Kao Zenicu oka svog (sesti dan, Nedelja, 06.07.2014) Sesti dan mi je zapeo. Ne mogu da ga napisem vec neko vreme. Istumbana su mi i pobrkana osecanja. Slicno sam se osecao i u direktnom prenosu toga dana. On je bio za mene svojevrsna misija i bio je poseban iz dva razloga. Mislio sam da drugi razlog ne navedem jer nije vezan za moto pricu, ali to ne bi bilo fer. Lalajko mi je jednom prilikom rekao: “Ako budes pisao nekada putopis, pisi ga zbog sebe, da se podsetis gde si i s` kim bio, sta si video i sta si doziveo.” Prvo, ne bas dobro - napusta me Leon. Hita za Beograd na okajanje svojoj voljenoj, da proslave godisnjicu braka. Drago mi je zbog njih, ali se ja osecam prepolovljeno. Sebicno je to od mene. Kako li je Kseniji bilo dok smo mi vitlali Bosnom? Ali ... Krenuli smo zajedno i krnjavo mi je sto putovanje necemo zavrsiti zajedno. Imali smo odlican ritam. Ko je kada vise bio raspolozen, taj je drzao tempo, a ni u jednom momentu nismo jedan drugog uvukli u rizik. Bili smo tim. Takodje mi nedostaje i Fibra na celom putovanju; toliko smo planirali taj krug poBosni. Ako se bas raspekmezim, onda mi je nedostajala cela moja enduro ordija. Svi smo se razbacali 2014-e koje-kuda i nikako da se sastavimo. Jedino je Xross okupio ekipu, ali tada ja nisam bio. Na Enguru samo Leon i ja osvetlasmo SRB oznaku, kao sto jedini Kepo brani nase boje na Benduru vec cetiri godine. Ali on ne zapomaze kao sada ja. Tera i cuti, pa dokle izdrzi. O drugom razlogu kasnije. Ipak, dalje poBosni ne nastavljam sam. Vetar u ledja mi je danas Renato. On zivi na Pagu, i kada je vec tu u Bosni, iskoristice priliku da poseti roditelje u Kaknju. U istom smeru idemo. Razlika nam je samo u krajnjih dvadesetak od ukupno 150 brdskoplaninskih kilometara. Ja cu u …

Vladooooo, imam predlog! Sledeci put nemoj da te nema! Ja cu da fotkam, a ti ces da pises putopis! Deal? Nekada prosto ne mozes pobeci sudbini. ps. Posalji Pablu pp da ti promeni nadimak (on voli da bude kum ). Ne mozes ti biti neki darmar kada si PG. Ako je po fotografijama, mislim da puno, puno kilometara treba da se proveze po Azijama i Afrikama da bi se videlo malo prirodne lepote. Da stavimo na stranu sve ostalo sto ide uz dugacka putovanja i sto te cini putnikom. Ovde, nama pred nosom, ima mnogo vise nego tamo negde. A znamo mi to, nego... Daj da vidimo ideju! Neka ti je sa srecom sokocalo! Svi ce te vi Engurasi uskoro na jednocilindrase do 150kg. Osim afrikanaca! Drugari, jes` da je sa zakasnjenjem, ali... Srecan Bozic!... svima koji ga slavite po julijanskom kalendaru.

... A onda smo “odozgora sa Čakora sišli na Pazar“, tj. sa Grmeca u Mrkonjic na pumpu da napojimo nase konjice. Odatle je trebalo da vozimo preko Kozare ali se dobar deo ekipe neckao. Nekako je ovo dosadasnje bilo taman. Ja sam tu pogubio konce i ne znam da li je neko otisao sa Svestenikom na Kozaru, ili smo svi isli, ili nije niko. Znam da smo jedno 15-ak kilometara vozili veoma prasnjavim makadamom gde je samo prvi u koloni mogao da vidi kuda vozi. Svi ostali su bili u gustom oblaku prasine. Potom smo zasli u sumu i vozili jos 15-ak kilometara uskim vlaznim makadamom. OPS!! Njegovo veličestvo – em,ej,en. Velika sreca za vodeceg da je susret prosao bez posledica. Zaista velika sreca! Kamion stoji tu neko vreme. U kvaru je. Ne moze da mrdne, a zauzima celu sirinu puta. Uz to, ta deonica je provocirala zglob desne sake jer nije bilo prasine. Proslo je sve srecno. Velja je raskrcio prolaz, provukli smo se nekako i nastavili dalje. Ali ne daleko. Nijedna Yamaha se nije pokvarila, a znaju one to. Da ne bi kvario prosek, Boyze kao da je namerno na jednom raskrscu napravio krug viska od 20 metara i tu izbusio gumu. Mislim, nema smisla da se na Yamahu ne prisloni barem kljuc za tocak. I, posle ove kratke intervencije smo svratili u prvo selo na ispiranje prasine iz grla, kako to dolikuje; ispred prodavnice. Jedno sipa, a zna da ga drugo ceka! Zrila brate, evo sad kad` te gledam, setim se jasno kolika je to prasincuga bila. I tako... nema vise fotki sa Engura. Ako zelite jos, imate temu: "Enguro 2014" . Mogu samo glasno da kazem: Svestenice, Zoka, Oskare, Igore, Nikola, Zrila, Mihajlo, Ogi, Orla, Dragane, Veljo... Hvala Vam momci na trudu i hvala sto smo se svi osecali kao kod kuce! Mislim, „osecali“ smo se na znoj i prasinu, a i cizme su se bas „osecale“, ali da ne ulazimo sad u detalje. Bila je kasnije repriza Zasedanja. Doneta je i odluka. Kratka i jasna: Vozicemo zajedno, opet i zauvek! Jer... Kada me pitaju deca kakva je bila ta moja Juga, kazem: Ma pusti... bila je sva Kockasta. ps. Izvinjavam se svima koji su bili na Enguru a ovde nisu spomenuti. Ili su se sakrili od objektiva, ili ih je od mene sakrio Alchajmer (a siguran sam da jeste).

... Dezinfekcija&deratizacija Nestasni Robi Attack position - fiksiranje plena I hOP! Kako je to bio veseo skokic kao da Dabrom tece Tuborg, a u njemu pliva Pastrmka na zaru!

... I tako ti mi uz Grmec, niz Grmec, gore – dole… uzivancija. U enduru je izazov kada ne poznajes teren, kada ne znas sta te ceka. Da li ces u momentu dobro odabrati putanju, da li ces biti na pravoj nozi i da li ces imati resenje za prepreku. To ti podize koncentraciju, ubrzava disanje i ukljucuje sva tvoja cula koja te spajaju sa prirodom i masinom. Sve dok se kreces, osecas celinu, procesor ti je na 100% i zadovoljan si sobom jer umes, jer mozes. Kad osetis da popusta koncentracija, stani. Malo smo se i umorili pa na nekom sirem makadamu napravismo kratku puš/piš pauzu u sumi. Ja sam to bukvalno shvatio pa sam pripalio onu Perinu smotanu od hercegovackog duvana i krenuo sest koraka u sumu, da `prostite. Svi su videli tablu osim mene… … taman sam poceo, kad svi u glas povikase: “NE, MINE! NE, MINE !! `Bem ti i rat, i Grmec, i pisanje, i mine, i sve ti j…. Vratilo mi se nazad sve sto je do tada isteklo! Bež’te noge posracu vas! Bez pakovanja sam u dva korak bio nazad na putu. Uhhhhhh... Posle toga, i kod kuce kad idem u WC, prvo pogledam da na vratima mozda ne pise – “MINE!” Ali, teramo dalje. Enguro ne bi bio Enguro da nije bilo malo guranja, tj. dizanja. Suzuki je brend kao stvoren za Enguro. Njih dvojica, DR BIG i DRZ su kao po dogovoru, skoro istovremeno dokazali da su na pravom mestu. Na Enguru. Travnata staza, opustena atmosfera, umirujuca okolina. Fljas! Nista, ali bas nista drugo osim trenutka nepaznje. U travi su se sakrila dva paralelna malo dublja i uska traga kao stvorena da ugrizu prednji tocak. Eto to je bio razlog. Dizi, guraj, teraj – Enguro. Vec sledeceg momenta smo se svi poizvaljivali na toj travi i napravili pauzu za marendu koju su nam domacini spakovali za usput. Ujedno, tu je u blizini Dabarska pecina i izvor reke Dabar.

Vezbaj F dur. Potrajace ovo.

... I kazem ja... kad god se okrenem, eto ga Jimmy LaLa. Sta kazu zli jezici - nije Freevind enduro? Jel`? Orla napao kamen, a njega napala Divlja Jabuka. Ko ce koga, a?! Provrila krv. Nije mu bilo dovoljno, pa je napao i barustinu. Izgleda da je ona divlja Jabuka ipak pobedila. Patentiranje nove rucice za kocnicu by Svestenik. NikolaM, moto putnik i putopisac sa Krk-a. Vozi Kawasaki KLE500 sa prosirenim rezervoarom. Citali ste njegove price sa putovanja u Moto Pulsu. Neki od naslova su: “Daleko je Sibir”, “Dobra vecer Azijo”… Ako kojim slucajem niste citali nista od toga, preporucujem: http://nikola-mrakovcic.from.hr/ Kroz pricu sa Nikolom, na Zasedanju, pomenem kako smo Leon i ja dosli preko Valjeva, Nevesinja, Livna. “Valjevo? Kad sam jednom prolazio kroz Valjevo, prepoznao me je jedan KLE-ovac, tj. prepoznao je motor iz putopisa i sa KLE foruma. Tri reci na ulici i sledeceg momenta smo vec sedeli udobno u njegovoj kuci i pricali o nama bitnim temama. Libero. Jel` poznajes Libera, vozi plavog KLE-a? “- pita me Nikola. Da, naravno – odgovorio sam. Da li da ti pricam sada nase price, ili da to ostavim za neku drugu priliku. U stvari, njegovi putopisi i njegove slike ce ti reci mozda vise nego sto ja umem. Ali ukratko, nas dvojica umemo da pijemo kafu u 5h ujutro dok cela Varda spava pred Kepojebinu 2013. I uzgred, on je sada Afrikanac. Nikola, drago mi je da smo se upoznali i nadam se da cemo jos negde voziti zajedno!

... U tuneelUu, usred mraAakaa, sija… Bog s` vama, samo na cirku mislite… ma to je PG. Biciklista u dusi, ali Kvarner enduro ekipa mu ne da mira vikendom. Mora stalno da ih voda po Gorskom Kotaru i da im pece kobasice usred nedodjije. Tesko je to, skroz ga razumem, al` sta ce. Kad se mora – mora se. Leti njegov DR350 kao da ima 1350ccm. Robert. Slovenac koji je poneo dokumenta. KTM je brzi od expozicije na Goginom aparatu. I Matej je poneo dokumenta na svu srecu. Kaze Matej da je zadovoljan sa VP ogibljenjem od KTM-a na njegovom, sad vec bivsem KLE-u.

... Renato i Leon, Novalja i Rušanj, Pag i Beograd, Yamaha i Kawasaki. Kubik. Slavonski Brod. Glisira po Manjaci. Master of Pikčer je napravio jednu od meni najdrazih fotografija. Hvala Oskare, hvala doNeba! Raskrsce, negde izmedju Manjace i Grmeca pokraj bistre reke Sane. Kolona se rasteglila i malo smo se popricekali. Pauza za fotkanje i cackanje naprasenih nozdrava. Uocljive su posledice nedavnih poplava. Odavde pa u narednih 20-ak kilometara je bilo – smiri rizlu da ne pobije ptice na drvecu. Pokusala je Pahuljica da pobegne Zelenku. Samo je pokusala!

... Master of Pikčer – Oskar Darko kulira, a Irud koristi svaku priliku (cak i kada je nema) da podigne prasinu. Inace, Darko je iz Rijeke, PG-ov drug. Kvarner enduro ekipa. Irud iz Zagreba – „Ovdje je na kratko...“. Posle Engura je na TeTki otputovao do Pariza. I jos dalje, do zapadne obale. Sa devojcicom! Na zadnjem tocku mu je bio Mitas c02 koji je ukupno sa putovanjem po Francuskoj presao 11.000 km. Skidam kacigu majstore! Jedna istorijska. Nova i stara Supertenere – Glumac i Velja. Iskusni afrikanac se priprema za upad u krivinu dok ga Mirko i Slavko drze na oku. Pero izTuzle. Na Zasedanju nam je motao odlican hercegovacki duvan i pricao kako je uTuzli napokon podignut spomenik Kozi koju je muzla cela Tuzla. Cosmic forsira sumicu. Splicanin na Pahuljici koja nikako da padne; osim u blato. Cuj – Pahuljica?! ... Super Tenere od 270 kilograma. Mislim, znam, ljubav je to. Tako sam i ja moju afriku zvao „Blonda“.

... Po izlasku iz Banja Luke smo provezli tridesetak kilometara asfalta do Manjace. Subota je i suncan dan je izmamio vikendase da pobegnu iz grada te je taj put bio malo opterecen saobracajem, a nasi vredni domacini su leteli oko kolone kao osice ne bi li napravili neku dobru fotku. Zbog toga bih se po nekada malo uplasio jer je put vijugav i ima dosta nepreglednih krivina, a saobracaj aktivan. Ali, to je njihov teren i oni to voze zmureci, pa je moja briga bila relativno neopravdana. I, dosta je asfalta, ulazimo u nas raj! U prvom planu Jimmy LaLa. Momak iz Bosanskog Broda koji je sam sebe ubedio da nema dovoljno znanja kada je u pitanju offroad voznja i da nema adekvatan motor za tu priliku. Jedino u sta je verovao su bile nove gume Haidenau K60 Scout. Suzuki Freevind je po mnogim misljenjima enduro motor po svom izgledu, ali vise orjentisan na asfalt. Neka i bude tako ali je LaLa demantovao sve predrasude i u vezi motora i u vezi njega samog. Gde god da smo stigli i kroz sta god da smo prosli, on je bio uvek tu negde iza mene sa dobrom pozicijom tela u datoj prilici, siguran i tecan. Iznenadim se svaki put kada se okrenem – gle malog, a kao ne zna da vozi. Kasnije sam, da on to ne primeti, vozio par puta iza njega da vidim kako se bori. Neki ljudi su jednostavno rodjeni za ovu pricu, ali toga nisu svesni, pa tako i On. Mislim da je vrlo brzo ukapirao sam sebe. Pero i Zox koriste prvu pauzu za rashladjivanje. Veoma je bitno naneti zastitni fil na kompletan digestivni trakt pre nego prasina dospe u usnu duplju. Manjaca je prostrana planina sa najvisim vrhom “Velika Manjaca” na 1239mnv. Daleko doseze pogled u na okolo, a mi gazimo lepim belim makadamskim putem. Gogo je spicio malo napred i zauzeo dobar pozišn za fotkanje. Boyze, Cosmic, Irud i Kubik. Jos se upoznajemo sa okolinom, ali polako pocinje da se dize prasina. Jos jedna SuperTenere iz Splita, izasla iz salona dve nedelje pre Engura i eto je sa Glumcem poBosni.

Tako mi ove cipele u travi… (peti dan, Subota, 05.07.2014.) AuH al` su u Banja Luci kratke noci! Pola sata spavanja i vec svanulo. Tokom dorucka je nasim ocima bilo bolno. Sunce kao da je zracilo trnjem a ne svetloscu. Razgovor sa moto policajcem u cik zore je bio krajnje realan o svemu vezanom za motorciklizam. On ce nesto kasnije provesti nasu kolonu kroz Banja Luku i izvesti nas do puta ka Manjaci. Pred nama je dvestotinjak kilometara celodnevnog druzenja. Moram da napomenem da nemam nijednu fotku sa Engura, osim onih par kada smo dosli u Zaluzane. Kada sam video kolicinu fotonaoruzanja kojim raspolazu domacini, jednostavno sam zaboravio da imam Fudzija. U temi o Enguru su fotografije vec sve rekle. Dobio sam blagoslov da mogu neke da iskoristim za ovu pricu pa se zahvaljujem autorima. Dakle, naredne fotografije su autorsko vlasnistvo Gorana, Kubika, Iruda, Jimmy LaLe, Zrile, Nikole M, Oskara, Svestenika… a Zoxbl je bio najvredniji kada je u pitanju video material. Preko 40 kratkih klipova su na njegovom kanalu: http://www.youtube.com/user/zoxbl/videos

Izvini, da li se mi poznajemo? ps. Jbga, snimatelj je uvek iza objektiva.

... Dalje je sve islo svojim tokom. Razgibavanje tetiva i ligamenata na poligonu je bila odlicna ideja. Uvek po nesto novo moze da se nauci i uvezba. Gogo je nagovestio sta ceka svakoga ko se odluci da poseti njegovu Dinaru. Nek` se zna, pa izvolte! Ko je probao - probao je. Ko je uspeo – uspeo je. Bitno je pokusati, pa ako ne prodjes iz prve, znaces kako ne treba. Ruku na srce, ovde nije kao u ljubavi. Ovde treba da ti bude sto manji, ali tehnicar. Ipak, snaga mladosti (i ludosti) sve pobedjuje ako je posolis sa malo mudrosti. I, tog momenta je Enguro zvanicno otvoren. Ogi je presekao vrpcu uz aplauz svih prisutnih. Zatim je moglo da pocne i Zasedanje. Razne teme su razradjivane. Di su Splicani – tu je i pisma! Brzinski reset ... Inace, tog cetvrtog Jula smo, osim dana Borca, proslavili i Leonovu godisnjicu braka. Prvu! Jedan Veeeeliki pozdrav za njegovu suprugu Kseniju. Potrefio se Enguro bas tada i sta ces. Lepo je ziveti sa nekim ko razume. Naravno, nije Leon ostao duzan. Cim se vratio, otisli su na jedno lepo putovanje. Dva meseca kasnije:

Izvinjavam se zbog uznemiravanja!

... Dalje je do, i kroz Banja Luku vodio Leon. I odveo nas na pravo mesto u tom trenutku i za takvu priliku. Sladoled, hladna limunada i baklava. Top predlog dana! Tuborgman naravno nije u toj prici. On ce nesto kaloricnije. Udobno smo se zavalili, osmatrali nase lepo poslagane konjice i okolna desavanja. Bilo je vruce. Bas vruce. Ljudi su teskim koracima prolazili trotoarom iscrpljeni od vrucine. Uocljiva je bila usporenost celog grada. Proveli smo tu ceo sat i konstatovali da je tacna ona tvrdnja u vezi 11:1. Pola jedanaest je bilo kada smo napustili Livno, a sada je 16:30 . Sest sati razvlacimo 160 kilometara. Ae u Zalužane! Prvi od gostiju smo se parkirali u hladovinu krosnje ispred Aero Kluba, mestu sastanka i centralnih desavanja hepeninga - Enguro 2014. Docekali su nas domacini Aero kluba Miso i Goga i tri cure, Kristina, Mil`ca i Jelena koje su dva dana trckale oko nas, prinosile, odnosile, smejale se. Od Enguro ekipe tu su bili Zrila, Dzons, Frža i Igorak. Ostali su bili jos po poslovima, ali su svi vrlo brzo stigli u Zaluzane. Do mraka su stigli svi koji su se najavili da ce sigurno doci. Bilo je dva slucaja vracanja kuci sa pola puta. Rijecani su dosli bez Pajsera, a Ni3ous se vratio u Sloveniju sa bosanske granice. Razlog je stvarno bio bolan. Zaboravio je pasos i saobracajnu dozvolu. Prosao je Hrvatsku jer je ona usla u EU, ali je na granici sa Bosnom bio kraj njegovog putovanja. Hrvatska u evropskoj uniji? Vec godinu dana! Ja sam verovatno pao s’ Marsa kad nisam znao za to. Ustvari, dopao sam iz druge galaksije. Odavno ne gledam TV i ne citam novine. Ni elektronske. Sve je to jedan veliki bulšit. Znaci, ja sam juce bio u jevropi na Moru? Eeeee moja jevropo... pa ti ne znas da su moji koreni stariji od tebe. I ti ces mog sinovca iz Dezele da vracas kuci zbog tvog pisljivog ausvajsa. Sledeci put to nece biti tako... ,te ti piзda materina. A gle` Nju! Sest jezika govori. Cirilicu i Latinicu cita kao da ih je sama nacinila. Gorski Vijenac zna napamet, ceo. Jodluje. U bubanj zna da udara i Jovano Jovanke zna da otpeva. Kazu neki da nismo imali kvorum. Imali smo! Iako ne fizicki, bili su sa nama svi koji su zeleli da dodju a nisu mogli. Sve smo vas ispljuvali po partijskoj liniji i na nacionalnoj osnovi! Za razliku od Leona koji je mogao samo da dodirne kapiju „Mike Bosnic“, ja sam u moje „Zalužane“ uparadirao na Zelenku sa otvorenim izduvom i u pratnji trojice nestasnih endurasa. Pre tri decenije sam morao na povratku iz „grada“ taksijem da se sunjam u krug oko ograde da bih u blizini moje spavaonice proturio flajku „derivata“ koju mi je burazer doneo dolazeci mi u posetu. Medjutim, straza je uvek sve primecivala i flajka je nestala bez traga. I evo je sada. Nasla me je posle toliko godina. U slucaju Endurace nisam bio antiprotivan. Taman mi je legla da presece onu limunadu i sladoled od pre pola sata! ...

... Dalje smo do Banja Luke ipak vozili asfaltom. Posle pedesetak kilometara i cetrdeset minuta voznje preko Manjace, stigli smo do kasarne “Mika Bosnic” na domak Banja Luke. Tu je Leon davno, dok smo se zvali Jugoslavija, bio vojnik. Na nekih 500 metara pred kapijom, u toku voznje, je usporio i skinuo kacigu. Znao sam za to, ali nisam znao da je ta kasarna bas tu ispred nas, te sam pomislio da mu je nesto upalo u oko, ili neki insekt uleteo u kacigu. Bilo mi je cudno zasto se onda ne zaustavlja. Vozim uporedo sa njim i upitno klimam glavom. Odgovara glasno: “Mika Bosnic!” Ahaa, ok… i nastavljam da vozim malo brze od njega. Boyze je vec daleko odmakao, a Gogo je bio iza Leona. Ja nastavljam dalje. U retorovizoru vidim da su Leon i Gogo stali. Zaustavljam se i ja. Vracam se. Vratio se i Boyze. Napravili smo petnaestominutnu pauzu da se stisaju Leonove emocije. Mislim da nema tog junaka koji nije zakukao dok mu je trajao vojni rok, ali, takodje ne poznajem nijednog koji nema lepih reci kada sve to prodje. Tako i Leon. Malo se smirio dotakavsi kapiju, ali je prica sama navirala. Ajmo brale, pogoresmo na ovom paklu. ...

... Hadžibeglučenje,… Čaprazdivan, … Tisina - snima se. Javlja mi se da ce Goginica uskoro da poseti ovo mesto. Ne bih vas vise zamarao sa ovom oazom. Dodacu samo da Zelenkovac moze da znaci da je Zelenko odatle, ili ako nije, onda da je to Zelenkovo omiljeno mesto u koje ce on uvek svratiti kad god mu se ukaze prilika. ...

... ...

... ...

... Ovde verovatno zive Ivica i Marica, ali su trenutno negde zalutali. Ili je to ipak vesticina kuca?! Soba otvorenih ociju... … a odma` pored nje - Taboo soba Odakle nam upravo izlazi junak! Hihihi... mislim da ce sada da proradi ona varjača. ...

... “Sve jos mirise na Nju…” ...

... Odaberite bilo koji kutak da bude vas, pod uslovom da nije zauzet. ...

... Iz ovog potoka sam pio vodu ...

... Put se penjao i spustao kroz lepe mesovite sume. Krivine skoro jedna na drugu, al` nisu bile preostre. Taman da moze da se potera, a da usporavas samo agregatom. Milina. Tek sto udjosmo u ritam, uspori Boyze iznenada pred jedno neupadljivo iskljucenje sa desne strane, i ode tamo. * * * Ne kapiram iznenadnu reakciju, ali pratim. Opaaa, makadam! Smeskam se pod kacigom. Ma nema tih krivina na asfaltu koje mogu da zamene radost makadama. A Ti prijatelju, drugi put kad krenes u off, umesto aluminijumskih kofera ponesi bocne torbe, kao sav "normalan" svet. Mislim, dobri su ti koferi i lepi, i stane u njih Boga-Oca, al` kruta je to veza. Nije to za drndanje po kamenu i provlacenje kroz sumu. Ma nije proslo dve minute, kad zabode Boyze neku hladovinu. Kroz krosnju se nazire neka brvnara ali ne znam o cemu se radi. Sto je dobro kad si sa nekim ko zna. Mislim da sam se ususkao u najmracniju hladovinu u BiH. On je slikar. Boro. Od svog cardaka je hteo da napravi galeriju, a to se razvilo u nesto mnogo vise i vece. Pokusacu najiskrenije da opisem ovo mesto: To je prostor u prirodi koji je vizijom umetnika *Covek za sebe pravio* i dozvolio drugima da vide njegovo delo. Boro je iskoristio naizgled obicnu sumu, koje poBosni ima kol`ko `oces, i skockao svoj raj. Taj proces zapravo jos traje i ne verujem da ce se ikada zavrsiti. Da smo ostali malo duze, mislim da bih doziveo katarzu. Da ne shvatite pogresno, nije to religijsko svetiliste, daleko bilo, ali spokoj koji se oseca je dovoljan da odmorite telo i procistite dusu. Tome doprinosi ukupan ambijent svojom arhitekturom, cistim potokom koji protice sredinom dvorista, cvrkutom ptica sa stoletnih stabala, jezerom u koje se uliva potok, detaljima koji nesto govore… Stalni nastanjenici su Boro, dve devojke, jos jedan muskarac i macka. Prijatni, neposredni i tihi, dozvolice vam da se unesete u svoje misli dok oni nesto rade, ali ce uvek biti blizu ako vem nesto treba. Ili ako zelite samo da razgovarate. Verovatno je tu mnogo zivlje u vecernjim satima, narocito kada je organizovana poseta nekog dobrog svirca kao sto je Vlatko Stefanovski, ali sam siguran da i tada Zelenkovac salje istu poruku. Ne bih da tupim u trazenju nekog adekvatnijeg izrazu za ovo mesto. Neka ostane kako ga je Boro nazvao – Eko Zona Zelenkovac. ...