Naša poslednja stanica u Albaniji je grad Skadar. Odmah vozimo pravo u centar i obilazimo jedan krug. Možda nismo pogodili pravo vreme, ali mi se učinilo da je grad skoro potpuno prazan. Pravimo kratku pauzu za lagani ručak jer će nam trebati energija za obilazak čuvene tvrđave - Skadar na Bojani.

Na poslednjem spratu se nalazi vidikovac sa koga pogled puca na sve strane. Kažu da se po lepom vremenu odavde može videti Tirana ali mi smo u daljini primetili samo aerodromsku pistu. Zanimljivo je što smo na tezgama koje se nalaze pored muzeja prvi (i jedini) put videli bele kapice - keče. Iako kod nas vlada uvrežeo mišljenje da se Albanac prepoznaje po svojoj kapi, ovde je ona postala samo običan suvenir.

Pre nego što smo krenuli na ovaj put, ja sam na mapi izdvojio sva mesta koje bi vredelo posetiti. Za mnoge od njih nije bilo dovoljno vremena ali gradić Kruje nikako nisam hteo da propustim. On se nalazi na 20-tak Km od Tirane i u istoriji je značajan po tome što se u njemu rodio Skenderbeg - albanski vođa u borbi porotiv Turaka. Treba malo skrenuti sa glavnog puta i popeti se par kilometara uz brdo ali ono što sam tamo video me je zaista oduševilo. Iznad grada se nalazi srednjovekovna tvđava od koje doduše nije puno ostalo ali je zato unutar zidina izgrađen muzej u potpunosti posvećen Skenderbegu i njegovim saborcima. Na ulazu se nalaze njihove statue u natprirodnoj veličini a zatim slede eksponati koji mnogo govore o albanskoj istoriji. Zanimljivo je što se ta istorija preklapa sa našom, pa smo naišli na vitraž koji prikazuje sve značajnije bitke iz tog vremena - među njima i Boj na Kosovu! Jedan od najvažnijih eksponata je šlem i sablja koja je pripadala najvećem albanskom junaku a na zidovima se nalaze freske koje opisuju događaje iz tog doba. U galeriji meni potpuno nepoznatih likova mogao sam da izdvojim samo Leka Dukađinija, koji je posle Skenderbegove smrti preuzeo komandu nad albanskom vojskom.

Kafe "Opera" je verovatno akvivalent našem "Kod spomenika (konja)", pa smo iskoristili priliku da se osvežimo u najpoznatijem kafiću u Albaniji. Uz kafu i hladnu vodu čovek dobije volju da se još jednom prošeta i napravi nekoliko fotografija. Mi smo u Tiranu ušli bez predrasuda. Znao sam da je to grad koji intenzivno menja svoj lik ali sam se iznenadio koliko je u tome uspeo. Duž auto puta koji vodi prema aerodromu i dalje prema Skadru se jedan do drugih nižu tržni centri, saloni automobila, poslovne zgrade i ko zna šta još... Iako je Beograd nekoliko puta veći, stranac koji prolazi auto putem može da vidi samo objekte koji su sagrađeni pre više od 20 god. Da nije dovršena Arena i par drugih objekata, mogli bi da se postidimo pred onim što su postigle naše komšije...

Stižemo do Skenderbega, a tamo - haos! Zar su baš sad morali da raskopaju ceo trg? No, šta je tu je - nemamo vremena da sačekamo kraj radova pa po podnevnom suncu pravimo nekoliko fotki i bežimo u kafić. Čak se i veliki mozaik rekonstruiše, pa nismo mogli da vidimo skoro ništa od onoga što ovaj trg razlikuje od drugih!

Konačno Tirana! U prvi mah mi se učinilo da ćemo lako stići do centra ali se odjednom stvorila gužva kroz koju sam se jedva provukao. Naime, prvo me je zbunio saobraćajac koji je tako besomučno mahao svojom palicom, da sam na kraju pomislio da su ga napale ose pa se trudi da ih rastera. Drugo iznenađenje su semafori. Par puta sam se zaustavio na crveno dok su pored mene tutnjali automobili kao da se ništa nije dogodilo. Brzo sam shvatio da te šarene lampice ovde ne važe i prikljućio se opštem veselju. Posle je sve bilo mnogo lakše, vozi kako ti odgovara i pazi da se isprečiš nekome ko je jači od tebe.

Priznajem da nisam veliki ljubitelj auto puteva pa zato pre Drača skrećemo na obilaznicu koja u stvari vodi prema Tirani. Posle smo na mapi videli da je ovaj put čak i nešto kraći što nije toliko bitno, koliko su bili lepi krajevi kroz koje smo prošli.

Auto put prema Draču je naravno, još u izgradnji ali se vidi da će na kraju biti bolji od mnogih po kojima se svakodnevno vozimo. Zanimljivo je da se u Albaniji nigde na plaća putarina iako imaju preko 100 Km gotovog autu puta. Jedino što su im ograničenja i radarske kontrole prilično česte. Više puta mi se desilo da previdim znak i da mi Vesna nije skrenula pažnju, verovatno bi postali mušterije nekoj od patrola.

Vreme brzo prolazi a mi moramo da krenemo dalje. Zato sedlamo konjića, plaćamo račune i žurimo prema Draču. Službenik na recepciji me je prijatno iznenadio motivom na svojoj majci. Kada sam ga pitao da li je i on bajker, kratko mi je odgovorio - ne podnoisim motore! Ipak, sam ga zamolio za jednu sliku, ne sreće se svaki dan motorista koji mrzi motore. Na samom izlazu slučajno nailazimo na skuter koji je u stvari stariji brat mog Xciting-a. Doduše, njega smo videli i sinoć a momci koji su stajali pored njega su bili zapanjenii našom pojavom i nisu mogli da poveruju da smo stigli čak iz Beograda.

U svakom slučaju, Fier je na mene ostavio vrlo pozitivan utisak. Ulice su od ranog jutra bile ispunjene ljudima koji nekuda žure, a parkovi su bili puni penzionera i male dece. Jedino mi nije bilo jasno da li ovi mercedesi imaju klimu i u prtljažniku. Ne znam zašto bi inače svi taksisti baš tu čekali mušterije.

Ovaj saobraćajac mi je bio naročito simpatičan. Na svako vozilo koje je bilo prakirano u njegovoj zoni je okačio po jednu kaznu ali ga zato ni najmanje nije zanimala gužva koje se stvorila samo par metara dalje niz ulicu.

Zanimljivo je da se na rastojanju od par stotna metara nalaze velika džamija i pravoslavna crkva. U ovu prvu nismu ulazili, ali smo zato iskoristili priliku da zapallimo po jednu sveću za zdravlje i bar na kratko prisustvujemo službi koja je bila u toku.

Prethodno veče smo bili suviše umorni za istraživanje okoline, ali smo primetili da se u neposrednoj blizini hotela nalazi nekoliko zanimljivih objekata. Da bi zadovoljiji sopstvenu radoznalost, krećemo u kratku šetnju i odmah ulećemo u "trgovačku zonu". Svega nekoliko desetina metara dalje počinje prava pijaca. Izbor robe je prilično veliki a za cene se nismo raspitivali pa ne znam da li se isplati da umesto OTC-a u nabavku dolazite u Fier. Zanimljivo je da se polovina ovih tezgi u stvari nalazi na mostiću što celom ambijentu daje poseban šarm. Sve što ne može da stane na tezgu, prodaje se na ulici. Ovolikog orla zasita nisam imao gde da spakujem pa sam morao da se zadovoljim fotografijom.

5. dan Fier-Tirana-Skadar-Bar Odmorni i željni novih avantura hrabro nastavljano dalje. Ipak, pre toga treba doručkovati, a pošto ovaj hotel nema poseban prostor za ove namene, omlet i kafu su nam poslužili u noćnom klubu. To je podzemna prostorija čija unutrašnjost u potpunosti simulira pećinu. Neko se toliko potrudio da ni preparirani orlovi nisu mogli da mu promaknu...

Pošto će se uskoro potpuno smračiti a opet počinje da grmi i sprema se oluja, vreme je da okončamo vožnju i potražimo prenoćište. U tom trenutku stižemo u Fier i počinjemo da tražimo neki hotel. Zaustavljamo se ispred neke turističke agencije odakle nas upućuju stotinjak metara niz ulicu jer se tamo navodno nalazi privatni hotel sa prihvatljivim cenama. Zaista, hotel Škeljzeni se nalazi u samom centru grada i nudi prenoćište sa doručkom po ceni od 20 Eur. Uzimamo bez razmišljanja, skidamo sve sa sebe i izlazimo u grad na večeru. Usput smo iskoristitli priliku da uslikamo njihovu policiju i najbolje butike... Šteta što su bili zatvoreni!

Kroz Valonu prolazimo bez zaustavljanja. Šteta, jer je očigledno u pitanju veoma lep i moderan grad. Duž cele obale je peskovita plaža a sa druge strane se nižu hoteli i stambeni blokovi. Možda će neko od naših kolega iduće godine posetiti i ovaj njihov moto skup.

Potpuni kontrast u odnosu na pustu južnu stranu predstavlja severni deo ove planine. Spust prema Orikumu i Valoni vodi kroz gustu četinarsku šumu pa je vazduh pun smole. Osim toga, nije retka pojava da se na sred puta pojave ovce ili koze - ipak je u pitanju stočarski kraj.

Posle kratkog ali efikasnog osveženja nastavljamo dalje i polako stižemo do najupečatljivijeg dela. U pitanju su serpentine kojima se put penje na preko 1000 mnv. Pogled odozgo je zaista upečatljiv ali ja nemam dovoljno slika da vam ga na pravi način dočaram. Naime, moj suvozač je takođe ostao bez daha pa je "malo" zaboravio da slika... Neka, eto razloga da se ova deonica prođe još jednom!

Na ovom delu puta smo često nailazili na čudne prepreke - kao što je ovaj konopac razvučen preko celog puta. Posle smo shvatili da su to improvizovani "ležeći policajci" koje lokalno stanovništvo postavlja da nekako uspori saobraćaj. Zanimljivo je da ovakva praksa nije rasprostranjena i u drugim delovima Albanije.

Ipak, posle 20-tak Km, nailazimo na mesto sa koga se može sići do mora. Prolazimo kroz predivan masljinjak i izbijamo pravo na obalu. Iako nije potpuno pusta, plaža je sasvim zgodna za kraću pauzu pa se zato na brzinu presvlačimo i bacamo u talase. Ovo će nam ujedno biti i poslednja prilika za kupanje u Albaniji jer sutra već stižemo u Crnu Goru.

Deonica koja sledi je sigurno najlepši deo puta kroz čitavu Albaniju. Široka magistrala se prvo polako uzdiže prema brdima a onda prati obalu pa je vožnja pravo zadovoljstvo. Tu smo pokušali da pronađemo neku divlju plažu, ali su sve bile dosta nepristupačne, pogotovu za ovakav tip motora.

No, da smo odmah pogodili pravi put, nikada ne bi saznali da ovde pripreme za doček Nove Godine počinju već u julu ili da je onaj vic o albanskoj mornarici u stvari istinit!

Došlo je vreme da se oprostimo od našeg domaćina Agima i nastavimo dalje. Pošto on u prizemlju ima i malu prodavnicu, iskoristili smo priliku da se snabdemo za put i smažemo po sladoled. Sada je trebalo ponovo preći onu deonicu od 22 Km u izgradnji ali je po danu to bilo mnogo lakše. Uostalom, sada smo prvi put mogli da vidimo i severni deo Krfa i zaliv koji su nam sinoć u mraku ostali sakriveni. Konačno ulazimo u Sarandu i naivno vozimo kroz čitav grad prema severu. Na kraju stižemo na drugu stranu i .... kraj puta! Ispostavilo se da smo trebali odmah da se isklučimo za Tiranu, pređemo nekoliko Km uzbrdo do glavne raskrsnice i tamo se priključimo na magistralu koja ide pored obale. Moram da priznam da nam je celim putem veliki problem predstavljao nedostatak putokaza. Oni su postavljeni tu i tamo, ali ih kao za inat nikada nema na mestima gde su zaista potrebni.

Dok smo se vraćali sa plaže primetio sam da na sve strane rastu prelepi lianderi. Vesna je samo kratko prokomentarisala da od njih albanske žene svojim muževima sigurno kuvaju čaj - a ja u prvi mah nisam shvatio u čemu je štos. Naime, cvet ove biljke je vrlo otrovan ali deluje polako pa se mora uzimati redovno!

Posle istorije i kulture (duševna hrana) treba se malo pobrinuti i za telo! U našem slučaju to znači konačno utapanje u slanu vodu. Čim smo se vratili do apartmana i moto opremu zamenili za plivačku, pitali smo domaćina - gde je najbliža plaža? Pa, odmah iza ugla! Dobro, možda nije najlepša na svetu, ali na ovom delu obale sigurno jeste. More nije bilo onako toplo kao što smo očekivali, ali valjda je to zbog kiše koja je sinoć zahvatila i ovaj kraj. Ipak, sat-dva brčkanja je bilo dovoljno da se opustimo i pripremimo za sledeću deonicu.