... Stala je kisa. Nakacio sam torbe na Zelenka, pozdravio se sa Vanjinom Vesnom i decom, i… Jedva sam se popeo na konjica iz vise pokusaja. Kako pocnem da podizem desnu nogu tako pocne seča u rebrima. Pokusao sam i sa druge strane, al’ jos gore. Uspeh nekako. Prosto mi je laknulo kad sam seo. Ali samo dva kilometra kasnije sam morao da svratim na pumpu da napojim Zelenka. Gleda me prodavacica na pumpi kako se u slow motion-u poput koale, iz vise pokusaja, skidam sa Zelenka. Objasnio sam joj ukratko o cemu se radi i zamolio da se slobodno glasno smeje kada se budem penjao. Ali, tu sam vec zapamtio koje pokrete da cinim za sto laksi prolaz te joj ne ucinih mnogo ćejfa. Ma samo sto sam zagazio na put prema Vlasenici, pocinje kisa da pada. Haha, razmisljam kako sam u pripremi pred put pratio vremenske prognoze i tada konstatovao da me na celom putu nece nigde zakaciti kisa i da nema potrebe da nosim kisno odelo. Boze, Boze… pa prosto ne verujem da li sam to ja. Stara dobra kaze: Leti ponesi, a zimi kako hoces. Poneo sam brdo majica, gaca i carapa. Cak sam i kros pantalone i dres poneo (koje nisam ni obukao) misleci da cu u njima da vozim po Manjaci, a kisno odelo ne ponesoh. Uz to, do tada je bilo onoliko iznenadne kise da smo pretrpeli poplave preko krovova, a ja se uzdam u vremenske prognoze. Msm, nije do meteorologa, nego je priroda toliko postala nepredvidiva da je prosto nepojmljivo cime se povodim. Medjutim, cak i da sam ga poneo, usudio bih se da ponovo silazim i borim se sa navlacenjem tek kada bih vec dobro pokisao. I u ostalom, sedam dana uzivam u Suncu i sada bas i mogu malo da pokisnem. I bila je ona proredjena sa ne bas bogatim kapima kao jutros. Eto, iz inata (da se malo solidarisem za Vanjom), nisam hteo cak ni kisni ulozak da stavim u jaknu. Ma ko ce sad ponovo da silazi?! Lepi su Javor i Romanija i po kisi. Put je prostran i spustanje ka Vlasenici je bilo pretrpano krivinama. Imao sam puno poverenje u Metzeler-a napred, ali nikakvo u Mitasa na zadnjem tocku. U svadji je sa mokrim asfaltom. Polako lule, tek je podne. Kisa je prestala pred Vlasenicom i nisam bio mokar cak i bez kisne membrane. Posle Vlasenice se i razvedrilo. Do Ljubovije su se smenjivali Sunce i oblaci uz prijatnih dvadesetak stepeni. Namestio sam rebarca u najprihvatljiviji polozaj i nisam se zaustavljao do granice. Osim… Ovde sam morao da stanem. Neka boli sta boli. Samo da mahnem nasem bratu u tudjini – Don Bobanu, afrikancu mekog srca, razbacanom po amerikama. Prosao sam ti i pored kuce, i svirnuo. Granica ko granica. Licna karta i saobracajna, i dovidjenja – srecan put. U Ljuboviji sija Sunce. Zaustavljam se da otvorim luftere. Postaje vrucina. Vozim prema Rogacici. Sve je toplije. Prija mi malo toplota. Manje boli. Na pola puta do Rogacice, otprilike na dvadesetom kilometru, vidim tablu/putokaz "Gornja Tresnjica". Posle par stotina metara opet. Uhhh, da l` da pokusam. Stajem, ali sam prosao skretanje. Pre par godina sam prosao Vujica putem odozgo ka ovamo. Realno mozda bih i mogao. Dobar je makadam, ali ima par jakih nagiba sa krivinama. Ali, to je bilo pre par godina. Proletos su bile one kisurine i ko zna u kakvom je stanju put sada. Skratio bih tuda dobrih 30-ak kilometara i provezao lepu makadamsku deonicu od 20 km. Ae bre Radovane, ne zanosi se! Ne mozes da se popnes na motor kao covek, nego kao koala, i ti `oces u off! Paljba bre! Pogledam desno, kad ono Drina. Ima dvesta metara zemljanog puta do nje, delom kroz kukuruze. Aj` makar to, kad nemas m*da za Tresnjicu. Od tih dvesta metara, jedno pedesetak je bilo nasuto kamenjem i sutom. Hmm, da li treba da kazem da je bolelo preko kamenja. Ma ne pomislih vise na 20km Vujica puta. Odmorio sam 15-20 minuta u ovoj lepoj hladovini. Naravno, javio sam se deci, zeni, Liberu i teca Rasi da sam na sat i kusur do Valjeva. Posle Rogacice onim putem preko Debelog Brda do Valjeva. Opet sam prosao pored Povlena i ne svratih. Fato, Fato, samo da znas sta sam ti sve pozeleo… al` nista lose i ruzno. I, posto sam vec uvezbao silazenje i penjanje na Zelenka, morao sam posle Debelog Brda da svratim i od sve lepote vidim makar dno buduceg jezera na brani Rovni, koje nikako da se napuni vec deceniju. Sto se mene tice i ne mora. Posle dvadesetak kilometara ulazim u tecino usko sokace. Zelenko pojacava decibele zbog velikog uspona, a komsinica Julijana mase iz hladovine pod tremom ispred kuce. Prolazim i vicem da nadglasam Zelenka – Stavi kafu!! Klima glavom potvrdno. Teca odmah predlaze neko pecenje. -Moze. Ima li neka salata? -“Nema”. -Aj` onda odoh ja do prodavnice i do Juliske na kafu, pa dolazim. Nije samo skuvala kafu. Pomogla mi je oko torbi i da uparkiram Zelenka u garage, nasekla salatu. Klopali smo nas troje zajedno i pricao sam njoj i teci sve ovo sto i sada Vama. Bas je bila drug. Teca je starina, malo se teze krece i skokne Juliska po nekad u prodavnicu da se deda ne muci. Jedan poziv menja sve. Libero se vratio sa posla. - “Ralee, dolazim za 15 minuta po tebe ako imamo vremena za kafu pre nego sto krenes za BG.” - Imamo. - “Napravila je Lokica pitu od jabuka.” - Tek sad imamo! Jos na brani sam odlucio da necu danas kuci. Zaista mi smeta rebarce i 170 kilometara je za danas bilo sasvim dovoljno. Mislim, kad vec ne moram. Vozio me je Libero kroz Valjevo brzinom od 10km/h da ne zacvile rebra. Prvo smo otisli do garaze njegovog brata Igora (na forumu IGOR VA, onaj madjionicar sto vraca stare i polomljene Vespe u zivot), gde je bila Dejanova afrika. Zalepile su joj platine benzinske pumpe, pa da vidimo da li moze nesto da se uradi. Jedva sam mogao da se spustim u sedeci polozaj na hoklicu. Na zalost, platine su bile nacisto izgorele i jedino nove zavrsavaju posao. Nazvao je Dejan Milana, Free-a, da se konsultuje oko nabavke, ali je to ujedno povuklo poziv da svratimo do njega ako imamo vremena. Ma uklopicemo nekako i tebe brate afrikance. Pre nego sam probao Lokicinu pitu od jabuka, morao sam ipak da tresnem jedan analgetik. Sada je vec ozbiljnije bolelo. Mogao sam i dalje da se namestim u neki podnosljiv polozaj, ali su odredjeni pokreti bili bas jaukovni. O nakasljavanju ni da pomislim. Poceo sam da predvidjam da li mi slucajno nadolazi kijanje kako bih ga na vreme predupredio. Ne daj Boze da kinem! -“E, ali pre pite samo da probas ovu slan`nu. I kackavalj. Rakiju nemoj sada zbog lekica.” Hehe, kakvi ubedjivaci. Tako ti je uvek kod njih. Malo price o putovanju, a malo vise o udesu. Preporuka da odem obavezno na pregled kada dodjem kuci. Free pita jel dolazimo. Naravno. To je komplet moto porodica. Milan je afrikanac, cale (Čiča) mu vozi motor od vajkada, tast mu vozi motore takodje (Mišel). Mi tamo, kad tamo gulas! Napravio Misel. Auuuu, pa ako mi i nisu pukla rebra, sada ce sigurno. Dosao je i moj imenjak Rade, takodje afrikanac, i Sheki, tada transalpovac, a sada je i on afrikanac. Kakvo je to sektasenje po Valjevu samo da znate. Gulas - prste da polizes. Topi se svaki zalogaj u ustima. Noc je pala. Kaze mi Milan da, ako je puklo, najvise boli treci dan, i da oporavak traje onoliko dana koliko brojis godina. AuH, znaci vise od mesec i po, a sutra cu saznati da li je puklo. U nastavku su bile price svakojake, i gitara. Akustara sa ozvukom. Pa to rodjace! To je nedostajalo svakoj nasoj voznji. `ebes struju i decibele. Zvuk tek proizveden i na uvce. Tu je čar. Bravo Milane, bravo Ana! Rekoh lepo – Necu kuci!

... Ovde iza kuce je predvidjeno da bude garaza za motore, a ja gledam i razmisljam koliko energije je bilo potrebno da se otkopa ovakav teren! Ovo je stub za odmaranje. Kaze Vanja: “Kad se umorim, ja se samo nalaktim na stub i zaspim.” Sada mozemo da doruckujemo… … uz pogled na Velika Igrista. Moze tu da se dodje i bez motora. Ima Vanja motore, pet, sest komada. Dolaze mu vec ljudi na vikend razonodu. Kaze da su dolazili cak neki koji ne znaju da voze, pa ih je naucio. Nije mu to bilo bas po volji, al` navalili i sta ces. Vratili smo se u Pijesak. Toga dana je trebalo da mu stigne kamion sa gradjom. Zove covek i najavljuje da stize za dvadesetak minuta. PU jbte, a ja u problemu sa rebrom. Opasno sam pominjao Fatu. Opasno! Pozdravili smo se i Vanja uzurbano odlazi da sam istovari pun kamion gradje. Iz inata!

... Na dalje opet kroz lepe proplanke… Pa opet uzbrdo Pa strogo u desno Do Vanjinog enduro kampa. Bilo je ovako u Julu 2014-e. Sada je tu vec zavrsen objekat. Tek par meseci je proslo, a Vanja je to skoro zavrsio. Pomagala mu je cela porodica i par prijatelja. I njegov, kako kaze, najbolji saradnik – inat. Dakle, imamo Romaniju, imamo Javor, imamo Vanju i imamo gde da zakonacimo.

... Penjemo se visoko uz sto vecu uzbrdicu. Ide Defender, uopste se ne buni. Kamionski je to obrtni momenat. Grabi u niskim obrtajima bez ikakvog napora. Ulazimo u gusto sabijena stabla, a samo pogledom u vrh krosnji shvatas da je dan. Zatim izlazimo na put i poniremo naglo, sto opet ne prija rebarcu, al` nije bitno. Ovo nema cenu. Divota!

... Silazimo u potok. Defender savladava duboke prepreke, ali se ljulja i pravi mi problem. Ostro me probada. Vanja primecuje i pokusava sto lakes da vozi. A onda malo gas! Pa onda malo uz brdo, pod nagibom od 20%.

... OPS! Moramo coveku kroz dvoriste. Al` ne ljuti se. Bar ne na Vanju. Ovcice ne konstatuju kisu, ali konstatuju nas. Svako otvaranje zahteva i zatvaranje. Da ne duva promaja.

... Proplanci, livade i sume. Pa proplanci, livade i sume; sve cetinarske. A gle` dzadu. I da soliras i da zategnes. Pored njega sto lakese!

Neću kući! (osmi dan, Utorak, 08.07.2014.) Pocetkom sedmog veka su se Rimljani povlacili pred velikom seobom Slovena i Avara koji su tada presli na desnu obalu Dunava i poceli prvo da naseljavaju teritorije danasnje zapadne Srbije i istocne Bosne. Neki Rimljani nisu napustili te teritorije, ali su morali da se povuku u planine. Oni su sebe nazivali Romanji i po tome je planina dobila ime Romanija - Zemlja Rimljana. Istaknuto celo, ostre crte lica i jos ostriji pogled, zatim umetnicka crta i spretne ruke od zanata mi govore da Vanja ima neke veze sa Rimljanima. Han Pijesak se nalazi na granici Romanije i Javora, tacnije ispod Javora na nadmorskoj visini od 1100m, a Javorov najvisi vrh su Velika Igrista (1406mnv). Ustali smo rano. Skoro istovremeno. Kroz prozor vidim cetinare u gro planu. Vidim i da je oblacno. Sivi oblaci su nad planinom. Obojica tiho izlazimo da ne budimo ukucane. Zelim da udahnem punim plucima svez vazduh, ali me rebro opominje. Nagovarm sebe na osecaj da mi je danas bolje nego juce i ako mi je u principu isto. Kinuh! Auuuuuu, pokidah utrobu ispod rebara sa leve strane. Sada vec sumnjam da i nije samo nagnjecenje. Nemam nikakv otok niti promenu boje na kozi. Hmm, ma ne razmisljaj. Stojis, kreces se. Sve ce to proci. Prijao je Nes u obliznjem kaficu. Han Pijesak miran i tih u 7:30. I mokar. Pocela je da pada kisa. Kapi su bile bogate sa velikim razmakom od jedne do druge. U obliznjoj pekari kupujemo dorucak i sedamo u Defendera. Pri ulasku prvo uocavam “mirisnu jelkicu”. Original originala. Da mi nije povrede, isli bismo motorima bez obzira sto pada kisa. Vodi me Vanja da mi pokaze njegov enduro raj. Moramo dva kilometra asfaltom. Zar je bitno? Vec sada sam opijen prizorima.

Vidim sve, ali nisam hteo da vam cimam mošu sa odgovorom. Ne mo`š stici od posla. Hvala sto ste tu i drago mi je ako Vas je zainteresovalo. "Nikud"! Nije moglo preciznije brate! print screen

Taman! Cista 18-ica.

Sekunda i po (sedmi dan, Ponedeljak, 07.07.2014.) Danas je u planu povratak kuci. Do Beograda imam oko 500 kilometara obzirom da sam naumio da probam sarajevske cevape i baklavu. Osim toga, imao sam u planu da , dok njupam te cevape u Sarajevu, pozovem VanjuGS-a i Bracu Romanijaksa, pa ko se javi i bude imao vremena, kod njega svratim na kafu i casicu razgovora. Odugovlacim polazak da bi sto vise vremena proveo sa Dariom, ali, jednom se ipak mora poci. Oko 15h pokusavam da nadjem izlaz iz Zenice. Nesto se tu prepravljalo, izgradilo, dogradilo i pogubih orjentaciju. Mimoilazim se u nekom parkingu izmedju zgrada sa jednim motociklistom i pozdravljam ga. U momentu mimoilaska shvatam da je policajac. Otpozdravio je. Par trenutaka kasnije vidim u retrovizoru da se okrece i uzurbano me stize. Na celom ovom putovanju nisam video nijednog policajca na motoru, sem onog u Banja Luci koji je sproveo nasu kolonu kroz grad. Bilo mi je cudno zasto ih nema kada je leto. Beograd je leti pun motopolicajaca. Stali smo. Mislim u sebi: Gde nadje po ovoj vrucini da me zaustavljas. Prokljucacu dok izvadim dokumenta. “Dobar dan. Treba li sta druze?” – pita me Radovane, konju! Zasto odmah mislis da je policajac ako je u uniformi. To je prvenstveno covek, a onda motociklista. Policajac je samo kad se bas mora jer mu je to zanimanje. Rekoh mu da hocu za Sarajevo starim putem i da sam malo zabagovao sa orjentacijom. “Prati me!” Izasli smo iz Zenice i stali na neko prosirenje kraj puta, skinuli kacige i malo procaskali. Nije bilo samo formalno. Imali smo temu. On je Motociklista. Mogao sam da vozim autoputem do Sarajeva. Sedamdeset kilometara bih presao za 45 minuta, ali nije to poenta. Na autoputu necu osetiti ljude i necu videti prirodu. Starim cu putem: Kakanj, Visoko, Vogosca, pa cevapi. Popodnevno sunce je zarilo, ali, krecem se i prija mi strujanje vazduha kroz luftere. Cesto vidim autoput dok vozim starim. Nisam nikada tuda prosao i ne znam kako su izgledala naselja nekada, ali mi se uopsteno cini da vreme stoji. Saobracaj je proredjen. Krecu se ljudi. Zive. U Visokom neki maxi skuter ostro polazi sa semafora dok par automobile za njim zaostaju 10 sekundi. Neko zuri, a neko ne bi ni da krene. Osmatram i sabiram utiske od proteklih dana. Dodeljujem ocenu svakom danu u iscekivanju Sarajeva. Semizovac. Raskrsnica u obliku slova T. Levo je za Olovo. Ja cu desno. Kad skrenes, u duzini od pedesetak metara je lepa hladovina od drvoreda. Prebacio sam lenjo u drugu. Perifernim vidom uocavam sa desne strane plavi svod nadstresnice na benzinskoj pumi, a sa leve strane kolonu od 5-6 automobila u traci za suprotan smer. Pogledom u daljinu trazim Sarajevo. Tu je negde, ali ne znam sta da ocekujem. Nisam nikada bio. Uzbuna!!! Bela konzerva mi je preprecila put !! Odmah tu ispred mene!! Sva snaga mi je u desnoj saci - kocim!! Vidim njene razrogacene oci kao dve ping-pong loptice prokrvljene kapilarima i usta otvorena kao da ce progutati celu zutu dunju carigradsku. NE! Ne gledaj u nju! Trazi prolaz. Nasao sam. Pola metra ispred konzerve je prazno do ivicnjaka. Ne mogu da skrenem. Pustam kocnicu. Uspecu. Ali… Fatu je napao Alien i digla je i ruke i noge da se brani. Sve je pustila. Konzerva nastavlja da se krece lagano i podmuklo mi zatvara i to malo prostora. O, nee. Beng! Razmisljam sada dok vracam film, koliko se mozak ubrza u takvim situacijama. Koliko informacija obradi i koliko infinitiva posalje u telo u toj jednoj i po sekundi. Sve se uspori i imas vremena za jos neke misli. Nije to bio strastveni beng. Onako - kilav. Vec u prvom momentu je bilo jasno da sam u problemu, a u drugom jos jasnije. U tom trenutku dozivljavas svu tezinu realnosti sa saznanjem da je to tvoj kraj. Nije bitan ishod. Osecas kraj. Tocak u tocak. Zelenko se odbio malo u nazad, a ja, umesto da padnem kao macka, padam kao prase. Stropostao sam se niz desni bok konzerve. Svega sam svestan osim jednog kratkog trenutka. Ne secam se kada sam dotakao asfalt i u kojem je to polozaju bilo. Eto, samo to. Vec u sledecem momentu je receptor za bol posalo mozgu informaciju iz leve strane grudnog kosa. Ustajem hitro. Okrecem se i trazim Zelenka. Tu je na dva koraka. Hocu da ga podignem. Ne mogu. Ostar bol u grudima me sprecava. Javlja se i tup bol iznad gleznja desne noge. Ignorisem i pokusavam ponovo. Ne mogu. Cujem muski glas: “Nemoj da ga dizes zbog uvidjaja.” Ma pusti uvidjaj, pomozi, vidis da curi benzin. Podigli smo ga. Cujem uspaniceni zenski glas: “Kako si momak, jel` ti dobro!” Pomisljam u sebi svasta u vezi sa tim “momak”, ali ipak hvala na kompilmentu. Savijam se u cucanj. Bole rebra sa leve strane, malo nize. Gungula, kao i uvek u takvim situacijama. Odjenom se tu skupila hrpa ljudi, ali su se brzo i razisli. Trbusnjacima pokusavam da nadjem polozaj gde manje boli, kao da hocu da potisnem levu stranu rebara ka unutra. Malo mi uspeva, ali ne skroz. Prepoznajem njene oci. Nisu vise onolike, ali su i dalje preplasene. Pa dobro Fato, gde gledas, grom te ub`jo!? “Nisam te vid`la.” Da si gledala, videla bi me. “Ma gledala sam u migavac autobusa. Stoji u stanici i nikako da krene, a ja `tela na benzinsku.” Pa znam, ukljucio je levi migavac cim je usao u stanicu jer ne zeli vise da gleda mucna i tragicna obaranja pesaka. Deca su najcesci stradalnici, a kola prolaze kao da se u autobusu prevozi ugalj. Zato je ukljucio levi migavac i nikako da krene. “Izvini. Joooj jel` ti dobro?” Nije mi bas dobro, ali je dobro sto stojim i pricam sa tobom. Nije Fato djevrek za svakoga. Nije poenta samo da pokrenes konzervu i odrzavas pravac. Ni od mene ne bi bilo fer, pa maker bio i najbolji student generacije, da radim kao hirurg, a padam u nesvest cim vidim krv. Popili smo po sokic na pumpi dok nije dosla policija. Izvrsen je uvidjaj i svako na svoju stranu. Zelenku visi rucica kvacila. Pukla je u korenu i drzi se na sajli. Zagledam ga da uocim jos neko ostecenje. Cini mi se da su viljuske malo uvijene. Jesu. Hmm… nije bas mnogo. Pokusacu tako do negde samo da se sklonim odavde. Vruce mi je i ovo mesto osecam kao opasnu zonu. Stomacnim misicima kontrolisem bol u rebrima. Tesim se da je samo nagnjecenje. Skinuo sam desnu cizmu uocio crvenilo koze iznad gleznja ali je taj bol malo utihnuo. Hvalim moje Madhead kros cizme i obecavam da nikada necu voziti bez njih. Pokusavam da odvojim kvacilo drzeci rucicu u levoj saci. Prislonim je delom gde je polomljena na ostatak fiksnog parceta na kormanu i povucem ka sebi dlanom se odupiruci od rukohvat. Nezgodno je, ali uspevam. Bitno mi je samo da krenem. Posle mogu i bez kvacila. Lagano vozim par kilometara do sledece pumpe. Samo sto nisam usao u Sarajevo. Prodavac na pumpi mi daje detaljne informacije kako da prodjem kroz Sarajevo i izadjem na put prema Romaniji. Ne zna gde bih mogao da kupim novu rucicu kvacila. Ne zelim vise cevape i baklavu. Zovem Vanju i pricam mu sta se desilo. Frka mi je da vozim kroz Sarajevo bez kvacila. Ponedeljak je popodne. Ocekujem guzvu u saobracaju, a sigurno cu morati da stanem na nekoj raskrsnici sa semaforom ili prvenstvom prolaza. A Sarajevo ne poznajem. Kaze Vanja: “Aj` ti lagano dokle mozes, eto mene u susret.” Samo dva puta sam se zaustavio u Sarajevu. Jedno crveno svetlo i jedna raskrsnica. Ukljucio sam sva cula za orijentaciju, sve semafore natempirao na zeleno, sve raskrsnice ocistio od guzve snagom volje. Penjanjem u brdo kapiram da napustam Sarajevo. Jbga rajevoSa, nije nam se dalo. Dok vozim ka Palama, i ako reci nemaju nikakve veze samnom, pevusim lagano. Stao sam na Palama da nazovem Vanju da mu kazem da i ne mora da dolazi. Do Han Pijeska sad mogu opusteno. Ma samo sto sam sisao sa Zelenka, eto njega na Hondici SB500. Ej! Dok ja prodjoh kroz Sarajevo, on se sa Han Pijeska stuštio do Pala. Poneo je i par rucica za kvacilo. Jedna, od nekog eR-a je legla kao guza na nos. Eno je i danas na Zelenku. Necu da je menjam. Usli smo u Sokolac i hteo je Vanja da prodjemo centralnom ulicom ne bi li videli negde Bracu. Ili da sednemo u ficka i nazovemo ga. Ulica je bila zatvorena za saobracaj. Nista Braco, nekom drugom prilikom, ne mogu da se namestam sa ovim rebrima. Sitno disem, ne smem da se nakasljem i sve mi vise smeta ostar bol. Prijala mi je toplota u jakni, ali se Sunce spustalo sve nize, a Romanija pokazuje svoju cud. Njen najvisi vrh je Veliki Lupoglav na 1652 mnv. Kako se lagano postize visina, tako temperatura pada. Paznju mi privlace prostrane svetlo zelene livade i pasnjaci povremeno preseceni sa niskim i oblim stenama svetlo sive boje. Tamno zelene visoke cetinarske sume cine contrast ukupnom ambijentu. Vijugav put ulazi u te sume ponovo izlazeci na brisan prostor, pa opet u sumu i tako redom. Shvatam da je Romanija sacinjena od niza visoravni, a opet brdovita. Umesto da svratim samo na kafu, zadrzan sam na hospitalizaciji u Han Pijesku. Realno, dan je skoro prosao, imam povredu, pod stresom sam od Fate (stresla me sa Zelenka), do Beograda imam 270km; nije uopste pametno da sada forsiram. Prihvatam Vanjin predlog i ostajem. Na Zelenku smo izvrsili par intervencija da bude spreman za sutra i vece proveli u prijatnom caskanju. Vanjina Vesna mi je par puta nudila neki analgetik, ali sam ja nonsalantno odbio. Ma neeeeee, junaci ne piju lekice; pogotovo ne te za ublazavanje bola. Nije to bas bilo pametno. Celu noc nisam mogao oka da sklopim. Taman potonem, cimne me probadanje. Kaze Vanja da nije cuo jaukanje, a ja cuo sam sebe.

... Prethodni put sam prosao Bosnom 1990-e. Dario kaze da je to bilo `89-e kada sam poslednji put bio u Zenici. Kako god, mnogo je brate. To je trecina covekovog prosecnog zivota, a polovina naseg. Tada smo bili mladi, hteli smo i mogli smo sve. Dario je moj drug. Upoznali smo se davno bas u Zaluzanima gde smo proveli tri meseca obuke, a zatim nastavili vojnikovanje jos godinu dana u Nisu. Posle toga smo se druzili cesto. Do rata. Cak i okumili. I onda strepeli jedan za drugog pet smrdljivih godina. Mogli smo i ranije da se vidimo, ali je tesko objasniti zasto tek sada. Znam da ima mnogo ovakvih prica, i tezih. Razbijena je sustina zivljenja ljudi na jednom prostoru i u jednom vremenu. Mnogo patnje se vuce dugo zbog toga. Mi smo krivi jer se nismo cuvali. I nisam se dobro pripremio za Zenicu. Malo sam joj vremena dao. Dvadest pet godina ne mogu da se sabiju u jedan dan. Tih 24 sata nam je bilo dovoljno samo da se gledamo i cutimo. Da ne patetisem. Drago mi je sto sam obisao starog druga posle toliko godina i nadam se da ce u buduce biti mnogo bolje, duze i veselije.

... Predeli za pozeleti. Sve u svemu, laka uzivancija i ako smo sve vreme vozili asfaltom, odnosno, ne zagazismo ni jedan metar u off. Nije asfalt bio bas svuda idealan, ali bar su rupe pokrpljene. Lepota prirode i prijatna temperatura vazduha su umirujuce uticale na nas. Negde pred Travnikom se desila jedna neprijatna situacija kada je nesavesni vozac automobila, ukljucujuci se na glavni put, malo iscimao Renata, ali je majstor to ispeglao iskusnom reakcijom. Koliko god da ti prija voznja, da ti se cini da je sve idealno i da je sve podredjeno tvom blazenstvu, moras biti svestan da nikad, bas nikad djavo ne spava. Jedino tako nastavljas dalje. U cast srecnog dolaska u Travnik, odosmo kod Bajre na „Desetku sa lukom“. Posle odlicnih travnickih cevapa smo vozili jos dvadesetak kilometara zajedno, i ... Sto ne volim te razilaske kad ti se desava nesto dobro. Prosto ne znam sta da kazem u takvim situacijama. Mi bismo da traje, al` eto. Zapravo, konstatovacu sada da se nismo razisli nas dvojica. Razisli su nam se putevi. Renato, druze, bila mi je cast i zadovoljstvo!

... Dakle, vozim sa Renatom i ne prati nas pet-sest drotova. Prethodne veceri sam istusirao opremu. Do jutra se osusila. Jos je ostalo da istusiram Zelenka. Meni licno je on drazi kad je prasnjav i po malo blatnjav, ali, đe ću ovakav pred Narod. Svi ce misliti da sam los i zao ako me vide prljavog. Enguro druzina se razisla oko 11h posle dorucka i jutarnje kafice. Ispozdravljasmo se i izljubismo uz obecanje da cemo se opet zajedno voziti po sumama i gorama... ako ne pre, onda sledece godine u isto vreme. Otisli smo Renato i ja do prve benzinske pumpe sa perionicom i istusirali nase konjice. Nekako mi je ruzan Zelenko onoliko cist, a opet lep kao da je nov. I `bem ti pranje puskom! Odlicno je za spiranje blata i kojekave stroke, ali sam jakim mlazom pocepao nalepnicu na bocnoj plastici kod rezervoara. Ajd` da se izgrebala na neki kamen pa i da prihvatim, al` bre na pranju... Uhhhh!! Resili smo da vozimo starim putem od Banja Luke ka Travniku. Nedelja je i nema apsolutno nikakvog saobracaja. Pocasceni smo da uzivamo u voznji jednim sasvim opustenim tempom, kao da se trudimo da sto duze traje. Tek po nekad se malo odsrafi da ne bude monotono. E na tom putu su nam se par puta desile one krivine za koje imas utisak da imaju 720 stepeni. Siguran asfalt, dovoljna sirina trake, stena u unutrasnjem krugu, siroka amplituda i pitas se ima li kraja kad udjes u nagib. Retke su takve sa extra produzenim dejstvom pa sada obecavam sebi da cu da upraznjavam repetišn kad naidjem na neku slicnu. Kafa negde na polovini puta.

Kao Zenicu oka svog (sesti dan, Nedelja, 06.07.2014) Sesti dan mi je zapeo. Ne mogu da ga napisem vec neko vreme. Istumbana su mi i pobrkana osecanja. Slicno sam se osecao i u direktnom prenosu toga dana. On je bio za mene svojevrsna misija i bio je poseban iz dva razloga. Mislio sam da drugi razlog ne navedem jer nije vezan za moto pricu, ali to ne bi bilo fer. Lalajko mi je jednom prilikom rekao: “Ako budes pisao nekada putopis, pisi ga zbog sebe, da se podsetis gde si i s` kim bio, sta si video i sta si doziveo.” Prvo, ne bas dobro - napusta me Leon. Hita za Beograd na okajanje svojoj voljenoj, da proslave godisnjicu braka. Drago mi je zbog njih, ali se ja osecam prepolovljeno. Sebicno je to od mene. Kako li je Kseniji bilo dok smo mi vitlali Bosnom? Ali ... Krenuli smo zajedno i krnjavo mi je sto putovanje necemo zavrsiti zajedno. Imali smo odlican ritam. Ko je kada vise bio raspolozen, taj je drzao tempo, a ni u jednom momentu nismo jedan drugog uvukli u rizik. Bili smo tim. Takodje mi nedostaje i Fibra na celom putovanju; toliko smo planirali taj krug poBosni. Ako se bas raspekmezim, onda mi je nedostajala cela moja enduro ordija. Svi smo se razbacali 2014-e koje-kuda i nikako da se sastavimo. Jedino je Xross okupio ekipu, ali tada ja nisam bio. Na Enguru samo Leon i ja osvetlasmo SRB oznaku, kao sto jedini Kepo brani nase boje na Benduru vec cetiri godine. Ali on ne zapomaze kao sada ja. Tera i cuti, pa dokle izdrzi. O drugom razlogu kasnije. Ipak, dalje poBosni ne nastavljam sam. Vetar u ledja mi je danas Renato. On zivi na Pagu, i kada je vec tu u Bosni, iskoristice priliku da poseti roditelje u Kaknju. U istom smeru idemo. Razlika nam je samo u krajnjih dvadesetak od ukupno 150 brdskoplaninskih kilometara. Ja cu u …

Vladooooo, imam predlog! Sledeci put nemoj da te nema! Ja cu da fotkam, a ti ces da pises putopis! Deal? Nekada prosto ne mozes pobeci sudbini. ps. Posalji Pablu pp da ti promeni nadimak (on voli da bude kum ). Ne mozes ti biti neki darmar kada si PG. Ako je po fotografijama, mislim da puno, puno kilometara treba da se proveze po Azijama i Afrikama da bi se videlo malo prirodne lepote. Da stavimo na stranu sve ostalo sto ide uz dugacka putovanja i sto te cini putnikom. Ovde, nama pred nosom, ima mnogo vise nego tamo negde. A znamo mi to, nego... Daj da vidimo ideju! Neka ti je sa srecom sokocalo! Svi ce te vi Engurasi uskoro na jednocilindrase do 150kg. Osim afrikanaca! Drugari, jes` da je sa zakasnjenjem, ali... Srecan Bozic!... svima koji ga slavite po julijanskom kalendaru.

... A onda smo “odozgora sa Čakora sišli na Pazar“, tj. sa Grmeca u Mrkonjic na pumpu da napojimo nase konjice. Odatle je trebalo da vozimo preko Kozare ali se dobar deo ekipe neckao. Nekako je ovo dosadasnje bilo taman. Ja sam tu pogubio konce i ne znam da li je neko otisao sa Svestenikom na Kozaru, ili smo svi isli, ili nije niko. Znam da smo jedno 15-ak kilometara vozili veoma prasnjavim makadamom gde je samo prvi u koloni mogao da vidi kuda vozi. Svi ostali su bili u gustom oblaku prasine. Potom smo zasli u sumu i vozili jos 15-ak kilometara uskim vlaznim makadamom. OPS!! Njegovo veličestvo – em,ej,en. Velika sreca za vodeceg da je susret prosao bez posledica. Zaista velika sreca! Kamion stoji tu neko vreme. U kvaru je. Ne moze da mrdne, a zauzima celu sirinu puta. Uz to, ta deonica je provocirala zglob desne sake jer nije bilo prasine. Proslo je sve srecno. Velja je raskrcio prolaz, provukli smo se nekako i nastavili dalje. Ali ne daleko. Nijedna Yamaha se nije pokvarila, a znaju one to. Da ne bi kvario prosek, Boyze kao da je namerno na jednom raskrscu napravio krug viska od 20 metara i tu izbusio gumu. Mislim, nema smisla da se na Yamahu ne prisloni barem kljuc za tocak. I, posle ove kratke intervencije smo svratili u prvo selo na ispiranje prasine iz grla, kako to dolikuje; ispred prodavnice. Jedno sipa, a zna da ga drugo ceka! Zrila brate, evo sad kad` te gledam, setim se jasno kolika je to prasincuga bila. I tako... nema vise fotki sa Engura. Ako zelite jos, imate temu: "Enguro 2014" . Mogu samo glasno da kazem: Svestenice, Zoka, Oskare, Igore, Nikola, Zrila, Mihajlo, Ogi, Orla, Dragane, Veljo... Hvala Vam momci na trudu i hvala sto smo se svi osecali kao kod kuce! Mislim, „osecali“ smo se na znoj i prasinu, a i cizme su se bas „osecale“, ali da ne ulazimo sad u detalje. Bila je kasnije repriza Zasedanja. Doneta je i odluka. Kratka i jasna: Vozicemo zajedno, opet i zauvek! Jer... Kada me pitaju deca kakva je bila ta moja Juga, kazem: Ma pusti... bila je sva Kockasta. ps. Izvinjavam se svima koji su bili na Enguru a ovde nisu spomenuti. Ili su se sakrili od objektiva, ili ih je od mene sakrio Alchajmer (a siguran sam da jeste).

... Dezinfekcija&deratizacija Nestasni Robi Attack position - fiksiranje plena I hOP! Kako je to bio veseo skokic kao da Dabrom tece Tuborg, a u njemu pliva Pastrmka na zaru!

... I tako ti mi uz Grmec, niz Grmec, gore – dole… uzivancija. U enduru je izazov kada ne poznajes teren, kada ne znas sta te ceka. Da li ces u momentu dobro odabrati putanju, da li ces biti na pravoj nozi i da li ces imati resenje za prepreku. To ti podize koncentraciju, ubrzava disanje i ukljucuje sva tvoja cula koja te spajaju sa prirodom i masinom. Sve dok se kreces, osecas celinu, procesor ti je na 100% i zadovoljan si sobom jer umes, jer mozes. Kad osetis da popusta koncentracija, stani. Malo smo se i umorili pa na nekom sirem makadamu napravismo kratku puš/piš pauzu u sumi. Ja sam to bukvalno shvatio pa sam pripalio onu Perinu smotanu od hercegovackog duvana i krenuo sest koraka u sumu, da `prostite. Svi su videli tablu osim mene… … taman sam poceo, kad svi u glas povikase: “NE, MINE! NE, MINE !! `Bem ti i rat, i Grmec, i pisanje, i mine, i sve ti j…. Vratilo mi se nazad sve sto je do tada isteklo! Bež’te noge posracu vas! Bez pakovanja sam u dva korak bio nazad na putu. Uhhhhhh... Posle toga, i kod kuce kad idem u WC, prvo pogledam da na vratima mozda ne pise – “MINE!” Ali, teramo dalje. Enguro ne bi bio Enguro da nije bilo malo guranja, tj. dizanja. Suzuki je brend kao stvoren za Enguro. Njih dvojica, DR BIG i DRZ su kao po dogovoru, skoro istovremeno dokazali da su na pravom mestu. Na Enguru. Travnata staza, opustena atmosfera, umirujuca okolina. Fljas! Nista, ali bas nista drugo osim trenutka nepaznje. U travi su se sakrila dva paralelna malo dublja i uska traga kao stvorena da ugrizu prednji tocak. Eto to je bio razlog. Dizi, guraj, teraj – Enguro. Vec sledeceg momenta smo se svi poizvaljivali na toj travi i napravili pauzu za marendu koju su nam domacini spakovali za usput. Ujedno, tu je u blizini Dabarska pecina i izvor reke Dabar.

Vezbaj F dur. Potrajace ovo.

... I kazem ja... kad god se okrenem, eto ga Jimmy LaLa. Sta kazu zli jezici - nije Freevind enduro? Jel`? Orla napao kamen, a njega napala Divlja Jabuka. Ko ce koga, a?! Provrila krv. Nije mu bilo dovoljno, pa je napao i barustinu. Izgleda da je ona divlja Jabuka ipak pobedila. Patentiranje nove rucice za kocnicu by Svestenik. NikolaM, moto putnik i putopisac sa Krk-a. Vozi Kawasaki KLE500 sa prosirenim rezervoarom. Citali ste njegove price sa putovanja u Moto Pulsu. Neki od naslova su: “Daleko je Sibir”, “Dobra vecer Azijo”… Ako kojim slucajem niste citali nista od toga, preporucujem: http://nikola-mrakovcic.from.hr/ Kroz pricu sa Nikolom, na Zasedanju, pomenem kako smo Leon i ja dosli preko Valjeva, Nevesinja, Livna. “Valjevo? Kad sam jednom prolazio kroz Valjevo, prepoznao me je jedan KLE-ovac, tj. prepoznao je motor iz putopisa i sa KLE foruma. Tri reci na ulici i sledeceg momenta smo vec sedeli udobno u njegovoj kuci i pricali o nama bitnim temama. Libero. Jel` poznajes Libera, vozi plavog KLE-a? “- pita me Nikola. Da, naravno – odgovorio sam. Da li da ti pricam sada nase price, ili da to ostavim za neku drugu priliku. U stvari, njegovi putopisi i njegove slike ce ti reci mozda vise nego sto ja umem. Ali ukratko, nas dvojica umemo da pijemo kafu u 5h ujutro dok cela Varda spava pred Kepojebinu 2013. I uzgred, on je sada Afrikanac. Nikola, drago mi je da smo se upoznali i nadam se da cemo jos negde voziti zajedno!

... U tuneelUu, usred mraAakaa, sija… Bog s` vama, samo na cirku mislite… ma to je PG. Biciklista u dusi, ali Kvarner enduro ekipa mu ne da mira vikendom. Mora stalno da ih voda po Gorskom Kotaru i da im pece kobasice usred nedodjije. Tesko je to, skroz ga razumem, al` sta ce. Kad se mora – mora se. Leti njegov DR350 kao da ima 1350ccm. Robert. Slovenac koji je poneo dokumenta. KTM je brzi od expozicije na Goginom aparatu. I Matej je poneo dokumenta na svu srecu. Kaze Matej da je zadovoljan sa VP ogibljenjem od KTM-a na njegovom, sad vec bivsem KLE-u.

... Renato i Leon, Novalja i Rušanj, Pag i Beograd, Yamaha i Kawasaki. Kubik. Slavonski Brod. Glisira po Manjaci. Master of Pikčer je napravio jednu od meni najdrazih fotografija. Hvala Oskare, hvala doNeba! Raskrsce, negde izmedju Manjace i Grmeca pokraj bistre reke Sane. Kolona se rasteglila i malo smo se popricekali. Pauza za fotkanje i cackanje naprasenih nozdrava. Uocljive su posledice nedavnih poplava. Odavde pa u narednih 20-ak kilometara je bilo – smiri rizlu da ne pobije ptice na drvecu. Pokusala je Pahuljica da pobegne Zelenku. Samo je pokusala!

... Master of Pikčer – Oskar Darko kulira, a Irud koristi svaku priliku (cak i kada je nema) da podigne prasinu. Inace, Darko je iz Rijeke, PG-ov drug. Kvarner enduro ekipa. Irud iz Zagreba – „Ovdje je na kratko...“. Posle Engura je na TeTki otputovao do Pariza. I jos dalje, do zapadne obale. Sa devojcicom! Na zadnjem tocku mu je bio Mitas c02 koji je ukupno sa putovanjem po Francuskoj presao 11.000 km. Skidam kacigu majstore! Jedna istorijska. Nova i stara Supertenere – Glumac i Velja. Iskusni afrikanac se priprema za upad u krivinu dok ga Mirko i Slavko drze na oku. Pero izTuzle. Na Zasedanju nam je motao odlican hercegovacki duvan i pricao kako je uTuzli napokon podignut spomenik Kozi koju je muzla cela Tuzla. Cosmic forsira sumicu. Splicanin na Pahuljici koja nikako da padne; osim u blato. Cuj – Pahuljica?! ... Super Tenere od 270 kilograma. Mislim, znam, ljubav je to. Tako sam i ja moju afriku zvao „Blonda“.

... Po izlasku iz Banja Luke smo provezli tridesetak kilometara asfalta do Manjace. Subota je i suncan dan je izmamio vikendase da pobegnu iz grada te je taj put bio malo opterecen saobracajem, a nasi vredni domacini su leteli oko kolone kao osice ne bi li napravili neku dobru fotku. Zbog toga bih se po nekada malo uplasio jer je put vijugav i ima dosta nepreglednih krivina, a saobracaj aktivan. Ali, to je njihov teren i oni to voze zmureci, pa je moja briga bila relativno neopravdana. I, dosta je asfalta, ulazimo u nas raj! U prvom planu Jimmy LaLa. Momak iz Bosanskog Broda koji je sam sebe ubedio da nema dovoljno znanja kada je u pitanju offroad voznja i da nema adekvatan motor za tu priliku. Jedino u sta je verovao su bile nove gume Haidenau K60 Scout. Suzuki Freevind je po mnogim misljenjima enduro motor po svom izgledu, ali vise orjentisan na asfalt. Neka i bude tako ali je LaLa demantovao sve predrasude i u vezi motora i u vezi njega samog. Gde god da smo stigli i kroz sta god da smo prosli, on je bio uvek tu negde iza mene sa dobrom pozicijom tela u datoj prilici, siguran i tecan. Iznenadim se svaki put kada se okrenem – gle malog, a kao ne zna da vozi. Kasnije sam, da on to ne primeti, vozio par puta iza njega da vidim kako se bori. Neki ljudi su jednostavno rodjeni za ovu pricu, ali toga nisu svesni, pa tako i On. Mislim da je vrlo brzo ukapirao sam sebe. Pero i Zox koriste prvu pauzu za rashladjivanje. Veoma je bitno naneti zastitni fil na kompletan digestivni trakt pre nego prasina dospe u usnu duplju. Manjaca je prostrana planina sa najvisim vrhom “Velika Manjaca” na 1239mnv. Daleko doseze pogled u na okolo, a mi gazimo lepim belim makadamskim putem. Gogo je spicio malo napred i zauzeo dobar pozišn za fotkanje. Boyze, Cosmic, Irud i Kubik. Jos se upoznajemo sa okolinom, ali polako pocinje da se dize prasina. Jos jedna SuperTenere iz Splita, izasla iz salona dve nedelje pre Engura i eto je sa Glumcem poBosni.