Docekao nas je fantastican sareni Kirgistan. Iako visok, prepun je zelenih pasnjaka na kojima pase more slobodnih konja, ovaca i koza...

Na carini sveopste prijatno iznenadjenje! Probao sam ovo kobilje mleko i nikad nista u zivotu odvratnije nisam probao!!! Da sam popio koliko i Severian, do Osha bih se usr'o bar tri puta, garantujem...

Bojao se da i njemu ne otkinem rogove

Spustamo se ka Kirgistanskoj granici. Izuzetno je strmo, ali sreca pa je suvo, nema blata koje smo ocekivali, sto je jako retko na ovoj deonici. U jednom momentu nailazimo na deo puta koji je odnelo kliziste. Novi put je probijen buldozerom, ali brza planinska reka tece tom deonicom i na put nanosi veliko rastresito kamenje. Jako je neravno, i izuzetno tesko prevesti motor po ovakvom nagivu. Ali, timski rad je doneo pozitivne rezultate.

Kyzil-Art na nicijoj zemlji

Pored puta pronalazimo ostatke odstreljenog pamirskog kozoroga. Bas steta u za zivotinju, i za ove ogromne rogove koje trule pored puta Izlaz iz Kirgistana na Kyzil-Artu

Pamirski vrhovi ostaju za nama dok grabimo ka granici sa Kirgistanom Vec nekoliko dana vozimo kroz fantasticne prirodne lepote. Svaka krivina nagradi nas jos lepsim pogledima od prethodnih

Kod ovih ljudi smo prespavali i bili posluzeni vecerom i doruckom I dalje mi nije dobro od visinske bolesti...Glavobolja, mucnina i tesko disanje, nedostatak vazduha!!! Pored svega toga, bilo je jako hladno. Selo se nnalazi na 4000m visine, i nocna temperatura pada na oko 0 stepeni. Ali, ova gomila baterija mora da se napuni...Agregat nam je dostupan svega 3 sata! Selo Karakul

Kad smo vec tu, malo smo "protrcali" i kroz Kinu (iza ove ograde je teritorija koja pripada Kini)

Rucak pored puta ispred Karakul jezera Karakul jezero

Poslednji uspon ka najvisljem prevoju na nasem putu Popesmo se na 4655m... Pobednici dana Da se zapljunemo

Od Murgaba krecemo ka najvisljem prevoju na ovom putovanju, prevoju Akbajtal, visine 4655m Ponovo nailazimo na Poljake koji su u kvaru. Lose je kad neko ne zna, a nece da poslusa Sustizemo sve one bicikliste sa kojima smo prenocili prethodnu noc u Murgabu Kako se penjemo na vecu visinu, tako se i vreme polako menja i kvari. Dosta je hladno, a pocinje i sneg! Na 4200m pravumo pauzu i stavljamo postave u odela. Dosta je hladno, oko 10 c

Srdacan susret sa drugarima koje upoznasmo jos u Kalaikumu

Murgab Drugari putnici na dva tocka...neki na motorni pogon, neki bez!!! Umorni od puta, a prezadovoljni celim danom, udobno se smestamo u sobu najelitnijeg (i jedinog) hotela u Murgabu, gde provodimo noc na visini od 3800m. Ludilo!!!

Jedno od retkih sela duz Pamirskog trakta, selo Alicur Odlucili smo da nastavimo ka Murgabu Murgab u daljini Treba natociti gorivo i pronaci smestaj

Visoravan izmedju prevoja Koitezek i Naziatas A onda sledi spust, ali ne mnogo ispod 4000m

A na prevoju Koitezek, praznik za oci

Jos par stotina metara deli nas od prevoja Koitezek, na nesto ispod 4300m Ubrzo nestaje asvalta, a mi nastavljamo makadamom i nekakvim peskom u serpentinama...prebacili smo 4000m, jos samo malo!!! Braca Poljaci kojima ljute masine nisu izdrzale. Jednom Transalpu bas i nije prijao ovaj vazduh Njihovi zemljaci u nekom japanskom cetvorotockasu, napustaju svoje zemljake i odlaze ka Horugu, a mi ostajemo dok problem ne bude resen

Spomenik graditeljima pamirskog trakta Na izlasku iz Horuga Iz Horuga ka planinama Prva pauza radi aklimatizacije na 3000m visine Cesto pravimo pauze kako bismo nahranili duzu i oci ovim prizorima. Nesto ispod 3500m visine...

Ali, nije bas sve tako crno...Ove prirodne lepote prave balans nad teskocama, tako da se kilometri nizu u dobrom raspolozenju. U Horug stizemo u predvecerje...

Prvih 80-tak kilometara prema Horugu je pravi pakao...Previse prasine i peska gde motori utanjaju pod teretom, previse teskih kamiona i slepera koji nas obasipaju svom tom prasinom. Deonica je mestimicno veoma uska, tako da mimoilazenje nad ambisom uopste nije prijatno...

Mocna planinska reka koja je tutnjala celu noc pod prozorom Rastanak od novostecenih prijatelja

Od svih dana na ovom putovanju, posle svih predjenih kilometara, ovo je bio najzahtevniji i najtezi dan (sto se menja vec sutra ), ali, meni nekako najzanimljiviji. Po mrklom mraku, pronalazimo smestaj u selu u privatnoj kuci. Iscrpljeni, umorni, gladni i zedni, provodimo vece u druzenju sa dva Tadzika i jednim Kinezom koji su se spletom okolnosti obreli na istom mestu kao i mi. Bese to prijatno druzenje uz veceru na koju su nas pozvali, i nesebicno podelili sa nama ono sto su imali. Da li od umora, ili sveukupnog utiska, ili mozda zbog huka izuzetno jake planinske reke pod prozorom, ili zbog druzenja sa nekim drugim ljudima na drugom kraju sveta, ovaj dan i prespavanu noc u tradicionalnoj istocnjackoj postelji, pamticu verovatno do kraja zivota... Umor i napor uzimaju svoj danak Nezaboravno druzenje Vreme je za spavanje, jer sutra nas cekaju novi izazovi...

Puno vremena smo proveli razgledajuci i uzivajuci u ovim prirodnim lepotama, tako da nas je noc jako brzo sustigla u ovim planinama...Asvalt kojim smo vozili bio je fantastican, ali sa prvim mrakom, kako se vidljivost smanjivala, tako su se i uslovi voznje pogorsavali...Naisli smo na pravu kataklizmu od puta. Rupe koje su iskopali teski kamioni prosto je bilo nemoguce zaobici. Voznja je bila otezana i cinjenicom da mi je izgorela sijalica fara, pa sam pod svetlima za maglu uspevao nekako da se orijentisem medju katakombama. Imali smo rezervne sijalice, ali prosto, nije bilo ni vreme ni mesto da uh menjamo, obzirom da se ne preporucuje zadrzavanje u nocnim casovima...Taman kada se covek navikne na sve okolnosti u kojima se nalazi, naidju nova iskusenja. Preko puta tece brza planinska reka koju jednostavno moramo da predjemo...

Obilazeci oko jednog od planinskih vrhova, izbijamo na reku Panch, koja je ujedno i prirodna granica izmedju Tadzikistana i Avganistana. Neverovatan je osecaj voziti po ovim putevima, u autonomnoj oblasti GBAO, a uz granicu Avganistana. Na prvi pogled, iz ove perspektive, Avganistan mi je mnogo lepsi nego sam ga zamisljao. U ocima zapadnjaka, prava egzotika...