vidljivost. Kažu da su najbolju ćevapi travnički, ali to ostavljam da potvrdim za neki drugi put. Već kod odvajanja za Travnik popustila su i kišna odela i navlake za obuću. Nemam volju da stajem ovako mokar, samo sipamo gorivo i pravac Mostar. Od Jablanice počinje put da ide uz Neretvu, a i sunce se polako probija kroz kišne oblake. Na ravnici pred sam ulaz u Mostar već se skroz razvedrilo. Stižemo u smeštaj, odličan, ceo stan u prizemlju zgrade u centru grada, motor parkiram odmah ispred ulaza u stan. Širimo pokvarenu moto opremu svuda po stanu, moja kožna jakna nakon kiše teži jedno 10kg. Nakon što smo se osušili, pešaka idemo do starog grada. Od našeg smeštaja ima nekih 2 kilometra, lagana šetnja. Idemo na čuveni most, prelazimo na drugu stranu, pazarimo neke sitnice. Ulazimo u jednu kulu, kaže čika ba ulazu 25€ po osobi ako hoćete da se popnete Neka hvala. Ne znam kako je izvorno izgledao most, ali je jako nezgodan za hodanje. Boja Neretve je nestvarna. Nije bilo skakača, još uvek je hladno. Sviđa mi se ovaj grad, kako stari deo, tako i sama pozicija grada i okolni reljef. Za ručak biramo restoran Hindin han u starom gradu. Lepa terasa sa pogledom na reku, mislim da nigde nije brže stigla hrana nego ovde, svaka čast. Šetnja nazad do stana da se slegne ručak. Umorni smo, dosta je za danas. Taktički raspoređujemo opremu po stanu da bi se sve osušilo do sutra.

Dan 3: Miloševac - Banja Luka - Kotor Varoš Budi nas sunčano jutro u mirnom mestu nadomak Modriče. Doručak, kafa, pozdravljanje sa familijom uz obećanje da dođemo ponovo. Od Modriče do Banjaluke je veći deo autoputem koji je izuzetan, nema gužve, ni radara ni policije na vidiku, puštam busu da malo prodiše. Putna brzina 200km/h - iznenađujuće udobno. Stižemo u Banjaluku, vreme je i za podmazivanje lanca. Moto bike, ovaj naš srpski, ima veliku prodavnicu, kupujemo mali sprej za lanac, razgledamo malo opremu, u razgovoru sa menadžerom saznajemo da imamo zajedničke prijatelje, mali je ovaj Balkan. Idemo na preporuku na ćevape "Kod Muje" prekoputa tvrđave Kaštel uz obalu Vrbasa. Dobra je klopa, nije ni skupo. Posle ručka kratko obilazimo i tvrđavu i idemo put Kotor Varoši gde živi Ljiljanina tetka. Ostatak dana provodimo tražeći i ostatak familije po zaseocima. Smeštamo motor kod tetke u garažu, večera i spavanje. Ovaj dan je bio lagan što se tiče i kilometraže i vremena.

Dan 2: Višegrad - Sarajevo - Miloševac Jutro je maglovito, prska kiša, ono najgore vreme za vožnju. Silazimo u restoran u prizemlju zgrade u kojoj smo bili smešteni, i počinjem da se bavim papirologijom. Sreća pa živimo u digitalnom vremenu, uspeo sam da prijavim štetu osiguravajućoj kući online bez mnogo muke. Morao sam samo da odem do kopirnica dve ulice dalje da skeniranje LK i SD, prijatan momak radi, vidim dresove i obeležja Crvene Zvezde po lokalu. Nakon doručka u obliku komplet lepinje koju nisam uspeo da savladam, dogovaramo se da krenemo iako kiša nije potpuno stala. Sledeća stanica - Sarajevo. Prvih tridesetak kilometara uz Drinu, onda kroz Rogaticu, pa preko Romanije, prilično brzo se stigne. Nekako mi je ostao u sećanju taj ulazak u grad, odjednom si iz planinskih puteva u glavnom gradu, prvo na šta naiđeš je Gradska kuća, tu desno i nakon 200 metara smo na Baščaršiji. Parkiramo na ivičnjaka blizu Sebilja, kacige ipak rešimo da ne ostavljamo na motoru. Obilazimo Baščaršiju i sporedne zanatske ulice, lepo je. Stajemo da kupimo kolače, gde nas žena upozorava da ne ostavljamo kacige ispred lokala na stolu, kaže ima dosta stranaca, za njih ne može da garantuje kakvi su. Vraćamo se kod Sebilja, da pojedemo kolače, i tu plaćamo Ljiljaninu dobrotu 5 maraka . Dok sedimo na klupi, prilazi nam žena sa hidžabom sa pričom da joj treba novac za mleko za bebu. Ja odmahuje glavom i ne odgovaram, ali Ljiljana mi kaže: "A šta ako žena ne laže?" Dajemo joj 5 KM, i naravno, posle 2 minuta dolazi druga žena sa potpuno istom pričom, a prvu spazimo kako kupuje cigarete na trafici. Pijemo i po jednu kafu iz fildžana i nastavljamo dalje put Modriče. Negde ispred Zenice nas hvata kiša. Dok tu i ima auto-puta, odatle nastavljamo magistralom. Najveći utisak Zenice mi ostavlja ogromna železara koja se vidi sa autoputa. Tridesetak kilometara kasnije, kiša popušta pa stajemo na pumpu da skinemo kišna odela. Dve kafe, energetsko piće, dva protein bara - 7 maraka. Računam da bi kod nas na pumpi bilo bar 10 evra. Imamo još stotinak kilometara vožnje magistralom, jako sporo se vozi, gužva je, a i ja sam 200 puta oprezniji nego kada sam krenuo od kuće. Prolazimo Modriču, i stižemo u selo Miloševac. Ljiljana zove ujaka, kaže od prodavnice desno i samo pravo! Volim kako su ljudi u Bosni jednostavni, kakve adrese i navigacije. Taman stižemo i počinje kiša, uboli smo tajming. Večera, pivo, razgovori do kasno u noć pa spavanje. Ovaj dan je prošao bolje od prethodnog.

Ja samo da se upišem u klub

Prodat, lock.

Pošto smo rešili da CB13 nećemo da prodajemo, na prodaju ide ženin Hornet. Kupljen kod Bozze u Nišu novembra prošle godine, uvoz CH. Registrovan prvi put kod nas pre mesec dana, prešao nešto preko 40.000km. Sve potrošno je u dobrom stanju, gume, lanac i lančanici, diskovi pločice... Zamenjeno ulje, stavljen nov akumulator. Plaćen je 3000€, za toliko ga i prodajemo, cena fiksna. 0658144926 Mire

Lock, ostaje cebejka u kući, nije na prodaju.

3500 evropskih, ističe registracija uskoro

Pre svega, izvinjavam se što kasnim, videćete u ovom postu i zašto. Ideja je bila da pišem uživo, dan za dan, ali nisam uspeo. Dan 1 - Zaječar - Višegrad Ustajemo oko 6 kao i svakog dana, budimo dete, vozimo u školu, kuvamo kafu. Motor napakovan još sinoć na Ljiljaninu inicijativu. Ona uzbuđenija od mene, kaže jel si svestan da treba sad da krenemo? Dovršavamo kafu, poslednje provere da li smo poneli sve što nam treba (naravno poneli smo i više od toga), gasimo bojler, oblačimo se, isterujem Suzu koja konačno dobija pravu dimenziju sport - touring mašine i krećemo lagano ka Kragujevcu. Put do Paraćina više nego poznat, vozim kao na auto pilotu. Temperatura oko 23 stepena, sunce, nema vetra. Slušamo muziku, pričamo sa vremena na vreme, sve u svemu, idealno. Od Paraćina do Kragujevca autoputem, u Kragujevcu samo sipamo gorivo, nećemo da stajemo, prvi dan nam je, uhvatili smo fin tempo, idemo dalje. Prva prava pauza kafić Ko to tamo peva, verovatno svima vama već poznat. Pijemo kafu, fotkamo se i nastavljamo dalje ka Čačku. Prolazimo Gružansko jezero, hvatamo auto put i stižemo na naplatnu stanicu Pakovraće, odmah nakon toga sledi predivna ovčarsko-kablarska klisura. Ali pre toga sledi neplanirano zadržavanje... Naplatna stanica na izlazu sa autoputa, dve naplatne rampe. Na levoj stoje šleper i crni BMW petica, da desnoj ima 6 ili 7 automobila. Stajem logično na rampu gde ima manje vozila, prebacujem komunikaciju sa muzike na Ljiljanu, da joj kažem da smo završili sa autoputevima za danas, da kreće uživanje. Čujem neko svira, ne obazirem se previše, ipak ima 10ak vozila tu. I onda šok. Samo sam stigao da vidim da su se upalila rikverc svetla na BMW-u, krenuo sam rukom da upotrebim sirenu, nisam stigao, čovek me udara! Ja ne mogu da verujem ljudi šta se dešava, nismo pali, zadržao sam motor. Izlazi balvan sa prvom rečenicom "gde si se nabio toliko iza mene." Mala digresija. Po prirodi vozim malo agresivnije nego što bi trebalo, koristim prednosti motocikla kad god mogu. Na ovaj put sam pošao sa stavom da ću voziti isključivo po PS-u, prvo zato što vozim i nju, ne želim da je dovodem u rizičnu situaciju, drugo, i ona je položila za motor, neću da joj presedne, i treće motor je nov, želim da ga sačuvam. Zašto pišem ovo sada? Da sam bio sam na motoru, provukao bih se i došao na naplatnu rampu pre BMW-a. Ali to je šta bi bilo kad bi bilo. Duga stvar, kad sam stao iza njega, stao sam sa tako da vidim njegove oči u njegovom retrovizoru, kao i što uvek radim, motor je radio, svetla su bila upaljena. Čovek ima parking senzore na autu, da je ubacio u rikverc i sačekao sekund, sve bi bilo u redu. Elem, nakon njegovog inicijalnog napada da sam kriv ja, ja kažem nema problema, na naplatnoj rampi smo, ima kamera na sve strane. Šteta: polomljen prednji blatobran, ogrebana maska oko fara. Blatobran se drži u komadu ali ima pukotina. Shvatajući situaciju, čovek kaže ok, hajde da ti platim štetu i da idemo, ja žurim, zato sam i krenuo u rikverc, hteo sam da promenim rampu, ovom šleperu treba previše vremena da plati putarinu. Mislim se u sebi, ne možeš ti meni konjino emotivnu štetu nikad u životu da isplatiš. Bez imalo srama prema našem čoveku Slobi, zovem ga da vidim koliko košta ovo zadovoljstvo. Usmeri me naš Sloba na servis, svaka čast momcima iz Euro Sumara na brzini. Sve u svemu, novi blatobran i maska cca 60.000 rsd. Reče izazivač saobraćajne nezgode: "ma nema ništa od toga, ja sam mislio da ti dam 50€, za toliko to može da se zakrpi, ajde možda bih ti dao i 100." Ja zovem policiju. Posle 20ak minuta dolazi policajac, materijalna šteta, njegov predlog da popunimo evropski izveštaj. Čovek iz BMW-a pokušava da objasni policajcu kako nije kriv, da sam se ja nabio u branik. Nakon što mu je drugi put u 5 minuta to rekao, čika policajac podiže ton na njega, ponovo mu objašnjavajući da ne sme da se kreće unazad na naplatnoj stanici. Na insistiranje vozača automobila, i policajac ostaje sa nama dok popunjavamo evropski izveštaj (ne znam zašto, ali ok, bilo mi je svakako sigurnije da ne pokuša da izmeni podatke, odakle znam). Potpisujemo evropski, i on besan seda u auto i odlazi. Ovo sve traje već više od sat vremena, ali dobro, gotovo je. Javljam u smeštaj u Višegradu da ćemo kasniti. Iskreno nije mi se više ni stajalo, stigao me bes tek nakon 20ak kilometara vožnje. Prolazimo Užice, Zlatibor, plaćamo eko taksu od 200rsd na izlazu iz zemlje i eto nas na granici. Prolazimo za manje od 2 minuta i ulazimo u Bosnu. Sada mi je izuzetno krivo što nisam uživao dovoljno u tom delu puta. Krivine, bezbroj tunela, vožnja pored reke. Ali džaba sve kad u meni ključa bes. Stižemo u Višegrad, smeštaj odličan. Još od kad sam kao lektiru čitao Na Drini ćuprija, imao sam želju da uživo vidim most. I uspeo sam. Zaista je predivno, boja Drine, arhitektonska struktura mosta koji zaista kao da je stvoren da bude baš i samo tu, nigde drugde ne bi tako lepo stajao. Ovde nastaje jedna meni jako draga fotografija, ostvarenje dva sna odjednom. Hayabusa i na Drini Ćuprija. Idemo da tražimo restoran, jer shvatamo da zapravo nismo jeli celog dana. Na preporuku prijatelja, idemo u restoran Mandić. Nismo pogrešili. Ćevapi, teletina ispod sača, plići ražnjić, savršenstvo. Cena upola manja nego kod nas. Nakon osveženja, idemo u Andrić grad. Sreća uboli smo radni dan, nema gužve. Nemam mnogo reči, oduševljen sam, izuzetan kompleks. Da tako mali grad ima dve vrhunske turističke atrakcije, kakva privilegija. Ovde popili po pivo, sačekali mrak i nazad u smeštaj. Dosta za jedan dan. Za sutra najavljuju kišu.

Nisam pisao putopise do sad, a nije da ih nije bilo, pa ajde da se oprobam. Postoji želja već neko vreme da obiđem Bosnu, a i Dubrovnik još od kad je bila popularna serija Game of Thrones. Verenica je poreklom delom iz Bosne, možemo da odvojimo nedelju dana, to je to, idemo. Glavna destinacija je Banja Luka, tamo je familija koja će da nas primi u goste par dana. Pre toga noćenje u Višegradu. Urađen prvi servis na motoru, prešao sam ukupno 3.000km, gledam prekjuče zadnju gumu, teško će moći da izgura turu. Zovem kuma da poruči, stiže Michelin road 6. Nema GT verzija, samo obična. Nema veze, žuri mi se. Nadam se da ću stići sutra pre posla da je zamenim, start je planiran za utorak, 20. 5. Smeštaj u Višegradu sam rezervisao preko bookinga, za Banja Luku smo obezbeđeni, za crnogorsko primorje ću tražiti pre nego što krenem iz Bosne.

Kapiram i 10e da ti naplati da je ok

Zabavan vid prevoza

Stigli novi auspusi, prodisala i zagrmela Busa

Znam motor, prešli smo puno kimoletara zajedno, sve preporuke. Održavan, mažen i pazen.

Up. Ovih dana će malo porasti kilometraža, idem na put sutra. Pored nove hayabusе, više mi se ide Hondom

Čestitam kolega, nek je sa srećom. Uskoro možemo da napravimo gen3 owners club

Aktuelno i dalje, može zamena za maxi skuter ili Enduro/touring do 750ccm

Da sam 10 mlađi na more bih otišao

Još nije idealno vreme ali morao sam da ga isteram

Vanvremenski dizajn, uvek će biti lepa 954. I da, dobrodošao!

U suštini treba ti alat da možeš da rasturiš sve da dođeš do glavnog osigurača, kutije sa osiguračima i akumulatora, može da se desi na putu (meni se dešavalo) da se olabavi klema na akumulatoru u toku vožnje. Takođe ako nemaš rezervne osigurače, ubaci jedan komplet ispod sedišta. Uglavnom set malih nasadnih ključeva recimo od 8 do 13mm, imbusi od 3 do 8, krstasti i ravan šrafciger su sve što ti treba. Ja uvek nosim i multi tool sličan Leatherman-u. Uz to par vezica i izolir traka. Ako te ništa od toga ne spasi, uglavnom mora da dođe kombi po tebe.

Hvala za info kolega. Gde si kupio vizir, jel ima negde kod nas? Meni baš smeta, treba mi viši.

Sa tobom sam se znači čuo par puta? Da pohvalim i javno celu ekipu iz Euro Sumara, sve smo se dogovorili u par telefonskih razgovora, korektno i konkretno.

Nisam bio svestan da imam osmeh na licu u tom trenutku dok nisam video sliku

Drugari, stigla je nova mašina prošle nedelje Koliko sam pretraživao po forumu, nisam našao nekog sa konkretnim iskustvom, tako da sam kupio motor "na slepo", u salonu imaju politiku da ne daju sportske motore na test vožnju. Sad samo čekam da otopli, da idemo na prvi servis pa posle da sabiramo utiske.