Pošto smo se ovoga puta dobro odmorili, imamo volje za malo skretanje sa glavnog puta. Tokom 80-tih, Vesnin otac je kao inženjer radio na izgradnji jedne od većih brana na Dunavu. Ova se nalazi kod mesta Gabčikovo sa slovačke strane pa smo želeli da iskoristimo priliku i pogledamo kako to danas izgleda. Kompleks je vrlo dobro uređen i za turističke posete, pa je to bila idealna prilika za još jedan odmor u hladovini.

Po ko zna koji put se pokazalo da je McDonald's najbolji prijatelj putnika. Tu uvek možete da svratite na pauzu u klimatizovanom prostoru, iskoristite toalet pa čak i besplatan WIFI a da pri tome popijete samo malo vode koju ste inače poneli sa sobom. Inače, usput smo videli mnogo motora, ali smo osim našeg slikali samo još jedan.... U Bratislavu ponovo stižemo po mraku ali ovoga puta biramo hotel koji se nalazi u novo izgrađenom delu grada. Klasična hotelska soba, ali sa lepim kupatilom i TV-om, opet 38 Eur. Izgleda da im je to standardna tarifa... Kymco opet spava na ulici, ali mu društvo prave tri nemačka Harley-a.

Pošto je motor vraćen u vozno stanje i mi možemo da se vratimo na prvobitni plan. To znači da ćemo čitav vikend ponovo provesti na točkovima jer nas čeka novih 1.300 Km do kuće. Jedna od varijanti za povratak je podrazumevala noćenje u Beču, pa sam čak pripremio i nekoliko adresa na kojima bi mogli da potražimo smeštaj. U teoriji to izgleda primamljivo ali kada se uzme u obzir da na kraju dana treba da lutamo kroz veliki grad i da opet ne vidimo skoro ništa, menjamo plan i za povratak biramo istu šemu kao za dolazak. Znači, autoput kroz DE i CZ pa pravo u Bratislavu. Odatle ćemo lako naći put do kuće. Pauze su obavezne i redovne, jer treba napojiti i njega i nas, ali se barem trudimo da ambijent ne bude uvek isti... U jednom momentu se zaustavljamo pored Audi-a švedskih tablica uz koji stoji par mladih ljudi sa sitnom decom. U prvi mah ne obraćam pažnju na njih ali mi se uskoro učinilo da govore na nekom poznatom jeziku koji nikako nije švedski. Uostalom, tek idu ka jugu a već su dobro pocrneli... U tom trenutku prilazi mladić i direktno mi se obraća na srpskom - dokle idete, zemljaci? Mi do Beograda, a vi? Još malo dalje na jug... Sličan susret smo doživeli i tokom vožnje po Berlinu. Polako nas obilazi auto, a vozač pritiska sirenu i kroz prozor istura ruku sa tri prsta...

Kada neko sa mojim iskustvom dobije zadatak da iz jelovnika izabere nešto interesantno, to je kao da se nadate premiji na lotou. Na sreću, pored svakog jela je stajala i oznaka za ljutinu i to u formi jedne, dve, tri ili više papričica pa mi je to pomoglo da se odlučim za "Chicken Shanghai" koji je naravno imao samo jednu crticu. Ljubazni konobar tamnije puti nam je objasnio da se osim piletine u to jelo stavlja krompir, kokosovo mleko, susamovo ulje, prženi kikiriki, kari i još nešto što nisam zapamtio. Pa hajde da probamo... Nije prošlo ni pet minuta a pred nama se već stvorilo mnoštvo posuda sa jelom, prelivima i salatom. Čak nam je i hleb poslužen na tacni u obliku palminog lista. Pažljivo probam i dolazim do zaključka da je ovo zaista nešto drugačije, istovremeno i ljuto i slatko ali vrlo ukusno. Ako ste mislili da je ovakva hrana u Berlinu skupa, prevarili ste se. Ovaj, ali i mnogi drugi restorani imaju redovne akcije koje u vreme pauze za ručak (12-16h) nude popust od 50% na sva jela. To u ovom slučaju znači da kompletan meni koji se sastoji od paradajz čorbice, onog "Shanghai-a" sa dodatkom pirinča, salate i hleba, košta svega 5.5 Eur. Odrasla osoba teško može sve to da pojede... Ipak postoji i jedan mali trik - isto toliko košta i jedna flaša mineralne vode pa kada se dobro zaljutite, gazda će svu štetu da nadoknadi na piću....

Biti pešak u Berlinu, makar i prinudno, ima i svojih dobrih strana. Da sam sve vreme bio na motoru, ne bih primetio da postoji mnoštvo egzotičnih restorana. Pri tome ne mislim samo na "Döner kebab" koji je bez ikakve sumnje najbolji baš ovde, nego i na svu silu kineskih, tajlandskih, vijetnamskih, indijskih i još ko zna kakvih restorana. Izgleda da se one čuvene nemačke kobasice mogu kupiti još samo na par kioska i to je sve... Naša domaćica nas je lako nagovorila da svratimo na jedno mesto koje dobro poznaje. Između ostalog i zato što se nalazi blizu njene laboratorije pa često koristi pauzu za ručak da se počasti nečim što do sada nije probala. U pitanju je neka mešavina indijsko-singapurskog restorana što nama u prvom trenutku nije mnogo značilo osim što smo se pribojavali da će sve biti vrlo ljuto.

Trećeg dana agonije konačno stižu i dobre vesti. Stigao je drugi majstor, rasturio mašinu i utvrdio da u stvari ništa nije pokvareno. Naime, izgleda da se posle skoro 60.000Km na ležištu ventila nakupile neke naslage i da je to u jednom trenutku blokiralo izduvni ventil. On je ostao otvoren, pa zato nije bilo kompresije i paljenja. Meni se kao laiku čini da to ima neke veze sa kvalitetom našeg goriva, ali to majstor nije mogao da mi potvrdi jer oni takav benzin jednostavno nemaju. Uglavnom, sve je to očišćeno pa samo treba da se sklopi. Za to će im ipak trebati još jedan dan, jer su upravo naručili dihtunge koje inače moraju da promene. Ajde, sada možete da radite šta god hoćete, samo kad ne moram da se vraćam autobusom... Ja sam iz svega ovoga izvukao sledeći zaključak - vodite svog ljubimca kod čika zube da mu na vreme skine kamenac. Manje će da boli - i njega i vas! Na kraju, moram da primetim da u načinu rada postoje velike razlike između naših i njihovih majstora. Iako nikada ranije nisu videli ni jedan Kymco, uredno su skinuli sve delove i posle ih vratili na mesto. Pri tome su svaku bitnu informaciju (zazor ventila, zatezanje, uglove) proveravali na Internetu. Iskreno, mene je najviše zapanjilo što su dvojica mlađih majstora (oko 35-40 god) bez pogovora slušala onog iskusnijeg, za koga se posle ispostavilo da ima čak 76 god. Bez njegovog angažovanja bi najverovatnije morao da čekam na komplet novih delova, jer se ovde inače tako radi - niko neće da gubi vreme na čišćenje, mnogo je lakše naručiti i ugraditi potpuno novu glavu i ventile. I još samo jedan detalj - ova dvojca su potrošili silno vreme na sklapanje motora koji je nakon toga glatko upalio. Stari majstor je samo na trenutak oslušnuo njegov zvuk i rekao im da provere kako su namestili razvod ventila. Odmah su na netu pronašli da to treba da se poklopi sa srednjim markerom na radilici a ne sa prvim, pa su naredna dva sata opet sve rasturali i nameštali. To je pravi autoritet! Nastavak sledi...

Mislim da nije potrebno da pominjem kako te noći nisam baš nešto spavao, po glavi mi se motalo na desetine mogućih kvarova - od začepljene dizne do ko zna čega! Uglavnom, čim sam došao na lice mesta i video kompletno rasturen motor znao sam da nešto veliko nije u redu. Majstor kaže da je proverio sve i da je glavni problem u tome što motor uopšte nema kompresiju. ?!? Pa kako sam ja onda došao dovde i to sa normalnom potrošnjom, brzinom, snagom, a onda odjednom? Nemoguće... Posle prvog šoka, pitam šta se dalje može uraditi a u sebi već vidim da ću morati da tražim neki drugi prevoz do kuće. Pa, moramo da skinemo glavu i pogledamo kako to izgleda iznutra, ali to može da uradi samo iskusniji majstor koji je trenutno na odmoru. Srećom, on dolazi već sutra, pa ako mogu da pričekam? Nema problema, ionako treba da vidim kada ide sledeći autobus za Beograd. :'( Ako u svemu ovome postoji nešto dobro to je Berlinski metro! Direktnom linijom U8 za manje od 20 min. se stiže pravo na Alexanderplatz. Šta će mi onda motor?

Pošto sve što je lepo ima kraj, priča od ovog trenutka počinje da se komplikuje. Naime, čim smi izašli iz Louisa i hteli da nastavimo dalje, moj verni Kymco je odlučio da se malo našali... Normalno je upalio (kao i hiljadu puta pre toga), zaštucao i stao. Posle će se ispostaviti da je u tom trenutku "ispustio dušu" i da će mu trebati tri dana da "vaskrsne". Znam da su ovakvi problemi obično povezani sa nedostatkom goriva ili struje pa prvo proveravam da li mi se to iznenada ispraznio rezervoar - a nije (ima preko pola) ili je crkla svećica - nije ni to! Pošto više od toga ne mogu da uradim na ulici, pitam bajkere u prolazu da li u okolini postoji neki servis i oni me upućuju niz ulicu. Zaista, na manje od 200m postoji servis za motore ali tu nikada nisu radili sa skuterima pa neće napamet da "čačkaju". Valjda ih plaše one silne plastike, jer od jednocilindričnog agregata nema ništa prostije... Vraćam se do prodavnice i raspitujem za dalje a momak mi kaže da u blizini postoji još jedan servis i to baš za skutere (čak i kineske, mada je ovaj moj sa Tajvana) i da se firma zove ANIMA. Kako? ANIMA, baš zanimljivo, barem meni.... Da li ste svesni koliko je zaista težak vaš motor? Ako ga niste gurali bar 200-300m siguran sam da mislite da je lak kao perce mada u stvarnosti uopšte nije tako. No, konačno stižem do druge radionice, kažem majstoru kako stoji stvar a on na brzinu proverava isto ono što je i meni prvo palo na pamet - gorivo i varnicu. Pošto je to sve u redu, kaže mi da danas nema vremena za nešto više, nego da ga ja lepo ostavim pa ćemo sutra znati o čemu se radi. Dobro, evo ključeva - samo da uzmem šta mi treba, pa metroom nazad u grad.

Utorak je opet dan za šoping, ali ovoga puta nećemo u Kaufhof ili neki drugi šoping centar nego u Louis Gigashop, jednu od najvećih moto radnji u Evropi! Ona se nalazi na periferiji pa nam je trebalo skoro sat da je pronađemo - uglavnom zbog par pogrešnih skretanja kada nisam hteo da poslušam iGo i "Nevenu". Prodavnica je toliko velika da su morali da je smeste u jednu staru fabričku halu, pa se zato vrlo dobro uklapa u okolinu. Za prosečnog Srbina, koji je navikao na moto radnje sa po par komada opreme i delova, ovakav izbor stvarno predstavlja preveliko iskušenje. Ubrzo shvatam da ovo besciljno lutanje može da potraje satima i pokušavam da se skoncentrišem na ono što mi je zaista potrebno - dobre letnje rukavice. Konačno pronalazim i deo radnje u kojoj su izložene sve moguće vrste ali uskoro shvatam da sam totalno omašio sezonu. Izgleda da nemci leti kupuju samo zimske rukavice jer je njih bilo na sve strane a od letnjih sam jedva pronašao par modela. Biram one koji mi najlepše stoje i zadovoljan nastavljam dalje... Prvo po veličini je sigurno odelenje sa kacigama. Ovakav izbor nisam još nigde video, a i mojoj lepšoj polovini se dopalo par modela... Nema nikakvih problema draga, odoh ja da prodam bubreg pa se odmah vraćam... Na sreću, setio sam se da žene teško mogu da odole obući, pa sam se ovoga puta izvukao sa jednim parom čizmica.

Sledeća stanica je čuvena kapija - opšte poznati simbol Berlina. Njoj se motorom može prići samo sa zadnje strane pa zato ovde izgleda malo drugačije nego na razglednicama. Imali smo nameru da kasnije obiđemo Rajhstag i Angelinu kancelariju ali su se stvari "malo zakomplikovale" pa će to morati da sačeka neku drugu priliku.

Posle dvodnevne pauze koja nam je pomogla da se oporavimo od puta, vreme je da opet zajašemo našeg ljubimca. Za danas je planiran pravi "Photo Session" i to po celom gradu. Za početak biramo spomenik koji se nalazi u sred ogromnog parka. To je Siegessäule, monumentalni stub koji je dovršen 1873 god. nakon Prusko-danskog rata. Na njegovom vrhu se nalazi pozlaćena skuptura boginje pobede koja je sama visoka preko 8m. Pošto se sve ovo nalazi u sred kružnog toga, lako pronalazim zgodno mesto za parkiranje i kroz podzemni prolaz stižem do spomenika. Pogled sa vrha je stvarno fantastičan jer se može video skoro ceo Berlin. Ono sitno na kraju pravca je Brandenburška kapija a sa leve strane se nalazi Rajhstag. Na žalost, boginju nisam mogao da uhvatim iz boljeg ugla, ali ni ovako ne izgleda loše...

Na kraju i mi stižemo da zasluženog osveženja. U ambijentu koji tačno odgovara bajkama Braće Grim (koji su inače deo života proveli u Berlinu) a pogotovu onoj o Ivici i Marici, uživamo u dobrom pivu i pripremamo se za povratak u civilizaciju... Pre ulaska u onakav voz, obavezno oprati noge... Nastavak sledi...

Usred šume se nalazi i malo selo, danas namenjeno isključiuvo za turiste a nekada su tu navodno živeli Lužički Srbi. Posebno mi se čini zanimljivim podatak da su oni koristili jezik koji se naziva Sorbish. Ako nekoga zanima, mnogo toga može da se nađe na netu. U vodiču koji smo koristili za orijentaciju se pominje jedna gostionica duboko u šumi. Morali smo da se par puta raspitamo za pravac a tačno nas je uputio jedan od "splavara". Kaže, samo nastavite ovim putićem i kada pređete peti mostić - stigli ste! On valjda koristi ovakve prevodnice...

Put nas vodi kroz gradić koji je sređen kao razglednica. Sve ulice su popločane, na prozorima cveće u saksiji, mali trg sa trubačkim orkestarom koji svira polke a tu je i jedna neobična fontana... Ali mi nismo došli zbog toga, pa nastavljao dalje i ubrzo nailazimo na prve kanale... Sve je to lepo ako kao prevoz koristite čamac, a biciklisti prvo moraju da dokažu da su solidnoj kondiciji... No sve se to brzo zaboravi čim krene staza kroz šumu. Na sve strane samo cvrkut prica, žubor vode i malo prašine koju je podigao biciklista ispred vas...

U Berlinu se vrlo aktivno voze bicikle i to preko cele godine. Čitav grad se nalazi na skoro potpuno ravnom terenu, pa nije teško savladati i po nekoliko kilometara od kuće do posla ili škole. Ako se pri tome uzme u obzir da su na sve strane izgrađene staze za dvotočkaše i da su biciklisti zaštićena vrsta, nije ni čudo što ih ima u tolikom broju. Zašto sam ovo pomenuo? Pa, danas je nedelja, vreme je idealno za odlazak u prirodu a jednu biciklu već imamo. Još dve se lako mogu iznajmiti pa nam preostaje samo još da vidimo gde ćemo... Na oko 80 Km južno od grada postoji idelano mesto, zove se Spreewald i obuhvata netaknutu šumu kroz koju vijuga bezbroj kanala. Naravno, sve se vrlo lako može obići i biciklom a za prevoz do tamo postoji i nešto što se zove regionalni voz. Kad bi mi neko u Srbiji predložio da krenem vozom, pomislio bih da se šali a pogotovu ako to uključuje korišćenje lokalnih linija. Svi dobro znamo na šta liči Beovoz i slična rešenja - bez reda vožnje, musavo i nepouzdano. Kakva zabluda, regionalni voz za Lübbenau ide na svaki sat, polazi tačno u minut i ima posebne vagone za bicikliste. Tačnije, postoje specijalne platforme na koje možete ostaviti svoju biciklu dok se ne smestite na gornji nivo da bi uživali u panoramskom pogledu. Ne treba ni pominjati da je kompozicija potpuno nova i do poslednjeg mesta ispunjena izletnicima koji su pošli da dan provedu u prirodi. Nakon svega 45 min vožnje, stižemo u Lübbenau... Bicikle su spremne, pa možemo dalje...

Prvi dan u novom okruženju je uvek najteži. Na sreću, nismo menjali vremensku zonu pa nam unutrašnji sat normalno funkcioniše. Budimo se rano i odmah pravimo planove... Posle dva dana u sedlu čak i maksi fotelja počne da žulja, pa smo prvi dan u Berlinu odlučili da provedemo u šetnji. Noge nas još uvek dobro služe, ali ni Berlin nije mali... Za početak, kao svi "normalni" turisti biramo lokaciju na kojoj se još uvek mogu videti ostaci zida. Ovo "normalni" nije slučajno pod navodnicima je oni koji zaista spadaju u tu grupu lepo sednu u turistički autobus i za najviše pola sata stignu tamo gde su se i uputili. Naš vodič ima sasvim drugačije planove - hajde da prvo prošetamo kroz pijacu, tek toliko da kupimo malo voća pa onda možemo i do Brenauer Strasse gde se inače nalazi muzej koji je posvećen ovom istorijskom spomeniku. Pa dobro, do sada sam ja bio komandant parade, a sada je vreme da tu ulogu prepustim nekom drugom ... I tako, nakon nešto manje od dva sata stižemo i na lice mesta... Pojedini segmenti su simbolično predstavljani nizom vertikalnih stubova, ali se može videti i jedan potpuno rekonstruisani deo. Ovo u pozadini je jedan od simbola Berlina, televizijski toranj na Alexanderplatz-u. Inače on nam je više puta poslužio kao odličan orijentir, čim ga ugledamo znamo da do kuće ima manje od 2 sata - peške. To bi bilo sve za prepodne, kaže naš vodič - dalje možete i sami. To u praksi može značiti samo jednu stvar, beskonačan obilazak svih robnih kuća i šoping centara u okolini. Hvala bogu, ovaj deo grada je nekada bio u istočnoj zoni pa su za poslednjih 20 godina uspeli da sagrade samo 2-3 zaista velike prodavnice - robnu kuću Kaufhof, tržni centar Alexa sa Media Markt-om i Saturn. Doduše, ovaj poslednji je poznat po tehničkoj robi pa smo deo vremena utrošili i na izbor punjača za aku baterije koje će nam trebati već sutra...

Do cilja nam preostaje još jedna deonica od oko 200 Km. Ko nije imao priliku da se vozi nemačkim autoputem može da i dalje naivno veruje u to da su polovnjaci iz Nemačke u "vrlo dobrom" stanju. U stvarnosti je to sigurno znatno drugačije jer ovde nije bitno ko sa koliko kubika i konjskih snaga raspolaže - svi voze sa gasom do daske. To znači da će vas šleperi obilaziti sa najmanje 120 Km/h, manji automobili sa 160 a oni malo veći sa 200. Naravno, uvek ima dobrih mašina koje bez problema probijaju i ovu granicu... Zanimljivo je da ovo uglavnom ne važi za motore, jer su nas oni obilazili sa 20-30 Km razlike. Konačno, pre mraka stižemo do Alexanderplatz-a i pronalazimo naše konačno odredište. Tetka se naravno, već brine što nas nema ovako dugo, ali nema veze, glavno je da smo stigli...Parkiram motor u prolaz ka dvorišu, skidam kofer i penjem se na drugi sprat - čini mi se da pre to nije bilo ovako visoko - ili je to samo umor koji me konačno stiže... Nastavak sledi...

Jednu od pauza odrađujemo nadomak Drezdena, a ja koristim priliku da malo bolje prostudiram kartu. Ispostavlja se da autoput u širokom luku obilazi grad ali i da se na par kilometara od nas nalazi izlaz koji vodi pravo do centra. Pošto smo zahvaljujući mojoj "brzoj" vožnji postigli dobro prolazno vreme, možemo sebi da dozvolimo malo skretanje pa zato krećemo u obilazak Drezdena. Iz istorije se sećam da je ovaj grad u WWII skoro potpuno sravnjen sa zemljom ali da je kasnije na njegovom mestu ponovo izgrađen "stariji i lepši" pa želim da proverim da li je to tačno. To naravno nije bilo moguće za onih par sati koliko smo proveli u razgledanju ali je sigurno da su nemci uložili puno truda da ponovo izgrade ono što je nestalo u ratu.

Sledećeg jutra, uz doručak pravimo plan za dalje. Iako smo u prvi mah hteli da usput posetimo neka zanimljiva mesta i izbegnemo autoput, shvatamo da to neće biti lako jer treba preći još više od 700 Km. Zato umesto magistrale izlazimo na glavnu džadu i držimo dosadan ali uporan ritam. Zbog vrućine na svakih 100-150 Km sledi kraća a zatim i duža pauza što pomaže da se ostatak puta kroz Slovačku i Češku relativno lako savlada. Jedino nismo uspeli da izbegnemo ulazak u Prag, nego smo prošli kroz sam centar grada. Zanimljivo je da na prilazima gradu skoro svi voze kao da ne postoji nikakvo ograničenje, što objektivno ne predstavlja nikakav problem jer u svakom pravcu postoje najmanje tri a negde i četiri trake. Ipak, odjednom sve četiri kolone sa preko 120 Km/h naglo uporavaju na 50 i u tom ritmu prelazimo poslednjih par kilometra i ulazimo u centar. Izgleda da ovde kamere i te kako dobro obavljaju svoj posao...

Posle podne nas stiže vrućina a topao vetar još više otežava vožnju po ravnici. Pošto se u Mađarskoj i za motore naplaćuje putarina, biramo magistralni pravac Dunaujvaroš, Sekešfehervar i preko Komaroma stižemo do Slovačke. Nije loš osećaj kada se iz jedne države u drugu prelazi bez zaustavljanja! U ovom slučaju treba preći most i već smo na Slovačkoj strani, u Komarnu. Pošto nisam hteo da uzimam forinte, a od Kelebije sam prešao skoro 300 Km, tražim prvu pupmu i sipam za evre - do vrha! Od sada tačno merim potrošnju, pa ćemo videti da li je gorivo u Evropi bolje ili samo skuplje nego u Srbiji... Iako do Bratislave ima još oko 100 Km, u grad ulazimo relativno kasno. Navigacija funkcioniše besprekorno i za tili čas stižemo do željene adrese, hostel A1 Heydukova 2138/1, Staré Mesto-Bratislava. U pitanju je jedva renovirana višespratnica u kojoj su dva stana pretvorena u hostel. Devojka na recepciji mi uzima pasoš, gleda podatke i pita - da li sam student? Pa, bio sam - ali to izgleda nije dovoljno da bih imao pravo na dodatni popust. Dobro, barem važi cena koju sam pronašao na njihovom sajtu pa brzo unosimo stvari, menjamo garderobu i izlazimo u grad... Mrak je već uveliko pao, pa nije bilo mnogo prilika za fotografisanje... Mada to prvobitno nismo planirali, u Bratislavu ćemo svratiti i u povratku. Ni tada nismo imali sreće da je vidimo po danu iako su utisci veoma pozitivni.

Bila je to polovina jula, vreme za odmor i putovanja... Bilo bi lepo otići negde na par dana, ali kuda? Na moru je pretoplo, planine su u ovo doba godine puste, a opet nema smisla da se kuvamo u Beogradu. A što ne bi skoknuli da obiđemo tetku? Doduše, ona je tetka našoj deci, sestra mojoj ženi a meni svastika, što uopšte nije bitno - bitno je da ona već nekoliko godina živi u Berlinu i da joj je preko leta neopisivo dosadno! Odlična ideja! Avionom, ne - preskupo! Autobusom, jeftino ali neudobno! Kolima, pa bili smo već pre par godina! Znači, nemaš ništa protiv da krenemo motorom? Ne, a zašto... ? Pošto je odluka pala da se krene u četvrtak 18/07, za pripreme imamo svega par dana, ali to nas sigurno neće pokolebati. Deca će inače dve nedelje biti kod babe, oprema i motor su spremni pa treba još samo malo pogledati karte i krećemo! Viamichelin kaže da do cilja ima nešto manje od 1.300.- Km a ja nisam od onih koji to mogu da prevezu u cugu. Ništa zato, u Bratislavi još nismo bili a pošto je ona negde na pola puta - hajde da vidimo kakve su ponude za smeštaj. Brzo eliminišem hotele jer su oni kao i drugim prestonicima preskupi i biram nekoliko zanimljivih ponuda za "nas mlade" - soba za dve osobe u hostelu sa zajedničkom kupatilom ali na par ulica od istorijskog jezgra i to za svega 38 Eur - može! Adresa ide i iGO a mi na spavanje, sutra treba krenuti što ranije, čeka nas oko 600 Km... Jutro idealno za putovanje, sunčano i bez izgleda da će se išta promeniti. Krećemo oko 7.30h i polako grabimo prema severu. Doduše, tih 200 Km do granice se odužilo zbog pauze u Subotici ali već oko podne stižemo u Mađarsku. Iskusno biramo Kelebiju umesto Horgoša i po planu prvu pauzu pravimo kod Dunafeldvara, u finom parku na samoj obali...

Do sada sam uvek kao naslov za putopis birao krajnje odredište. Ovoga puta će biti malo drugačije, jer sam imao priliku da u jednom dahu upoznam nekoliko evropskih država. Prema nekoj davno usvojenoj konvenciji, sve one pripadaju Srednjoj Evropi a evo šta o tome kaže Wikipedia: Sa druge strane, moram da priznam da sam odavno želeo da napravim ovakvu fotografiju! No, da krenemo od stvarnog početka....

Pozdrav iz Berlina....

Dare, ako se ne varam i taj tvoj Francuz u sebi ima "malo" talijanskih delova npr. motor, pa po tome ispada da nisi baš daleko od ostalih. Šta ja da kažem kad već osmu godinu trošim tajvanca - a on još ide...