Lepo,lepo... Pratim dalje. Pričam je to odavno...

Dobar početak...

Malo iskustvo vezano za Madjare. U noći izmedju 18. i 19. januara, autobusom sam se vraćao iz Austrije. Bus stao na Shell pumpu u Madjarskoj. Hteo da kupim flašu vode koja košta 290 forinti, Madjarica na kasi mi uzela 2€. Zvaničan kurs 1€ = 301forinta. Znači čim vide evro odredjuju kurs sami, zato pazite šta uzimate, da ne bude po ušima. Pozdrav i srećan put.

Krenuli u 8h, prešli 505 km, stigli oko 19h. Od Majdanpeka do Žagubice ima oko 58km koje smo vozili 1h 40 min zbog lošeg puta. To nas je malo iznenadilo ali tu se radi o ne više od 10-15min. Hvala.

Šta reći... Predivno...

Sam putopis nisam želeo da opterećujem linkovima. Ako neko želi da vidi samu vožnju od - do , izvolite: Ovo je moje prvo angazovanje oko montaze videa pa bih vas zamolio da komentarisete sta vam se svidja/ne svidja. Hvala.

- Jeli, a šta to slikaš? - Pa vodopad!!? Mislio sam da je mnogo veći... - Ne zaj.....j !!! Ajde za mnom. - Vodopad je tamo... - E, tu stani da te slikam... Poziram ja, smeškam se a razmišljam da više vode ide u komšijino dvorište kada perem motor nego što je ovo vodopad, al' dobro... - Eno ga... - Vidi molim te, pravi vodopad... Konačno da vidite i vodju puta, glavnog kamermana i producenta... ...koji nije ispuštao kameru iz ruke. I na tome mu hvala. Vraćamo se na ono da fotografija ne može da dočara osećaj koji čoveka obuzme kada se nalazi u ovakvom okruženju. Imali smo sreću što je već bio kraj sezone pa nije bilo gužve, koja je inače tokom leta poprilična, tako da je uživanje bilo potpuno. Krenuli smo da obidjemo okolinu vodopada. Preko mostića se dolazi do restorana "Lisinski raj". Pre ulaska u restoran morao sam opet da slikam... ...MOSTIĆ Restoran "Lisinski raj" je izgradjen uz stenu. Tako da ima jedinstven séparé. Kada prodjete kroz restoran, izlazite u "dvorište"... Ako želite da bolje vidite vodopad i okolinu: Od ovolikog šetanja, snimanja i slikanja mostića smo se baš umorili i došlo je krajnje vreme i da sednemo i odmorimo. Opremu smo ostavili u restoranu "Vodopad" čiji je i parking na kome smo vezali konjiće. Bio je i red da u tom restoranu klopamo. ( Parking za goste restorana"Vodopad". Svi ostali plaćaju1.000,00 din) Ja bih vam sada nabrajao šta smo jeli i kako je bilo, ali trenutno sam na strogoj dijeti pa ne smem. Ono što smo nas dvojica poručili i pojeli, tri Engleza bi jeli nedelju dana. Nakon pre-obilnog obroka, malo smo još posedeli, sveli utiske, došli do odredjenih zaključaka ( kako su nam oči gladne, kako nismo normalni - ko će sada da vozi do Beograda kada bi se najradije izvrnuli na travu pored potoka i odspavali dok nas glad ne probudi) i polako krenuli ka kućama. Taj deo puta je stvarno bio najdosadniji za svakog poštenog motorciklistu.Pravac je bio jednostavan : Despotovac- auto put - Beograd. Na prvim kilometrima auto puta već je bio potpuni mrak ali tako smo i planirali. Verujem da je to jedna ( vožnja noću ) od možda dve povoljnosti vožnje motora auto-putem. Stigli smo do Mimijevog lokala živi,zdravi ali žeedni, žeedni... Daca nas je sa čudjenjem gledala dok smo joj objašnjavali kako smo jeli neki Smoki i baš slan kiki-riki... Ovo bi bio kraj mog prvog putopisa u kome ste, nadam se, uživali. Trudio sam se da vam prenesem raspoloženje koje smo imali tokom cele vožnje i da vas upoznam sa putevima i destinacijama o kojima možda niste razmišljali.

Krećemo dalje jer nas je ovaj restoran samo podsetio kojim poslom smo krenuli ( a i malo smo ogladneli). Primetićete da se predeli smenjuju kao po nekom šablonu ali to uopšte ne umanjuje doživljaj vožnje. Nemojte misliti da je sledeća krivina takva zbog GoPro kamere, ona je stvarno tako "kriva". Ovakve situacije "braća" Amerikanci opisuju kao " near miss". A u stvari ima mesta da se prodje kolk'o 'oćeš. Kvalitet puta je promenjiv pa samo treba biti malo obazriviji. Da smo išli onim DOSADNIM putem, na ovoj raskrsnici bi bili pre 4 sata i propustili bi izvanredne predele. Nailazimo na skretanje za Resavsku pećinu. Nije daleko ali dan je kratak tako da odustajemo od posete pećini i nastavljamo pravo. I iznenada nailazimo na restoran. Izgleda lepo, uredjeno, ima sopstveni uzgoj pastrmki... ...ali to nije TAJ restoran. Ka samom vodopadu se skreće levo... ... pa se prolazi pored još jednog restorana koji izgleda izvrsno ( parking je popločan kamenim pločama pa obratite pažnju ako vas put tamo navede a pada kišica)... ...da bi konačno stigli na odredište. Ja sam opet u problemu. Parking je tako mali a Honda je taakoo veelikaa.

Hvala svima na komentarima. @VladaSD Bio sam odsutan za vikend pa nisam mogao da završim putopis.

"Do sledećeg posta jedno nagradno pitanje. Šta prvo treba da uradi vozač renomirane japanske fabrike motorcikala "Honda" ( da ne kažem najveće, najbolje ) pre nego što sedne za upravljač svog dvotočkaša? " Niko nema odgovor na to pitanje??? Pa jednostavno da poštuje svoj motorcikl. A to se radi na sledeći način: Naravno da se Honda vozi sa belim rukavicama. Preko belih idu moto rukavice ali... Napuštamo restoran. " Momci, put za Krepoljin?" Nestrpljivo očekujem odgovor. Ako bude bilo " A, samo pratite asfalt.", ne znam šta ću da radim. Da li da plačem ili da štrajkujem gladju u restoranu "Vrelo" jer su već do sada skinuli onu mučenu životinju sa ražnja. " Za Krepiljin samo pravo." - reče momak. Ajde baš da vidimo. Pa nije baš "pravo", ima i poneka krivina. Na sledećoj fotografiji se vidi kako Mimi "čita" krivinu. Za kolege-početnike na forumu: motor ide tamo gde oči gledaju. Osim ako ne stoji pokraj puta neka smetalica koja je krenula na bazen pa samo se ogrnula sa nekim maramčetom, ili krenula na žurku pa se napucala u full-u ( što bi rekla današnja deca). Godine iskustva vas nauče da se tako nešto gleda krajičkom oka, naročito ako je, u kolima, gospodja sa vama. Mmm, da. Nastavljamo kroz živopisnu prirodu. Na putu izmedju Krepoljina i Despotovca, preciznije izmedju Milanovca i Krupaje nalazi se vrelo reke Krupaje. Planirali smo da svratimo jer je uz put a vredi videti. Tabla koja označava skretanje je neugledna ali ako se zna šta se traži to će i da se nadje. Skreće se sa glavnog puta na makadam. Sledeća slika nije postavljena da bi se videlo koliko smo lepi ( moj motor i ja ) već da vi vidite o kakvom putu je reč. Ulazi se u dvorište porodične kuće koja je , zamisli, i restoran. Ljudi su maksimalno iskoristili ono što im je priroda dala. Sećate se početka putopisa kada sam rekao da će se, u jednom trenutku, kvalitet fotografija popraviti? Paa... Nee, nije upala kamera u bazen sa pastrmkama. Kamera je spuštena u bazen sa pastrmkama. Da li ste znali da postoje albino pastrmke??? Sa čistom kamerom idemo pored kućice ka vrelu. Speleoronilačkim proučavanjima u 1998. godini, koja predstavljaju izvanredni istraživački poduhvat, otkriveno je postojanje preko 70 m dubokog inverznog kraka pećinskog sifona kojim vode vrela dospevaju iz krečnjačkog masiva Beljanice. Zbog izgradnje brane na otoci vrela visoke oko 3 metara vrelo danas ima izgled izduženog jezerca dužine 40 i širine 17 metara čija se voda atraktivnim vodopadom preliva preko krune ove ustave. Samo da znate, kao što piše na tabli postavljenoj na starom mlinu pecanje u bazenima za uzgoj pastrmke je ZABRANJENO. A ako želite da vidite kako sve to izgleda: [media][/media]

Zaista je vredelo čekati. Predivan putopis.

Ajde da malo temu vratimo na vrh. Pratim i to odavno...

Hvala. Naravno da može kolima, smer je nebitan.

Hvala na informaciji. Pokušao sam da vidim koja je planina na Google Maps ali ne piše. Sreli smo dva automobila i videli jedan parkiran pored puta. Za asfalt si u pravu. Da je bolji moglo bi opuštenije da se vozi.

E sad. Ova bela stolica nikako ne pripada ovde. Niti je lepo što tako stoji pored puta, niti je ekološki. Ali... Da sam bio sam, tako bi slatko parkirao motor i seo na nju da spalim koju cigaretu i da na trenutak skinem moje koske stare 40 i kusur godina sa motora koji nikako nije pravljen za ovakve puteve. VFR-a moram da pohvalim da nije zucnuo. Ništa nije zveckalo, škljocalo, cvilelo i ispuštalo sve one neobične zvuke koji mogu da se čuju prilikom vožnje po putu koji je asfaltiran kada je drug Stari trebao tuda da prodje. Pitam se kako bi ljudi koji ovde žive zaspali u stanu koji se nalazi recimo na Autokomandi? Ako primećujete, svaka zakrpa na putu ima svoj broj. Neko se malo zabrojao kod označavanja ali ne verujem da je bilo poblema sa naplatom. Idemo dalje... Iznenada, iz krivine u šumi izlazi se na ovakav put. Naše poslednje zaustavljanje je bilo u Donjem Milanovcu. Stižemo u Žagubicu i pravo na pumpu. Kako smo stigli, Mimi diže vizir i kaže: " Pa jel ti lepo rekao čovek da pratimo asfalt. Što si ti vozio ovim putem?" Ne vidim mu lice od kacige ali oči hoće da puknu od smeha. Lako mu je da se šali samnom kada tera Stroma kome je ovaj put kao auto-put od Minhena do Hamburga. "Kaafaa" - jedino uspevam da progovorim. Nakon tankanja idemo na kaafuu u restoran "Vrelo" koji je poznat svima koji su bili na BJB vožnji. Ne brinite se. Ovaj dim što vidite, nije se zapalio restoran već su neku mučenu životinju ubili, pa su je odrali, natakli na ražanj, pa je peku na žaru ( da ne izgori ), pa će posle da je seku na male komadiće koje će da pojedu i na kraju da zaliju sa velikim količinama piva ili vina, već šta ko pije. Fuuj. A gde ja da se parkiram? Honda je tako velika a parking tako mali??? Do sledećeg posta jedno nagradno pitanje. Šta prvo treba da uradi vozač renomirane japanske fabrike motorcikala "Honda" ( da ne kažem najveće, najbolje ) pre nego što sedne za upravljač svog dvotočkaša?

Hvala,hvala. U Majdanpeku se nismo zadržavali, samo smo zastali kraj površinskog kopa. Jednog dana kada budu izvadili sve što ima da se izvadi iz one rupetine, kako i čime će da je zatrpaju nije mi jasno. Iz Majdanpeka se izlazi na širok i dobar put. Sreli smo i kolegu. Ako se prepozna, pozdrav za njega. Tabla kaže: Požarevac pravo, Debeli lug levo. U Požarevcu smo danas već bili, znači idemo levo... ...pa opet levo... Put je mnogo pitomiji jer se vozi kotlinom. E od ovog trenutka možemo da diskutujemo o tome šta je loš put. Ta deonica je jedna od onih gde voziš ne da izbegneš rupu već da izbegneš veeeliku rupu. Nije to preterano strašno sa vozačke strane ali jeste sa psihološke. Poprilično zamarajuće. Levo nema nikoga... ...desno... u, ima ali je daleko i ide peške. Ako malo bolje pogledate predhodnu sliku, ta mala tačkica izmedju šina je čovek. U Leskovu nema baš mnogo toga da se radi u slobodno vreme. O Crvenoj zvezdi i Partizanu već odavno niko ne raspravlja ali verovatno se nadje neka tema. Priroda je i dalje predivna. Dobar put omogućava i da se baci pogled sa strane. Napredujemo dalje maksimalnom brzinom ali na krajnje bezbedan način. ( pozdrav za Arakisa ) Dečica, koja idu u školu nas pozdravljaju. "Učite deco" - mislim se ja - "da ne završite kao dvojica koju upravo gledate, koji u sred radnog vremena, u sred radne nedelje idu malo da se provozaju!!!" Kada bi neko od njih za sigurno znao da će da tera motor jednog dana, mogao bi odma' da se ispiše iz škole. Što da se muči??? - Dobar dan, za Žagubicu? - A, samo prati asfalt. - "Ne, do sada smo leteli nebom" - pomislih - " pa smo sleteli da te pitamo jer se odozgo ne vidi dobro!!!" - Je li, šta kaže? - Da pratimo asfalt. - Hmm. I tako produžismo po preciznim instrukcijama. Nisam se setio da ponesem pufku. Ne znam da li je sezona zečeva ili je sezona pataka? Pratimo asfalt... Uživanje u prirodi ne izostaje. Da se ne ponavljam ali mi je u glavi odzvanjalo : " A, samo prati asfalt."

Lep put, lep putopis. Bravo.

Hvala na komentarima. U Donjem Milanovcu smo na brzinu nešto malo doručkovali, popušili po dve-tri-četiri cigarete i krenuli ka Majdanpeku. Da bi došli do skretanja za Majdanpek vraćali smo se par kilometara istim putem kojim smo i došli. Do Majdanpeka vodi put kroz predivnu šumu. Stara je izreka da jedna slika vredi 1000 reči ali nema te slike koja može da dočara subjektivni osećaj. Predpostavljam da smo ovuda vozili letos, ne bi imali prilike da vidimo ovoliko boja. Igra senki, sunce koje se probija kroz granje, daju posebnu živost prirodi oko nas. Sam put je malo uži ali kao što vidite nije loš. U stvari to šta je " loš put" je podložno diskusiji. Sledeća fotografija je moj apsolutni favorit. Drugari sa foruma koji se bave fotografijom mogu da računaju da će na ovoj deonici, sa odgovaraćom opremom, imati zaista fenomenalne fotke. Kao što sam na početku rekao, slike su skidane sa snimka. S'obzirom da je kamera bila prljava, morao sam da pecam trenutak kada sunce ne sija direktno u kameru da bi izdvojio fotku. Ima više lepih predela nego što je ovde fotografija, verujte mi.

Sam asfalt je relativno dobar, tu i tamo po neka zakrpa ali je većim delom vlažan. Blago oktobarsko sunce nema dovoljno energije a ni vremena da osuši put koji vijuga pored Dunava a naročito na deonicama koje su u senci. S’obzirom da je Mimi vozio iza mene baš zbog tog vlažnog puta kamera je pokupila najsitnije kapljice vode koju je dizao moj zadnji točak pa su slike u nekim delovima “malo” mutnjikave. Primetićete da se kvalitet u jednom trenutku poboljšao ali o tom potom…

Malo pre tvrdjave nailazimo na interesantan prizor. Čovek stao da pomogne keruši da prevede štence preko puta. Nemačke tablice govore sve. A ako neko misli da može da radi na putu šta hoće... U stvari može ali neće proći nekažnjeno. Evo ga i kontrolno-propusni punkt iz srednjeg veka. Malo je tesno za današnje uslove ali strpljen - spašen. Pitam se kako bi ovaj sa kamionom prošao da na njega odozgo bacaju kamenje i prosipaju vrelo ulje. Nastavljamo dalje. U principu, dok vozim, trudim se da vidim što više mogu a da ne ugrozim sebe pa i druge učesnike u saobraćaju. ( kako je ovo poučno ) Na sledećoj fotki se vide vetrenjače za proizvodnju struje, naravno, na Rumunskoj strani. Da li je moguće da tamo više duvaju vetrovi ili kod nas jednostavno nema ko da razmišlja o najjeftinijem načinu proizvodnje energije ???

Znači ovce na broju i vuci siti ( ovce su na broju jer su vukovi krenuli na pastrmke ) Ostalo je samo da Mimi vidi sa poslodavcem kada može da dobije slobodan dan. S'obzirom da je poslodavac krajnje ........... Daca ( Mimijeva supruga) nije mogla da ide sa nama pa smo uskraćeni za fotografije iz vožnje.Da odmah napomenem, većina fotografija ovde postavljenih su uzete iz snimaka kamere koje je odradio Mimi što sa motora, što iz ruke. Polazak 23.10. u 8h. Vreme sunčano a temperatura u porastu do maksimalnih dnevnih 25° C. Milina.Idemo preko Požarevca pa da presečemo preko Majilovca na Golubac. Taj deo puta nismo ni snimali a ni fotografisali jer osim zaista interesantnih gastarbajterskih kuća i nema šta da se vidi. Malo ispred Golupca izlazimo na obalu Dunava. Pada mi na pamet :"Tata, vidi more!" Nikada nisam video toliko širok Dunav. Setih se nekih lokalnih heroja koji su preplivavali Dunav kod Vinče pre par decenija. Da su to ovde probali, verovatno bi još uvek plivali ka drugoj obali ili bi stigli do Crnog mora. U Golupcu prva pauza za kafu. Nakon kraćeg zadržavanja krećemo put Donjeg Milanovca.

Retko kad se desi dan da sa Mimijem ne pijem kafu. A o čemu bi nas dvojica pričali nego o motorima, mestima koja bi želeli da vidimo kao i gde smo sve bili ( Mimi priča gde je sve bio a ja pažljivo slušam). To uopšte nije čudno što provodimo vreme pričajuci o temi koja je svima dosadna sem sličnima. Čudno je to što se nas dvojica nikada nismo vozili zajedno. Recimo jul 2013: Ja: Jbt,kraj Dunava odrast'o sam a nikada nisam vozio Dunavsku magistralu... Mimi: Lepo je tuda, prošao sam par puta... Recimo avgust 2013: Ja: Znaš ono što sam ti pričao za Dunavsku magistralu. Razmišljao sam da vežem do Negotina da bi obišao i Rajačke pimnice pa posle bih video kuda do kuće... Mimi: Od Kladova do Negotina nema ništa, sama močvara. Ako ćeš tuda idi preko... Početak oktobra 2013: Mimi: Jede mi se pastrmka a sećam se da kod Resavske pećine ima neki vodopad gde sami uzgajaju pastrmku i extra je priroda... Ja: Ne bi bilo loše da iskoristimo neki lep dan pa da skoknemo do tamo... Sredina oktobra 2013: Ja: Ako nastavi ovako vreme, videću da odvozam ono što smo pričali... Mimi: Ajde da dočekamo Severiana pa da vidim kakav sam sa vremenom da bi išli zajedno.Smisliću turu da malo vozimo Dunavskom pa nekud da se spustimo do Despotovca i pastrmke.Možemo i preko Požarevca i Petrovca pravo u Despotovac ali je put malo dosadan. Svako ko poznaje Mimija zna da je DOSADAN put svaka ruta koja isključuje brda, planine, šume i krivine. Dočekasmo Severiana živog i zdravog i dan nakon Mimi je imao razradjenu rutu spakovanu u jedan dan koja je uključivala deo Dunavske do Donjeg Milanovca pa preko Majdanpeka i Žagubice do vodopada Veliki buk i onih pastrmki.To izgleda ovako:

Ah, konačno. Naravno da pratim.

Odlicno. Samo tako nastavi.

Svaka čast na akciji.