Mile legendo, ti si rodjeni enduras zarobljen u telu eFovca! Drugari, izvinjavam se zbog pauze. Morao sam da otaljam nesto u vezi "kuca-poso`-kuca". Kod mene je rec "praznik" jednacina sa 365 nepoznatih. Bacam se na tastauru odmaK!

... Dalje nas je put vodio preko Tare. Prvobitno smo odredili Kremnu kao prolaznu tacku, ali nas je Libero u razgovoru prethodne vecer skrenuo na drugu stranu. Od Bajine Baste prema Perućcu, pa onda makadamom ka Drvengradu. Milina! Hvala Deki za ovaj predlog. Prva iz serije “renthal” Brana Perucac Od Bajine Baste smo vozili putem prema Mitrovcu, odakle se pruza ovaj fantastican pogled na branu, a 3-4 kilometra posle Mitrovca skrenusmo levo ka Drvengradu. Napokon da uvedem Metzelera-a tamo gde mu je mesto. Mitas odavno zna sta mu je ciniti. Iako je priroda lepa sve od Valjeva ka ovamo, nekako sam tek sada poceo da disem. Cim nema asfalta nametne mi se utisak da sam negde daleko od civilizacije i svih nus proizvoda koji se valjaju za njom. Prodisem, progledam, iscuri mi kiselina iz mozga nakupljena civilazijskim tekovinama. Ukratko, upiskim se od srece. Leon solira. Ne gleda kuda vozi. Kaciga mu se okrece cas levo, cas desno. U principu ne mora ni da gleda kuda vozi. Put jeste neasfaltiran, ali je dobro utaban i nije potrebna skoro nikakva paznja u vidu odabira putanje. Pet kilometara uzivamo sami kroz lepu mesovitu sumu… … i stizemo do Sekulića, prvog zaseoka u Zaovinama. Iz nepoznatog nam razloga smo se zaustavili pored plavog Tamica i ljudima pozeleli dobar dan. Dva muskarca u kabini, jedan na tovarnom prostoru, a cetvrti je taman poceo da se penje. Pozdravise i oni nas, pitase za zdravlje i u trecem momentu najstariji vikne: “Rado, stavi kafu!! `Ajde momci odmorite malo, idete iz daleka, sa`ce Rada. Mi odosmo poslom.” I sta sad reci!? Cuo sam ja vec za ovakve situacije po Srbiji i doziveo nesto slicno par puta, ali ovakav direkt je ipak bio neocekivan. Dok smo mi stajali zateceni par trenutaka, Tamic ode, a Rada je vec bila pred vratima kuce sa flasom rakije u ruci i pozivala nas da dodjemo u hladovinu. Nismo bili umorni, nismo imali nameru da pravimo pauzu, stali smo ne znam ni ja zasto, i eto nas sa gospodjom Radom na tremu kuce u hladovini. Leon javlja Gospodzi koja nam je trenutna pozicija dok ga Rada malo cudno gleda. Dok smo uz kaficu neobavezno cakulali, iz kuce su pocela da izlaze deca. Nisam tacno izbrojao koliko ih je bilo, ali odokativno oko desetak. Sve zenska. Najmladja je imala oko pet godina, a najstarija dvadesetjednu. Nisu sve Radine. Njene su tri, a ostale od najuze rodbine. Tu su preko leta. Najstarija zivi tu sa roditeljima i nema nameru da napusta kucu. Bave se turizmom. Zimi je bolje, ali se i leti po nesto desava. Imaju restoran i kucu koju izdaju. Kuca ima pet lezajeva i dnevni najam je 20 eura bez obzira na broj gostiju. Vec vidim petoclanu enduro ekipicu kako istrazuje Taru i okolinu. Broj sam memorisao. Svidelo mi se razmisljanje te mlade devojke. Nijedan grad ne moze da nadomesti lepotu njene Tare. A iskreno, selo je danas mnogo kultivisanije nego nekada. Brzo se stigne do najblizeg gradica ako ti nesto bas nedostaje. Saznao sam kroz razgovor da do Drvengrada imamo oko 20 kilometara. Nekako sam mislio da tim makadamom imamo pedesetak kilometara voznje. Prosto mi bi zao kada sam cuo da je samo dvadeset. Prekidam polucasovnu neplaniranu pauzu i uz obecanje da cemo se ponovo jednom videti odlazimo ka Drvengradu. Crkva u Sekulićima posvecena Caru Lazaru. Kada gledam ovu narednu fotografiju, vidim zaustavljenog KLR-a i Leona kako se okrenuo ka meni. Nista specijalno. Shvatam da, ili ne umem da fotografisem, ili fotografija ne moze da docara defakto stanje kada je priroda u pitanju. Obojicu nas je pukla lepota okoline i Leon se u tom trenutku zaustavio da mi kaze da fotkam i izrazi svoje odusevljenje. Nije morao, vec sam to ucinio, ali znam da ne dozivljavam onaj fleš sa lica mesta i sada dok gledam fotku. Nedugo zatim se zavrsio makadamski put i pojavio asfalt. Bljak. Dobro, nije bas bljak. I dalje je priroda lepa, a krivine jos lepse. Ogledalce, ogledalce moje, reci mi iza krivine ko je A iza krivine cetinarska suma. Mlada, tek stasala. OPS! Izmedju ostalog, iza krivine je sledeca krivina! Jedna nize i pogled ka izlazu !! Druga fotka iz serije “renthal” Dobri su ti koferi brale. Lepe krivinice. Bas lepe. U jednom momentu Leon, osim sto vozi stojeci, pocinje da siri ruke. Radost! Da. Osecamo da smo na visini. Udisemo cist vazduh. Sami smo na putu. Sloboda i spokoj je ono sto nam treba. Evo su sada zajedno u istom trenutku. Treca iz porodice “renthal” Sirio je ruke Leon dugo i cesto i pomislih da nije samo odusevljenje u pitanju. Kao da je hteo nesto da uvezba sa tim sirenjem ruku, ili nesto da kaze. Ne obracam vise paznju na to i vozim svoju voznju, razbacujem pogled i upijam mirise. U Drvengrad nismo svratili. Dovoljna je bila pauza kod Rade. ...

Preko Morina do Mostarca (drugi dan, Sreda, 02.07.2014.) Jutro drugog Jula u teca Rasinom kraju je osvanulo sa Suncem, ali bez struje. Moracemo na put bez jutarnje kafe. Valja prvu popiti pre nego se krene na put zbog raznih razloga, al` sta ces kad je takva situacija. Nakacismo kofere i torbe, i krecemo. Taman predjosmo prvih deset metara, kad tecina prva komsinica Julijana zove na kafu: - Pa kako ces da je skuvas kad nema struje? Plin? - “Nemam plin, al` zalozicu smederevca.” - Smederevca na 28 jutarnjih stepeni??! - “Sta fali?” - Hej, pa ne bismo da te masiramo bas toliko. Skuvaces je na `lektriku za pe`-šes` dana kad` se vratimo. - “Nije mi tesko, a i rodjendan mi je!” Ha, ha, tog momenta shvatih sta je kumu bila inspiracija kada je detetu davao ime. Dobro je da nije rodjena recimo u Decembru, ili Januaru. Stvarno su opasne te valjevke! Morali smo da skidamo kacige zbog cestitanja, a tek sto smo krenuli. Kafu ipak nismo mogli da cekamo. Oko trista brdovitih i krivudavih kilometara su pred nama, a u njih spada i Zelengora sa oko 60 kilometara makadama. Putem od Valjeva ka Bajinoj Basti prolazimo preko Debelog Brda pored dragog nam Povlena. Prosto mi je neverovatno da prodjemo tuda, a da ne odemo do Knezevog Polja, proplanka sa crkvicom iznad povlenske kose. Neka mesta umeju da te vezu zauvek. Nisam od onih koji se rado vracaju na ista mesta, ali Povlen… Tu se desila moja prva jednodnevna emduro voznja. I ne samo moja. Svi koji su tada bili, sem Kepe i Mikke, su prvi put sisli sa asfalta. Kalina, Shejtan, MatijaK, Kobra, Jimmy i Guru Supertenerasa Popsy. Ja sam tada vozio onu plavusu, Afriku. Postoji putopis o tome – “Padavicarenje”, ali evo ga jedan legendarni kratki Mikkin filmic na tu temu. Znam da je malo izandjao, ali je meni veoma drag… Povlen je nekako “tu” i nece nam zameriti sto sada ne svracamo. Obozavam krivine na tom putu iako asfalt nije bas u perfektnom stanju! Nismo se vise zaustavljali do Drine. A ona hladna i toplo zelena. Put do nje je krivudav bas kao sto je i ona “kriva” a KLR bi malo da rashladi pregrejane gume. I Zelenko bi u vodicu, al` ne bih ja. Nije mi se svidela ideja o `ladnoj Drini u mojim cizmama. Obrati sad paznju na sledeci momenat. Sidjem sa Kliksa i ufotkam Leona. `Ajde neka je prosao minut od predhodne fotke. On na istom mestu. Drina je zuborila preko veceg kamena u neposrednoj blizini iza mene. Odjednom je zuborenje utihnulo. Ja cujem, odnosno ne cujem vise zuborenje, a Leon pita: “Gde nesta zuborenje?” -, neprimecujuci da se nivo podigao i da se Drina prosirila za par metara. Ni ja nisam odmah primetio, ali vec u sledecem momentu, pogledavsi ka Kliksu, shvatih da ce `ladna Drina ipak dospeti u moje cizme. Kros cizme se nakvase kad stanes na pljuvacku, a kamo-li kad zagazis u Drinu. Jos jedna fotka i dok sam zajasio Zelenka, voda se prosiria jos dva metra ka obali, a parkirao sam ga na suvom. Sve to traje ukupno tri minute. Setih se, al` kasno, da sam isto to doziveo pre par godina kada su Crven Ban i Pasa organizovali voznju i druzenje u ovom kraju. Nivo se menja u zavisnosti od protoka na brani “Perucac”. Bezi brale dok nas nije potopila! ...

100.000 metara u danu (prvi dan, Utorak, 01.07.2014.) Kud` cu, sta cu, nisam nikada otvarao zadnji amortizer. Znam - Djunta! Djunta je “dzavo” za te stvari. Ma kakav dzavo, picajzla neopevana. Dvaaaa dana je on to prao. Dva brejk klinera je potrosio za pranje. Zamenio vodjicu osovine i jedan “o” ring, ili-ti gumicu, i naravno – ulje za amortizere Silikonele 5W kako zapoveda cika manual. Ispolirana osovina, ociscena i plastificirana opruga, prefarbani prstenovi za zatezanje opruge. Treci i cetvrti dan, a boga mi i peti, smo jurili po Beogradu ko ima kompresor da moze da utisne Azot pod pritiskom od 10 bara. Peti dan je bio prvi Jul, planirani dan polaska. Sada je to proslost, ali je situacija tada bila jako napeta. Leon je imao mnogo posla i prethodni vikend besomucno radio od jutra do mraka kako bi sve pozavrsavao i s` mirom krenuo na put. Ne sa Mirom, nego s` mirom. Prvi Juli je visio. Leon je cekao da ga pozovem, a ja sam cekao Djuntu. A Djunta je… Svi smo cekali da neko nekoga pozove. Cekasmo se citav dan do podne. I preko podne. Kapiramo da kasnimo na sopstveno putovanje. Minuti su kao sati, a sati kao godine. I zakasnili smo. Do sada, u 14h je trebalo vec da budemo u Andric gradu Visegradu. Nista, konstatujemo Leon i ja da krecemo sutra. Ako je tako sudjeno, neka tako bude. Ali, Djuntolog je to! Zove u tih 14h i kaze: “Gotovo! Nasao sam kompresor, dodji i nosi ovaj tvoj feder.” A dobro, `bem ti kompresor i amortizer! U 17h sav znojav i umazan ponovo gledam Zelenka sa namontiranim amortizerom i razmisljam: Pa mi mozemo da krenemo i sada! Dakle, u utorak prvog Jula smo presli citavih sto kilometara, od planiranih trista. I Leonu je znacilo da se pomeri sa mesta pa maker koliko. Prethodnih par dana smo rekalkulisali Fibrinu rutu i odlucili da ne idemo na Durmitor, vec direkt u Bosnu. Nije Durmitor zasluzio da se prepisa za jedno pre podne. Njemu i ostalim planinama u Crnoj Gori cemo da posvetimo mnogo vise vremena drugom prilikom. A i kako da prodjem kroz Crnu Goru u stisci sa vremenom i da ne pozovem Nik Gold-a makar kafu da popijemo. Dakle, eto nas u Valjevu pred sumrak prvog Jula. I to je dobro. Umesto sutrasnjih cetristo, imacemo samo trista kilometra do drugog checkpoint-a na ovom putovanju. Put do Valjeva je klasika - Ibarska magistrala i “Ide Mile lajkovackom prugom”. Na moju srecu smo zakacili trista metara makadama sa par barica pa je Djuntina rabota bila uprljana vec prvog dana; sto joj inace nije tesko palo. Radi amortizer bolje nego pre Djuntologije. Nastelovao sam kompresiju i odapinjanje (rebound) za moju kilazu. Milina! Svasta bih ja pomislio da sam sujeveran. Moj teca Rasa, valjevac, dobrodrzeca starina sa par zdravstvenih problemcica jedva ceka da svratim i prozborimo neko slovce. Svetsko fudbalsko prvenstvo je u toku i bas je glupo kada te ponese navijacki zar, kada skocis i viknes u momentu postignutog gola, a ti sam u kuci. E pa teco, jes` da je fudbal za pi*kice i da se meni iskreno gade prenemaganja po terenu, ali veceras navijamo zajedno. Nije bitno za koga, bitno je... A to vece su golovi prstali, kao da su znali. E, ali, samo na jedan sat da skoknemo do Libera, taman toliko imamo vremena do pocetka utakmice. Culi ste za Libera? To je onaj valjevski afrikanac sto polira suspleh na africi, a sutradan odma` tera po planinama, i to sa sve najdrazom mu Lokicom. Jednom su se slepili i sada ne postoji čuka koja ce ih odlepiti. A sto putopise pise… auuuuuuu! Pa ne znam da li od sto kilometara u jednom putopisu ima deset kilometara asfalta. I to sve naravno sa Najdrazom. Da se razumemo, nije on jedini enduras koji se vozi po planinama sa zenom. I Milan Free malo-malo pa sa Anom na Povlen. I Mare Sheki posadi svoje devojce na Transalpa pa udri na Jablanik. Opasne su te valjevke. Ostali valjevci, Crven Ban, Pasa, Knjaz, Vitez… bre normalni endurasi; sa zenom samo na more. Elem, obresmo se kod Libera, a on navalio domaca pa domaca. Uvek je kod njega dobra rakijica, ili crno vino. Merak mu je drugo ime. Nemoj bre covece, znas da ne pijem dok Paja vozi. Ma jok, ne vredi. Bar po jednu da nazdravimo! Sta ima da nazdravljamo, nismo posli na put oko sveta? - Jel` ti rodjendan? - “Jeste! “ - Jeste? - “Jeste!” - Lozis me? - “Ne!” - Loko, jel` mu rodjendan? - “Jeste.” Pa znas sta, zaista nema smisla! Ja se izlomih da namontiram amortizer, izmasirah Djuntu onoliko, Leon se satro` od posla za vikend da na miru krene prvog Jula, i mi krenemo prvog Jula, al` ne odemo u Bosnu prvog Jula nego dodjemo kod tebe, i Ti nam kazes da ti je prvog Jula rodjendan. Ma daaaaaaj, mogao si nekako bar da nagovestis da se spremim fizicki i psihicki. Aj` ziveli!! Prodje nekako prva, ko` trnje. I umesto da druga ide ko` slama, a treca sama, osta prica na pola druge. Jaka brate ko` da je od vecnog plamena! Neka ti je srecan rodjendan, ali su mi drazi ovi Lokicini kolaci! Proveli smo, kao i uvek, prijatnih sat vremena u razgovoru o nasim temama i o predstojecem putovanju: planina, potok, kamen, prasina… ...

Obzirom da je danas Prvi Januar, zelim Vam svima srecnu Novu 2015-u. Da ove godine provezete duplo vise kilometra na vasim motoricima nego sto planirate i zelite, da napisete neki lep putopis i da 2016-u docekate zdravi, veseli i ispunjeni pozitivnim utiscima. * * * Pripreme, kolekcija zima/prolece 2014 Bila jednom dva Zelenka. Vrteli se po Glindzi, vrteli, i resili da krenu na dalek put... Putovanje kroz Bosnu je bila moja ideja i davna zelja. Dalek je to i zahtevan put. Treba se spremati bar sest meseci unapred, isplanirati staze, popakovati sve neophodno za jedno tako ozbiljno putovanje, ukalkulisati dnevnu kilometrazu, rezervisati konake, pripremiti papirologiju – razne zelene kartone, pasose i jos svasta nesto. Pa onda, nauciti strane jezike. Barem tri. Crnogorski, hrvatski i bosanski. Taj crnogorski je jedinstven, kad kazes “OooojHAAaaa”, sve je jasno. Medjutim, posto smo pozeleli da okvasimo gu`ice u slanoj vodi razudjene obale hrvatskoga primorja, morali smo nauciti dalmatinski jezik. Nije to problem, ali tu vec nije sve isto. Na primorju se govori malo drugacije: triba, lipo, mislin, ae, ća... Druga je to prića. Al` ajde, naucicemo i dalmatinski. Uz dobro vino same riči teku. I taj bosanski. Tamo, uBosni, se govore tri maternja jezika: bošnjački (sa razlicitim ulicnim akcetima od grada do grada), hrvatski (sa razlicitim akcentima i razlicitim recima istog znacenja u zavisnosti od geografske sirine i duzine), i srpski u izvornoj jekavici i ekavici, a peva se izmesano sa sva tri. Sve smo mi to naucili i svi su nas odlicno razumeli. Dugo smo Fibra i ja planirali taj djir za leto 2014. Predlozi i planovi su poceli da se kuju jos s` pocetka godine. Setao je moj kaziprst po karti, a Fibra je ucrtavao linije rute u Google Maps-u. Bile su nam veoma zanimljive Gligine staze koje je on prosao 2012-e. Meni licno je bilo bitno da osim centralne i severne Bosne zakacimo juzni hercegovacki, i jugozapadni deo oko Dinare. Usla je u kombinaciju i Crna Gora, odnosno Durmitor. Taj djir je trebalo da sadrzi mnooooogo neasfaltiranih puteva na sto vecoj nadmorskoj visini. Asfalt je bio u planu samo kao nuzno zlo, ili da se postignu vremenska ogranicenja u toku jednog isplaniranog dana. Sve u skladu sa namenom nasih motora i nasim zeljama. Zbog odredjenog razloga, pocetak putovanja je trebao da bude u Utorak (bilo koji), a zavrsetak u Ponedeljak. Znaci sedam dana. Jaoj ljudi kako je to planiranje meni istovremeno bilo i zadovoljstvo i komplikacija. Ja bih svuda i ja bih da se zavucem u svaki cosak i da se popnem sto vislje i da predjem sto vise, i nekako, u celoj prici mi je nedostajao jos koji dan. Usaglasili smo odmor od 01.07. i to je ujedno bio datum polaska, a potrefilo se da bude bas Utorak. Kada smo imali koliko-toliko utanacen plan, obavestili smo par dragih prijatelja za koje smo smatrali da bi zeleli da nam se pridruze i kojima bi odgovarao nas tempo voznje. Leon je bio jedini kome je odgovarao tajming. Negde u Aprilu mesecu se pojavila tema “Enguro 2014” i kao kec na deset se uklopila. Milina, odvozicemo cetiri dana nas plan i onda u Petak uvece stignemo u Banja Luku na Enguro i bez muke sa kartama i dzi-pi-esovima odvozimo sa tamosnjom enduro ekipom severozapadni deo Bosne. U temi pozitivna atmosfera. Poznata imena sa foruma, ali nikoga licno ne poznajemo. Medjutim, to je sporedna stvar. Znam po pisanijama ko je ko i osecam da ce Enguro biti pun zajebancije i dobrih vibracija. Manjaca, Grmec i Kozara su cekale da ih pocesu kramponi nasih guma, a za uzvrat su nam spremile tople oblake fine prasine. Znaju planine sta endurasi vole. U svrhu celog plana i u svrhu planova za buducnost, Fibra je zimus pratio oglase, tj. pratili smo zajedno, i kupio odlican primerak KLX-a 650. Jos je bila zima, pa smo posle radnog vremena nocu isli po dno Rtnja da ga vidimo i kupimo. Naravno da njegovom Transalpu ne fali nista, ali se jednom prilikom u Glindzi inficirao zelenom bojom. Ja tu nisam nista kriv. Cak i ako jesam, ne prihvatam krivicu. Ni Jimmy meni pre par godina nije nista skrivio s` tim sto me je pitao: “Hoces da probas?” Nije da se spremamo na Mesec, ali tehnicke i kondicione pripreme su u svakom slucaju dobrodosle. Fibrica se upoznaje sa svojim novim sokocalom tokom Marta , a Glindza mu otkriva neke tajne za njega do tada nepoznate. Od Maja do Jula, puna dva meseca, smo non-stop u telefonskom kontaktu sa Leonom. On je na drugom kraju grada, a kao da nas okean deli. Obaveze i poslovni rasporedi nas zdusno sprecavaju da se sa njim vidimo. Saljemo mu mejlom ucrtane rute, dugo razglabamo telefonom detaljisuci plan putovanja. Dobro je da u komunikaciju nismo ukljucili najnovije tehnologije za komunikaciju na daljinu, a u pitanju je cak 20 kilometara. Eto, nikako da sva trojica uz kaficu izbalavimo malo o svemu vezanom za taj put. Nije to toliko neophodno, ali cisto zbog filinga. Na cetiri dana pred put sedim ja u dvoristu i uz kaficu gledam Zelenka. Razmisljam sta bi jos mogo da cacnem, pritegnem, podmazem, da bude u top formi. Gledam ga od prednjeg tocka. Guma nova - Metzeler Unicross, spremna na najvece izazove u off-u, a kaze AnteK da drzi i po mokrom asfaltu. Presla u tom momentu tri kilometra. Prednje plocice Nissin, skoro nove. Zamenio ulje i filter i tecnost u kocnicama pre neki dan. Opran K&N fiter. Nova svecica. Lanac na pola – naprskan Motul sprejom za offroad. Rashladna tecnost zamenjena kad i ulje. Zadnje plocice ok, zadnja guma Mitas c02 presla 4800km. Ima jos jednu trecinu krampona. Taman sada da je dokusurim. Ne znam sta mi bi, ali mi focus odleti na zadnji amortizer. Ma da li to moje oci dobro vide? Kao da je osovina masnjikava. Pipnem prstom. Jeste. Ma to je od lanaca, tesim se. Inace, ja lanac mazem uljem za motorne testere, a samo za put koristim sprej. Obrisem osovinu, sabijem ogibljenje, kad ono opet masna osovina. PU! Pa zasto sad?! Nije da bas curi, ali kvasi po malo. Nisam nikakve promene osetio tokom voznje u bliskoj proslosti. Trci za komp. Kaze cika manual da se ulje u zanjem amortizeru na KLX 650R menja jednom godisnje. Moj je C, ali imam zadnji amortize rod R-a. Kao, bolji je. Moze da mu se podesava compression&rebound. E eto ti sada. Umesto da zamenis ceo amortizer, ti sad menjaj ulje i semering. Bas u tom trenutku, dok mozgam sta cu sa amortizerom, zove Fibra: “Brate, ja ne idem, isprecile se neke obaveze!!” Jbte, sta je ovo. Vrti mi se u glavi. Nije mi dobro. Pa kako? – pitam. Jbga, ozbiljne obaveze i to je to. I on je pobesneo, i moja pitanja i podpitanja bi mu samo pogorsala situaciju. OK, svaricu novonastale momente u narednih par dana. ...

Šekspirovski! Milina te je čitati. Hvala za trud Pedja!

Ja bih rekao da ovakav put najvise raduje Tetku.

Pridruzujem se zakasnelim cestitkama! Da sve naredne godisnjice proslavite na Mljetu. Hvala za jos jednu lepu pricu! 2 Pablo: Gazada! Otkljucaj bre tu kutiju sa plusicima! Uvek mi zafale u ovakvim situacijama.

Wemoto: http://www.wemoto.com/bikes/kawasaki/klx_650_c1-c2/93-94/picture/carburettor_-_slow_jet/ CMS: http://www.cmsnl.com/kawasaki-1993-c1-klx650_model12461/jet-pilot-40_920641108/#whereused Mozes da zoves Beru pa mu daj kataloski broj sa CMS-a. Ako imas neku jeftiniju kombinaciju, javi ovde slobodno.

Hehe, ustvari TACNA JE! Cenim sto razmisljas, ali bih ja ipak stavio tacku na pricu o dekompresoru. Ako sam ja lekciju naucio nepotrebno kupujuci novu bregastu, ne moraju ostali Kliksovci ako dodju u takvu situaciju.

Ko o cemu, baba o dekompresoru. Nepotrebno bruji internet o njemu, tj. nezasluzeno je dobio negativne epitete usled nepoznavanja teme mnogih njegovih vlasnika. Samo je dovoljno pridrzavati se servisnog uputstva i nikada nece doci do raznih problema opisanih na mnogim forumima, od "klikce" do "razleteo se". Resenje japanskih inzenjera u ovom slucaju je veoma zanimljivo. Za taj sklop je koriscen veoma kvalitetan materijal velike tvrdoce i otpornosti da uopste nije potrebno nikakvo odrzavanje samog sklopa dekompresora, osim zamene opruge na odredjenom broju predjenih kilometara ili radnih sati. Po konstataciji jednog naseg starog majstora, tvrdoca je cak 54 Rokfela i po njegovoj tvrdnji, pre ce da se potrosi izduvna bregasta osovina nego dekompresor. Problem je iskljucivo kod vlasnika ovog motora!! ... jer jedan broj njih nece pravovremeno da daju svom agregatu nove lance bregastih osovina. Ima ih dva. Donji ide od radilice do prenosnog zupcanika koji se nalazi na pola puta do bregastih osovina, i gornji koji ide od tog prenosnog zupcanika na bregaste osovine. Kada se lanci istegnu, ili se malo "ukrute", gubi se pravovremeni ugao paljenja koji u pocetku ne utice mnogo na sam rad agregata, ali utice na dekompresor. On tada lagano pocinje da pipka plocicu ventila i kada mu nije vreme, tj. u toku rada motora, da bi se vremenom pipkanje pojacavalo kako se lanci sve vise istezu. Taj momenat prepoznajemo kao kliktanje u motoru sa desne strane kod poklpoca glave. Vlasnici zanemaruju kliktanje i voze tako sve dok meze da se dobije na karburatoru relativno miran rad. Nekoga na vreme pocne da iritira kliktanje, pa se obrati strucnom serviseru, neko se obrati majstoru koji nema dovoljno znanja, pa dobije losu konstataciju da treba da menja dekompresor, tj. celu izduvnu bregastu jer je dec. sastavni deo nje, a neko nazalost vozi tako dok se mehanizam dekompresora zaista ne raspadne u toku rada motora i naravno, napravi dar-mar. Dakle, da ne duzim dalje, jedini i iskljucivi razlog zbog kojeg dekompresor pocne da "klikce" je istegnutost lanaca bregastih osovina i jedino sta trebate da uradite je da ih zamenite. Budite mi dobri i dajte svom motoru ono sto trazi. Zasluzuje on to obzirom na zadovoljsto koje vam pruza u toku voznje.

He,he, cudno kod rusa pise super tenere. Nego, dosao si pred vrata i neces da udjes?! Fabrika Suzuki se nalazi u gradu Hamamatsu (Hamamatcu) sa istocne strane ostrva, oko 200km juzno od Tokija. Mislim da vremenske prilike ne bi trebale da ti budu prepreka ako drugih problema nema. Navijam da nastavis putovanje! Googlov snimak ulice sa adresom. Sa leve strane je fabrika, a sa desne je muzej: https://www.google.rs/maps/@34.6908302,137.6887152,3a,90y,76.94h,92.72t/data=!3m4!1e1!3m2!1s6VCJUfmnczFs3zhPeB8LSw!2e0!6m1!1e1?hl=sr

Samo napred, nema odustajanja. U skorijoj buducnosti ce ti ovakav makadam izgledaati kao autoput. Odlican motor si pazario. Nek` ti je sa srecom!

ovog puta prekrštene ruke znače kad ti prodavci kažu "ne pipaj motor svojim masnim prstima!" :D :D Naravno da su mu masne ruke kad vas stalno popravlja!

Kad neko prekrsti ruke to ima odredjeno znacenje. Ta fotka govori (tj. On) samo: "Dobro, `ajde, svrsnite malo i vi."

Pa nek` je sa srecom! http://www.youtube.com/watch?v=1ggTF43xq-Y

Zamisljam se u toj situaciji. UH kakav truleks! Al` nek` ste Vi nama dobro!

Da ste u Albaniji odma` izvadili onaj ekser ne bi bilo tako zanimljivo. EJZ!

A jes` ti kilava ta afrika, ko` da su je supertenerasi sklapali.

Frućko, nemoj da stavljas napred taj od 17 zubica. Vozices po gradu sve prvom koliko je dugacka, a peta ce jedva odrzavati putnu brzinu, tj. stalno ces vracati u cetvrtu pri najblazoj, oku neprimetnoj uzbrdici. Vrati to u standard i ne naprezi ganglije!

ijaooooj

Zoka najvredniji!

Zokiiiii, gde si? Srecno!

Ako je tako, ja se nadam da ce laksi motori moci opusteno da se zaustave?

Samo da Vas sve kratko pozdravim, jos sam poBosni i trenutno na 1200 mnv. Aj`te sa tim silnim fotkma i filmicima.