E, nemoj da mi glumis Ferdinanda. Dodjes na nesto sto se zove CHALLENGE, drago ti je sto imas startni broj, od momenta kada ti je ukljucena stoperica puls ti skoci na 200rpm, ne cujes nista oko sebe osim zvuka svog motora i onda mi kazes da si dosao da mirises cvece pored staze. Ma da, ja sam pao s` kruske. :lol: ps. Ko je rek`o sljiva, kajsija, kruska?

Vladane, sedimo u kafani u opustenoj atmosferi i dzakamo. Necemo da idemo uklonju da se domundjavamo. Zao mi je sto ne videh Kepin predlog. Najnormalnije je podeliti lake motore po kubikazi, ali se ispostavilo da to nije ok u teskoj i superteskoj. Nije isto kada se nadju na merenju dva motora od 600ccm od kojih jedan ima 130kg, a drugi 200kg. Sa jedne strane gledano, teska i superteska gategorija su ustvari rekreativnog karaktera. Ali... Kad god smo isli u zajednicke voznje, uvek je bilo tog Čelindža. Uvek se tu merilo ciji je duzi. Prvih par koji stignu do nekog mesta za pauzu su uvek merili koliko dugo cekaju ostale. I slikali kako koji stize. Da se zna ko je gde i ko se vise zadahtao. Naravno sa nestrpljenjem se cekalo na poslednjeg da mu se postavi pitanje: Jesi mi nasao plastiku? E jedino sto bukvalno nije svakome od nas mereno vreme, ali se posle par voznji znalo ko je Naber Van, a ko skuplja plastike. To je neki gotivan osecaj. Znas da se ne takmicis, ali ipak dajes sve od sebe, koliko znas i mozes, bez obzira koji motor vozis. E sad, ovde postoji i stoperica, postoje rezultati i sve sto prati jednu ozbiljnu trku. Ipak je ovo nesto ozbiljnije bez obzira sto je u pitanju rekreativna klasa. A ko zna, mozda vec sedece godine ovo postane ozbiljna trka u teskoj i superteskoj. Iskreno, ja jos nisam cuo da nesto tako postoji u svetu. U tu svrhu, a i da bi se svi vozaci osecali ugodno, nije korektno kada vozac motora od 200 kila vidi na startu u svojoj grupi motor od 120-130kg. Nekako odma` izgubi volju za nadmetanjem jer je svestan da je onaj laksi mnogo prohodniji. Ja sam samo bacio predlog da se u teskoj nadju samo motori preko 150kg, a Vi ce te odluciti sta i kako, i konkretno. Ziv mi bio pa se gledamo na Tari (dace Bog).

Klase će biti podeljenje kao i prošle godine. C klasa spada u klasu "malih motora". Sve o prošlogodišnjoj podeli klasa ima ovde: http://www.xross-team.com/xross-challenge/izaberi-pravu-klasu/ A mogla bi teska da se ogranici sa >150 kilograma.

To je malo jezerce i u njemu pliva zlatna ribica. ps. Ako hoces da se vidi tumb, obrisi "s" iz https: //

Vidim da ima dosta iskusnih rebrolomaca. DA! Tada, kada sam bacio pogled u daljinu ne bi li ugledao konturu Sarajeva, ja sam ustvari pokusao da namirisem cevape; i eto. Auuuuuu, sad kad vidi Dejan ovo!! Cedo sine, jel` mi da pricamo ili ces sam?! Mozda je bolje da nas trojica potvrdimo da je bilo kako ti ispricas?! Nesto ti se mnogo svideo Kanjon Tresnjice!

RaS-e nemas taj deo u Keyster-ovom kompletu, a i ako bi hteo da ga uzmes da imas dizne i dihtunge u rezervi, proveri dobro kataloske brojeve koje je naveo svaba (dole nize ispod slike). Ja koliko vidim, slaze se samo prva stavka - dihtung lonceta. Sve ostalo nije isto. Cak, onaj najveci sraf-diznu (sta li je) nisam nikad video u karburatoru. Nisam video ni one 4 iste gumice, a ni igla nam nije sa osiguracem da moze da se podesava visina. Ne kazem da igla ne bi mogla da radi, ali u originalu nije takva. Pokusaj u pretrazi, osim KLX650, da dodas i Keihin CVK40, mozda izadje nesto preciznije. A probaj na Ebay-u takodje da ukucas katolski broj dela koji trazis. Nekad se i tako nesto nadje. Taj PLUNGER je 16016-1057

Nedostaje veceras stivo za smirenje i opustanje. Hvala za trud!

@ korniSh1 Kvrc rebarce - dva meseca oporavka, bez dana bolovanja. Arcobaleno PX200e ce da izdrzi i neasfaltirane dzade poBosni, pa cimaj ako treba neka sugestija. A mozes i na Enguro 2015.

Vidim spreman si da budes TATA! Bravo!

Obzirom da ces vise u off, stavi onda krampone. Nemoj te poluvarijante tipa E09 ili T63. Oseti jednom kompletan dozivljaj. Imao sam napred c05. Dobra je guma, ali malo seta u off-u kud je njoj volja pa moras stalno da joj kontriras. Sada napred imam Metzeler Ucicross (Antekova preporuka). Odlicna za sve uslove. Odaje sigurnost i na mokrom asfaltu. Guma je deklarisana do 130km/h pa bi tebi trebalo ugraditi granicnik na gasu. Presla je 2.000km i reko bih da ce da tera oko 6.000 Pozadi Mitas c02. Ne voli mokar asfalt, ali sve ostalo melje. Presao sam sa njom do sada 8.000km i ima je jos 25% po sredini. Nije sada bas upotrebljiva kao kad je bila nova, ali i dalje tera. Ja cu je jopet. Dakle moja preporuka: Napred - Metzeler Unikross Pozadi - Mitas c02

Dan deveti … (sreda, 09.07.2014.) Bio je Free u pravu. Zna on to iz iskustva. Treceg i cetvrtog dana najvise boli. Jos jedna besana noc je prosla. Teca Rasa predlaze da ostanem i danas i da vec sada odem do lekara na pregled: “Nije ti to dobro nikako, cuo sam te nocas vise puta cak odavde (misleci na njegovu sobu), a beogradski doktori nisu nista bolji od valjevskih.” Istina je to, ali… Opet po Free-jevoj prici, cak i ako je puklo, nema nikakve strucne intervencije. Snimanjem se konstatuje prelom i jedino dobijes savet da mirujes dok ne zaraste. Eventualno se ustanovi da li mozda postoji unutrasnja povreda tkiva ili nekog organa u blizini preloma, ali to je vec mnogo teza situacija i da imam neko unutrasnje krvarenje, to bi se do sad vec manifestovalo. Oticicu na pregled ipak kada stignem kuci. Sada svakako vise ne sumnjam da li jeste ili nije. Od Valjeva do Beograda je prica klasicna… “Ide Mile lajkovackom prugom”, i Ibarska magistrala. Opet je komsinica Julijana bila drugarcina. Prvo me je nazvala da vidi kako sam, zatim je skuvala kafu, pripremila dorucak, pomogla da izvadim Zelenka iz garaze i napakujem torbe. Malo je falilo da sedne na Zelenka i odveze me kuci. Gledala je opet slike na aparatu i izjavila kako joj se svidja pogled iz naseg enduro ugla i da bi volela to da oseti. Nekada covek sam sebi ne veruje. Kako sam seo na Zelenka i krenuo, bol je utihnuo. Danas je znatno pojacan, ali tokom voznje se toliko povuce da cak osecam veliko olaksanje. Nisam imao taj osecaj prethodna dva dana, ali je tu sada kada mi je najpotrebnije. Razmisljam na glas: Da li je to samo trip u nasem mozgu, ili tu ipak postoji neka hemija? Desilo mi se nesto slicno pre par godina kada sam se vracao iz “Kotline”. Prehladio sam se i nos je cureo nezaustavljivo. Cim stavim kacigu na glavu i krenem, curenje prestane. Cim stanem i skinem kacigu, eto ga opet. Znam za te price o adrenalinu i jos nekim lucenjima, ali ipak sve to meni deluje malo misteriozno, a doziveo sam. Kako god, ovo putovanje je zavrseno. Kraj. Nema vise. Zar u zadnji post da ne stavim nijednu fotku i odem tako suvoparno. Pa to je protiv svih mojih pravila. Zaista nisam napravio bas nijednu fotografiju toga dana. Cak ni neku u fazonu “dome slatki dome”. Ali, imam dve napravljene cetiri meseca kasnije, na Mitrovdan. Libero ih je naslovio: “`Ajducki rastanak” Bila mi je cast da, uz podrsku Libera i Lokice, ucinim da Julijana vidi planine iznad njenog Valjeva ocima endurasa. Bar na neki nacin da se oduzim za njeno dvorenje. Imao sam nameru i zeleo sam da izjavim nesto znacajno za kraj ovog putopisa. Nesto sto ce da objedini sve dane u par reci. Ne znam. Jednostavno ne znam sta sam hteo da kazem. Nisam pretendent na mesto DJ-a neke radio stanice, nego pribegavam lukavstvu… Kad ne znas da kazes, ti prepusti nekome ko ume:

... Stala je kisa. Nakacio sam torbe na Zelenka, pozdravio se sa Vanjinom Vesnom i decom, i… Jedva sam se popeo na konjica iz vise pokusaja. Kako pocnem da podizem desnu nogu tako pocne seča u rebrima. Pokusao sam i sa druge strane, al’ jos gore. Uspeh nekako. Prosto mi je laknulo kad sam seo. Ali samo dva kilometra kasnije sam morao da svratim na pumpu da napojim Zelenka. Gleda me prodavacica na pumpi kako se u slow motion-u poput koale, iz vise pokusaja, skidam sa Zelenka. Objasnio sam joj ukratko o cemu se radi i zamolio da se slobodno glasno smeje kada se budem penjao. Ali, tu sam vec zapamtio koje pokrete da cinim za sto laksi prolaz te joj ne ucinih mnogo ćejfa. Ma samo sto sam zagazio na put prema Vlasenici, pocinje kisa da pada. Haha, razmisljam kako sam u pripremi pred put pratio vremenske prognoze i tada konstatovao da me na celom putu nece nigde zakaciti kisa i da nema potrebe da nosim kisno odelo. Boze, Boze… pa prosto ne verujem da li sam to ja. Stara dobra kaze: Leti ponesi, a zimi kako hoces. Poneo sam brdo majica, gaca i carapa. Cak sam i kros pantalone i dres poneo (koje nisam ni obukao) misleci da cu u njima da vozim po Manjaci, a kisno odelo ne ponesoh. Uz to, do tada je bilo onoliko iznenadne kise da smo pretrpeli poplave preko krovova, a ja se uzdam u vremenske prognoze. Msm, nije do meteorologa, nego je priroda toliko postala nepredvidiva da je prosto nepojmljivo cime se povodim. Medjutim, cak i da sam ga poneo, usudio bih se da ponovo silazim i borim se sa navlacenjem tek kada bih vec dobro pokisao. I u ostalom, sedam dana uzivam u Suncu i sada bas i mogu malo da pokisnem. I bila je ona proredjena sa ne bas bogatim kapima kao jutros. Eto, iz inata (da se malo solidarisem za Vanjom), nisam hteo cak ni kisni ulozak da stavim u jaknu. Ma ko ce sad ponovo da silazi?! Lepi su Javor i Romanija i po kisi. Put je prostran i spustanje ka Vlasenici je bilo pretrpano krivinama. Imao sam puno poverenje u Metzeler-a napred, ali nikakvo u Mitasa na zadnjem tocku. U svadji je sa mokrim asfaltom. Polako lule, tek je podne. Kisa je prestala pred Vlasenicom i nisam bio mokar cak i bez kisne membrane. Posle Vlasenice se i razvedrilo. Do Ljubovije su se smenjivali Sunce i oblaci uz prijatnih dvadesetak stepeni. Namestio sam rebarca u najprihvatljiviji polozaj i nisam se zaustavljao do granice. Osim… Ovde sam morao da stanem. Neka boli sta boli. Samo da mahnem nasem bratu u tudjini – Don Bobanu, afrikancu mekog srca, razbacanom po amerikama. Prosao sam ti i pored kuce, i svirnuo. Granica ko granica. Licna karta i saobracajna, i dovidjenja – srecan put. U Ljuboviji sija Sunce. Zaustavljam se da otvorim luftere. Postaje vrucina. Vozim prema Rogacici. Sve je toplije. Prija mi malo toplota. Manje boli. Na pola puta do Rogacice, otprilike na dvadesetom kilometru, vidim tablu/putokaz "Gornja Tresnjica". Posle par stotina metara opet. Uhhh, da l` da pokusam. Stajem, ali sam prosao skretanje. Pre par godina sam prosao Vujica putem odozgo ka ovamo. Realno mozda bih i mogao. Dobar je makadam, ali ima par jakih nagiba sa krivinama. Ali, to je bilo pre par godina. Proletos su bile one kisurine i ko zna u kakvom je stanju put sada. Skratio bih tuda dobrih 30-ak kilometara i provezao lepu makadamsku deonicu od 20 km. Ae bre Radovane, ne zanosi se! Ne mozes da se popnes na motor kao covek, nego kao koala, i ti `oces u off! Paljba bre! Pogledam desno, kad ono Drina. Ima dvesta metara zemljanog puta do nje, delom kroz kukuruze. Aj` makar to, kad nemas m*da za Tresnjicu. Od tih dvesta metara, jedno pedesetak je bilo nasuto kamenjem i sutom. Hmm, da li treba da kazem da je bolelo preko kamenja. Ma ne pomislih vise na 20km Vujica puta. Odmorio sam 15-20 minuta u ovoj lepoj hladovini. Naravno, javio sam se deci, zeni, Liberu i teca Rasi da sam na sat i kusur do Valjeva. Posle Rogacice onim putem preko Debelog Brda do Valjeva. Opet sam prosao pored Povlena i ne svratih. Fato, Fato, samo da znas sta sam ti sve pozeleo… al` nista lose i ruzno. I, posto sam vec uvezbao silazenje i penjanje na Zelenka, morao sam posle Debelog Brda da svratim i od sve lepote vidim makar dno buduceg jezera na brani Rovni, koje nikako da se napuni vec deceniju. Sto se mene tice i ne mora. Posle dvadesetak kilometara ulazim u tecino usko sokace. Zelenko pojacava decibele zbog velikog uspona, a komsinica Julijana mase iz hladovine pod tremom ispred kuce. Prolazim i vicem da nadglasam Zelenka – Stavi kafu!! Klima glavom potvrdno. Teca odmah predlaze neko pecenje. -Moze. Ima li neka salata? -“Nema”. -Aj` onda odoh ja do prodavnice i do Juliske na kafu, pa dolazim. Nije samo skuvala kafu. Pomogla mi je oko torbi i da uparkiram Zelenka u garage, nasekla salatu. Klopali smo nas troje zajedno i pricao sam njoj i teci sve ovo sto i sada Vama. Bas je bila drug. Teca je starina, malo se teze krece i skokne Juliska po nekad u prodavnicu da se deda ne muci. Jedan poziv menja sve. Libero se vratio sa posla. - “Ralee, dolazim za 15 minuta po tebe ako imamo vremena za kafu pre nego sto krenes za BG.” - Imamo. - “Napravila je Lokica pitu od jabuka.” - Tek sad imamo! Jos na brani sam odlucio da necu danas kuci. Zaista mi smeta rebarce i 170 kilometara je za danas bilo sasvim dovoljno. Mislim, kad vec ne moram. Vozio me je Libero kroz Valjevo brzinom od 10km/h da ne zacvile rebra. Prvo smo otisli do garaze njegovog brata Igora (na forumu IGOR VA, onaj madjionicar sto vraca stare i polomljene Vespe u zivot), gde je bila Dejanova afrika. Zalepile su joj platine benzinske pumpe, pa da vidimo da li moze nesto da se uradi. Jedva sam mogao da se spustim u sedeci polozaj na hoklicu. Na zalost, platine su bile nacisto izgorele i jedino nove zavrsavaju posao. Nazvao je Dejan Milana, Free-a, da se konsultuje oko nabavke, ali je to ujedno povuklo poziv da svratimo do njega ako imamo vremena. Ma uklopicemo nekako i tebe brate afrikance. Pre nego sam probao Lokicinu pitu od jabuka, morao sam ipak da tresnem jedan analgetik. Sada je vec ozbiljnije bolelo. Mogao sam i dalje da se namestim u neki podnosljiv polozaj, ali su odredjeni pokreti bili bas jaukovni. O nakasljavanju ni da pomislim. Poceo sam da predvidjam da li mi slucajno nadolazi kijanje kako bih ga na vreme predupredio. Ne daj Boze da kinem! -“E, ali pre pite samo da probas ovu slan`nu. I kackavalj. Rakiju nemoj sada zbog lekica.” Hehe, kakvi ubedjivaci. Tako ti je uvek kod njih. Malo price o putovanju, a malo vise o udesu. Preporuka da odem obavezno na pregled kada dodjem kuci. Free pita jel dolazimo. Naravno. To je komplet moto porodica. Milan je afrikanac, cale (Čiča) mu vozi motor od vajkada, tast mu vozi motore takodje (Mišel). Mi tamo, kad tamo gulas! Napravio Misel. Auuuu, pa ako mi i nisu pukla rebra, sada ce sigurno. Dosao je i moj imenjak Rade, takodje afrikanac, i Sheki, tada transalpovac, a sada je i on afrikanac. Kakvo je to sektasenje po Valjevu samo da znate. Gulas - prste da polizes. Topi se svaki zalogaj u ustima. Noc je pala. Kaze mi Milan da, ako je puklo, najvise boli treci dan, i da oporavak traje onoliko dana koliko brojis godina. AuH, znaci vise od mesec i po, a sutra cu saznati da li je puklo. U nastavku su bile price svakojake, i gitara. Akustara sa ozvukom. Pa to rodjace! To je nedostajalo svakoj nasoj voznji. `ebes struju i decibele. Zvuk tek proizveden i na uvce. Tu je čar. Bravo Milane, bravo Ana! Rekoh lepo – Necu kuci!

... Ovde iza kuce je predvidjeno da bude garaza za motore, a ja gledam i razmisljam koliko energije je bilo potrebno da se otkopa ovakav teren! Ovo je stub za odmaranje. Kaze Vanja: “Kad se umorim, ja se samo nalaktim na stub i zaspim.” Sada mozemo da doruckujemo… … uz pogled na Velika Igrista. Moze tu da se dodje i bez motora. Ima Vanja motore, pet, sest komada. Dolaze mu vec ljudi na vikend razonodu. Kaze da su dolazili cak neki koji ne znaju da voze, pa ih je naucio. Nije mu to bilo bas po volji, al` navalili i sta ces. Vratili smo se u Pijesak. Toga dana je trebalo da mu stigne kamion sa gradjom. Zove covek i najavljuje da stize za dvadesetak minuta. PU jbte, a ja u problemu sa rebrom. Opasno sam pominjao Fatu. Opasno! Pozdravili smo se i Vanja uzurbano odlazi da sam istovari pun kamion gradje. Iz inata!

... Na dalje opet kroz lepe proplanke… Pa opet uzbrdo Pa strogo u desno Do Vanjinog enduro kampa. Bilo je ovako u Julu 2014-e. Sada je tu vec zavrsen objekat. Tek par meseci je proslo, a Vanja je to skoro zavrsio. Pomagala mu je cela porodica i par prijatelja. I njegov, kako kaze, najbolji saradnik – inat. Dakle, imamo Romaniju, imamo Javor, imamo Vanju i imamo gde da zakonacimo.

... Penjemo se visoko uz sto vecu uzbrdicu. Ide Defender, uopste se ne buni. Kamionski je to obrtni momenat. Grabi u niskim obrtajima bez ikakvog napora. Ulazimo u gusto sabijena stabla, a samo pogledom u vrh krosnji shvatas da je dan. Zatim izlazimo na put i poniremo naglo, sto opet ne prija rebarcu, al` nije bitno. Ovo nema cenu. Divota!

... Silazimo u potok. Defender savladava duboke prepreke, ali se ljulja i pravi mi problem. Ostro me probada. Vanja primecuje i pokusava sto lakes da vozi. A onda malo gas! Pa onda malo uz brdo, pod nagibom od 20%.

... OPS! Moramo coveku kroz dvoriste. Al` ne ljuti se. Bar ne na Vanju. Ovcice ne konstatuju kisu, ali konstatuju nas. Svako otvaranje zahteva i zatvaranje. Da ne duva promaja.

... Proplanci, livade i sume. Pa proplanci, livade i sume; sve cetinarske. A gle` dzadu. I da soliras i da zategnes. Pored njega sto lakese!

Neću kući! (osmi dan, Utorak, 08.07.2014.) Pocetkom sedmog veka su se Rimljani povlacili pred velikom seobom Slovena i Avara koji su tada presli na desnu obalu Dunava i poceli prvo da naseljavaju teritorije danasnje zapadne Srbije i istocne Bosne. Neki Rimljani nisu napustili te teritorije, ali su morali da se povuku u planine. Oni su sebe nazivali Romanji i po tome je planina dobila ime Romanija - Zemlja Rimljana. Istaknuto celo, ostre crte lica i jos ostriji pogled, zatim umetnicka crta i spretne ruke od zanata mi govore da Vanja ima neke veze sa Rimljanima. Han Pijesak se nalazi na granici Romanije i Javora, tacnije ispod Javora na nadmorskoj visini od 1100m, a Javorov najvisi vrh su Velika Igrista (1406mnv). Ustali smo rano. Skoro istovremeno. Kroz prozor vidim cetinare u gro planu. Vidim i da je oblacno. Sivi oblaci su nad planinom. Obojica tiho izlazimo da ne budimo ukucane. Zelim da udahnem punim plucima svez vazduh, ali me rebro opominje. Nagovarm sebe na osecaj da mi je danas bolje nego juce i ako mi je u principu isto. Kinuh! Auuuuuu, pokidah utrobu ispod rebara sa leve strane. Sada vec sumnjam da i nije samo nagnjecenje. Nemam nikakv otok niti promenu boje na kozi. Hmm, ma ne razmisljaj. Stojis, kreces se. Sve ce to proci. Prijao je Nes u obliznjem kaficu. Han Pijesak miran i tih u 7:30. I mokar. Pocela je da pada kisa. Kapi su bile bogate sa velikim razmakom od jedne do druge. U obliznjoj pekari kupujemo dorucak i sedamo u Defendera. Pri ulasku prvo uocavam “mirisnu jelkicu”. Original originala. Da mi nije povrede, isli bismo motorima bez obzira sto pada kisa. Vodi me Vanja da mi pokaze njegov enduro raj. Moramo dva kilometra asfaltom. Zar je bitno? Vec sada sam opijen prizorima.

Vidim sve, ali nisam hteo da vam cimam mošu sa odgovorom. Ne mo`š stici od posla. Hvala sto ste tu i drago mi je ako Vas je zainteresovalo. "Nikud"! Nije moglo preciznije brate! print screen

Taman! Cista 18-ica.

Sekunda i po (sedmi dan, Ponedeljak, 07.07.2014.) Danas je u planu povratak kuci. Do Beograda imam oko 500 kilometara obzirom da sam naumio da probam sarajevske cevape i baklavu. Osim toga, imao sam u planu da , dok njupam te cevape u Sarajevu, pozovem VanjuGS-a i Bracu Romanijaksa, pa ko se javi i bude imao vremena, kod njega svratim na kafu i casicu razgovora. Odugovlacim polazak da bi sto vise vremena proveo sa Dariom, ali, jednom se ipak mora poci. Oko 15h pokusavam da nadjem izlaz iz Zenice. Nesto se tu prepravljalo, izgradilo, dogradilo i pogubih orjentaciju. Mimoilazim se u nekom parkingu izmedju zgrada sa jednim motociklistom i pozdravljam ga. U momentu mimoilaska shvatam da je policajac. Otpozdravio je. Par trenutaka kasnije vidim u retrovizoru da se okrece i uzurbano me stize. Na celom ovom putovanju nisam video nijednog policajca na motoru, sem onog u Banja Luci koji je sproveo nasu kolonu kroz grad. Bilo mi je cudno zasto ih nema kada je leto. Beograd je leti pun motopolicajaca. Stali smo. Mislim u sebi: Gde nadje po ovoj vrucini da me zaustavljas. Prokljucacu dok izvadim dokumenta. “Dobar dan. Treba li sta druze?” – pita me Radovane, konju! Zasto odmah mislis da je policajac ako je u uniformi. To je prvenstveno covek, a onda motociklista. Policajac je samo kad se bas mora jer mu je to zanimanje. Rekoh mu da hocu za Sarajevo starim putem i da sam malo zabagovao sa orjentacijom. “Prati me!” Izasli smo iz Zenice i stali na neko prosirenje kraj puta, skinuli kacige i malo procaskali. Nije bilo samo formalno. Imali smo temu. On je Motociklista. Mogao sam da vozim autoputem do Sarajeva. Sedamdeset kilometara bih presao za 45 minuta, ali nije to poenta. Na autoputu necu osetiti ljude i necu videti prirodu. Starim cu putem: Kakanj, Visoko, Vogosca, pa cevapi. Popodnevno sunce je zarilo, ali, krecem se i prija mi strujanje vazduha kroz luftere. Cesto vidim autoput dok vozim starim. Nisam nikada tuda prosao i ne znam kako su izgledala naselja nekada, ali mi se uopsteno cini da vreme stoji. Saobracaj je proredjen. Krecu se ljudi. Zive. U Visokom neki maxi skuter ostro polazi sa semafora dok par automobile za njim zaostaju 10 sekundi. Neko zuri, a neko ne bi ni da krene. Osmatram i sabiram utiske od proteklih dana. Dodeljujem ocenu svakom danu u iscekivanju Sarajeva. Semizovac. Raskrsnica u obliku slova T. Levo je za Olovo. Ja cu desno. Kad skrenes, u duzini od pedesetak metara je lepa hladovina od drvoreda. Prebacio sam lenjo u drugu. Perifernim vidom uocavam sa desne strane plavi svod nadstresnice na benzinskoj pumi, a sa leve strane kolonu od 5-6 automobila u traci za suprotan smer. Pogledom u daljinu trazim Sarajevo. Tu je negde, ali ne znam sta da ocekujem. Nisam nikada bio. Uzbuna!!! Bela konzerva mi je preprecila put !! Odmah tu ispred mene!! Sva snaga mi je u desnoj saci - kocim!! Vidim njene razrogacene oci kao dve ping-pong loptice prokrvljene kapilarima i usta otvorena kao da ce progutati celu zutu dunju carigradsku. NE! Ne gledaj u nju! Trazi prolaz. Nasao sam. Pola metra ispred konzerve je prazno do ivicnjaka. Ne mogu da skrenem. Pustam kocnicu. Uspecu. Ali… Fatu je napao Alien i digla je i ruke i noge da se brani. Sve je pustila. Konzerva nastavlja da se krece lagano i podmuklo mi zatvara i to malo prostora. O, nee. Beng! Razmisljam sada dok vracam film, koliko se mozak ubrza u takvim situacijama. Koliko informacija obradi i koliko infinitiva posalje u telo u toj jednoj i po sekundi. Sve se uspori i imas vremena za jos neke misli. Nije to bio strastveni beng. Onako - kilav. Vec u prvom momentu je bilo jasno da sam u problemu, a u drugom jos jasnije. U tom trenutku dozivljavas svu tezinu realnosti sa saznanjem da je to tvoj kraj. Nije bitan ishod. Osecas kraj. Tocak u tocak. Zelenko se odbio malo u nazad, a ja, umesto da padnem kao macka, padam kao prase. Stropostao sam se niz desni bok konzerve. Svega sam svestan osim jednog kratkog trenutka. Ne secam se kada sam dotakao asfalt i u kojem je to polozaju bilo. Eto, samo to. Vec u sledecem momentu je receptor za bol posalo mozgu informaciju iz leve strane grudnog kosa. Ustajem hitro. Okrecem se i trazim Zelenka. Tu je na dva koraka. Hocu da ga podignem. Ne mogu. Ostar bol u grudima me sprecava. Javlja se i tup bol iznad gleznja desne noge. Ignorisem i pokusavam ponovo. Ne mogu. Cujem muski glas: “Nemoj da ga dizes zbog uvidjaja.” Ma pusti uvidjaj, pomozi, vidis da curi benzin. Podigli smo ga. Cujem uspaniceni zenski glas: “Kako si momak, jel` ti dobro!” Pomisljam u sebi svasta u vezi sa tim “momak”, ali ipak hvala na kompilmentu. Savijam se u cucanj. Bole rebra sa leve strane, malo nize. Gungula, kao i uvek u takvim situacijama. Odjenom se tu skupila hrpa ljudi, ali su se brzo i razisli. Trbusnjacima pokusavam da nadjem polozaj gde manje boli, kao da hocu da potisnem levu stranu rebara ka unutra. Malo mi uspeva, ali ne skroz. Prepoznajem njene oci. Nisu vise onolike, ali su i dalje preplasene. Pa dobro Fato, gde gledas, grom te ub`jo!? “Nisam te vid`la.” Da si gledala, videla bi me. “Ma gledala sam u migavac autobusa. Stoji u stanici i nikako da krene, a ja `tela na benzinsku.” Pa znam, ukljucio je levi migavac cim je usao u stanicu jer ne zeli vise da gleda mucna i tragicna obaranja pesaka. Deca su najcesci stradalnici, a kola prolaze kao da se u autobusu prevozi ugalj. Zato je ukljucio levi migavac i nikako da krene. “Izvini. Joooj jel` ti dobro?” Nije mi bas dobro, ali je dobro sto stojim i pricam sa tobom. Nije Fato djevrek za svakoga. Nije poenta samo da pokrenes konzervu i odrzavas pravac. Ni od mene ne bi bilo fer, pa maker bio i najbolji student generacije, da radim kao hirurg, a padam u nesvest cim vidim krv. Popili smo po sokic na pumpi dok nije dosla policija. Izvrsen je uvidjaj i svako na svoju stranu. Zelenku visi rucica kvacila. Pukla je u korenu i drzi se na sajli. Zagledam ga da uocim jos neko ostecenje. Cini mi se da su viljuske malo uvijene. Jesu. Hmm… nije bas mnogo. Pokusacu tako do negde samo da se sklonim odavde. Vruce mi je i ovo mesto osecam kao opasnu zonu. Stomacnim misicima kontrolisem bol u rebrima. Tesim se da je samo nagnjecenje. Skinuo sam desnu cizmu uocio crvenilo koze iznad gleznja ali je taj bol malo utihnuo. Hvalim moje Madhead kros cizme i obecavam da nikada necu voziti bez njih. Pokusavam da odvojim kvacilo drzeci rucicu u levoj saci. Prislonim je delom gde je polomljena na ostatak fiksnog parceta na kormanu i povucem ka sebi dlanom se odupiruci od rukohvat. Nezgodno je, ali uspevam. Bitno mi je samo da krenem. Posle mogu i bez kvacila. Lagano vozim par kilometara do sledece pumpe. Samo sto nisam usao u Sarajevo. Prodavac na pumpi mi daje detaljne informacije kako da prodjem kroz Sarajevo i izadjem na put prema Romaniji. Ne zna gde bih mogao da kupim novu rucicu kvacila. Ne zelim vise cevape i baklavu. Zovem Vanju i pricam mu sta se desilo. Frka mi je da vozim kroz Sarajevo bez kvacila. Ponedeljak je popodne. Ocekujem guzvu u saobracaju, a sigurno cu morati da stanem na nekoj raskrsnici sa semaforom ili prvenstvom prolaza. A Sarajevo ne poznajem. Kaze Vanja: “Aj` ti lagano dokle mozes, eto mene u susret.” Samo dva puta sam se zaustavio u Sarajevu. Jedno crveno svetlo i jedna raskrsnica. Ukljucio sam sva cula za orijentaciju, sve semafore natempirao na zeleno, sve raskrsnice ocistio od guzve snagom volje. Penjanjem u brdo kapiram da napustam Sarajevo. Jbga rajevoSa, nije nam se dalo. Dok vozim ka Palama, i ako reci nemaju nikakve veze samnom, pevusim lagano. Stao sam na Palama da nazovem Vanju da mu kazem da i ne mora da dolazi. Do Han Pijeska sad mogu opusteno. Ma samo sto sam sisao sa Zelenka, eto njega na Hondici SB500. Ej! Dok ja prodjoh kroz Sarajevo, on se sa Han Pijeska stuštio do Pala. Poneo je i par rucica za kvacilo. Jedna, od nekog eR-a je legla kao guza na nos. Eno je i danas na Zelenku. Necu da je menjam. Usli smo u Sokolac i hteo je Vanja da prodjemo centralnom ulicom ne bi li videli negde Bracu. Ili da sednemo u ficka i nazovemo ga. Ulica je bila zatvorena za saobracaj. Nista Braco, nekom drugom prilikom, ne mogu da se namestam sa ovim rebrima. Sitno disem, ne smem da se nakasljem i sve mi vise smeta ostar bol. Prijala mi je toplota u jakni, ali se Sunce spustalo sve nize, a Romanija pokazuje svoju cud. Njen najvisi vrh je Veliki Lupoglav na 1652 mnv. Kako se lagano postize visina, tako temperatura pada. Paznju mi privlace prostrane svetlo zelene livade i pasnjaci povremeno preseceni sa niskim i oblim stenama svetlo sive boje. Tamno zelene visoke cetinarske sume cine contrast ukupnom ambijentu. Vijugav put ulazi u te sume ponovo izlazeci na brisan prostor, pa opet u sumu i tako redom. Shvatam da je Romanija sacinjena od niza visoravni, a opet brdovita. Umesto da svratim samo na kafu, zadrzan sam na hospitalizaciji u Han Pijesku. Realno, dan je skoro prosao, imam povredu, pod stresom sam od Fate (stresla me sa Zelenka), do Beograda imam 270km; nije uopste pametno da sada forsiram. Prihvatam Vanjin predlog i ostajem. Na Zelenku smo izvrsili par intervencija da bude spreman za sutra i vece proveli u prijatnom caskanju. Vanjina Vesna mi je par puta nudila neki analgetik, ali sam ja nonsalantno odbio. Ma neeeeee, junaci ne piju lekice; pogotovo ne te za ublazavanje bola. Nije to bas bilo pametno. Celu noc nisam mogao oka da sklopim. Taman potonem, cimne me probadanje. Kaze Vanja da nije cuo jaukanje, a ja cuo sam sebe.

... Prethodni put sam prosao Bosnom 1990-e. Dario kaze da je to bilo `89-e kada sam poslednji put bio u Zenici. Kako god, mnogo je brate. To je trecina covekovog prosecnog zivota, a polovina naseg. Tada smo bili mladi, hteli smo i mogli smo sve. Dario je moj drug. Upoznali smo se davno bas u Zaluzanima gde smo proveli tri meseca obuke, a zatim nastavili vojnikovanje jos godinu dana u Nisu. Posle toga smo se druzili cesto. Do rata. Cak i okumili. I onda strepeli jedan za drugog pet smrdljivih godina. Mogli smo i ranije da se vidimo, ali je tesko objasniti zasto tek sada. Znam da ima mnogo ovakvih prica, i tezih. Razbijena je sustina zivljenja ljudi na jednom prostoru i u jednom vremenu. Mnogo patnje se vuce dugo zbog toga. Mi smo krivi jer se nismo cuvali. I nisam se dobro pripremio za Zenicu. Malo sam joj vremena dao. Dvadest pet godina ne mogu da se sabiju u jedan dan. Tih 24 sata nam je bilo dovoljno samo da se gledamo i cutimo. Da ne patetisem. Drago mi je sto sam obisao starog druga posle toliko godina i nadam se da ce u buduce biti mnogo bolje, duze i veselije.

... Predeli za pozeleti. Sve u svemu, laka uzivancija i ako smo sve vreme vozili asfaltom, odnosno, ne zagazismo ni jedan metar u off. Nije asfalt bio bas svuda idealan, ali bar su rupe pokrpljene. Lepota prirode i prijatna temperatura vazduha su umirujuce uticale na nas. Negde pred Travnikom se desila jedna neprijatna situacija kada je nesavesni vozac automobila, ukljucujuci se na glavni put, malo iscimao Renata, ali je majstor to ispeglao iskusnom reakcijom. Koliko god da ti prija voznja, da ti se cini da je sve idealno i da je sve podredjeno tvom blazenstvu, moras biti svestan da nikad, bas nikad djavo ne spava. Jedino tako nastavljas dalje. U cast srecnog dolaska u Travnik, odosmo kod Bajre na „Desetku sa lukom“. Posle odlicnih travnickih cevapa smo vozili jos dvadesetak kilometara zajedno, i ... Sto ne volim te razilaske kad ti se desava nesto dobro. Prosto ne znam sta da kazem u takvim situacijama. Mi bismo da traje, al` eto. Zapravo, konstatovacu sada da se nismo razisli nas dvojica. Razisli su nam se putevi. Renato, druze, bila mi je cast i zadovoljstvo!

... Dakle, vozim sa Renatom i ne prati nas pet-sest drotova. Prethodne veceri sam istusirao opremu. Do jutra se osusila. Jos je ostalo da istusiram Zelenka. Meni licno je on drazi kad je prasnjav i po malo blatnjav, ali, đe ću ovakav pred Narod. Svi ce misliti da sam los i zao ako me vide prljavog. Enguro druzina se razisla oko 11h posle dorucka i jutarnje kafice. Ispozdravljasmo se i izljubismo uz obecanje da cemo se opet zajedno voziti po sumama i gorama... ako ne pre, onda sledece godine u isto vreme. Otisli smo Renato i ja do prve benzinske pumpe sa perionicom i istusirali nase konjice. Nekako mi je ruzan Zelenko onoliko cist, a opet lep kao da je nov. I `bem ti pranje puskom! Odlicno je za spiranje blata i kojekave stroke, ali sam jakim mlazom pocepao nalepnicu na bocnoj plastici kod rezervoara. Ajd` da se izgrebala na neki kamen pa i da prihvatim, al` bre na pranju... Uhhhh!! Resili smo da vozimo starim putem od Banja Luke ka Travniku. Nedelja je i nema apsolutno nikakvog saobracaja. Pocasceni smo da uzivamo u voznji jednim sasvim opustenim tempom, kao da se trudimo da sto duze traje. Tek po nekad se malo odsrafi da ne bude monotono. E na tom putu su nam se par puta desile one krivine za koje imas utisak da imaju 720 stepeni. Siguran asfalt, dovoljna sirina trake, stena u unutrasnjem krugu, siroka amplituda i pitas se ima li kraja kad udjes u nagib. Retke su takve sa extra produzenim dejstvom pa sada obecavam sebi da cu da upraznjavam repetišn kad naidjem na neku slicnu. Kafa negde na polovini puta.