Tako mi ove cipele u travi… (peti dan, Subota, 05.07.2014.) AuH al` su u Banja Luci kratke noci! Pola sata spavanja i vec svanulo. Tokom dorucka je nasim ocima bilo bolno. Sunce kao da je zracilo trnjem a ne svetloscu. Razgovor sa moto policajcem u cik zore je bio krajnje realan o svemu vezanom za motorciklizam. On ce nesto kasnije provesti nasu kolonu kroz Banja Luku i izvesti nas do puta ka Manjaci. Pred nama je dvestotinjak kilometara celodnevnog druzenja. Moram da napomenem da nemam nijednu fotku sa Engura, osim onih par kada smo dosli u Zaluzane. Kada sam video kolicinu fotonaoruzanja kojim raspolazu domacini, jednostavno sam zaboravio da imam Fudzija. U temi o Enguru su fotografije vec sve rekle. Dobio sam blagoslov da mogu neke da iskoristim za ovu pricu pa se zahvaljujem autorima. Dakle, naredne fotografije su autorsko vlasnistvo Gorana, Kubika, Iruda, Jimmy LaLe, Zrile, Nikole M, Oskara, Svestenika… a Zoxbl je bio najvredniji kada je u pitanju video material. Preko 40 kratkih klipova su na njegovom kanalu: http://www.youtube.com/user/zoxbl/videos

Izvini, da li se mi poznajemo? ps. Jbga, snimatelj je uvek iza objektiva.

... Dalje je sve islo svojim tokom. Razgibavanje tetiva i ligamenata na poligonu je bila odlicna ideja. Uvek po nesto novo moze da se nauci i uvezba. Gogo je nagovestio sta ceka svakoga ko se odluci da poseti njegovu Dinaru. Nek` se zna, pa izvolte! Ko je probao - probao je. Ko je uspeo – uspeo je. Bitno je pokusati, pa ako ne prodjes iz prve, znaces kako ne treba. Ruku na srce, ovde nije kao u ljubavi. Ovde treba da ti bude sto manji, ali tehnicar. Ipak, snaga mladosti (i ludosti) sve pobedjuje ako je posolis sa malo mudrosti. I, tog momenta je Enguro zvanicno otvoren. Ogi je presekao vrpcu uz aplauz svih prisutnih. Zatim je moglo da pocne i Zasedanje. Razne teme su razradjivane. Di su Splicani – tu je i pisma! Brzinski reset ... Inace, tog cetvrtog Jula smo, osim dana Borca, proslavili i Leonovu godisnjicu braka. Prvu! Jedan Veeeeliki pozdrav za njegovu suprugu Kseniju. Potrefio se Enguro bas tada i sta ces. Lepo je ziveti sa nekim ko razume. Naravno, nije Leon ostao duzan. Cim se vratio, otisli su na jedno lepo putovanje. Dva meseca kasnije:

Izvinjavam se zbog uznemiravanja!

... Dalje je do, i kroz Banja Luku vodio Leon. I odveo nas na pravo mesto u tom trenutku i za takvu priliku. Sladoled, hladna limunada i baklava. Top predlog dana! Tuborgman naravno nije u toj prici. On ce nesto kaloricnije. Udobno smo se zavalili, osmatrali nase lepo poslagane konjice i okolna desavanja. Bilo je vruce. Bas vruce. Ljudi su teskim koracima prolazili trotoarom iscrpljeni od vrucine. Uocljiva je bila usporenost celog grada. Proveli smo tu ceo sat i konstatovali da je tacna ona tvrdnja u vezi 11:1. Pola jedanaest je bilo kada smo napustili Livno, a sada je 16:30 . Sest sati razvlacimo 160 kilometara. Ae u Zalužane! Prvi od gostiju smo se parkirali u hladovinu krosnje ispred Aero Kluba, mestu sastanka i centralnih desavanja hepeninga - Enguro 2014. Docekali su nas domacini Aero kluba Miso i Goga i tri cure, Kristina, Mil`ca i Jelena koje su dva dana trckale oko nas, prinosile, odnosile, smejale se. Od Enguro ekipe tu su bili Zrila, Dzons, Frža i Igorak. Ostali su bili jos po poslovima, ali su svi vrlo brzo stigli u Zaluzane. Do mraka su stigli svi koji su se najavili da ce sigurno doci. Bilo je dva slucaja vracanja kuci sa pola puta. Rijecani su dosli bez Pajsera, a Ni3ous se vratio u Sloveniju sa bosanske granice. Razlog je stvarno bio bolan. Zaboravio je pasos i saobracajnu dozvolu. Prosao je Hrvatsku jer je ona usla u EU, ali je na granici sa Bosnom bio kraj njegovog putovanja. Hrvatska u evropskoj uniji? Vec godinu dana! Ja sam verovatno pao s’ Marsa kad nisam znao za to. Ustvari, dopao sam iz druge galaksije. Odavno ne gledam TV i ne citam novine. Ni elektronske. Sve je to jedan veliki bulšit. Znaci, ja sam juce bio u jevropi na Moru? Eeeee moja jevropo... pa ti ne znas da su moji koreni stariji od tebe. I ti ces mog sinovca iz Dezele da vracas kuci zbog tvog pisljivog ausvajsa. Sledeci put to nece biti tako... ,te ti piзda materina. A gle` Nju! Sest jezika govori. Cirilicu i Latinicu cita kao da ih je sama nacinila. Gorski Vijenac zna napamet, ceo. Jodluje. U bubanj zna da udara i Jovano Jovanke zna da otpeva. Kazu neki da nismo imali kvorum. Imali smo! Iako ne fizicki, bili su sa nama svi koji su zeleli da dodju a nisu mogli. Sve smo vas ispljuvali po partijskoj liniji i na nacionalnoj osnovi! Za razliku od Leona koji je mogao samo da dodirne kapiju „Mike Bosnic“, ja sam u moje „Zalužane“ uparadirao na Zelenku sa otvorenim izduvom i u pratnji trojice nestasnih endurasa. Pre tri decenije sam morao na povratku iz „grada“ taksijem da se sunjam u krug oko ograde da bih u blizini moje spavaonice proturio flajku „derivata“ koju mi je burazer doneo dolazeci mi u posetu. Medjutim, straza je uvek sve primecivala i flajka je nestala bez traga. I evo je sada. Nasla me je posle toliko godina. U slucaju Endurace nisam bio antiprotivan. Taman mi je legla da presece onu limunadu i sladoled od pre pola sata! ...

... Dalje smo do Banja Luke ipak vozili asfaltom. Posle pedesetak kilometara i cetrdeset minuta voznje preko Manjace, stigli smo do kasarne “Mika Bosnic” na domak Banja Luke. Tu je Leon davno, dok smo se zvali Jugoslavija, bio vojnik. Na nekih 500 metara pred kapijom, u toku voznje, je usporio i skinuo kacigu. Znao sam za to, ali nisam znao da je ta kasarna bas tu ispred nas, te sam pomislio da mu je nesto upalo u oko, ili neki insekt uleteo u kacigu. Bilo mi je cudno zasto se onda ne zaustavlja. Vozim uporedo sa njim i upitno klimam glavom. Odgovara glasno: “Mika Bosnic!” Ahaa, ok… i nastavljam da vozim malo brze od njega. Boyze je vec daleko odmakao, a Gogo je bio iza Leona. Ja nastavljam dalje. U retorovizoru vidim da su Leon i Gogo stali. Zaustavljam se i ja. Vracam se. Vratio se i Boyze. Napravili smo petnaestominutnu pauzu da se stisaju Leonove emocije. Mislim da nema tog junaka koji nije zakukao dok mu je trajao vojni rok, ali, takodje ne poznajem nijednog koji nema lepih reci kada sve to prodje. Tako i Leon. Malo se smirio dotakavsi kapiju, ali je prica sama navirala. Ajmo brale, pogoresmo na ovom paklu. ...

... Hadžibeglučenje,… Čaprazdivan, … Tisina - snima se. Javlja mi se da ce Goginica uskoro da poseti ovo mesto. Ne bih vas vise zamarao sa ovom oazom. Dodacu samo da Zelenkovac moze da znaci da je Zelenko odatle, ili ako nije, onda da je to Zelenkovo omiljeno mesto u koje ce on uvek svratiti kad god mu se ukaze prilika. ...

... ...

... ...

... Ovde verovatno zive Ivica i Marica, ali su trenutno negde zalutali. Ili je to ipak vesticina kuca?! Soba otvorenih ociju... … a odma` pored nje - Taboo soba Odakle nam upravo izlazi junak! Hihihi... mislim da ce sada da proradi ona varjača. ...

... “Sve jos mirise na Nju…” ...

... Odaberite bilo koji kutak da bude vas, pod uslovom da nije zauzet. ...

... Iz ovog potoka sam pio vodu ...

... Put se penjao i spustao kroz lepe mesovite sume. Krivine skoro jedna na drugu, al` nisu bile preostre. Taman da moze da se potera, a da usporavas samo agregatom. Milina. Tek sto udjosmo u ritam, uspori Boyze iznenada pred jedno neupadljivo iskljucenje sa desne strane, i ode tamo. * * * Ne kapiram iznenadnu reakciju, ali pratim. Opaaa, makadam! Smeskam se pod kacigom. Ma nema tih krivina na asfaltu koje mogu da zamene radost makadama. A Ti prijatelju, drugi put kad krenes u off, umesto aluminijumskih kofera ponesi bocne torbe, kao sav "normalan" svet. Mislim, dobri su ti koferi i lepi, i stane u njih Boga-Oca, al` kruta je to veza. Nije to za drndanje po kamenu i provlacenje kroz sumu. Ma nije proslo dve minute, kad zabode Boyze neku hladovinu. Kroz krosnju se nazire neka brvnara ali ne znam o cemu se radi. Sto je dobro kad si sa nekim ko zna. Mislim da sam se ususkao u najmracniju hladovinu u BiH. On je slikar. Boro. Od svog cardaka je hteo da napravi galeriju, a to se razvilo u nesto mnogo vise i vece. Pokusacu najiskrenije da opisem ovo mesto: To je prostor u prirodi koji je vizijom umetnika *Covek za sebe pravio* i dozvolio drugima da vide njegovo delo. Boro je iskoristio naizgled obicnu sumu, koje poBosni ima kol`ko `oces, i skockao svoj raj. Taj proces zapravo jos traje i ne verujem da ce se ikada zavrsiti. Da smo ostali malo duze, mislim da bih doziveo katarzu. Da ne shvatite pogresno, nije to religijsko svetiliste, daleko bilo, ali spokoj koji se oseca je dovoljan da odmorite telo i procistite dusu. Tome doprinosi ukupan ambijent svojom arhitekturom, cistim potokom koji protice sredinom dvorista, cvrkutom ptica sa stoletnih stabala, jezerom u koje se uliva potok, detaljima koji nesto govore… Stalni nastanjenici su Boro, dve devojke, jos jedan muskarac i macka. Prijatni, neposredni i tihi, dozvolice vam da se unesete u svoje misli dok oni nesto rade, ali ce uvek biti blizu ako vem nesto treba. Ili ako zelite samo da razgovarate. Verovatno je tu mnogo zivlje u vecernjim satima, narocito kada je organizovana poseta nekog dobrog svirca kao sto je Vlatko Stefanovski, ali sam siguran da i tada Zelenkovac salje istu poruku. Ne bih da tupim u trazenju nekog adekvatnijeg izrazu za ovo mesto. Neka ostane kako ga je Boro nazvao – Eko Zona Zelenkovac. ...

Na zalost NE. Posvadjao sam se sa đi-pi-es-om pre tri godine. Sta je?! Petnaest minuta vozis i opet bi na pivo??

Drago mi je da Vas vidim u lozi Gos`n Mile. Drugari, hvala svima na lepim recima! Sada osecam obavezu.

... Pre pokreta jos jedan osvrt u krug po Krugu: Cincar Juzno od Glamockog Polja - Golija Okret u nazad, kad opet Ona. Dinara. Neka, neka… samo ti zovi! Makadamski put je bio uzan i spustao se ka polju u obliku serpentina. U vise navrata je bio jako strm i obrastao zbunjem i granama drveca sa strane. U jednom momentu su se grane toliko nadvile da smo bukvalno morali da se sagnemo ispod visine kormana, a pri tom da vozimo kolotragom koji je blizi granju jer je onaj drugi pretio da skliznemo u provaliju. Nadje se tu i po koja zmija da ti sklupcana predje put vrteci se sama oko sebe. Zao mi je sto nisam imao kameru da ovekovecim njen neobican nacin kretanja. Mozda je to neka njena komunikacija sa potencijalnim nadolazecim neprijateljem koja govori: Vidi me, vidi me, i stani da ja prodjem, inace… Na obostranu srecu, rastali smo se bez kontakta; ona u travu kraj puta, a ja nizbrdo ka Glamocu. Po silasku u ravnicu smo jos neko vreme vozili veoma prasnjavim makadamom, a zatim se pojavio uzani asfaltni put pun kravlje balege koji je vijugao od sela do sela po obodu glamockog polja. Potom smo presekli polje jednim dugackim pravcem i onda opet nekom dugackom ravninom, koja je nekada bila aerodrom, do Glamoca. Usled nedostatka krivina i uspona sve mi je odjednom postalo monotono i samo sam cekao da prodje. I proslo je. Poceli su opet usponi, lepe krivine i cetinarske sume. Negde oko Mlinista je iza jedne desne krivine, sa leve strane puta, bljesnuo veliki parking nasut rizlom. I restoran. Pauza! Gogo salje slike na FB, cisto da se zna gde smo. Leon je odnekud izvadio kartu i prstom memorisao tacku nase trenutne pozicije, a Boyze smislja narednu off deonicu. Dok on iznosi predloge kuda bismo mogli dalje, pred ocima mi se pojavila slika Leonovih kofera dok se provlaci kroz granje kada smo se spustali sa Cincara. Neznajuci kakvi nas tereni ocekuju, a sume u Bosni mora biti, predlozih da ostatak puta ispeglamo asfaltom. Prihvaceno momentalno i troglasno bez otpora. Prosto sam ostao sam sebi nedorecen. Pih bre, pa kakvi ste vi to endurasi kad jedva docekaste asfalt?! Na parkingu doprskasmo malo lance jer nismo jos od Nevesinja. Petnaestak minuta smo vozili veoma kvalitetnim asfaltom sa sirokim trakama u parvcu Mrkonjica. Put se penjao i spustao kroz lepe mesovite sume. Krivine skoro jedna na drugu, al` nisu bile preostre. Taman da moze da se potera, a da usporavas samo agregatom. Milina. Tek sto udjosmo u ritam, uspori Boyze iznenada pred jedno neupadljivo iskljucenje sa desne strane, i ode tamo. ...

... Izvlacimo se ulicama Livna, sto bi rekli, ubrdo. Odosmo pod Bašajkovac do Dumana. Bašajkovac je kameno brdo iznad Livna ispod kojeg izvire reka Bistrica. Duman je njen izvor, a naziv potice od turske reci „duman“ sto znaci dim. U danima kada ima vise vode na izvoru, podize se vodena magla i stice se utisak kao da se izvor dimi, pa je na osnovu toga nazvan Duman. Tu je lep kameni most preko Bistrice. Popili malo `ladne vode pa put pod tockove. Jedan kilometar je bio dovoljan da zavrsimo sa asfaltom. Uraaaaaa! Miris cetinara. Obozavam. Jedan pogled ka jugu i eto je opet Ona. Vrlo brzo smo se popeli na Krug – visoravan sa promenljivom visinom od 1150 - 1350mnv, a koja pripada Cincar planini. Pozdrav starino, a jes` ti lepo na ovom tvom Cincaru! Istina da nismo na vrhu, ali se geografski podrazumeva. Put preko Kruga je cvrst makadam, ali je potrebna mala paznja jer povremeno izviri veci kamen, a okolina mami da protegnes pogled. Opaaa, ovde vec prelazimo na visetracni put. Jos nije postavljena saobracajna signalizacija pa biraj Ago kud` ti srcu drago. Tu je Goran pomislio da se jos nisam razbudio… hihihi, a ja se raspev`o. Sacekao me je i od tog momenta je poredak sledeci: Boyze vodi, Leon i ja za njim, a Gogo nas cuva od vukova i medjeda. Ni najgusca prasina ga nije pomerila sa pozicije cuvara. Tako smo vozili skroz do Banja Luke. Osim toga, Goran je iz te pozicije napravio bezbroj fotografija, te uz njegov blagoslov pozajmih neke za ovu priliku. Njegove su sa potpisom i datumom. Neko je mozda vec uocio par komada. Evo Goge, a eno i Cincara. Sad bi BrankoST rekao: “To je ta!”… al` na srecu nije selfi. Od Livna pa do prve pauze kod Borica, voznja je trajala ukupno 20 minuta. Sunce je skoro dotaklo zenit pa je pod boricem ostalo hladovine samo za Leona. Ko pre devojci – njemu devojka (i dete). Sa visine od 1300 metara smo imali impresivan pogled na 400 metara nize Glamocko polje. 130 kvadradnih (ili ti cetvornih) kilometara gledas jednim pogledom. Brojke nisu bitne, samo poimas ogroman prostor i zelis da napravis jedan vazdusasti korak i otisnes se u let. U sledecem momentu osecam da mi Sunce zraci u potiljak a mesta pod boricem nema. `Ajmo mi braco dalje dok ja stvarno nisam poleteo. To je izraz endurasa prikljucenog na prirodno napajanje. Sunce zari, a udises svez planinskli vazduh. ...

... Kuca neko na vrata. -Daaa, izvol`te! Ta-na-na-naaaa! Tuborgman – Boyze. Dinarska vucina. Kad upravi XT-ejku ka plenu – nema promasaja. -“Ajmo bolan, znas ti gdje je Banja Lika?!” - Hehe, znam, vozicemo se pola dana do nje. Nasi konjici su noc proveli u Boyzijevoj garazi i na karti “Od Vardara pa do Triglava” planirali kuda ce nas danas nositi. Gogo nas je vec cekao pred Boyzijevom kucom. Do pre par dana se mlatio po krsu i kamenu sa Afrikom i to onom najtezom – RD04. Sada je “smrsao” jedno 100 kilograma i nervozno rezi sa svojim LC4 ADV-om. Saznavsi da je u Banja Luci odnos zena i muskaraca 11:1, Boyzinica je svome voljenom zadenula za prtljag opomenu. Jasno je sta ga ceka kada se vrati ako mu kojim slucajem padne na pamet bilo sta drugo sem voznje. Dobro ajd`, moze i po neki Tuborg ako bas bude mnogo prasnjavo i vruce. Ekipa je spremna, ali smo se malo rastegli i jutro je vec odmaklo. Ostalo je jos da nesto frustukujemo pred put, sto ce nam odneti jos sat vremena. Razmatrana je solucija da prodjemo bar deo trase B2 preko Dinare, ali bi to znacajno uvecalo kilometrazu do Banja Luke, a vec je 10h. Necu tako! Necu da je preskocim za 2-3 sata. Hocu da to bude sa guštom i u detalje. Osim toga, znam da ne bih osetio korake malog Jove dok je trckarao Livanjskim poljem i obroncima Dinare igrajuci se sa njegovim Zuckom. Ne bih cuo ni zavijanje vukova zimi o kojima mi je puno puta pricao moj Jogi, ne bih osetio miris polja u prolece, ni sistanje zmija u leto. Neka, sacekace Dinara. Dogovor je pao: Idemo na sever preko Cincara. Mitas C02. U tom momentu presla 5500km. Prijatno sam se iznenadio. Mislio sam da ce do Livna vec biti u kriticnom stanju za off. Taj Acoustic Pub nas je docekao, a eto sada nas ispraca. Koristim marketinsku pauzu da pozdravim osoblje i sve prisutne tog i prethodnog dana. Ne volim da fotkam ljude kada su na zalogaju, ali vidi ti te buce zadovoljne. Burek je bio odlican i obradovah se jako kada je Gogo iz obliznje prodavnice doneo “Dukat”. Zaista nema boljeg jogurta za uz burek! Dakle, Gogo (KTM 640 ADV), Boyze (Yamaha XT600E), Leon (Kawasaki KLR650) i moja zelenkost (Kawasaki KLX650C). U prevodu - sve nam boje lepo stoje. ...

Četvrto Zasedanje AVNOJ-a - Enguro 2014 (cetvrti dan, Petak, 04. 07. 2014.) Danas hitamo u susret Banja Luci. U Srbiji je utemeljeno vise brendova kada su u pitanju organizovane enduro voznje koje se odrzavaju tradicionalno 6-7 godina unazad, pa tako imamo: “Kotlinu” (poznatiju kao Kepojebina) , “Enduro Goliju”, i “Kučaj”. Imali smo i “Valjevske plnine”, ali se taj brend pritajio. Ipak, u tom kraju sada imamo “Odjavnu Spicu” koja se odrzava pred kraj godine. Najmladji brendovi su trenutno “Enduro Stara Planina” i “XROSS CHALLENGE” koji je zapravo u osnovi prava enduro trka prilagodjena svim enduro kategorijama. U poslednje vreme je postao trend da se manje ekipe okupe vikendom i otpice u planinu. U Hrvatskoj je slicna situacija. Ja znam za najzvucniji brend “Benduro”, koji ima karakter putujuceg reli karavana, ali sam primetio da ima dosta zasebnih ekipica koje teraju svoju enduro pricu. U Bosni smo do sada imali dva puta “Han Pijesak” i jednom “Benduro 2” i to je to sto ja znam. Evo je sada u Banja Luci jedna ozbiljna organizacija pod nazivom “Enguro”. E, tamo smo krenuli danas. Da li sam prethodne veceri pomenuo neki brlog? Ma neeeeeee, ni blizu brloga! Spavali smo u motelcicu u veoma pristojnoj i cistoj sobi. Kupatilo, tus, udobni kreveti. Leto je i dnevna temeratura ide do 30 stepeni, ali je u Livnu uvece hladno. Kasno u noc je temperatura spala na 10 stepeni. Nije ni cudo ako uzmemo u obzir da smo na 740 mnv omedjani sa juga Kamesnicom (1849mnv) i Dinarom (1913mnv), a sa severo-istoka Cincarom (2006mnv). Grejanje u motelu je upotpunilo komfor i bas sam se odmorio kao da sam u svom krevetu. Leonu je trebalo 45 minuta vise sna sto je meni dalo prostora za opustenu jutarnju kaficu. Dinara je gledala u prozor nase sobe. Stoji ubedljivo nad Livnom kao zastitnik. A ispod nje polje. Sest kilometara siroko i 65 kilometara dugacko, sto govori da ima povrsinu od oko 400 kilometara kvadratnih. ...

... Opet smo sami vozili nekih pedesetak kilometara kroz krs i kamen preko Vrgorca i Podgore, i hop! Isprva se par puta stidljivo pojavilo… … a onda BAAAAAM!! Iiiiii, DA! To je to: “More, evo me, stigao sam!” A to li si sve vreme vezbao, c.c.c.c.c?!! Tik ispred Makarske Magistrala od Makarske ka Baskim Vodama. Tu je naravno prometno. Baske Vode Centralna plaza u Baskim Vodama. Krkljanac. Neeeeee, teraj dalje! Vrteli su nam neprekidno ventilatori hladnjaka pri brzini od 10km/h dok nismo nasli mirniji kutak u Breli. Ja se malo brcnuo i zabo u hlad da osmatram okolinu “dok carlija vjetric mio”… … sto nije bio slucaj sa Leonom. Dzaba mu poplavele usne, dzaba moje dozivanje i pokazivanje na sat, i pretnja kaziprstom. Ne izlazi taj! Jok! Doslo mi da kupim koficu i lopaticu i da pravim kule od peska, ali je plaza bila sljunkovita. Preostalo mi je samo da uzivam u lepoj boji Jadrana i obrisima Hvara i Brača u daljini. Ne bi izasao on do mraka da ga nije poterala ova morska neman. Uh sto ne volim kad se Fudziju istrose baterije bas kad ne treba. A da vidis samo kako je zastrikao kraul ka obali! "Jaoooj Radovane, jedi nešto - će se prekineš.“ (sa naglaskom na KI) – tako bi meni govorila moja komsinica svakog proleca kada se skine zimska gardaroba. Da naglasim, krigla nije moja! Pozajmljena je za potrebe putopisa. Posle dvi ure brckanja u moru, gricnuli smo ukusne cevape sa pomfritom i salatom kod lipe Nadaline a posle toga opet put pod tockove. A jesmo ljoberi. Dosli na more da jedemo cevape. c.c.c. Zanimljivim putem smo vozili od Brele do Livna. Odlican asfalt, penjanje ubrdo, lepe krivine, lepi krajolici – kamen, stene, pogled na more sa visine sa puta ka Gornjoj Breli, pa zatim vinogradi prema Šestanovcu, cetinarske sume prema Cisti Provo, i lepi pasnjaci prema Aržanu. Izmedju Aržana i Livna se nalazi impresivna vestacka akumulacija – Busko Blato (Jezero) koje zauzima povrsinu od 55 km kvadratnih. Tu se namenskim kanalima skuplja sva voda koja u prolece preti da potopi Livanjsko polje. Ista ta voda se koristi za navodnjavanje u danima suse. Steta, stvarno steta. Osamdeset kilometara lepote nemam zabelezeno zbog baterije. Eto dobrog razloga za popravni. Stigavsi u Livno, istog momenta smo bez pitanja podvrgnuti testu kapacitivnosti* i testu istine. To su bila dva testa u jednom. Boyze nas je docekao i odveo u kliniku koja se zove Acoustic Club Livno. Ubrzo je dosao i Gogo i testiranje je moglo da pocne. Znaci, nas cetiri pacijenta ispijamo tecnost zuckaste boje iz neke velike hladne epruvete sa staklenom drskom. Na epruveti pise “Ozujsko”. Test podrazumeva da sto brze popijes sadrzaj epruvete i potom zapocnes neku temu dok medicinska sestra ne zameni prazne epruvete za pune. Ne bi to bio nikakv problem da smo samo nas cetvorica bili u tom testu. Kako je vreme odmicalo, za nasim test stolom se okupilo jos mnogo pacijenata koji su od medicinske sestre trazili da donese jos tih epruveta. I ona je stalno donosila pune, a odnosila prazne epruvte. Test kapacitivnosti sam prosao na mufte, tj. posle druge epruvete sam uocio da je kapacitet popunjen te sam iskusno sve ostale epruvete koje su bile meni namenjene slao pred Boyzija. Pssssss, niko nije vido`, samo on. A mozda ni on nije vido`. Test istine smo svi prosli. Sto ti trezan misli - to ti pijan kaze. A mi smo samo o motorima pricali. Dakle, prosli! Posle smo isli u jos neke livanjske klinike i dobili potvrde da smo spremni za sutrasnju akciju. Na kraju zavrsismo Leon i ja u nekom vucijem brlogu, a gde i kada nestadose Boyze i Gogo pojma nemam. Legenda: *”Kapacitivnost” - termin koji se koristi u elektronici i nema nikakve veze sa kapacitetom stomaka i ispijanjem piva. ...

Prozvali me po kuci Grof Radovan. Kad jednom provezes Teneru preko Morina, ona ce posle sama ici tuda cak i ako ti je samo usput do neke druge destinacije.

Koreni (treci dan, Cetvrtak, 03.07.2014.) Jutrom je Nevesinje obasjano Suncem jace nego bilo koji drugi grad. Okolni planinski vrhovi krecnjacko-dolomitnog sastava odlicno reflektuju sunceve zrake. A, a? Ma ko` saliven. Jes` da je ogibljenje podeseno za vozaca od 70kg, ali terao bi ti to pevajuci i ako si eRRas u dusi! Uz konsultacije kuda i kako je najbolje do naseg danasnjeg cilja, i uz junacki stisak ruke, pozdravljamo se sa Mostarcem i napustamo Nevesinje. Po dno Dinare sa severne strane i u blizini Livna je rodjen moj matori. 1948-e se kao sedamnaestogodisnjak obreo u Beogradu i tu ostao zanavek. Pricao mi je tata lepe price o Dinari, Livnu i Livanjskom polju, ali je realno to bio pasivan kraj u to vreme sa malim sansama za prosperitet. Mislim da je i danas dijaspora brojnija od stanovnika Livna i ostalih gradova u okolini. Ja sam davno, pre 30 godina prosao kroz Livno vracajuci se poslovno iz Splita. Eto, samo da zastanem, popio kafu i nastavio dalje. Nisam imao nikog svog, ili nekog prijatelja da bih se duze zadrzao. 2011-e sam imao odlicnu priliku da upoznam Dinaru na pravi nacin da sam ucestvovao na Benduru koji je patentirao Picoda. Potom, naredne godine jos bolja prilika kada su Livnjani Boyze i Gogo organizovali Benduro 2. Tada je voznja bila bas sa severne strane Dinare, ukljucujuci i sve ostale planine koje okruzuju Livanjsko polje. Ni tada se nisam uklopio. Mislim, propustio sam ja i B3 i B4, a po svemu sudeci cu nastaviti sa tradicijom pa cu propustiti i B5. Ali, to sada nije bitno. Eto, danasnji cilj nam je Livno. Da vidim odakle sam! Od Nevesinja najkracim putem preko Mostara imamo oko 170 kilometara. Ali… zasto mi ne bi, kada smo vec “tu”, skoknuli malo do mora i osolili nasa napacena enduro donja ledja? E sad, nesto ce u tom planu morati da istrpi. Dal` da ne skacemo sa mosta u Mostaru, ili da skacemo, ali da na moru imamo manje od sat vremena za brckanje. Razmisljamo. Od kuce do Mostara imamo oko 450 kilometara, a do mora oko 550. Odluka je pala da zrtvujemo Mostar jer je on blizi i do njega mozemo lako. Put nas vodi ipak preko Veleza prema Mostaru. Asfalt je odlican sa lepim blagim krivinama, a Velez zadivljujuc. Planina se proteze izmedju Nevesinja i Mostara u duzini od 13 kilometara sa najvisim vrhom Botin na 1969mnv. Krecnjackog je sastava (citaj – kamen) sa vrlo oskudnom vegetacijom. Mozda se jednom popnem i na njega, kad recimo Mostarac kupi neku enduracu. Sa leve strane puta se u jednom momentu pojavljuje srednjevekovno utvrdjenje “Stjepan grad”. “Srednjovjekovno zdanje - Stjepan grad, nastao je na kasnoantičkoj utvrdi iznad Blagaja koji je bio jedan od najvažnijih gradova u Hercegovini. Ovaj hercegov grad je zapravo bio gradska palača, opasana tvrdim bedemima s nazubljenim vrhovima koji su i danas vidljivi. U njemu je stolovao Stjepan Vukušić Kosača pa je zbog toga i dobio ime Stjepan grad. Ovaj grad je bio okosnica političkih i vojnih turbulencija hercegove zemlje sve do 1473.godine kad ga je osvojila turska vojska te je postaosjedište i rezidencija kadije.” Preko tvrdjave se pruza lep pogled na dolinu Neretve oko Mostara, a dalje iza nje se vidi juznohercegovacka visoravan oko gradica Ljubuski. Sisli smo u dolinu, na tik prosli pored Mostara i uputili se kanjonom Neretve, magistralnim putem prema Jadranu. Jos kod kuce, kada sam Fibrinu putanju menjao u Leonovu, pretpostavio sam da ce na tom putu biti guzva u saobracaju i odmah potrazio alternativu do mora. Guzve u saobracaju mi je previse u svakodnevnici i ne zelim da se borim za zivot bar kada sam na odmoru. Posle petnaestak minuta voznje kanjonom Neretve, skrecemo kod Zitomislica desno ka Čitluku i penjemo se dobrim starim putem sa serpentinama na juznohercegovacku visoravan. Od Citluka prema Ljubuskom i dalje na Vitine ka Hrvatskoj. Dobro sam odabrao. Ovaj predeo nije zanimljiv turistima i sve do Makarske smo vozili skoro sami, osim kada se prolazi kroz naselja. Prijatno nas je iznenadila ukupna slika juzne Hercegovine. Od Citluka ka Ljubuskom se oseca preduzetnicki duh. Mnogo je lepih vinograda, mini fabrika i velikih trgovina. Sve deluje napredno i veoma uredno. Zapravo, nije tacno da taj kraj nije zanimljiv turistima. Naprotiv, itekako jeste. Nedaleko od Citluka je opstepoznato Medjugorje, svetiliste rimokatolickih vernika. U letnjim mesecima ipak More vise privlaci turiste, pa iz tog razloga putevi nisu optereceni saobracjem. Zvezda je dobro upekla i ispred Ljubuskog smo na jednoj pumpi potrazili malo hladovine. Miljan (sedi) zivi u Zagrebu, a ovo mu je zavicaj i tu provodi leto. Bio je student u Beogradu bas kada sam se ja rodio. Ispricao nam je par njegovih dogodovstina iz studentskih dana. On sada ima 70 godina i odlicno se drzi. Leon se pripremio za plazu. Za 70 kilometara u Zelenka je stalo 2.88 lit. hercegovackog benzina. Usli u Ljubuski Prosli kroz Ljubuski Pored brda Klobuk Zatim preko mosta tihe reke Trebizet … na granicni prelaz "Orah" da udjemo u Hrvatsku. Prosli ocas granicnu proceduru, a nekada toga nije bilo: Ej, Majstore, ne zajebavaj vise! Glupo je. Vracaj sve kako je bilo! ...

... I hop, dzipcic ispred nas. Pozdravili smo se sa ljudima i Leon se konsultovao o nasoj poziciji. Mene je opcinio pogled i iskoristio sam uzvisenje sa leve strane puta da eliminisem odjednom stvorenu guzvu ispred sebe. I ! To je To !! Puko` pogled, pukla dusa. Gledaj kol`ko `oces, ne moz` se nagledati! Pa spustim pogled, pa opet. Ma jok! Nikad dosta. Ne mirise slika. Ne mozes Ti to da osetis. Ovo samo ja mogu da se podsetim kako je bilo. Oni su iz te Cijele Bosne: Marija Šestić (vokal), Amar Česljara (bubnjevi), Muris Varajić (gitara), Elvis Bečar (harmonika), Almir Nezić (bas). Oni su DrAmmarProject. U osnovi Džez obojen raznim stilovima. Ovoga puta sevdahom. Konjicu, naskacem! Redjali su se prizori i osecao sam ushicenost. Istovremeno mi je nesto nedostajalo. Ovaj put je kao pista. Nekako sam iz Severianovog opisa ocekivao da me protrese neka kamenita deonica, da me malo preznoji napor i da dobijem upalu misica, ali se to nije desilo. Nema veze, posli smo u turizam, zadovoljan sam i ovako. Prezadovoljan. Zelengora moze da ponudi mnogo vise, ali joj treba posvetiti vise vremena. Recimo da se dotaknu vrela Neretve ili Sutjeske. Smiraj dana je. Visoko smo, na oko 1400-1500mnv, udisemo zelengoraski cist vazduh i u full kontaktu smo sa nasim konjicima. Sta nam treba vise! , Par krivina unapred sam ga primetio i sklonio se skroz sa puta da prodje njegovo velicanstvo em,aj,en. Makar neko da digne malo prasine, udavicu se od onoliko cistog vazduha. Pozdrav prijatelju i srecan put I eto nas pred putem Gacko-Nevesinje. Sta gledas tu kartu? Levo Gacko, desno Nevesinje. Biraj gde ces! Posto nas ceka Mostarac, onda cemo desno. Nesto mi brzo proslo vreme od kada smo zagazili na makadam. Okrenem se u nazad, kad ima sta da vidim. Trideset kilometra makadama, a ja mislio 60. PU, jos jedan zajeb. Sve ukupno od Kalinovika do Nevesinja nema toliko. Tek nekih 55 kilometara. Desetak preostalih kilometra asfalta pretrcasmo ocas i eto nas na parking ispred zgrade. - Zdravo druze Mostarac! - "ZDRAVO!" To je On. Zeljko. Iskrena dusa slovenska. Po zanimanju instruktor od A do Z, po opredelenju umetnik, a u srcu eRRaš. Videli ste njegove inspirativne fotografije sa naslovima: “Jutros”, “Sa terase”, “Negde u Hercegovini”, “Zalomka”, itd. Svakakve smo teme otvarali i razradjivali kao da se poznajemo sto godina, ali su dominirale one nase o dva tocka. Leon je i u prici sirio ruke sto je meni nametalo pitanje: Ma sta opet vezba? Vodao nas je Mostarac po Nevesinju, jeli smo najbolji rostilj u tom kraju i osetili atmosferu nevesinjske carsije sredom uvece. U vise navrata je porudzbina bila: dva piva i produzeni s` mlekom. Ima ona stara: “Ko ne pije – taj ni covek nije!”… al` sta cu kad sam antiprotivan, a i dobro je da u ekipi u takvim situacija uvek bar jedan bude vertikalan. U sitne sate smo se vratili kuci i Zeljkova supruga je ponudila meze, kafu i pivo. Ja se najiskrenije izvinjavam celoj porodici, ali, ako na antiprotivnog izvrsite pritisak da popije dva piva, onda morate biti svesni da ce taj uzeti slovo i da cete iz pristojnosti prema gostu slusati njegove price daleko preko granice vaseg vremena za pocinak. Leonu i meni je bilo vise nego prijatno u Vasem drustvu i malo je reci – Veliko hvala na gostoprimstvu. ...

... Sidjosmo od Drvengrada na glavnu dzadu prema Bosni. Sada mozete da se upoznate odakle je poreklom gospodin Renthal. Ubrzo smo stigli na granicni prelaz izmedju Srbije i BiH. Rekao bih ja sada sto-sta, i pljunuo jako po svemu tome, al` ne moram. Primeticu samo da su carinici i policajci na prelazu bili fini te da se i sami osecaju suvisno na tom putu. Mislim da je svima svega dosta. Nemam fotku odatle, a i ne zelim da je imam. Iskreno se nadam da ce ta rec “granica” vrlo brzo postati proslost. Putem ka Visegradu prolazimo kroz par tunela… … i eto nas u… “Visegrade grade, gdje je moja…” To bi bilo to od znamenitosti u Andric gradu. Sram me bilo! Bilo je 34 stepena u hladu. Ja sam jurio bosansku karticu za mob. Leon je javljao Gospodzi poziciju, sipali smo benzin, i na kraju prokljucasmo. Povrh svega sam skapirao da mi je telefon zakljucan na moju mrezu tako da mi ta kartica nije nista znacila. Ne potrosih ni jedan konvertibilni fening sa nje. Bili smo ovde davno, cak i setali po cupriji na Drini, a ko nije, ima mnogo fotki po netu i u drugim putopisima. Predjosmo mi na zapadnu obalu `ladne Drine i uhvatismo pravac ka Gorazdama i Foci. Leon je u Visegradu skinuo jaknu i dalje vozio u majici. Hihihi, a do Gorazda dvaJes` tunela. Oni od 200 metara i djene-djene, al` bese i onih od poo kilometra, pa i vise. Pada temperatura u tunelima bar za 15 stepeni. Brrrrrrr, sad mi je hladno kad se setim. A lepo sam ga zamolio da ne skida jaknu. Elem, prodjosmo i Gorazde i Focu, i uputismo se ka Kalinoviku. Nista ja to nisam fotkao. Osecali smo da nam odmice dan i samo smo vozili. Kalinovik je malo mesto, u poslednje vreme poznato kao polazna tacka biciklistima koji vole brdsko-planinsku voznju. Obicno koriste terene severno od Kalinovika, ka Sarajevu. Mi smo naumili na jug do Nevesinja preko nadaleko cuvenih Morina. Od Kalinovika vodi uzan asfaltni put do Uloga. Od Uloga ima jos pet do sest kilometara istog puta i onda se asfalt zavrsava. Pogledom ispred ove krivine se dozivi onaj osecaj veceg prostranstva. Nenaseljeni predeli me uvek umire i vrate u sustinu zivota. Jedina orjentacija koja ti je tada bitna je polozaj Sunca na nebu. Rastinje se u ovom delu dobro bori protiv kamena. Napravili smo kratku pauzu cisto da dodirnemo tlo. Jace osetis okolinu kada zastanes. U narednih petnaestak minuta voznje iste lepe krivine sa vrlo kratkim pravcima, ili cak bez njih, i op, nema vise asfalta. Juuhuuuuu! Stani! Pauza. Ovo ce biti novi pocetak u toku danasnjeg putovanja. Takav mi se osecaj nametnuo u tom trenutku i bio je red da opet dotaknemo tlo. Odzvanjale su mi Severianove reci kada je vozio preko Morina: “Ovo je Bog za sebe pravio!” Moja ocekivanja su zbog toga bila velika. Pred pocetak neasfaltirane deonice, ostatak dinamitom razbijene stene nam je napravio lepu hladovinu. Skinuo sam opremu i osetio blagu nemoc. Oh, pa mi nismo nista jeli od 9h kada smo napustili Valjevo. To je dobar znak. Prijalo nam je putovanje i dinamika nam je jednostavno ponistila potrebu za hranom. Do sada. Ali, zasto bas sada kad ovde nema zive duse, a pred nama je 60-ak kilometara off-a, “Bogom datih”. Nemam obicaj da nosim hranu u prtljagu. Restorana i prodavnica ima vazda ali eto bas sada se desilo da nam nedostaje dobar zalogaj za podizanje sistema. Najgora stvar je voziti off sa nedostatkom snage. I setim se! Pukom slucajnoscu sam ja jutros u Valjevu na benzinskoj pumpi kupio kutiju Plazma keksa. Hehe, kako smo je samleli. Mislim, keks, ne kutiju. Dakle, skola. Sa sobom uvek nositi makar neki keks ako vam se ne svidja miris slanine i luka u prtljagu. I vodu! Voda je bitnija od hrane! Posto smo se lepo naruckali i vodice napili, obidjosmo malo oko razbijene stene. Auuuuuuu, kakav dubok pogled! A dole Neretva stisnuta medj` silovita brda. Izvor Neretve je na oko 15-20 kilometra odavde kod sela Gredelj na 1295mnv i cine ga ustvari pet vrela koja prvo poniru, pa se potom zajedno javljaju kao reka. Dugacka je 225 kilometara i uliva se u Jadransko more kod Ploca. Jos cemo se sresti sa njom na ovom putovanju. Tu je i neki improvizovani vidikovac odakle se vidi kamenolom. Sunce se spustalo sve nize i trebalo je da krenemo dalje. Ustvari, terala nas je i znatizelja da ugledamo te Morine. Prilazeci Zelenku primetih da se jedan kamencic zaglavio Mitasu medj` krampone. Toplo se najezih. Da li je to znak da od ovog trenutka pocinje prava akcija?! Krecemo !! Ops! Pet minuta voznje i vec smo dole na Neretvi. Dobro `ajde. Ovo je bio uvod. Sada dolazi ono pravo. Posle mosta put obecava. Pogled desno Pogled levo Pogled desno Pogled desno Pogled desno Pogled levo Pogled desno ...