Jump to content

Moto Zajednica

Kojekuda po Srbiji - sabrana dela

Recommended Posts

  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

"Dragi kolega, ja nemam novih reči koje ostale kolege već nisu rekli (napisali) za tvoj rad i doprinos na našem forumu. Predložio bih ti da po ugledu kolege... tako i ti otvoriš jednu temu i prebaciš sve do sada napisana putešestvija. Mislim da tvoj rad nije samo "kratka vožnja" već nešto mnogo više i korisnije, a to se vidi i po velikim brojem lajkova. Tako bi nam omogućio da lakše pronađemo neka mesta koja si opisao, kako bi se odlučili za obilazak istih.

Veliki pozdrav :takoje:"

 

Započinjem citatom posta kolege @djolji koji je poslednji u nizu na temi "Kratke vožnje". Osim poruka na pomenutoj temi, dobio sam i dobar broj privatnih poruka koje su sličnih sadržina. Ovom prilikom želim još jedanput da se zahvalim SVIMA:takoje: Zbog svega toga i svih ostalih koji prate, reših da sve moje putešestvije po Srbiji skupim na ovom mestu. Počeću sa lokacijama o kojima do sada nisam pisao, pa ću vremenom prebacivati i postove sa ostalih tema, kako bi se na kraju sve zajedno našlo na jednom mestu. Tako da se neko ko do sada nije pratio ne iznenadi kada bude video fotografije i opis vožnje iz (recimo) avgusta, dok napolju veje sneg. :) 

 

Takođe, ovom prilikom bih hteo da zamolim sve koji budu imali neku sugestiju vezanu za pisanje i lokacije, da slobodno dopune temu svojim informacijama, iskustvima i fotografijama kako bi opis bio što kompletniji i kvalitetniji. Na primer: bio sam tu, da li si video... nedaleko odatle se nalazi i... fantastično mesto... obišao sam ga... evo fotki... odmah tu je i... put vodi...

 

Pa da krenemo... ;)

 

  • Sviđa mi se 19
  • Hvala 7
  • Podržavam 10

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Tokom protekle nedelje su bila dva fantastična sunčana dana koja sam i ja iskoristio za neki kilometar više.

 

Kao što negde već napisah, nedavno sam kupio dron što mi je otvorilo neke potpuno nove mogućnosti vezane za obilazak zanimljivih mesta. Ovaj put sam završio na lokaciji koja se nalazi negde između Vršca i Vatina, nedaleko od rumunske granice. Već dugo vremena planiram da posetim to mesto, ali zbog njegove specifičnosti ne bih uspeo puno toga da vidim.

 

Radi se misterioznim, kako kažu, praistorijskim krugovima. Jedni se nalaze kod Vatina a drugi kod Vlajkovca. Krugovi kod Vatina, čiji je prečnik 150 metara, opstali su tolike milenijume samo zbog činjenice da se nalaze na neplodnom močvarnom tlu, koje ratari nisu obrađivali. To, međutim, nije slučaj sa dvostruko većim vlajkovačkim krugovima, koji su više puta preoravani i sada se vide samo njihovi obrisi.

 

Arheolozi Gradskog muzeja Vršac smatraju da je reč o hunskim grobnicama, dok su lokalni arheolozi amateri došli do brojnih saznanja, koja ukazuju da je reč o neolitskim kalendarima, starijim čak i od čuvenog Stounhendža. Kako god, oba lokaliteta su zbog svog izgleda jedinstvena u Srbiji.

 

Arheolozi kažu da ne žele da se bave spekulacijama, jer zbog nedostatka finansija još nisu uspeli da urade opsežna arheološka istraživanja. S druge strane, vršački entuzijasti, kako tvrde, došli su do senzacionalnog otkrića.

 

Oni već pet godina, na letnji i zimski solsticijum, iz centra tih krugova posmatraju izlazak sunca u odnosu na Vršačke planine i to na predlog univerzitetskih profesora i arheoastronoma iz Rumunije, koji istražuju identične formacije u svojoj zemlji. I svakog puta su, kako tvrde, videli isto: sunce koje se rađa tačno u podnožju planine i, prateći liniju brda, kao točak penje ka najvišem vrhu. To se, kažu, više ne može smatrati slučajnošću.

 

Oni su već gotovo sigurni da su ove krugove, pre više od 6.500 godina, napravili praistorijski ljudi, jer sve ukazuje na to da su iz njih posmatrali kretanje sunca i planeta, kako bi odredili koje je godišnje doba.

 

Amateri arheolozi veruju da je Vatin bio zimsko, a Vlajkovac letnje svetilište. Na zimsku kratkodnevicu iz Vatina su snimili da sunce izlazi sa krajnje leve strane, i da se od podnožja diže do Guduričkog vrha. Gledano iz vlajkovačkih krugova, koji se nalaze sa druge strane planine pod uglom od 90 stepeni, sunce na letnju dugodnevicu takođe izlazi u podnožju najvišeg vrha.

 

Razlog više da članovi Udruženja veruju da su vršački krugovi nekada imali ulogu kalendara je i to što su vizuelno identični rondelima - koncentričnim krugovima pravilnog oblika, kojih ima više od 150 u centralnoj Evropi, u dolinama Elbe i Dunava, a za koje se zna da su nastali još u neolitu baš zbog posmatranja nebeskih tela.

 

Naučnici smatraju da su najstariji rondeli potekli upravo sa obala Dunava, i da što su južnije to su stariji i pravilnijeg oblika. A naši krugovi su najjužniji, što naslućuje da je pravljenje ovakvih kalendara poteklo upravo sa našeg područja. Međutim, ima i onih koji smatraju da je sve to delo vanzemaljaca.

 

Ali sve, ipak, ostaje u domenu "nedorečenog" dok stručnjaci ne daju završnu reč, a za to je potrebna podrška države, da bi se obavila opsežna arheološka istraživanja.

 

Sam centar krugova je markiran na Guglu i nije ga teško pronaći na mapi. Međutim doći do njega je malo zaguljeno jer treba koristiti zemljane traktorske puteve, plus je lokacija okružena dubokim kanalima. Dva puta sam napravio skretanje misleći da sam našao idealan put do krugova pa sam morao da se vraćam i tražim prolaz iz početka. Uglavnom, motorom sam uspeo da priđem na nekoliko stotina metara koje sam morao da prepešačim. Od cilja me je delio i duboki kanal u kome za razliku od ostalih nije bilo vode.

 

Ovako sam ja uspeo da dođem do krugova, možda postoji i bolja opcija...

 

Capture.jpg

 

Mesto na kojem sam skrenuo sa glavnog na zemljani put.

 

20201116-152253.jpg

 

20201116-125337.jpg

 

20201116-125633.jpg

 

20201116-130822.jpg

 

20201116-131705.jpg

 

Ovako izgleda pogled na krugove sa zemlje. Navigacija mi je pokazivala da sam blizu i da su krugovi odmah ispred mene, međutim sve što sam uspevao da vidim je ovo.

 

20201116-132636.jpg 

Celo mesto je krajnje čudno. Iako izgleda sve lepo i ravno, kompletna okolina krugova je u dubokim brazdama i rupama koje su prekrivene travom. Pažljivo treba hodati i gledati gde se staje, jer je moguće veoma lako povrediti zglob. 

 

20201116-144852.jpg

 

Kada sam prišao krugovima, primetio sam da su prstenovi u stvari mali brežuljci koji se povećavaju kako se prilazi onom glavnom u centru. Sledeću fotografiju sam napravio iz pojasa koji deli sam centar krugova (levo), i prvi prsten koji ide oko njega (desno).

 

20201116-144355.jpg

 

Nastaviće se...

 

  • Sviđa mi se 13
  • Hvala 1

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Sam centar krugova je zapravo mali brežuljak na kome primetih da su rađena neka iskopavanja. Okrenuh se 360° i dalje ništa nije ukazivalo na neku senzaciju, a onda sam digao dron...

 

 

DJI-0086.jpg

 

DJI-0089.jpg

 

DJI-0087.jpg

 

DJI-0067a.jpg

 

DJI-0058.jpg

 

DJI-0062.jpg

 

Uživao sam gledajući u prizor na ekranu telefona. Po ko zna koji put pomislih kako su nam razne misterije i bogatstva na dohvat ruke, ali mi jednostavno ne umemo to da istražimo, iskoristimo... često ni da cenimo.

 

Uprkos lepom i sunčanom danu, došlo je i vreme za povratak. Spakovah novog drugara (dron), krenuh preko pomenutih rupa i jarka do motora, pa zatim istim stazama do glavnog puta...

 

20201116-131757.jpg

 

20201116-145639b.jpg

 

Uprkos proširenju na kraju koje mi je pomoglo mnogo puta, kao i najtvrđem mestu koje sam izabrao da je spustim, "ćopava" je ipak potonula. Još jedan dokaz da je zemlja u celom tom okruženju izuzetno mekana.

 

20201116-145757a.jpg  

 

20201116-152003.jpg

 

Još jedan pogled na Vršac sa glavnog puta.

 

20201116-152825.jpg

 

  • Sviđa mi se 36
  • Hvala 1

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Kad' smo već kod Vršca, kako ne spomenuti posetu ovom lepom gradu.

 

Vršac se prvi put u izvorima pominje 1427. godine u pismu kralja Žigmunda(1387—1439) pod imenom Podvršan, koje ukazuje da se naselje nalazilo ispod vrha, na kome se verovatno nalazila i utvrda. Međutim najizvesnije je da je utvrđenje čiji se ostaci danas nalaze na vrhu Vršačkog brega podigao Đurađ Smederevac, najverovatnije posle pada Smedereva i cele Despotovine 1439. godine. Već 1456. godine zauzele su ga Osmanlije u sklopu napada na Smederevo i Beograd, ali se nisu dugo zadržale u njemu.

 

Osmanlije su utvrdu i okolinu zauzele 1552. godine i držale su ga sve do 1716. godine, kada je ušao u sastav Austrijskog carstva. Tokom osmanlijske uprave tim prostorom došlo je do velike banatske bune 1594. godine koju su podigli lokalni Srbi i Rumuni i koji su, između ostalog, oslobodili i Vršac sa utvrđenjem. Sama buna je ugušena u krvi, ali je ostao zabeležen legendarni događaj tokom osmanlijske opsade grada kada je osmanlijski aga izazvao na dvoboj srpskog vojvodu Janka Lugošana zvanog Halabura koji je branio utvrdu. Ovaj mu je izašao na megdan i savladao ga, a ceo događaj je postao i deo grba grada Vršca na kome se iznad kule vidi ruka sa mačem i odsečenom turskom glavom.

Austrijanci su preuzeli kontrolu nad gradom 1716. godine i on je tada ušao u sastav Tamiškog Banata sa sedištem u Temišvaru, a već 1718. godine je postao središte Vršačkog distrikta. Verovatno je u ovo doba utvrda izgubila svoju stratešku vrednost i bila napuštena pošto se na njoj ne mogu uočiti naznake prepravljanja u artiljerijsku utvrdu, kao što se desilo sa Beogradskom ili Petrovaradinskom tvrđavom.

 

Put ka jednom od simbola vršca, Vršačkoj kuli, vodi kroz legendarne Vršačke vinograde.

 

20200807-195556b.jpg

 

Pogled sa Vršačkog brega na grad Vršac.

 

20200807-200902a.jpg

 

20200807-201828-slanjea.jpg

 

U Vršcu je, nažalost, sačuvano veoma malo kapitalnih građevina iz 18. i s početka 19. veka. Jedna od preživelih je Rimokatolička crkva Svetog Gerharda, nazvana „katedrala“ zbog svog impozantnog izgleda iako nikada nije bila sedište biskupa.

 

Arhitektura Vršca pod Turcima svodila se na kućice, skoro kolibe, prekrivene trskom. Drugačija gradnja nije bila dozvoljena. Posle odlaska osvajača s istoka, Vršac je pridodat Tamiškom Banatu sa sedištem u Temišvaru. Grad je 1718. godine postao sedište novoosnovanog Vršačkog distrikta koji je obuhvatao 72 naselja i oko 3.500 kuća. Tada je započeo period kolonizacije nemačkog življa iz doline Mozela, nadaleko poznatih vinogradara.

 

Novi doseljenici su 1728. godine udarili kamen-temeljac prvoj katoličkoj crkvi koja je 1730. i završena. U njega je ulivena olovna ploča na kojoj je s prednje strane na latinskom pisalo: „Za vreme pobožnog i zakonitog pape Klementa Dvanaestog postavljen je ovaj kamen temeljac, u vreme vladavine Karla Šestog Habsburga, zakonodavca u Španiji, Mađarskoj i Banatu“, a na poleđini „iz milosti Anselma Freiher von Rebentisch, zapovednika celog Banata, za vreme još Seb. Piberger, Arhiđakona vršačkog“.

 

Građevinsko zemljište za katoličku crkvu dali su Srbi. Crkva je bila posvećena Bogorodici Mariji. Međutim, kako su u sve većem broju naseljavali Vršac, katolici su posle 135 godina imali potrebu za većom crkvom. Gradnju veće započeli su 14. juna 1860. godine. Rimokatolička crkva Svetog Gerharda, katedralnih razmera, koja i danas dominira panoramom Vršca, završena je 27. decembra 1863. godine - kažu istoričari.

 

Proteklih godina su brojni donatori pomogli da se očuva sjaj ovog simbola vršačkog zajedništva i tolerancije.

 

20200807-204806-edited.jpg

 

20200807-213412-edited-edited.jpg

 

Još jedno Vršačko velelepno zdanje je Vladičanski dvor.

 

Dvor je izgrađen između 1750. i 1757. godine dok je vladika bio Jovan Georgijević i jedini je ove namene iz perioda baroka. Izgrađen je kao reprezentativni spratni objekat za potrebe banatskih episkopa nakon preseljenja eparhije iz Karansebeša u Vršac,

 

U prizemlju dvora je kapela posvećena Svetim arhangelima Mihajlu i Gavrilu, sa ikonostasom koji je oslikan između 1761. i 1765. godine. Ikonostas spada u retke sačuvane ikonostase iz osamnaestog veka.

 

U dvoru se nalaze vredne zbirke ikona, portreti najznačajnijih vladika vršačke eparhije i velika biblioteka. Zbirka ikona sakupljene u Banatu obuhvata period od tri veka, pri čemu su najvrednije ikone slikara Zogofa iz prve polovine osamnaestog veka.

 

Ograda parka sa bogatom baroknom kombinacijom zidne mase i kovanog gvožđa je autentična. U dvorcu se nalazi sedište banatskog episkopa, a zgrada predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja. Dvor nije otvoren za posetioce.

 

20200807-211814-edited1.jpg

 

Odmah preko puta Vladičanskog dvora nalazi se Saborna crkva ili Crkva svetog Oca Nikolaja. Sazidana je u 18. veku i najstariji je pravoslavni hram Vršcu. U kriptama crkve sahranjeno je nekoliko vršačkih vladika.

Crkva nije samo pravoslavni hram već je i značajan spomenik kulture koje je ukrašavalo niz poznatih slikara čija se dela i danas nalaze u njoj. To su Nikola Nešković sa 10 celivajućih ikona, Pavel Đurković koji je uradio ikonostas, Simeon Jakšić i Mihajlo Popović sa zidnim slikama i dve slike Paje Jovanovića, Sveti Nikola spasava osuđenike i Sveta Angelina za koju se veruje da je lik Angeline radio po liku svoje majke.

 

20200807-2123041.jpg

 

  • Sviđa mi se 20
  • Hvala 2

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Ukoliko rešite da iz pravca Pančeva odete do Vršca (ili obratno), gotovo sigurno će te proći kroz Vlajkovac u kome se nalazi dvorac grofa Bissingera.

 

Nekada je to bila reprezentativna građevina, raskošnog izgleda, luksuznog enterijera, okružena parkom i sa teniskim terenima, dok je danas u pitanju ruina na granici obnovljivosti.

 

Od 1989. godine dvorac je pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja, a bio je na neki način uključen i u projekte međudržavne prekogranične saradnje Srbije i Rumunije, o čemu tužno svedoči tabla pored ulazne kapije gledano sa puta. Uprkos svemu tome, on se nepopravljivo urušava. Nenastanjen, bez ikakve ljudske i društvene brige, ostavljen je na milost i nemilost prirodi, atmosferskim prilikama i vandalizmu. Mnogi delovi enterijera su u potpunosti uništeni ili ukradeni. Kaljeve peći su razrušene, a njihovi metalni delovi su izvađeni i, najverovatnije, prodati u „staro gvožđe”. Svi elementi od bilo kakve vrednosti koji su mogli da se skinu sa vrata, prozora, zidova, podova, odavno su nestali, verovatno u istom pravcu.

 

Uprkos višedecenijskoj zanemarenosti, ova stara lepotica ipak pokazuje tragove svog nekadašnjeg sjaja. Još uvek se prepoznaju oblici reprezentativne klasicističke arhitekture, a naročito jak utisak ostavljaju monumentalni metalni stubovi koji nose terase, čije su ograde izrađene od kovanog gvožđa, kao što je slučaj i sa kapijom i ogradama oko celog objekta. Fasade sadrže niše u kojima se samo naslućuju lokacije odavno nestalih skulptura. Iza dvorca se nalazi park, prema kome je bio okrenut glavni ulaz u dvorac Bissingerovih.

 

Ovu reprezentativnu jednospratnu građevinu sa tornjem sagradio je 1859. godine Gyorgy Foeni Mocsonyi, da bi je 1890. nasledila Georgina Foeni Mocsonyi i njen muž Bissinger-Nippenburg Rezso. Kako iznosi Ferenc Nemet, pisac knjige „Gospodski svet u Torontalskoj županiji” (2003), krajem 19. i početkom 20. veka u dvorcu je postojalo nekoliko značajnih kolekcija, koje su činili biblioteka sa više hiljada knjiga, stilski nameštaj i zbirka porcelana i retkih figura izrađenih od zlata. Ove dragocenosti su u inventar dvorca došle zahvaljujući porodici Bissinger, koja je vodila poreklo iz Nemačke, a čiji su se pojedini članovi, pišeNemet, u Mađarsku doselili u prvoj polovini 19. veka.

 

Ne samo zgrada dvorca, već i njegova okolina su plenili pažnju. Dvoracje bio smešten u brižljivo uređenom parku, u kojem su se nalazili i veštačko jezerce, fontana, i potok sa nekoliko manjih mostova. Postojala je i staklena bašta u kojoj je glavni baštovan kultivisao biljke, među kojima su bile i neke retke i egzotične vrste, i negovao ih tokom zimskih meseci.

 

Dvorac je služio mahom kao zimska i letnja rezidencija porodice Bissinger, i njeni članovi su dvorac koristili sve do kraja Drugog svetskog rata, kada je nacionalizovan. U njemu se u posleratnom periodu najpre nalazio Dom za decu, a posle 1953. godine poljoprivredno dobro „Ogled”. Nemet 2003. godine beleži da je u dvorcu, iako je u lošem stanju, tada još uvek živelo nekoliko porodica. On takođe piše da je park uzeo u zakup meštanin koji živi u Beču, Ištvan Biro, i da ga održava. 

 

Danas, u dvorcu ne živi niko, park deli sudbinu objekta, a sve zajedno budi mučan osećaj izazvan prizorom opšte zanemarenosti.

 

Dvorac je veoma lako pronaći, nalazi se odmah pored puta E-70 koji prolazi kroz selo.

 

Captures.jpg

 

20200807-192546.jpg

 

20200807-192737.jpg

 

20200807-192137.jpg

 

20200807-193228.jpg

 

20200807-193457.jpg

 

20200807-190409.jpg

 

20200807-190640.jpg

 

20200807-190806.jpg

 

20200807-190932.jpg

 

20200807-190838.jpg

 

20200807-191000.jpg

 

20200807-191310.jpg

 

20200807-191527.jpg

 

20200807-191829.jpg

 

  • Sviđa mi se 13
  • Hvala 1
  • Tužan 4
  • Podržavam 2

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Pošto smo još uvek u blizini Vršca, spomenuo bih i ukleti vojvođanski dvorac u koji, kako pišu mediji, odlaze samo najhrabriji.

 

Dvorac je sagradio ondašnji Župan Botka Bela 1904. godine. Osnovna koncepcija zgrade određena je idejom srednjovekovnog zamka. Dvorac Kapetanovo se nalazi u ataru van svakog mesta na putu Zrenjanin - Vršac u blizini mesta Stari Lec. Ima dva ulaza, a oko njega je bio prostran park sa fontanom. Dvorac je na licitaciji 1938. kupio bogati trgovac Franc Maj za miraz ćerki, koja ga je udajom donela poslednjem predratnom vlasniku Milanu Kapetanovu, po kome i danas nosi ime. Milan Kapetanov, je zadržao dvorac u svom vlasništvu do kraja drugog svetskog rata, kada mu je zakonom o nacionalizaciji oduzet.

 

Međutim ono što ga najviše čini poznatim je legenda koja kruži decenijama.

 

Kada je 1938. godine bankrotirao, vlasnik zamka Botka Bela nije ni slutio da će mu se žena, od tuge što gubi zamak, politi benzinom i zapaliti. Kažu da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo. Čak ni pepeo. Ostao je samo pramen plave kose koji je poput venčanice smrti dugo obletao oko zamka. Toga avgusta 1938. nebom su svake noći šarale zvezde repatice podsećajući na taj tužni vatromet. Legenda kaže da se svakog drugog avgusta, na svetog Iliju, noću pojavljuje u jednoj od soba zamka senka žene sa dugom plavom kosom koja gleda u banatsku ravnicu. I danas, kada kosci kose travu oko zamka, na njihovim kosama i grabljama se umesto trave ponekad nađe pramen plave kose. 

 

Dvorac je danas u privatnom vlasništvu, renoviran je i pretvoren u hotel sa restoranom. Kada sam ga ja posetio, dvorac je bio zatvoren. S' obzirom da sam kroz zatvorene prozore u jednoj od prostorija primetio okićenu novogodišnju jelku... dvorac je verovatno zatvoren tokom cele godine.

 

Captures.jpg

 

20200624-153021.jpg

 

20200624-154223-edited.jpg

 

20200624-154144.jpg 

20200624-154355.jpg

 

20200624-154037.jpg

 

20200624-181305.jpg

 

20200624-155123.jpg

 

20200624-154523.jpg

 

20200624-154648.jpg

 

  • Sviđa mi se 18

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Svrati ponekad, 336 postova
  • Lokacija: Karton siti ... gornje sokace.
  • Motocikl: Y
On 22.11.2020. at 22:44, yogibear je napisao:

Takođe, ovom prilikom bih hteo da zamolim sve koji budu imali neku sugestiju vezanu za pisanje i lokacije, da slobodno dopune temu svojim informacijama, iskustvima i fotografijama kako bi opis bio što kompletniji i kvalitetniji. Na primer: bio sam tu, da li si video... nedaleko odatle se nalazi i... fantastično mesto... obišao sam ga... evo fotki... odmah tu je i... put vodi...

Ja ću ti se za tvoj trud i zalaganje odužiti dopunom ove predivne a pre svega edukativne teme ...

 

Kad se već vrtimo oko vršca i često ga spominjemo onda evo i jedan zanimljiv info.

 

Hotel SRBIJA, koji se nalazi u centru grada ima svog dvojnika u kruševcu gradu.

 

Hotel RUBIN u kruševcu je identičan hotelu SRBIJA u vršcu, zašto je to tako i da li su imali istog arhitektu ne bi znao ali je u bivšoj SFRJ takvih gradjevinskih objekata bilo dosta, već sam jednom prilikom napomenuo da je železnička/bus stanica u novom sadu identična onoj u sarajevu. Ili obratno ... 

 

Hotel SRBIJA vršac ...

Fotografija2283.jpgfree pic upload

...

Hotel RUBIN kruševac ... slika sa neta ...

246331-hotel-rubin-ls.jpg

...

Banat jeste ravan i kao takav možda nije zanimljiv za vožnju ali u svakom slučaju ima šta da ponudi i vozikanje učini zanimljivim.

 

Posle obilaska vršca može da se hvata pravac ka zrenjaninu, npr preko ŽITIŠTE ...

 

Žitište, mala varošica nebitna u celoj ovoj priči ali ako je jedan svetski poznati i priznati NY tajms odvojio jednu stranu u svom izdanju da ispriča priču o ovom seocetu koje je podiglo spomenik Rokiju onda i ja mogu da ga spomenem u tvojim sabranim delima.

Fotografija4748.jpgimage to url

...

Tamo su kuće od marmelade, prozori su od čokolade .... sećaš li se tih stihova ...

 

Ima jedno mesto koje se reklamira kao mesto gde bajka postaje stvarnost ...a to je 

 

 ... kaštel EČKA, mesto koje nas vraća u prošlost.

 

Slabo baratam istorijskim podacima pa je dovoljno reći da je aristokratija volela ovde da odmara.

Fotografija2348.jpggif hosting

...

Kada se udje dočekuje vas prostran plato ...

Fotografija2353.jpg

...

Imanje je veliko i šetnja njime svakako prija ... vraća vas u neka davno prošla vremena ...

Fotografija2358.jpg

...

Fotografija2356.jpg

...

Fotografija2357.jpganonymous photo sharing

...

Bunar želja ...

Fotografija2361.jpgfree image sharing

...

Unutrašnjost je otvorena i dostupna za obilazak ... 

Fotografija2367.jpg

...

Fotografija2368.jpg

...

...

...

U blizini zrenjanina i vršca se nalazi još jedno mesto vredno pomena i posete ...

 

... banja RUSANDA ...

Fotografija2380.jpg

...

Prelep park, šetnja njime takodje ...

Fotografija2381.jpg

...

Fotografija2387.jpg

...

Ipak, najači utisak ostavlja jezero ...

Fotografija2391.jpg

...

Fotografija2401.jpg

...

Carsku baru, fantast i ostale zanimljive lokalitete sa ovog ili nekog drugog mesta neka predstavi neko ko je raspoložen, trenutno/ubedljivo najjača tema na forumu ...

 

 

 

  • Sviđa mi se 5
  • Hvala 1

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

@travelman - bravo i hvala! :takoje:

 

Za hotele blizance zasta nisam imao pojma, dok sam za žitište i Rokija čuo i gledao reportažu, ali nikad'nisam bio. :) Vršac za sada češće spominjemo jer sasvim slučajno krenuh u ovo pisanje baš od njega. Pa kada smo već kod njega, pomislih kako bi bilo ok da pišem o zanimljivim lokacijama koje sam posetio u nekom pravcu, kako bi nekome možda dao ideju da ih poveže i napravi turu. Kada si me već pretekao i pre mene stigao u Ečku :) , nadovezao bih se sa još nekim zanimljivim detaljima. 

 

Dvorac, poznatiji kao Kaštel, nalazi se u Ečki na teritoriji opštine Zrenjanin. Dvоrаc је dео kоmplеksа nekadašnjeg plemićkog imanja u kome se nalaze i prаtеći оbјеkti: kаtоličkа crkvа, stаrа kоnjušnicа i vоdоtоrаnj nа kаnаlu. Upstart Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio bogati Jermenski trgovac stokom Luka Lazar 1781. godine. Na pustari je osnovao naselje i izgradio crkvu za stanovnike naselja, odnosno za podanike na imanju. Dvorac je početkom XIX veka u tzv. engleskom stilu izgradio Lukin sin Agošton Lazar. Imanje i dvorac je 1870. godine otkupio grof Feliks Ornonkur, a nakon toga je dvorac dograđen i izmenjen 1898-99. godine. Današnji izgled zgrada dobija kada je porodica Ornonkur bila u najvećem usponu i sa novim prezimenom De La Fontagne et d Harnoncur et Univerzagt i Palavicani. Kompleks dvorca u Ečki je okružen manjim parkom, a nekada je činio veću ambijentalnu celinu u kojoj je grof Feliks Ornonkur postavio parkovsku skulpturu, fontanu i drugi parkovski mobilijar. Nekadašnji pomoćni objeti su udaljeni od dvorca, a danas se nalaze izvan kompleksa. Vlasnik je bio nadaleko poznat odgajivač rasnih paradnih konja.

 

Nakon što je renovirao i dogradio dvorac grof Feliks De La Fontagne et d Harnoncur et Univerzagt i Palavicani, priredio je bal u rođendansku čast svojoj ćerki, na kome je svirao Franc List lično i uz prisustvo najuglednijih ličnosti iz Austo-Ugarske Monarhije, na čelu sa čuvenim grofom Esterhazijem. U okolini dvorca se nalaze crkva, ribnjak i vodotoranj koji celom kompleksu daju izuzetan ambijentalni i prirodno-ekološki značaj. Dvorac je renoviran i u dobrom stanju, a njemu se nalazi hotel lovački dvorac "Kaštel". Dvorac je proglašen za spomenik kulture 2001. godine.

 

Kada sam poslednji put bio u poseti dvrocu bila je neka velika svadba. Baš mnogo ljudi je bauljalo unaokolo pa mi je bilo glupo da sad ja kao totalni "uljez" nešto slikam. Jedinu fotografiju jednog dela dvorca sam napravio sa strane parkinga. 

 

20200829-191055.jpg     

Međutim, to me nije sprečilo da obiđem (po meni) ništa manje atraktivne pomoćne objekte koji su se nekada nalazili u sklopu imanja.

 

Prvi je bila konjušnica.  Konjušnica je najstariji objekat na imanju koja je uprkos veoma lošem stanju zadržala originalni, izvorni oblik.

 

20200829-185010.jpg  

 

20200829-185043.jpg

 

20200829-185156.jpg

 

Nakon obilaska konjušnice, izašao sam sa imanja, prešao put i uputio se ka starom vodotornju koji je priča za sebe.

 

Nastaviće se...

 

  • Sviđa mi se 7

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Pre mnogo godina, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečki. Pošto je već bila noć, spahijine sluge su ih smestile u zasebnu kuću u vrtu da prenoće. Tokom sutrašnjeg dana, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Kulise su na svoje mesto stavljene u sumrak istoga dana. Tri spahijine kćerke su sa zanimanjem pratile ove pripreme, a najviše pažnje su posvetile vitkom, prelepom mladiću do pola nagom, koji je radio za trojicu. Kada se spustila noć, spahija je sa porodicom i svitom zauzeo mesto, na pozornici su popaljene sveće i predstava je počela.

 

Bio je to neki lak i naivan komad o mladoj devojci koju saleće mnoštvo udvarača, ali ih ona sve odbija, čekajući svoga dragana da se vrati iz rata. Na kraju, izabranik njenog srca dolazi, rasteruje stare i dosadne udvarače i sve se lepo završava. Spahijine ćerke su oduševljeno tapšale na kraju. Bez obzira na naivnost komada, magija pozorišta se po prvi put odigrala pred njihovim očima. Pa, ipak, nešto ih je zbunjivalo. Na sceni su prepoznali skoro sve glumce koji su tokom dana postavljali kulise, samo nije bilo onog prelepog mladića, i nisu znale gde se do večeras skrivala ova jedina, prelepa devojka u trupi. Glumci su izašli da se poklone, i gle čuda - lepotica je skinula periku i kostim.

 

Pred ćerkama spahije je ponovo stajao lepi mladić od pre podne. Od uzbuđenja, najjače je ciknula najmlađa sestra. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca. Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se glumac sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečki. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao u dubini parka dvoje mladih. Gnevan je odvezao pse i napujdao ih na mladića. Mladić je počeo da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi sustigli i rastrgli.

 

Devojka se više nikada nije udavala, ostala je da živi u zamku Ečke sve do svoje smrti. Interesantno je to, da su i nakon spahije, koji je sagradio Ečku i kasniji vlasnici zamka bili stranci. I još nešto: ovaj neogotski zamak nikako da se restaurira do kraja. Dok je glavna zgrada obnovljena, kula preko puta nje, koja je isto tako deo zamka, još uvek je oronula i napuštena. Nekoliko puta je do njenog ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari sa juga. No, svaki put neposredno pre nego što bi radovi započeli, iz unutrašnjosti bi se čulo režanje. Psi koji su rastrgli mladića, sada su postali čuvari njegovog večnog prebivališta.

 

I dan danas, velikim se parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima mogu primetiti mladi parovi. Kažu da je hladovina ovoga parka lekovita. Devojka, koju ostavi mladić (ode od nje ili umre), dolazi u hladovinu visokog drveća, nadajući se da će ga videti. Čitavu ovu priču je zapisala pred smrt upravo najmlađa spahijina kćer. Jedino u svom zapisu nije navela, da li je ona u svojim šetnjama parkom uspevala da pomiluje dušu rastrgnutog glumca. Ali, postoji delimičan odgovor i na ovo pitanje. Starice iz sela i dan danas govore kako je kneginja pri povratku iz šetnje kroz šumu vrta bivala samrtno bleda, i kako bi joj se ruke nekontrolisano tresle. Kada bi nakon izvesnog vremena uspevala da se smiri, palila je sveću kraj vodoskoka gde su nekada glumci montirali binu i kulise.

 

Od maja do novembra, park Ečke ispunjava uspavljujući zvuk vodoskoka i teški mirisi borovine i voska. 

 

(legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)

 

20200829-185833.jpg

 

20200829-185917.jpg

 

20200829-190046.jpg

 

20200829-190508.jpg

 

20200829-190247.jpg

 

20200829-190358.jpg

 

Odmah po izlasku sa imanja, nalazi se i Katolička crkva Svetog Jovana Krstitelja koja je pоdignutа је 1864. gоdinе nа mеstu stаriје crkve iz 1794. gоdinе. Pоdizаnjе crkvе finаnsirаlа је plеmićkа pоrоdicа Lаzаr od Ečke (Sigismund Lazar od Ečke), kаkо stојi nа mеrmеrnој tаbli iznаd zаpаdnоg ulаzа.

 

Za vreme Prvog svetskog rata, 11. novembra 1916, skinuta su sa zvonika tri zvona i odneta u vojne svrhe. Godine 1917. bio je imenovan za župnika Ludvig Grifel, koji je verno vršio svoju svešteničku službu sve do 1944. godine, kada je zajedno sa nemačko govorećim vernicima morao u progonstvo pred nadolazećim jedinicama Crvene armije i partizanima. Tih je dana odneto iz crkve mnogo dragocenosti. U kripti je razbijena grobnica dobrotvora ečkanske crkve grofa Lazara, uništene su orgulje, oduzet je župni dvor, upropaštena je crkvena arhiva zajedno sa matičnim knjigama. Preostali rimokatolici nemačkog jezika su delimično mučeni i ubijani, a ostali oterani u logore ili rudnike, gde ih je mnogo zbog zlostavljanja, teškog posla ili gladovanja umrlo. Preživeli su se zauvek odselili u inostranstvo.

 

30. jula 1998. godine je pogodilo Ečku, Mužlju i okolna sela strašno nevreme. Silan vihor je odnosio krovove, čupao drveće i uništavao imovinu. Takođe ova crkva je pretrpela velika razaranja, naročito krov, zvonik, prozori i stakla. Već sledeće godine su započeli radovi na obnovi, dok danas, crkva izgleda napušteno i sablasno.

 

20200829-191312.jpg

 

Capture.jpg

 

  • Sviđa mi se 11

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Nedaleko od mesta gde se Tisa uliva u Dunav, a na južnim obroncima Titelske visoravni smešten je Titel – malo naselje bogato različitim prirodnim blagodetima i istorijskim nasleđem. Iznad ovog mesta nalazi se Titelski breg, najpoznatija lesna zaravan u ovom delu evrope, visoka 128 metara sa koje se prostire predivan pogled na čitav Titel, reku Tisu i njena ušća.

 

20200829-173600.jpg

 

20200829-173636.jpg

 

Istorijski gledano, Titel je naseljen još u kamenom dobu, ali nastanak njegovog imena još uvek nije razjašnjen. Vekovima unazad, ovo malo mesto u Vojvodini naseljavali su Kelti, Rimljani, Huni, a neki naučnici veruju da je Atila Bič Božiji, vladar Huna, upravo sahranjen na obroncima Titelskog brega. Naravno, sve je to u domenu legende, ali morate priznati da postoje izvesne šanse da se tako nešto desilo, budući da su Huni dugo naseljavali ove prostore.  Zaista, Titel je u prošlosti mnogo puta bio osvajan. Zbog svog povoljnog geografskog položaja, svakako je bio na meti mnogih vladara tokom prethodnih vekova.

 

20200829-174324.jpg

 

Pored raznovrsnog biljnog i životinjskog sveta, na Titelskom bregu se nalaze i šest registrovanih i delimično istraženih arheoloških nalazišta, od kojih su najpoznatiji i najviše istraženi „Feudvar” i „Kalvarija”.

 

20200829-173200.jpg

Arheološki lokalitet „Kalvarija“ se nalazi na jugoistočnom kraju Titelskog brega iznad samog naselja Titel na samoj tromeđi Banata, Bačke i Srema. Reč je o višeslojnom nalazištu, visine slojeva oko šest metara, sa ostacima praistorije (neolita, bronzanog i gvozdenog doba), antike (sarmatsko naselje) i srednjeg veka (ostaci utvrđenog samostana). Sam lokalitet se nalazi pod zaštitom Republike Srbije, kao arheološko nalazište od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju. Na samom lokalitetu vide se tragovi bedema tvrđave koja je štitila nekadašnji samostan.

 

------

 

Međutim, na Titelskom bregu dominira jedna stara, napuštena kapela koja više od 100 godina, čuva priču o jednom prokletstvu koje je ozbiljno uzdrmalo Bačvane. Nekada je bilo dovoljno izgovoriti samo "Šmitmajer", pa da meštane Šajkaškog regiona uhvati jeza.

 

20200829-174037.jpg

 

Strah se prenosio sa kolena na koleno, pa je i mlađim generacijama danas poznato da se mesto strave nalazi na Titelskom bregu zvanom Kalvarija. Tu, odakle puca najlepši pogled na Tisu, gde se vide i Bačka i Banat, prošlost je ispisala mračne stranice. Zbog kletve jedne devojke, koja se slomila tamo gde je i upućena - na leđima porodice Šmitmajer, dugo u ovom kraju nije bilo mira.

 

Na samom vrhu brda nalazi se kapela golih zidova, bez vrata i zvona, stoji usred Kalvarije kao poslednji zatočenik priče o davnoj prošlosti. Podigli su je 1892. godine Franc Šmitmajer i njegova supruga, u znak sećanja na preminulu kćerku. 

 

Krajem 19. veka, siromašna devojka Marija nikada nije prestala da se nada da će joj se sreća osmehnuti. Novac koji je teškom mukom zarađivala davala je na narodnu lutriju. Kako je bila nepismena, svaki put je svoj loz davala Francu Šmitmajeru, bačvaru, kojem je donosila vodu sa reke.

 

On bi joj govorio da nije ništa dobila i da može da baci srećku, sve dok jednom nije izvadio iz kante bačenu lutriju i unovčio ogromnu premiju. Marija je otišla kući u saznanju da nije ništa dobila, a Šmitmajer ju je ostavio da ostane u neznanju.

 

On se preko noći pretvorio u najbogatijeg čoveka kraja, kupio je mlin, ciglanu, novu kuću i zemlju koja se i danas naziva Šmitmajerova duž.

 

I tako je sve otišlo u nepovrat. Franc se nepošteno obogatio, pravdajući se po mestu kako je usnio san - ukazao mu se, govorio je, čovek koji mu je otkrio gde se nalazi zakopano blago, pa je on pratio smernice i pronašao ga, ali, Marija nikada u to nije poverovala. Proklinjala ga je svakog dana rečina: "Dabogda vam zemlja kosti izbacivala i sve vam prokleto bilo". Pratila ga je na svakom koraku, a naročito ga je klela u trenucima kada bi ga viđala sa kćerkom.

 

Njene reči su odjekivale, parajući nebo, a njegova pohlepa je došla na naplatu. Šmitmajer je, nedugo pošto se obogatio, ostao bez kćerke miljenice. Devojčica je preminula pod nerazjašnjenim okolnostima. Franc i njegova supruga su se razboleli od tuge, shvativši da ih je stigla Marijina kletva. Odlučili su da podignu kapelicu, u nju polože kćerkino telo i posvete se veri, kako bi bar malo okajali grehe. Ali ubrzo su izgubili i svo imanje, tako da im je život sasvim izgubio smisao, što je Marija i želela. Sve što je htela bilo je da pate i da preostale dane provedu u najgorim mukama.

 

Šmitmajerovi su sahranjeni u kapelici koju su podigli, ali Marijina kletva ni tada nije utihnula. Navodno su njihove kosti počele da se promaljaju iz zemlje i da plaše meštane. Baš onako kako je ona govorila da će biti. Kapela je, zatim, počela da propada. Niko je više nije čuvao, niti održavao, a ogoljeni zidovi i obezglavljeni zvonik potpuno su joj izmenili lice. I cela Kalvarija je u tišini...

 

20200829-172643.jpg

 

20200829-172746.jpg

 

20200829-172831.jpg

 

20200829-175619a.jpg

 

20200829-173817.jpg

 

------

 

Titelski breg je zaista jedno lepo mesto zbog kojeg vredi doći. Da li bio krajnja destinacija ili samo usputno svratište, vredi popeti se gore i na njemu provesti neko vreme. Ko se odluči da ga poseti neka ide putanjom koju sam označio. U suprotnom, Gugl će vas odvesti na kontra stranu, pored reke u podnožje brega, odakle je nemoguće popeti se. Od kapije do vrha ima oko 150m pešačenja.

 

20200829-172236.jpg

 

Capture1.jpg

 

  • Sviđa mi se 17
  • Hvala 1

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Svrati ponekad, 336 postova
  • Lokacija: Karton siti ... gornje sokace.
  • Motocikl: Y
Pre 4 sati, yogibear je napisao:

Strah se prenosio sa kolena na koleno, pa je i mlađim generacijama danas poznato da se mesto strave nalazi na Titelskom bregu zvanom Kalvarija.

Istina živa, samo sam čekao kad će titelski breg doći na red za predstavljanje pa da te pitam za mišljenje i čujem tvoj odgovor.

 

Jednom prilikom bi pored kapele, lepo vreme i bi puno dečurlije sa roditeljima. Odjednom 2 malca dotrčaše do vrata i zastadoše a onda se spremiše da udju u nju kad odjedanput oba roditelja povikaše NEEEE, NEEE UNUTRA ...

 

Skapirao sam odma da je neka priča i neko prokletstvo u pitanju ali nisam imao koga da pitam.

Sad znam za ubuduće :) ...

 

Gore videh da si ulazio u vlajkovački zamak pa bih iskoristio priliku da te pitam da li si proteklih godina unazad uspeo nekako  da se ušunjaš u ruinirani hotel staro zdanje u arandjelovcu i uslikaš njegovu unutrašnjost.

I njegova istorija je impresivna i bogata pa verujem da ti je kao takva privukla pažnju. Ako imaš neku fotku, okači je slobodno. Voleo bih da vidim kako je sada unutra.

 

 

 

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

@pajja - hvala. Biće toga još, tek sam počeo :)

 

@travelman - Da, ne samo u Vlajkovački, obišao sam bukvalno sve zamkove koji su bili vredni posete. Što se Starog zdanja tiče, nikada nisam bio u njemu. Kada god bih došao u Aranđelovac uvek je bio ozbiljno zakatančen. Koliko se sećam, čak su mu i na prozore u prizemlju stavili daske i resetke. Pročitah negde da je nakon (neuspele) privatizacije hotel ponovo vraćen u vlasništvo opštine. Fotografije hotela imam ali samo sa spoljne strane. Postaviću ih kada "dođem" u taj kraj a da se ne bih pogubio, kako smo krenuli, nastaviću sa opisima u pravcu severa zemlje.

 

------------------

 

Iz okoline Zrenjanina nastavljamo dalje prema severu i stižemo u Novi Bečej. Prvo što sam u njegovoj okolini obišao je bio specijalni rezervat prirode "Slano Kopovo".

 

Specijalni rezervat prirode "Slano Kopovo", predstavlja jednu od poslednjih očuvanih bara na slatinama Vojvodine, odnosno slanih jezera u paleomeandrima. U davnoj prošlosti je Tisa često menjala svoj tok, razlivala se i plavila okolne nizine. Jedan od prastarih meandara reke Tise je i Slano Kopovo, ostao nakon isušivanja močvara na tlu Vojvodine i podizanja nasipa u 17. i 18. veku.

 

Slano Kopovo ne samo da predstavlja neprocenjiv centar osobene biološke raznovrsnosti živog sveta na prostorima Vojvodine, već i reprezentativni primer slatinskih staništa koja su na granici potpunog nestajanja. Slano Kopovo predstavlja jedno od najvažnijih i najosobenijih staništa ptica u Srbiji. Njegova vrednost se ogleda kroz gnežđenje vrsta atipičnih za Panonsku niziju, a karakterističnih za pontsko-kaspijske slatine i morske obale, kao i činjenicu da se radi o jedinstvenoj selidbenoj stanici za određene migratorne vrste ptica. Slano Kopovo je posebno povoljno za ždralove koji u toku svojih redovnih seoba u ogromnim i veličanstvenim jatima prekrivaju ovaj prostor i zaglušuju ga svojim osobenim "trubljenjem". Brojne su u toku seobe i patke, guske, šljukarice. Ovde se gnezde sabljarke i morski žalar, koji se popularno naziva "panonski mornar".

 

Na području Slanog Kopova se javljaju specifične slatinske biljne zajednice koje su, ne samo u Srbiji, već i u celoj Panonskoj niziji u fazi iščezavanja. Pečat Slanom Kopovu daje dominantna halofitska (slatinska) vegetacija, koja je vezana za solončake i izgrađena od karakterističnih halofita, te pripada tipu izvornog biljnog pokrivača koji je već skoro nestao sa većeg dela panonskih prostora. Mnoge biljne vrste karakteristične za ovaj tip vegetacije predstavljaju danas prave raritete, pa su zakonom zaštićene, među njima najznačajnije caklenjača i jurčica.

 

Slano Kopovo se nalazi na lesnoj terasi. Njegov bazen zauzima najdublji deo nekadašnjeg korita Tise. Prema tome, po postanku spada u grupu geomorfoloških oblika koji su postali radom rečne vode i pripada grupi rečnih ili fluvijalnih jezera. Basen Slanog Kopova zauzima najveći deo istočnog kraka pomenutog meandra, čiji oblik podseća na potkovicu sa kracima okrenutim ka jugoistoku.

 

Tokom poslednje decenije značajan negativni faktor je poremećaj vodnog bilansa, jer sve češće dolazi do isušivanja Slanog jezera tokom leta i jeseni. Smatra se da su ova isušivanja posledica promena nivoa podzemnih voda (usled izgradnje sistema Dunav-Tisa-Dunav i veštačke brane na reci Tisi). Isušivanje jezera predstavlja jedan od glavnih problema zaštite ptica vezanih za vodena staništa. Na primer, sabljarke Recurvirostra avosetta nisu gnezdile l989. godine zbog niskog vodstaja vode Slanog jezera na početku sezone gneždjenja.

 

Osnovni faktori ugrožavanja Slanog kopova su nepovoljan vodni režim i intenzivna poljoprivredna proizvodnja u okruženju ali i u samom rezervatu. U toku su projekti aktivne zaštite otkupa zemljišta i prevođenja njiva u travna staništa, kao i projekat poboljšanja vodnog režima.

 

Međutim, zbog navedenih nepovoljnih pojava usled kojih dolazi do isušivanja jezera, svakih par godina se javlja površinsko "cvetanje soli", što opet pretstavlja posebnu vrstu atrakcije. Na sreću mnogobrojnih vrsta ptica, nisam imao prilike da zateknem ovakav atraktivni pejzaž (prve dve slike sam skinuo sa interneta, nisu moje).

 

Iscvetala-soa.jpg

 

93057927-3074573385896186-28354951807007 

Međutim, to uopšte nije umanjilo lepotu ovog mesta, čak šta više, uživajući sam posmatrao stotine raspoloženih ždralova koji su svojim "trubljenjem" parali tišinu ovog naizgled mrtvog prostranstva.

 

Zemljište je izuzetno mekano, tako da sam motorom prišao koliko su mi gume i podloga dozvoljavali. Preostaloj vodi sam prišao peške što sam bliže mogao, dok i sam nisam počeo da tonem u blato.

 

20200625-163935.jpg

 

20200625-164514.jpg

 

20200625-172630.jpg

 

Prilazeći bari primetih i Bambija koji se, primetivši me, gracioznim kratkim skokovima sklonio u obližnji šumarak. :)

 

20200625-165307.jpg 

20200625-165105.jpg

 

Ovo je najbliže što sam uspeo da priđem zaostaloj vodi i mnogobrojnim ždralovima koji su se praćakali u njoj. Iako se čini kompaktna i suva, podloga je izuzetno mekana i natopljena, nešto poput živog blata. Sa svakim sledećim korakom propadao bih sve dublje. 

 

20200625-170954.jpg

 

20200625-171357.jpg

 

Ovako sam ja prišao rezervatu, verovatno mu je moguće prići i sa neke druge strane... Sve u svemu, vredelo je posete. :) 

 

Captureb.jpg

 

  • Sviđa mi se 9

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

U neposrednoj blizini Slanog Kopova o kojem sam pisao u prethodnom postu, nalazi se još jedna lokacija vredna obilaska.

 

Sama samcijata, napuštena i urušena Arača se nalazi u sred atara između Novog Bečeja i Novog Miloševa. Trobrodna bazilika je izgrađena oko 1230. godine na temeljima starije crkve iz 11. veka. Opljačkana je i uništena 1280, a obnovljena 1370. godine po nalogu kraljice Jelisavete Kotromanić Anžujske. U toj obnovi dodat je gotski toranj, čiji ostaci postoje i danas.

 

Pretpostavlja se da je crkva pripadala imanju koje je 1407. godine kralj Žigmund podario despotu Stefanu Lazareviću. Kasnije je pripadala despotu Đurđu Brankoviću, koji ju je poklonio Pavlu Birinjiju. Godine 1551, Turci Osmanlije su spalili crkvu i od tada nikada nije obnovljena.

 

Selo Arača je postojalo u 17. veku. Tu su dolazili 1660. godine kaluđeri srpskog manastira Pećke patrijaršije da skupljaju prilog. Popisani su sledeći stanovnici pravoslavni Srbi: domaćin Vujica (kod koga su konačili), Jovan, pop Kosta, knez Petar i knjeginja Draginja, Boža Jovin, Dmitar, Ognjan i Petar Stojanović.

 

Novija arheološka istraživanja potvrđuju da su uz crkvu sa severne strane postojali konaci i mnogobrojni grobovi. Konzervatorski radovi obavljeni su tokom 1970 – '78. i 2013. dodine.

 

Iako usamljena u sred atara Araču je veoma lako pronaći. Sa glavnog puta #15 treba skenuti preko pruge nakon koje vas čeka nešto malo više od 5 Km makadama. Makadamski put je veoma dobro utaban možda čak i najbolji od svih koje sam koristio da bih prišao nekom zabačenom lokalitetu.

 

Capturea.jpg

 

20200625-175400.jpg

 

20200625-175431.jpg

 

20200604-172038a.jpg

 

20200604-172150.jpg

 

20200604-172311.jpg

 

20200604-172526.jpg

 

20200604-172554.jpg

 

20200604-172616.jpg

 

20200604-172729a.jpg

 

20200604-173755.jpg

 

20200604-173941.jpg

 

Još fotografija Arače sa okolinom u narednom postu.

 

  • Sviđa mi se 9
  • Hvala 2

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Pošto smo i dalje u okolini Novog Bečeja, prava bi šteta bila zaobići dvorce porodice Dunđerski.

 

Dvorac Sokolac sagrađen je krajem XIX veka kao zgrada rezidencijalne namene. Podignuta je na ravnom terenu, okružena prostranim parkom koji je od ekonomije odvojen ogradom sa dekorativnom kapijom od kovanog gvožđa.

 

U ovom dvorcu grof Ivan Ivanović znao je da pravi raskošne balove i čuvene kartaške partije. Dvorac je dobio kao miraz oženivši Emiliju, najstariju ćerku Lazara Dunđerskog, koji ga je i izgradio u poslednjim decenijama 19. veka. U dvorcu je sačuvano mnogo originalnih stvari, među kojima je i portret Lenke Dunđerski za koji se veruje da je uradio Uroš Predić po narudžbini Laze Kostića. Preostalo je i nešto stilskog nameštaja, kaljavih peći po sobama i dekoracija u vidu tapeta i štuko plastike na zidovima i plafonu glavnog salona. U suterenu se nalazi dvorana za kuglanje, što je raritet u ovim krajevima. Dvorac je proglašen za spomenik kulture 2001. godine.

 

Inače, za ovo zdanje se vezuju i dve uzbudljive priče. Prema jednoj, grof Ivanović je na kartama izgubio ne samo posed, već i ženu Emiliju. Protivnik mu je predložio da pokuša da iz puške gađa jabuku na glavi svoje žene, ako želi nju i imanje da povrati. Iako je to bio rizičan pokušaj, grof je pucnjem uspeo da pogodi jabuku, ali ga je posle toga lepa Emilija napustila. Prema drugoj priči, to se zapravo dogodilo Lazaru Dunđerskom, koji je pogodio jabuku i tako spasao dvorac i imanje.

 

Dvorac nažalost nije dostupan za posetioce i u njega nisam uspeo da uđem. Naspram kapije se nalazi montažni kontejner u kome je boravio radnik obezbeđenja. Pustio me je da na kratko obiđem spoljašnjost dovorca uz obrazloženje da je dvorac u privatnom vlasništvu, što je za mene, iskreno, bila novost.

 

Capture.jpg

 

20200625-161715.jpg

 

20200625-161158.jpg

 

20200625-161142.jpg

 

20200625-161217.jpg

 

20200625-161130.jpg

 

20200625-161404.jpg

 

20200625-161554.jpg

 

20200625-161605.jpg

 

20200625-161503.jpg

 

20200625-162254.jpg

 

  • Sviđa mi se 14
  • Hvala 1

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Da se sada nadovežem na poslednjie postove u kojima sam spomenuo Bečej i atrakcije u okolini. Koga je put doveo u Bečej, sem Slanog Kopova, Arače i Sokolca koje sam predstavio, toplo preporučujem da obiđe i najpoznatiji dvorac "Fantast" ili "Dunđerski" kako ga neko zove.

 

Dvorac se nalazi na 15Km od Bečeja i podignut je 1925. Iako je njegova porodica sagradila nekolicinu vila i zamkova, Fantast Bogdana Dunđerskog je daleko najveći i najraskošniji.

 

Bogdan Dunđerski je važio za jednog od najbogatijih ljudi tog vremena u Srbiji, nikada se nije ženio niti je imao dece, bio je boem ceo svoj život ali je bio i veliki ljubitelj konja. Priča se da ih je u jednom trenutku imao i preko 1400 od kojih je najpoznatiji bio konj po imenu Fantast, potomak možda najpoznatijeg trkačkog grla svih vremena Kazanove iz obližnje Zobnatice

 

1932. godine na Beogradskom hipodromu Fantast je u sve tri trke odneo pobedu a kada je uginuo Bogdan ga je sahranio na imanju, pa je tako dvorec po njemu i dobio ime. Ergela koja postoji i dan danas je tada iznedrila neke od najboljih trkačkih konja u regionu i zauzimala je više od polovine celokupnog imanja.

 

Pored 40 pomoćnih zgrada na imanju odmah do dvorca izgrađena je i kapela u neovizantijskom stilu i posvećena je svetom Đorđu. U njoj je po svojoj želji Bogdan Dunđerski i sahranjen. Ikonostas u crkvi je radio Bogdanov veliki prijatelj i naš poznati umetnik Uroš Predić.

 

Što se samog dvorca tiče jedino su vrata i zidovi danas ostali autentični. Nakon oslobođenja 1945. sav raskošni nameštaj, kristalni lusteri, tepisi, srebrnjaci... sve što je Bogdan sa ljubavlju donosio iz Beča kako bi opremio dvorac je odneto u nepoznatom pravcu. U dvorac su čak puštene i ovce usled čega je i pod u potpunosti stradao...

 

Crkva je trebala da postane električna centrala ali nakon jednog pisma kojeg je Uroš Predić poslao Moši Pijade crkva je stavljena pod ključ.

 

Crkva je ponovo osveštana i omiljeno je mesto za krštenja i venčanja dok je Fantast danas bajkoviti hotel sa restoranom u kome sam svaki put kada bih došao naišao na neku proslavu. Ko reši da ga poseti i obiđe savetujem da ne preskače penjanje na vrh kule, jer za jednu ravnicu, pogled je stvarno fenomenalan.

 

Veoma ga je lako naći i da, prilaz je u potpunosti asfaltiran, nema makadama :D 

 

Capture.jpg

 

20200625-145304a.jpg

 

20200625-142004.jpg

 

20200625-142155-editeda.jpg

 

20200625-142950-edited.jpg

 

20200625-142827-editeda.jpg

 

20200625-142324-edited.jpg

 

20200625-142410-edited.jpg

 

20200625-142456.jpg

 

20200625-142536a.jpg

 

20200625-143239-edited.jpg

 

20200625-150037-edited.jpg

 

20200625-150326-edited.jpg

 

Još fotografija u sledećem postu...

 

  • Sviđa mi se 11

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

I tako nakon Bečeja i veličanstvenih dvoraca, nastavljamo naše "putovanje" ka samom severu zemlje.

 

Subotica je verovatno nastala posle najezde Tatara, krajem 12. ili početkom 13. veka, ali je prvi pomen o njoj iz 1391. godine. Prvo zabeleženo ime grada bilo je Zabatka, a prema jednom tumačenju, ovo ime potiče od zabata sa panonskih kuća. Polovinom 15. veka, Subotica ima status opide, odnosno grada najnižeg ranga, a 1499. godine se pominje kao tvrđava u Bodroškoj županiji (tvrđavu je podigao erdeljski vojvoda Janoš Pongrac od Dengelega 1470. godine). U 16. veku gradom je upravljao Valentin Terek. Do 16. veka Subotica je bila pod ugarskom upravom, a u 16. veku je osvajaju Turci, zbog čega se dotadašnje mađarsko stanovništvo grada razbežalo, uglavnom na prostore današnje Slovačke. 

 

Posle poraza koji su na Mohačkom polju 1526. godine ugarskoj vojsci naneli Turci, u Ugarskoj je nastala borba oko upražnjenog kraljevskog prestola između erdeljskog vojvode Jovana Zapolje i Ferdinanda I Habzburškog. U toku ove borbe, među Srbima na području Vojvodine, pojavio se Jovan Nenad, do tada nepoznat čovek, koji se nazvao srpskim carem i stvorio jednu samostalnu državu kratkoga veka sa centrom u Subotici.

 

Dok su se Ferdinand i Zapolja otimali o ugarsku krunu, Jovan Nenad je organizovao srpsku vojsku od petnaest do dvadeset hiljada ljudi, jednaku po snazi austrijskoj i ugarskoj oružanoj sili, čime je postao veoma značajan činilac. Na njegovu stranu prešao je i najveći deo šajkaške flote na Dunavu i Tisi. Svoje prve čete, car Jovan Nenad je formirao u okolini Lipove, u severnom Banatu. Prikupljene čete prevede car preko Tise u Bačku i za kratko vreme protera Turke, koji su posle odlaska sultana Sulejmana ostali kao posada u pojedinim bačkim mestima. Čim je Turke proterao iz Bačke, izabere car Jovan Sabatku, današnju Suboticu, za svoju rezidenciju.

 

Car Jovan zatim dade Suboticu utvrditi i stavi u nju srpsku vojnu posadu, a potom je sproveo organizaciju svoga dvora. Okružio se sa šest stotina uniformisanih stasitih mladića kao telesnom gardom, nazvanih po turskom načinu janjičarima.

 

Krajem 1526. godine, prevede car jedan deo svojih četa preko Dunava u Srem i osvoji turske tvrđave Banoštar i Čerević sa okolnim mestima i stavi u njih srpsku posadu. Vodeći borbu protiv dva neprijatelja, Turaka i ugarskog plemstva, Jovan Nenad je veoma brzo postigao veliki uspeh, a njegova pojava zainteresovala je sve uticajne evropske dvorove.

 

Početkom 1527. godine Jovan Nenad je učvrstio svoju vlast u Bačkoj, Banatu i delu Srema.[5] Odbio je napade Valentina Tereka i Vladislava Čakija. Maja meseca 1527. godine, Jovan Nenad i njegove vojvode preuzeli su obavezu trajne odanosti Habzburgovcima. To je sa teritorije Ugarske pod Zapoljinom vlašću izazvalo pravi krstaški rat protiv Jovana Nenada.

 

Dok se Jovan Nenad nalazio u Čomi, napadne Terek iznenada na Suboticu, u kojoj toga momenta nije bilo ni palatina Subote, i uspe da istera iz grada carevu srpsku posadu. Na to car prenese svoje sedište u Segedin. Jovan Nenad je 26. jula 1527. godine u Segedinu na prevaru smrtno ranjen, a njegova vojska se ubrzo raspala, tako da je i izvojevana sloboda bila izgubljena. Posle Terekovog zauzimanja Subotice, grad je za kratko vreme ponovo došao pod ugarsku upravu, da bi ga osvojili Turci 1543. godine.

Pretpostavlja se da je grad dobio svoje današnje ime, Subotica, po palatinu i rizničaru cara Jovana Nenada, Suboti Vrliću.

 

Caru Jovanu Nenadu podignut je u Subotici spomenik 1927. godine, ali su ga Mađarski okupatori, Hortijevi vojnici 1941. godine porušili. Spomenik je obnovljen 1991. godine. Danas je subotica najseverniji grad u Srbiji i drugi po broju stanovnika u Vojvodini. 

 

Prilikom moje poslednje posete Subotici skoro ceo gradski centar je bio u skelama koje su bile postavljene uz fasade najatraktivnijih zdanja. Hteo sam da posetim Gradsku kuću, međutim bila je zatvorena pa se sve svelo na par fotografija.

 

20200726-180001.jpg

 

Gradska kuća je projektovana 1907. godine od strane budimpeštanskih arhitekata Marsela Komora i Dežea Jakaba (koji su zaslužni za još izuzetnih gradjevina u Subotici), dok je gradnja gradske kuće trajala od 1908. do 1910. godine. Unutrašnji radovi na ukrašavanju građevine trajali su do 1912. godine kada je gradska kuća dobila svoj konačni izgled. Izgradjena je u stilu madjarske varijante secesije i prvi je spomenik kulture secesije na teritoriji AP Vojvodine koji je zaštićen zakonom.

 

Motivi dekoracije i ornamenti (listovi, cvetovi lala, srca, paunovog pera, floralne trake) inspirisani su tradicionalnim elementima narodne madjarske umetnosti. Krov Gradske kuće prekriven je raznobojnim biber crepom proizvedenim u pečujskoj fabrici keramike Žolnai.  Svečano stepenište napravljeno je od belog kamena balustrade, dok su zidovi stepeništa obloženi tamnozelenim pločicama, takođe sa pečatom Žolnai. Ono što nikako ne sme da se zaboravi da se spomene, a to su vitraži u Gradskoj većnici najpoznatijeg madjarskog slikara secesije Šandora Nadja. Funkcija Gradske kuće je zadržana do danas, te se zgrada gotovo sve vreme njenog postojanja koristi kao administrativno središte Subotice.

 

20200726-180628a.jpg

 

Naravno, u neposrednoj blizini je i Palić sa svojim predivnim jezerom, međutim tog dana sam imao drugačije planove pa se nisam puno zadržavao. Biće još vožnji i put će me ponovo dovesti u ove krajeve, pa ću dopuniti temu, obećavam. :)

 

Capturea.jpg

 

Nastaviće se...

 

  • Sviđa mi se 4

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Jedno od verovatno najpoznatijih mesta ove sezone među ženskom populacijom je geotermalni spa centar u mestu Pačir. Okupati se ili napraviti "selfi" pokraj roze termalne vode je proteklog leta postalo pitanje prestiža. Informacija o Pačir pomami je tako došla i do mene pa sam odlučio da posetu ovom "čudu" prirode smestim u neku od vožnji. Ispostviće se da mi je Pačir banja bila na putu ka primarnoj destinaciji koju sam planirao da posetim tog dana.

 

116405844-2758858554342693-3315542367950

 

U neposrednoj blizini Bačke Topole a i Subotice, nalazi se Pačirska banja, prelepo uređeno kupalište sa termalnom vodom jedinstveno u Vojvodini i uopšte u ovom delu Evrope. Topla voda u Pačiru dolazi sa 1400 metara dubine i slana je, što čini odlazak u ovu banju jedinstvenim iskustvom. Na svom putu ka površini voda prolazi kroz različite slojeve stena čime postaje obogaćena mineralima. Voda sadrži natrijum, jod, sulfat, brom i mnoge druge minerale koji unapređuju zdravlje. Temperatura vode, pri izlasku na površinu je 72 stepena, a pri hlađenju dolazi na temperaturu od 30 do 35 stepeni. Jezero, pored mnogo minerala, sadrži i 21-22 grama soli po litru. Na osnovu sastava vode, banja je dobila sertifikat lekovite. Topla, slana voda pomaže u očuvanju i održavanju zdravlja, doprinoseći podizanju imunog sistema. Takođe, voda ima izuzetna svojstva i u lečenju raznih bolesti, naročito za kožne bolesti, reumatizam i stanje posle povreda. 

 

Zbog raznih jedinjenja koja ova voda poseduje, osim atraktivne roze boje ima i ne baš tako atraktivan miris nafte. Nisam se kupao jer sam bio u prolazu, ali sam čuo od ljudi da se taj miris zadržava još duže vreme na kupaćim kostimima i peškirima.

 

116584842-2758858181009397-7937502658462

 

Captureb.jpg

 

Nastaviće se...

 

  • Sviđa mi se 3

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites
  • Zainteresovan, 932 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R1200 GSA K51

Ako na forumu ima još ljudi poput mene koji vole da se zavuku svuda i obiđu sve i svašta, evo predloga za jednu lokaciju koja se nalazi nedaleko od Mađarske granice.

 

Pošto sam obišao bukvalno sve zamkove u srbiji (pogotovo napuštene), red je da predstavim i onaj koji je (po meni) trenutno najsablasniji.

 

Fernbahov dvorac u blizini Alekse Šantića, nadomak Sombora, nalazi se na spisku 67 dvoraca, koliko ih ima u Vojvodini, ali kao izuzetna građevina zastupljena je samo na papiru, jer su decenije nebrige sa ovog izuzetnog athitektonskog spomenika odavno izbrisale stari sjaj i patinu.

 

Kao vlasnik izuzetne građevine vodi se Poljoprivredno preduzeće ”Aleksa Šantić”, u istoimenom mestu. Međutim, dvorac propada i prepušten je na milost i nemilost vandala. Nažalost, od svojevremeno velelepne palate ostale su samo zidine, a jedinstveni park, na više od deset hektara, zarastao je u šipražje.

 

Naime, Fernbahov dvorac, ili kako ga još ovde zovu ”Baba Pusta”, podignut je 1906. godine. Dvorac je izgradio Karolj Fernbah, veliki bačkobodroški župan. U stilu bečke secesije dvorac je građen po projektu Ferenca Rajhela.


Od nekadašnjeg sjaja prelepe građevine sa tornjem, čiju jedinstvenost upotpunjava široki park, u kome je svojevremeno kao prvo takvo drvo u Evropi, bio zasađen i Ginko, nije ostalo gotovo ništa. Iz dvorca su odneta vrata, prozori, pločice, radijatori, električne instalacije, cigle, mermerne ploče... a krov se urušio na nekoliko mesta. Na sredini prostranog hola zjapi rupa, s koje je neko skinuo veliki luster i verovatno ga dobro unovčio. Retke vrste drveća u parku, koji je zasađen tridesetak godina pre gradnje samog dvorca, posečeno je, a ono što je ostalo, zaraslo je u korov. Još početkom pedesetih godina minulog veka park je stavljen pod zaštitu države i tada je ustanovljeno da u parku ima 165 biljnih vrsta!

 

U prizemlju dvorca nalazi se mala kapela. Uprkos tome što je veoma predano uništena, izgrebana, oguljena, razbijena itd, na zidovima se još uvek mogu videti slike nekih svetaca i anđela.

 

Pronašao sam još jedan podatak ali me nemojte držati za reč jer je nezvaničan, a to je da je u dvorcu bilo instalirano prvo parno etažno (centralno) grejanje sa radijatorima u Srbiji. Veliki kotao ili rezevoar iz koga izlaze i ulaze metalne cevi sam zatekao u samov vrhu dvorca i može se videti na mojoj fotografiji.

 

Dvorac je lako pronaći i do njega vodi betonski put koji je lošiji na momente ali mu je moguće prići bilo kojim motociklom ili autom. Zanimljivo je i to da kada stignete na odredište, odnosno na kraj puta - proširenje koje je ujedno i parking, i dalje ne možete videti dvorac. Bukvalno, kao da se nalazi u džungli a ne u sred atara, tako da poslednjih nekoliko desetina metara morate prepešačiti kroz gusto zelenilo.

 

Dvorac Baba Pusta idealan je za lutanje prostranim odajama, pentranje stepenicama, zavlačenje u podrum, obilazak ogromnog parka-džungle...

 

Iako napušten, razvaljen i sablastan, dvorac ipak i dalje pleni svojim izgledom. Nadam se da će moje fotografije uspeti bar malo da vam dočaraju ono što je napisano iznad, uživajte.

 

Capture33.jpg

 

20200726-145138-edited-edited1a.jpg

 

20200726-145915-edited1a.jpg

 

20200726-150739-edited.jpg

 

20200726-150829-edited.jpg

 

20200726-161100-edited1.jpg

 

20200726-150946-edited1.jpg

 

20200726-151234-edited.jpg

 

20200726-151407-edited.jpg

 

20200726-151659-edited.jpg

 

20200726-151902-edited.jpg

 

20200726-152123-edited.jpg

 

20200726-1606121-edited-edited.jpg

 

  • Sviđa mi se 10

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

Pridruži nam se!

Možeš sada da napišeš svoj odgovor, a kasnije da se registruješ. Ako imaš nalog, uloguj se i napiši svoj odgovor.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Aktivni korisnici   0 članova

    Nema ulogovanih članova koji gledaju ovu stranu.



  • Predstojeća dešavanja

  • NAJNOVIJE TEME

×
×
  • Create New...

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja