Ne pitaj me ništa u narednih dva dana dobri moj Arakise - šljakam. Ili se AnteK preznojio, ili je natočio da XT ne uspeva sve da sagori. Ili je oboje. PS. Ne curi mu ništa nego je konstantan veliki uspon pa non-stop proklizava zadnji točak i ostavlja trag. Snimak vara kao da je ravno.

Posle skoro jednočasovne pauze krećemo dalje. Široki Brijeg je ostavio utisak dinamičnog gradića čijim gradjevinama dominira svetlo siva boja kamena. Čim smo izašli na magistralni put, ukazao se putokaz za Livno. U dobrom smo smeru i već razmišljam o skretanju ka Čvrsnici. Trebalo bi da stanemo za pola sata i na navigaciji markiramo mesta na putu ka planini. Mislim da se nismo vozili celih 20 minuta kada nas je skoro bez najave zalio još jedan pljusak. Oblaci su se nekako iznenada dovukli sa nase desne strane. Delovalo nam je kao da nas napuštaju, ali nam je samo delovalo. U roku od jednog minuta je nastao potop. Krupne kapi su se odbijale od asfalt i voda je počela da teče putem. Takodje odjednom smo bili jedini koji se po putu kreću. Svi su negde naprasno nestali. A, pa nismo ni mi baš narodni heroji, te na sreću i radost skrećemo na benzinsku pumpu koja se ukazala pred nama. Da ne pravim sada dramaturgiju oko toga. A iskreno, nisam se nesto potresao ni na licu mesta. Ostali smo na pumpi preko sat i po. Niski oblaci su uzurbano dolazili sa zapada i povremeno otpuštali svoj teret. Taman procenim da bi mogli da krenemo, kad eto vodice sa neba. Bilo je jasno da i Čvrsnica ispada iz kombinacije i samo sam čekao priliku da se put malo prosuši jer Mitas nikako ne voli mokar asfalt. Čuo sam se sa Goranom i dobio ohrabrujucu vest da se nad Livnom razvedrilo i da su oblaci otisli upravo ka nama, ali da se kiša dovoljno ispadala i nad Livnom pa pretpostavljamo da više nece. Dakle, i Velež i Čvrsnica ostaše samo neostvaren plan, al’ ne žalim dokle god postoji šansa za drugi pokušaj. A biće toga. Nastavili smo prema Livnu i jos malo pokisli, tek da porastemo; sa višlje visoravni sišli u malo nižu i stigli u Tomislavgrad. Jedan veseli grad u Bosni i Hercegovini. Sa svake bandere su nam u znak dobrodošlice mahale crveno-bele šahovnice. Smeškam se pod kacigom pokvareno i pitam moju suvozačicu: - A dje s' me ovo dovela, Ba?! - “Ma *ebeš zemlju koja Bosne nema!“ - odreagovala je momentalno Konstatujem veselo da su Tomislavčani okoreli navijači FK Crvena Zvezda i odvajam se prema Buškom jezeru jer sam ja bivši navijač Partizana. Pazi, nije ništa problem. Imam dobre prijatelje Zvezdaše koje sam upoznao na utakmicama Reprezentacije. Ne propuštamo novu priliku za pauzu. Buško jezero U Livno stižemo za narednih 20 minuta i posle 186 kilometra. U roku od minut se pojavljuje Gogo. Brzom brzinom upadamo u smeštaj, presvlačimo se i provodimo prijatno veče sa Goranom i njegovom suprugom Marijanom. Ista picerija i isti sto kao i pre dve godine kada smo Boyze, Gogo, Leon i ja pošli iz Livna na prvi Enguro. Leon je ovaj put bio na porodičnom putovanju, a Boyze je od nedavno u inostranstvu. Veoma su nam nedostajali obojica, ali ne može sve i uvek da bude po našoj volji. Inače, po svemu što su činili, što čine, i što će činiti, Gogo i Boyze su LEE - Livanjska Enduro Elita! Imam večeras ličnog šofera pa ne moram da sipam u podočnjake. Sreda je veče, sutra je radni dan i Goran neće moći sa nama na vožnju. Pomaže mi da bolje upravim ka Enguru. Tek sam danas napravio značajno približavanje. Sutra ću, ako Bog da, još značajnije. Neiskusan sa opcijama za dalje, tražim neki trek, ali obavezno u KML-u. Tako je prethodna fotka dobila radni naziv - *Knez Mutimir konvertuje GPX u KML na Whatsapp-u*. Zapravo, mi smo prešli u Pivnicu i pili odlično Livanjsko pivo. Goran je poslao jednu poruku EJZ ekipi (Enduro je Zakon) na Whatsapp-u i mi smo i dalje pili pivo. Nismo stigli ni do pola krigle i, opet prebrzom poštom, stigli su trekovi sa Bendura2 i Bendura5 . Trek Bendura2 vodi preko Dinare i Šatora. Šta reći, a ne popiti još jedno pivo u tu čast. Zahvaljujem se svim EJZ-ovcima i Bendurašima koji su bili umešani u ovu priču! Nadam se da će biti prilike zajedno da izmeračimo po neko Livanjsko pivce. Za zapisnik: Prešli smo 186 kilometra od Nevesinja do Livna bez metra off-a. Kliks na asfaltu sa suvozačicom i stvarima troši 5,6 a mešano sa off-om 5,8 litara beMzina. Drugi podatak mi je mnogo bitniji i prosto nisam mogao da verujem da razlika skoro ne postoji. Obzirom da nema fotki iz off-a, evo Ormarovog videa. Možda nekoga zainetresuje Pločno. Imajte u vidu da anfas snimak ne dočarava koliki je realni nagib.

Velež i Čvrsnica, Sreda 06.07.2016. Nevesinje je, bar iz mog iskustva, uvek obasjano sunčevim zracima i definitivno je gradić koji najjače reflektuje svetlost. Sve je jasno i nema velikog kontrasta izmedju hladovine i osunčanih površina. Takvi su i ljudi - jasni i predusretljivi. Željko nam pravi društvo neko vreme, pričam mu kakav nam je plan za danas i potom nas napušta zbog obaveza. Bilo mi je drago što smo se videli i zahvaljujem se na angažovanju u vezi smeštaja. Svi forumaši koji prate podforum “Fotografija“ su nebrojeno puta uživali gledajući njegove fotografije. Dakle, to je taj Mostarac. Jedna fotka za ljubitelje dobrog zalogaja, da ne pomislite kako se hranimo gledanjem u Sunce. Današnji plan približavanja Zelenkovcu je sačinjen od dva visoka zalogaja. Prvi je Velež sa najvišim vrhom Botin na 1969 m.n.v. i do kojeg postoji put. Od Nevesinja imamo oko 25 kilometara asfalta i samo 10 kliometara makadama. Gledajući fotografije i konsultujući se sa Mostarcem, shvatio sam da je moguće izaći na Botin bez većeg napora. Makadamski put je uzak i u konstantnom usponu, ali dobro utaban i relativno često korišćen jer se na Botinu nalaze telekomunikacioni repetitori. Uzdao sam se u činjenicu da Kliks sa suvozačem i stvarima ima mnogo bolju trakciju na zadnjem točku, a snage mu nikada ne fali. Iz istog razloga sam u današnju potragu za nesvakidašnjim vidicima uvrstio i planinu Čvrsnicu sa najvišim vrhom Pločno na 2228 m.n.v. do kojeg postoji put i situacija je skoro identična kao sa Botinom na Veležu. Asfaltni put vodi do podnožja vrha, a potom je makadam u dužini od 12-15 kilometara. Ormar (enduraš iz Zagreba) je nedavno postavio klip na YT-ube pod nazivom “Za Antek-om na Pločno“ i definitivno me inficirao tim izazovom; kako zavidnom visinom za balkanske prilike, tako i težinom terena koji se mora savladati. Veliki usponi, kamenje koje te čeka na rastresitoj podlozi, a koje beži pod prednjim točom i ispaljuje se pod zadnjim. Krivine u nagibima i usponima, te strme litice koje put bezmalo dotiče i sa kojih te pogled oduševljava i dekoncentriše u isto vreme. Čvrsnica se nalazi izmedju Jablanice i Posušja, iznad Blidinjeg jezera, a sada je svakako na putu ka Enguru. (al’ sam dosadan s’ tim Engurom!) Polazimo u našem opuštenom i već ustaljenom ritmu - malo iza podne. Sunčan je dan, temperatura je oko 28 stepeni i jedina činjenica koja nam ne ide u prilog je vremenska prognoza koja za Hercegovinu najavljuje nevreme sa povremenim pljuskovima. Nije Hercegovina mala, a i to - povremeni pljuskovi, je mnogo puta ranije bila samo promašena vremenska prognoza, tako da je naš elan nepokolebljiv. Vozim putem Nevesinje - Mostar. Dobar je asfalt svetlo sive boje sa lepim dugačkim krivinama. Okruženi smo četinarima, ali primat preuzima stenovito podnožje Veleža sa desne strane i povremeni dugački vidici ka jugu Hercegovine, sa naše leve strane. Za oko 30 minuta stižemo do skretanja u desno odakle nas put vodi kroz par hercegovačkih sela i usmeren je ka planini. Primetili smo nesto ranije oblačnost koja se nadvija nad Veležom, ali nam je delovalo prolazno. Kako se vise približavamo kamenitoj planini, predeli postaju sve oskudniji sa zelenilom, a oblaci nad Veležom postaju tamniji. Već mi se ne svidja situacija. Oblacnost se sve više koncentriše, a boja iz svetlo sive prelazi u sivo - crnu, baš nad vrhom. Već smo dostigli neku visinu i još nema padavina. Samo je tiho i bez sunca. Vidim neke momke u dvoristu, stajem i odlazim do njih da se informišem. Kažu da po vidjenoj situaciji svakog trenutka može da počne kiša. Treba samo da nastavimo ovim asfatnim putem i on će se posle 7-8 kilometara pretvoriti u taj makadam ka Botinu. Veoma prosto bez brige sa orijentacijom. Zahvaljujem se i napuštam dvorište. Videli su Aidu i mnogo stvari na Kliksu pa mi jedan od njih dodaje da možda nije pametno da baš sada idemo gore. Pretpostavka je da će se oblaci razići za neko vreme, ali se nad Veležom uvek duže zadrže nego nad Mostarskom dolinom. Takodje mi decidno naglašava da gore i nije baš prijatno kada omlati kiša, da je put uzak i da ima par krivina na usponu koje usled kiše može da preseče vododerina i dodatno mi oteža situaciju na mokrom kamenu. Dodaje i da smo sami i stičem utisak da razgovaram sa kolegom endurašem, iako on to ne naglašava. Zahvaljujem se jos jednom i kažem da ću razmisliti o tome. Nastavljamo dalje i posle pola kilometra zastajemo na čistini. Gledamo u sve goru situaciju i palimo po pljugu. Temperatura blago pada i počinje vetar. PU breeeee! Pa zašto sada?! Aida bi me ohrabrila, ali mudro ćuti i čeka da ja odlučim. Dogorela je pljuga i kratko kažem - hajmo. Navlačimo kacige i rukavice, i krećemo. Dvadesetak metara ka Veležu i pravim polukružno na praznom putu. Nervozno dodajem gas i lomim par krivina. Aida me obuhvata oko struka i blago stiska. Ok, ok, iznervirao sam se, ali ovo nije dobar način za iskaljivanje besa. Nijednom suvozaču/ici se ne dopada vaše dokazivanje kako ste vozačina, ili iskaljivanje besa na ručici gasa. Ako vam je stalo da opet sedne iza vas - isključivo linearan gas i što mekši prolaz na kvačilu, da sve teče kao tiha reka. Usporavam i nastavljamo ustaljenim ritmom. Izašli smo na glavni put ka Mostaru i momentalno nas je opleo pljusak. Nema tu mogućnosti za navlačenje kišnih odela. Već smo mokri, pogotovo sto imamo samo majice preko body-armora. Aida zapravo nema ni majicu. Klot plastika je na njoj. Pljusak traje kratko, desetak minuta. Sunčevi zraci se stidljivo probijaju po dolini Mostara. Zaustavljam pored puta da se ne sušimo u pokretu. U mestu postaje vruće. Nisam više nervozan i misli usmeravam ka Čvrsnici. Preko 2200 metara je odličan pan B, a uz to nad Veležom oblaci još stoje usidreni. Jedino mi je žao sto smo sada tu, a zalogaj nije prevelik da nema vremenskih nepogoda. Treba da prodjemo kroz Mostar, da izadjemo na put ka Širokom Brijegu, u Posušju da skrenemo ka Blidinjem jezeru i potom da nadjemo put ka Pločnom. Nemam trek log, ali se uzdam u instinkt. Ako negde zaškripi, zvaću Benduraše. U jednom kružnom toku u Mostaru mašimo skretanje odlazimo par kilometara u lošem pravcu. Ajfon se malo pregrejao pa nismo čuli ono dosadno “ route recalculation“. Ali, tu je zato windows phone da popravi sve što Ajfon zabrlja. Put od Mostara prema Širokom Brijegu apsolutno ispunjava sve moto zahteve. Vodi uzbrdo sa dve trake, a u kontra smeru je jedna. Trake su vanstandardno široke i jasno obeležene. Krivine dugačke i pregledne, i nadovezuju se jedna na drugu. Sam asfalt je tamno sive boje i perfektno ravan bez ijedne rupice. I tako desetak kilometara dok se ne dodje do prevoja odakle nastavlja sa po jednom trakom u oba smera, ali i dalje u perfektnom stanju. Saobraćaj je razredjen. Ajd' nemoj da natočiš koliko može! U jednom momentu ispred prevoja, zbog konstantnog dodavanja gasa i povećane količine izduvnih gasova, počela je da obgoreva guma izmedju izduva i nosača. Bio je to znak da je vreme za pljugu. Naredna fotka je posle prevoja kada smo izašli na južno-hercegovačku visoravan. U nastavku uočavam da idemo u susret poprilično pretećim oblacima. Zatim se situacija malo odmakne od nas, pa opet približi. Ta promenljivost mi daje nadu, ali me i drži pod tenzijom. Saobraćaj postaje sve gušći. Ulazimo u naseljenu zonu i dosta se sporije krećemo. Pred Širokim Brijegom nailazimo na kolonu u oba smera, put je sužen, kamioni i autobusi zaklanjaju preglednost, puna je linija, svaki čas se neko vozilo sa strane uključi na put. Nema tu neke šanse za obilaženje. Prava gradska gužva. Pojavljuju se i teskobe sporog pravolinijskog kretanja bez dinamike. Guze počinju da nam trnu, u nogama blagi k grčevi. Aida je inače poduža cura, pa joj ne odgovara položaj fudastera na Kliksu. Svo opterećenje joj je na, kako gornjim, tako i donjim ledjima, pa su trnci više izraženi nego kod mene. Jedva dočekasmo da u Širokom Brijegu svratimo na kafu. Kelneri uz kafu uvek serviraju i WiFi (standard šifra od 1 do 8 ) te nem je to prilika za komunikaciju sa ostatkom sveta. U medjuvremenu se razvedrilo i čak postaje vrućina. Zapravo, kada se u Hercegovini razvedri, vrućina se desi momentalno. Malo posmatramo ritam Širokog Brijega, neko malo neprekidno kucka po telefonu, malo se češkamo po donjim ledjima pokušavajući da popravimo cirkulaciju i nadasve uživamo u crvenoj hladovini ovog kafea. ...

Jaoooj koje ste legende. Sabskrajbujete, postavljate i rešavate zagonetke i svi gadjate u centar. E, a izvadili ste onaj naftalin pa zamalo da nastavim tamo. Ne zamerite zbog pauze. Nemam trenutno vremena da dišem. Mislio sam da ću u onih par slobodnih dana da završim, ali je teško izboriti se sa preko 400 fotki.

U Nevesinju je prijatno letnje predvečerje. Željko (Mostarac), ljudina naša forumska nas vodi do smeštaja koji nam je rezervisao kod gospodjice Milke. Dok ja raspertlavam pretegnute pak tregere, gazdarica i Željko vode Aidu da joj pokažu njenu sobu. Drugi sprat (potkrovlje) je u pitanju i sve stvari treba odneti izlakiranim i uglancanim drvenim stepenicama. U prizemlju i na prvom spratu su višekrevetne sobe i sobe sa bračnim krevetom. Sve je perfektno uredno. Usput Željko predlaže Aidi jednu bračnu sobu, onako prijateljski i bajkerski pre svega, na sta mu ona istom merom odgovara, te prati gazdaricu do potkrovlja gde su dvokrevetne sobe. Na zidu prvog sprata visi slika (ulje na platnu), portret nekog dede. Aida pomišlja kako je lepo kada neko na taj način ukaže poštovanje upokojenom djedi koji je nasledniku ostavio kuću, ili makar parče placa, te sa osmehom pita gazdaricu da li je to njen deda. Milka se okreće i uz upitni izraz lica odgovara: “Ne, to je Čiča Draža.“ Tajac. Željko pravi iskusni manevar i pušta dve dame da nastave dalje, a on se vraća napolje do mene da mi “pomogne“ oko prtljaga. Čujem da tutnje stepenice i vidim zacenjenog prijatelja: “Brate Rade...“, i opisuje mi situaciju. AuH, sad sam na*ebo! Milka je Aidi dala ključ od kuće kao sestri rodjenoj, razmenile su brojeve telefona, meni je rekla da motor slobodno ubacim u hodnik jer nema garažu i otišla dalje poslom. Naglasila je da ćemo sutra platiti i da je pozovemo pred odlazak. Željko radi noćnu smenu te i on užurbano odlazi, a ja ostajem da vadim vreo krompir iz vatre. Uzdajući se u dobre protektore, navlačim jaknu, a i kacigu (da se ne bih vraćao dva puta!), progutah knedlu, te nosim torbe drvenim stepenicama do potkrovlja. - “Ub’ću te Busmane, dje si me Ba ovo doveo?!! - Hej Bejbe, pusti sliku, ‘ajmo negde na gibanicu, crkoh od gladi! WiFi ispred slike je u mnogome pomogao da ne dodje do nasilja nadamnom. Živeo WiFi!! Kliks je dobio tuširanje u obližnjem servisu, a mi nadoknadu kalorija odličnim nevesinjskim specijalitetima sa roštilja u pečenjari “Jagnje”. Pred spavanje smo zarad mirnog sna ipak malo pretresli temu o nacionalnim, verskim i drugim pripadnostima i obeležjima. Bejbe ima široke poglede i zdrave stavove, ali ima i činjenice odrastajući u centru zlih zbivanja, i to treba razumeti. Svako je slobodan da se deklariše kako se oseća i sve je dobro dok su odnosi pristojni. Meni to sve izgleda kao suvenir i nemam baš nikakav odnos prema takvoj i drugim sličnim situacija. Milkinu srdačnost i kompletne uslove oko prenoćista niko ne može da ospori, i siguran sam da ćemo i neki sledeći put doći opet kod nje. Na kraju ovoga dana da kažem za zapisnik da smo prešli celih 120 kilometara, od čega je bilo 50km off-a preko Zelengore. Ceo dan smo uživali u predivnim predelima, družili se sa divnim ljudima i osetili draž endura. Mala pomoć u orijentaciji za one koji nisu bili na Zelengori a želeli bi da je vide. Realno vam nije potreban trek log jer je to jedini put od Kalinovika do Čemernog i tim putem može da vas vodi Google Earth ako imate tu opciju navigacije na telefonu, ili bilo koja vidjenija aplikacija, s tim da uključite opciju *macadam*. Trek log bi bio koristan isključivo da ne biste promašili skretanje za neko od jezera koja su udaljena malo (par stotina metara) od glavnog makadamskog puta i sakrivena šumom, brežuljcima i livadama. Obe offroad deonice, i na Bjelašnici, i na Zelengori može da prodje svaki maksi enduro, a težina prohodnosti zavisi isključivo od nivoa tehnike enduro vožnje kojom vozač raspolaže. Ako ste baš neiskusni nije poželjno krenuti putem preko Zelengore. Neki nivo u kojem vozač ume da isplanira putanju minimum 30 metara unapred, ima pravilnu tehniku promene pravca i odlučan je da doda gas u kritičnim situacijama, omogućava prolaz uz spremnost da ćete se malo više preznojiti sa težim motorom na nekim deonicama. Grupa entuzijasta sa minimalnim iskustvom će proći sigurno uz medjusobno pomaganje pri dizanju motora. Elan i želja savladavaju sve prepreke. Ovi moji (AT vs ST), neasfaltirani deo Zelengore mogu da prelete za 1.5 sat uz dve pauze od 15 minuta. Kad im padne roletna (a pada im često) i za manje od sata, dok Narandžasta oklopna brigada prolazi sve za isto vreme, ali žmureći. Na dobrom smo putu ka Zelenkovcu U prilogu je Gligin trek log prilagodjen ovoj vožnji. Počinje u Sarajevu, vodi preko Bjelašnice do Kalinovika, a zatim preko Zelengore do Čemernog. Na Zelengori vodi samo do Orlovačkog jezera, a za ostala se snadjite. Busman Bjelašnica i Zelengora.kml

Dok smo se tu malo hladili primetim da smo promašili skretanje za Jugovo jezero. Eno nazire se u dolini, a do njega smo imali kilometr iznad Orlovačkog. To je baš u onom delu puta gde sam rabadžijao, pa ne videh skretanje. Sad je gotovo. Neka ostane kao poziv za sledeći put. Idemo prema Kotlaničkom. Odavde bi uskoro trebalo da se pojavi skretanje u desno ka njemu. I zaista. Imali smo skretanje, ali je bilo zagradjeno sa tri bagerske kašike tucanika. Kliks bi lako prešao preko toga, ali sam se zapitao zbog čega je zagradjeno. Nema šanse da bilo koje drugo vozilo prodje. Ovo je zabit i siguran sam da postoji objektivan razlog zašto je zagradjen. To je slepi put od 5 kilometara koji vodi samo do jezera. Jednostavno nisam imao želju da istražujem. Dalje prema Čemernom put počinje da se spušta. Prevoj Borovno brdo (1700 m) Malo pre onog lepog grebena smo naišli na seoce od par kuća koje je delovalo idilično ušuškano medj vrhove. A malo ispod tog grebena smo na putu videli pokidanu ovčiju nogu sa pola buta. Pitam Aidu da li je videla isto što i ja. A ona će: “Ma ispalo nekome iz kamiona!“ Hahahaha, ma da, ispala ovci iz dupeta! Paljba bre dok se vuk nije vratio po butkicu. Brzo smo sišli na 1300mnv kod neke raskrsnice na očigledno često korišćen makadam. Potom još petnaestak kilometara ovakvog puta... Pa izlazimo na asfalt u Čemernom. Nakon desetak minuta posle Čemernog izlazimo na glavnu džadu ka Nevesinju. Javili smo se Mostarcu, a on je dojavio svima da smo za pola sata u Nevesinju. He, he, he... pa neće da može. Aj nemoj da zastanes kod ovakvog prizora?! Klinje jezero A prevideo je i obavezne pauze za pljugu. A ne zna i da guza malo trne pa se valja dodatno upoznati sa okolinom. ...

Osetio sam ćud planine dok smo sedeli u senci. Na suncu je vrućina, a u senci osetno hladnije. Posle par minuta u hladovini već pozelis malo na sunce po toplotu. Ja bih još da ostanem, al ne bih da kampujem. Aida bi da kampuje, ali joj se ne ostaje više ako ne kampujemo. Tako je naredna fotka dobila naziv: “Tjeranje Busmana sa Orlovačkog jezera“ A dobro ajd idemo. I onako ćemo da pravimo pauzu kroz desetak minuta. Odmah od jezera nas put vodi blagom uzbrdicom kroz livadu. Tom uzbrdicom su terenska vozila napravila više dubokih paralelnih kolotraga koje sam uočio pri spuštanju i koje sam eskivirao po travi. U povratku zaboravim na njih, ali ipak nadjem putanju kojom mogu da isteram do vrha. Ako nemaš bolju mogućnost, najbolje je ući u kolotrag i kako tako pokušati da isteraš, ali sam ja imao rešenje i pogled usmerio ka izlasku na vrh. Uvek jasno pravilo - gde gledaš tamo ćeš otići. Bili smo u gasu, na pola uzbrdice me “nešto” odvlači u kolotrag i pored toga što ja u njega ne gledam. Naglo se zaustavljamo i Kliks se pod inercijom izvaljuje na desnu stranu. Ja ostajem pored njega, a Aida drugi put napušta vozilo i opet se kotrlja u nazad. Gledam je kako ustaje i opet užurbano kreće ka meni. Ne pitam je kako je, ispravljam Kliksa koji je zapravo bio polu povaljen zbog dubine kolotraga i isterujem do uzvišenja. Al šta ti je taj moto instikt. Ipak je ona uspela da dotrči i pomogne pri ispravljanu. Sada već pitam da li je sa njom sve u redu. Smejući se i bez mnogo priče otresa prašinu i odlazimo. (imamo fore još 97 puta) Vrh – Stog (1821 m). Fotkano je sa puta. Realno vreme za popeti se na vrh je oko 30 minuta sa dobrom obućom i da nije baš vrućina kao sto je bila. Opet smo naišli na vododerine nasipane krupnim tucanikom i ova fotka je deo gde sam mogao da stanem zbog slikanja, a da posle opušteno nastavim. Prethodnih par stotina metara je bilo neprekidno rabadžijanje uzbrdo uz tonjenje zadnjeg i bežanje prednjeg točka po veoma rastresitoj podlozi. Pa onda nagrada, vrh - Kalelija Zatim eruptivna pukotina. Na licu mesta deluje toliko ubedljivo da sam se uplašio. Ukupan utisak usamljenosti, oblici vrhova, boje, čisto nebo, tišina, i ta pukotina su me navele da očekujem da se pojavi dinosaurus od negde. Neki čudan praiskonski osećaj. Zatim opet nagrada - Stog sa druge strane. Pa pauza u hladovini ...

(ok,ok... ali ako zasmeta vi recite) Ne, ipak ćemo prići bliže jezeru, pa onda jače aktivirati čula. Proveli smo jedan sat pored Orlovačkog jezera u čistoj meditaciji. Po dolasku smo videli par razapetih šatora i pomislili da bi bilo dobro i mi da kampujemo jedno veče. Ipak ne ovoga puta. Šator nema neku zavidnu vodootpornost, nemamo dovoljno pitke vode, a realno ni sa hranom nismo baš spremni. Ukupno gledano, kao što već rekoh, nosim šator samo zbog neke nepredvidjene situacije. Kampovanje ćemo da uplaniramo neki drugi put i shodno tome da se pripremimo. Mada, baš mi se ne ide odavde.

Čitamo turističku tablu i predajemo se tišini, bojama i oblicima. (Imam utisak da je ovo preteran broj fotki. Da smanjim malo?)

Mudro ću da odćutim. Ja lepo kažem da uvek ima neko ko ide u kontra smeru. Inače, mimoilazimo se mi i sada, samo smo malo dalje. Dogovorićemo neku kafu s Mil'com prvom prilikom. Sreća da se ne pitaš. Schwitza možda jeste, al odBosne nije.

Imamo još osam kilometara do prvog jezera. Prolazimo kroz stenovite predele obrasle uglavnom četinarskom šumom, a zatim se smenjuju šumarci i proplanci na visoravni koja je omedjana vrhovima. Put postaje sve bolji i bez mnogo ulegnuća. Na tri kilometra do jezera ulazimo u jednu šumicu i iznenada se pojavljuje deonicu od 100 do 150 metara po kojoj je načičkano oblo kamenje veličine lubenice. Kao da smo ušli u korito reke. Uz to je taj deo ukrivljen u blagi cik-cak. Zatečen situacijom ne uspevam da se zaustavim i razmislim, već upadam u vatru i počinjem da radim. U prvoj trećini uspevam da planiram putanju. Medjutim, u nastavku mi se mogućnost plana sve više smanjuje, da bi ubrzo izgubio bilo kakav plan. Aida odlicno podnosi sve sile cimanja, potapanja i odapinjanja ogibljenja i ni trunku me ne remeti. Ja radim i samo radim. Sve ide na gas, kvačilo i govor tela. Prednji točak je nebrojeno puta pregazio kamen za koji sam pretpostavljao da ce nas počistiti, ili bar zaustaviti. Ali Kliks ide, i ide, i ide...! Koliko me je štrecnuo momenat nemogućnosti biranja putanje, toliko me je ozarila Aidina smirenost i Kliksovo ogibljenje pa sam u poslednjoj trećini počeo glasno da bodrim i njega, i Aidu, i sebe: Pa TOOO lutko!! …Ma iiiidemo rodjače!! …Cepaaj Katalinskiiiii!! …ROKAAAAAAAAAJ!! Čim je to prošlo dočekala nes je ne mnogo strašna krivudava uzbrdica od stotinak metara, ali sva isprepletana korenjem drveća. Ja pod nabojem ne prestajem da radim ali prestajem da likujem da ne bi djavo čuo. Prodjosmo i to i izlazimo na umirujući proplanak. Naravno da nemam fotke te deonice jer mi na kraju pameti nije bilo da se peške vraćam zbog slikanja. Gliga mi posle kaže da se ne seća takve deonice kada je on tuda prolazio. Hmm, ili je u medjuvremenu tu neko nešto čačkao, ili je, što kaže Kepo – pripoda promenila konfiguraciju terena. No, posle toga smo vrlo brzo stigli do Orlovačkog jezera po skroz laganom makadamu. Vrh - Orlovac (1962 m) Sa glavnog makadamskog puta se skreće levo na ovaj i nakon 400 metara ste pred Orlovačkim jezerom. Vrhovi - Todor ...

I trek logić se slaže da se vratimo i nastavimo onim krakom odakle je kamion izašao. Mašala! Mislim, svaka čast čoveku kuda protera kamion jer je ovakv put narednih par stotina metara. Nama nizbrdo. Zatim dolazi lagana deonica od opet par stotina metara... ... pa opet malo razonode, i tako 4 – 5 kilometara. U jednom momentu blokira zadnji točak, kamenčići promuklo kažu - kššššššššš, i zaustavljamo se. Blokada je bila iznenadna i odmah pomišljam najgoru moguću varijantu - da se nije Aidi noga zaglavila izmedju točka i viljuške, ali me ona odmah rasterećuje pitanjem: “Ša ti je Ba, što kočiš?“ Huh, dobro je! Šta god da je drugo, nije uopšte važno. Rasteglio se jedan pak treger, prtljag je promenio geometriju i to pretpostavljeno zaglavljivanje je napravila moja vreća za spavanje. Kasnije sam sa mnogo više pažnje vezivao prtljag, ali se ispadanje desilo još jednom posle par dana. Srećom ta ista vreća nije upala u točak. Zameram sebi što i pored toga nisam negde potražio trakaste zatezače da budem miran sa te strane. Pak tregeri su potvrdili da nisu sigurni za off, a definitivno je najbolje da nemate višak stvari koje ne možete da upakujete u torbe. Medjutim, već par minuta kasnije uvidjam da je to bio namenski poziv Zelengore da se malo okrepimo. Samo da Vas opomenem da je na slici Gorska Vila, a ne cur'ca koja je brala jagode. ...

Dalje na putu počinju da se pojavljuju ulegnuća i barice uz sve manje prisustvo tucanika. ... da bi u jednom momentu postao čist zemljani put sa sve većim ulegnućima. Kod male kućice se put račva pa stadosmo da konsultujemo trek log. U tom iz desnog kraka uz visoke obrtaje i sporo izlazi ovaj kamion. Kažem izlazi, jer se kreće uzbrdo. ... a mi nastavljamo levim krakom. Priroda izgleda ovako Put se nastavlja preko livade I posle 400-500 metara dolazimo do ovog račvanja. Sve mi izgleda kao da smo malo promašili. Naravno da jesmo jer posle tog račvanja ima puta, ali je debelo obrastao travom i vodi samo do šume. ...

Zelengora, Utorak 05.07.2016. Sinoć kada smo stigli u Kalinovik, povučen pitanjem Aidine drugarice, odlučio sam da u javnoj komunikaciji prekrstim Aidu u Mil’cu. Jedina boja koja mene vodi kroz život se zove - Čovek, ali taj manevar primenjujem čisto iz razloga da za svaku eventualiju ne moram da potežem ravnogorske veze dok sam u romingu. Kalinovik je tiho mesto u kojem smo se osećali totalno opušteno. Njegovi stanovnici su nenametljivi i veoma prijatni. Kliks je ostao pred vratima hotela, a mi smo sabrali utiske sa Bjelašnice i utonuli u lak san. Probudio me je svež vazduh i cvrkut ptica koji je dopirao kroz odškrinut prozor. Za moj pojam se to desilo prerano, u 7h, ali sam se osećao odmoreno i prijao mi je pogled kroz prozor sobe. Mističan trenutak uz tih par niskih oblaka, a sunčevi zraci su ipak najavljivali lep dan. Na naše veliko žaljenje, nismo za doručak dobili masnu gibanicu te se zadovoljismo omletom. Pakovanje stvari na Kliksa izaziva kod Aide, pardon – Mil’ce, blagu nervozu te pokušava da mi pomogne. A, ne! Taj deo posla mogu samo ja da odradim. Ne prilazi ma koliko trajalo, Milice! I, “već” pre 11h smo izašli iz Kalinovika. Verujem da ćemo sada preko Zelengore zauzeti dobar pravac prema Zelenkovcu. Zelengora je planina u Bosni (Republici Srpskoj ) sa najvišim vrhom Bregoč na 2014 mnv. Na njoj postoji više glacijalnih jezera, a najpoznatija su Orlovačko, Jugovo, Kotlaničko i Štirinsko. Na Zelengori izviru poznate reke Neretva i Sutjeska. Pre dve godine sam sa Leonom prešao Zelengoru putem od Kalinovika preko Morina do Nevesinja. Sada želim da vidim njen istočni deo preko Čemernog do Gacka. Vodi nas Gligin trek log kao i prethodnog dana. Prva tri kilometra vozim dobrim, krivudavim i pustim asfaltnim putićem uz prisustvo niskih stena sa obe strane. Pojavi se po koja kuća i po neko parče obradjene zemlje. Malo vremena je prošlo te se otarasismo asfalta. Zašto tako kažem? Mislim da veliki uticaj na to ima urbani saobraćaj i sve nevolje koje on prouzrokuje i koje vrebaju motoriste. Definitivno stoji činjenica da neasfaltirani putevi imaju vrlo malo saobraćaja, ili ga nemaju uopšte. Zbog toga se ja osećam totalno rasterećen od straha da će neko drugi ugroziti moju, i bezbednost mog saputnika. Drugi razlog je što se stiče utisak da je priroda lepša gde čovek manje zalazi. Treći razlog je sto tada aktiviraš sva svoja umeća vožnje motocikla u savladavanju raznih prepreka, što je svakako izazovnije od vožnje po i čak bezbednom asfaltnom putu. Ali, i taj neasfaltirani put je ipak put i treba imati na umu da nisi sam na svetu i da je možda još neko baš tada naumio da prodje njim upravo kada i ti; pa vodi računa u nepreglednim krivinama da se ne zakucaš u vozilo koje ti možda ide u susret. Tako je vrlo moguće da ti se u susret pojavi kamion koji zauzima celu širinu puta, ili biciklista koji je pod naporom i isto kao i ti traži po putu lakšu putanju. Ili jednostavno porodica u automobilu koja je pošla na izlet. Naravno, ne zaboravi da ti nisi jedini enduraš, pa možda još neki kolega istražuje iste terene ali u kontra smeru. Makadamski put prema Čemernom je s' početka veoma dobar i utaban. Po proplancima krave slobodno pasu i apsolutno su nezainteresovane za naše prisustvo. Nismo prilazili da ih pitamo za zdravlje, a tek na slici vidim da nas jedna značajno gleda. Ops, a mogla bi i neka pauzica, čisto da ne ispadnemo iz fazona. Jadan bre ovaj moj Kliks. Nije mi dovoljno sto sam mu navalio onoliki samar, nego i čiviluk pravim od njega. ...

Doktore, sve je tako bilo. Drugar'ce i drugovi, hvala Vam na podršci! Prodjoše slobodni dani pa će kontinuitet biti malo labav.

Šumadinac, potrošio sam plusiće.

Ovo je pogled prema zapadu, odnosno prema Konjicu, Zelenkovcu, pa preko Miletove Pule i Milana do Karakasa. Tim istim pogledom možemo videti Gabora kako se bori po bespućima Paragvaja, a ako pogledamo još malo dalje preko Pacifika, videćemo S.Predraga kako pegla džade izmedju Krajstčerča i Akaroe. A eno iza njega i Kawazokija po Kambodži. Na vrh brda Aida ne mrda. Naslonila bi se ona na oblak nego je 400 metara strmopizd iza nje. Pa još jedan pogled prema jugoistoku. Pa 10x zum i vidiš selo Bobovicu Pa jos jednom Lukomir Pa paljba. E al' neće moći to tek tako. Prvo da prodžu Gospodže, pa ondaK mi. Bilo ih je poprilično te pomislih da nekoj možda ne delujem previše drečavo. Ajd’ ja iz poštovanja da se zaklonim iza Kliksa. Ma jok! Mlate repom lagano i kopitu pred kopitu. Ič ne bendaju. E sad stvarno odosmo, prošlo je 18:30! Ma ne žurimo mi nigde. Do Kalinovika imamo oko 70 kilometara, od čega je 10 kilometara asfalt odmah nakon Umoljana, te ćemo tu da opalimo u 5-6000 obrtaja, da usporimo vreme. Ahhaaaaa! Jeste kad se ne bismo zaustavljali svakih 15 minuta. Te žedni smo, te ajd' po pljugu, te ovčice na putu, te ajde da pitamo nekoga za svaki slučaj (a oni uzgred pojma nemaju kuda mi hocemo pa nas šalju asfaltom u krug od 200km). Jaaaaaooo vidi sto je ovde lepo, aj opet po pljugu… ... te račva se put a dobili smo informaciju da idemo krakom koji se češće koristi. Buhahahahahaha!! Meni ovo izgleda dibidus isto. Nakon 20 minuta skapiramo da se ta dva puta spajaju posle 300 metara. Me.e.e.e.e.e.e.ee!! E, a da zapalimo mi još po jednu, a?! Trte- mrte, mrte-trte i pade mraaaaaak. Negde smo ispod Treskavice čiji je najviši vrh na 2088mnv, a mi smo na oko 1550mnv u totalnom mraku. Kaže Dji-Pi-eS da imamo još 30 kilometara do Kalinovika i da je projektovano vreme 45 minuta. A put ide kroz šumu i obrastao je travom i sa strana i po sredini. Verujem da je predivno danju, ali... Kliks skroz zadovoljava sa farom. Imam neku jaču sijalicu, bem li ga kako se zove, ali jedva od trave nazirem liniju kolotraga. Vozim 20km/h i to mi se čini prebrzo jer ne stižem da razaznam kolotrag. Uzgred se pojavljuju neki svetlucavi leteći objekti koji mi idu u susret i udaraju u far. U afektu vozim 30 na sat i to sada traje već 20 minuta, a Dji-Pi-eS onih 45 minuta do cilja zakucao kao da još nismo krenuli. Stabla sa obe strane puta postaju sve gušća i sve više se nadvijaju nad nama. Kao u tunelu. U krivinama potoci kvase a ja samo očekujem medu sa stop palicom da mi uzme meru za nasilničku vožnju. E nećeš vala! Pojačavam afekt na 40km/h!! Aida je i do sada ćutala, al' sad ćuti još jače. Nit' joj se koče duge noge, nit' je ledja bole, nit' bi da zapali. Samo jako ćuti. Krivina je sve više i stalno smo u usponu. Nikako da negde izadjemo. Kliks se dere dubokim glasom i osećam da para planinu. U navigaciju više ne gledam. Kasno kočim pred krivinom jer istu kasno uočavam i jedino što mi ide u prilog je Aida i težina prtaljaga iza mene. Mitas dobro prijanja i nema proklizavanja. Mogu da točim onoliko koliko mogu da vidim. Čini mi se kao da letimo 140. I taman kada sam pomislio da bi bilo pametno da se malo družimo sa bosanskim zverima, puče mesečina ispred nas. Levo neka kosa livada, a desno dolina. Ispred nas zaravan i Mesec obasjava liniju puta i tamo dokle Kliks ne dobacuje. Vise nema trave po putu i počinjemo da se spuštamo. HUhhhhhh. Olakšanje. Navigacija smanjila vreme na 20 minuta. Vozim losim i truckavim makadamom sa mnogo rupa. Rupe mi prave senke. Odjednom stigosmo neki automobil. Nije automobil nego Range Rover, onaj stari kockasti sa kockastim zadnjim svetlima. Pojačava tempo. Pojačavam i ja jer vidim put obasjan njegovim farovima pa ukupno imam bolju sliku. Pojačava on još i diže mi veliku prašinu. Aida odskače od sedišta, al' ćuti. Malo popuštam i nestade Rendž. Ubrzo nestade i makadam. Video sam u dolini svetla Kalinovika još pre deset minuta i bilo mi je jasno da smo blizu. U narednih tri minuta uz prigušeno ulično osvetlenje stižemo pred hotel u centru varoši. Ostvarili smo 110 kilometara od čega je 45 bio asfatl. Predeli su bili očaravajući. Vožnja umerena bez nekog napora, osim onih 30 kilometara kroz šumu po mrklom mraku. Mada, ja bih jopet. I tu ima neke čari.

Lukomir, Bjelašnica (prepisao sam od Wiki da se ne mučite sa kliktanjem) Lukomir je naseljeno mjesto u općini Konjic, Bosna i Hercegovina. Naselje Lukomir je planinsko selo koje se nalazi na južnim obroncima Bjelašnice na 1495 metara nadmorske visine, što ga čini najvišim naseljenim mjestom Bosne i Hercegovine i jedinim preko 1300 m. Na osnovu stećaka koji se nalaze u selu i koji potiču iz 14. i 15. vijeka, vjeruje se da je selo bilo naseljeno i prije više stotina godina. Današnji stanovnici sela potomci su ovčara iz hercegovačkih sela Kamen i Žulj iz okoline Stoca, koji su zbog izuzetno bogatih pašnjaka ovdje ljeti čuvali velika stada ovaca. Gradeći prvo sezonska naselja (stanove), koja su poslije prerasla u današnje selo, najvećim dijelom su se ovdje naseljavali ljudi iz plemena Čomora i Masleša, koji su i danas najbrojnije porodice u Gornjem Lukomiru. Posle neplanirane kafe sa divnim ljudima, ostao nam je još 1.5 kilometar do Lukomira. Ulazni put u selo je bio bogato nasut tucanikom, a malo se zaletesmo pa je Kliks u jednom momentu krenuo poprečke. Ostali smo srecom na točkovima. Ne-ma žur-be! Stići ćemo! Nastavljamo peške stazicom. Zum 10x Upravo stojim ispred kanjona reke Rakitnice. Ne vidiš dole reku jer je 400 metara niže. Inače, najviši vrh Bjelašnice je Zvjezdara na 2067mnv. Oko planine teku reke Rakitnica i gornji tok Neretve. Pa se onda malo okrenem prema selu Od Aide do onog vrha preko puta ima 3 kilometra. Tako kaže G Earth, a deluje kao da je tu. Inače je to planina Visočica. ...

1. Nadam se da se iskreno kaješ što si prodao Zelenka! 2. Želim ti puno lepih vožnji sa Kivijem! 3. Neuporedivo je lepše i sigurnije voziti Aidu nego nekog, da te citiram - konja sa pivskim stomakom, kojem taj stomak njiše po krivinama čas levo, čas desno!

Hvala, zadovoljstvo je moje da podelim nešto u čemu sam istinski uživao, tako da nema na čemu. Podebljano si divno iskazao!

Malo pre ograde na donjoj slici je jedan trouglasti skver i tu se put račva. Kada se ide iz pravca Sarajeva, levo je za Umoljane, a desno prema Lukomiru i to je lepo obeleženo putokazom. Mi ćemo desno za Lukomir. Reci kakva džada?! Taman smo se zalaufali petominutnom vožnjom bez pauze, kad se pojavi sa desne strane puta natpis na drvenoj tabli - PRODAJEM SIR I KAJMAK. Ebga, 'ustavljaj! Ulazimo na imanje gde nas dočekuju Emira i Zahid. Njih dvoje i njihov šesnaestogodišnji sin žive ovde tokom leta, a pred školsku godinu se vraćaju u okolinu Sarajeva. Ovde imaju blago – nesto ovaca i krava, i proizvode sir, kajmak i maslac. Poneli smo brdo sendviča da imamo za negde u nedodjiji, ali nije bilo na odmet uzeti malo domaćeg sira i kajmaka da se nadje. Na kraju smo te sendviče (skoro sve) podelili sa njima, najeli se perfektnog sira i još boljeg kajmaka i ni trunku nismo poneli. Bez kafe nam nisu dozvolili da krenemo. I to kakve kafe... Ručno mlevena na dobar stari način. Tu se ja isprsim da se Emira ne muči! Kaže Aida: - “Hajde Ba, brže to malo, šta se kilaviš!?“ - Ma jel', 'si mlela nekad?! Samo opušteno i bez žurbe! (Kada se mnogo zalaufaš sa mlinom, samo se nepotrebno umaraš i produžavaš posao sa malo učinka jer zrnca kafe “beže” od prihvatnih oštrica mlina) Rasteferidžili smo se uz Kahfu. Zahid je čovek bez predrasuda i pričao nam je o načinu življenja u planini, o Lukomiru i o vukovima kojih na Bjelašnici svakako ima. Bio je u vojsci u Beogradu, pa nam prepričava i par dogodovština iz tog perioda. Sat vremena prodje očas. Zamalo da kupimo i čarape, ali sam odlučno rekao NE. Nema suvenira kada se putuje motorom i sa pretrpanim torbama. A ovo su vidici iz njihovog dvorišta sa kojima oni žive. Ijaoooooj, kad se samo setim onog Biber crepa na tri metra ispred mog prozora. UH! ...

Upravo je Aida u trecem danu zajedničkog putovanja citirala stare Kineze, sa čime sam i ja saglasan. Ali o tom - potom.

Hajd' izdrži da se ne zaustaviš. Zum 10x. Na licu mesta je daleko i tek kada se dobro zagledaš shvatiš da nije kamenje u pitanju. U oblacima je Treskavica. Nisu oblaci daleko ni od nas, ali uopšte ne prete. Makadam je nezahtevan i može pristojno da se otvori leptir karburatora. Jedino treba obratitii pažnju ako uočite da je nedavno nasipan. Tokom proleća kiše naprave dosta vododerina pa vredni putari nasipaju put novim tucanikom. Gde god su bile vododerine, ili ulegnuća, to je sada ravno, ali rastresito. Vi vozite opušteno, ali na takvim mestima prednji točak malo beži (meni pogotovo jer je rasterecen zbog tereta na zadnjem delu) i štreca vas da se ipak ne opuštate. Realno, kada se bas opauči po gasu i kada ste sami, to se i ne primećuje. Ja sam uživao u lepoti Bjelašnice i nisam prešao brzinu od 40km/h, a i pile je iza mene. Na gornjoj slici je putokaz i on nam govori da se mi zapravo nalazimo na putu za Umoljane. Ali jednom endurašu će ta informacija biti skoro nebitna u odnosu na one linije iza i iznad znaka. Aj' priznajte da su lepe i samo pomislite koliko je to stotina M.N.V. više! Nije u sliku sve moglo da stane. Ostajem dužan tim linijama. Nisam više uspeo da pratim koja je pauza po redu. ...

Pa kad si braconorisčakromanijaks

Nadam se Alpe da ćemo zajedno nakupiti materijal za sledeću NG.