Prolazio sam nekidan, baš tim putem Platičevo - Nikinci - Brestač - Subotište - Pećinci. Kao što reče severian, ima udarnih rupa. Put je zanimljiv, ali zaista ima rupa. Ipak, vozio sam noću pa sam morao da budem oprezniji. Inače, danju ne bi trebalo da bude problema sa izbegavanjem rupa. Nisu to serpentine da se ne vidi rupa iza krivine.

Već na ovoj temi rekoh da sam stanovišta da je suština bitnija od forme. Lepo je kad se nešto odradi institucionalizovano, kad se pored individualnosti iskaže sposobnost za zajedničko delanje, ali ako to teško ide onda se može probati i samostalno. Između ostalog, svaki naš gest je u službi ispunjenja lične satisfakcije. Te u skladu s tim, malopre sedoh na motocikl, pa otidoh u Beogumu podno Gazele i u ime svoje ćeri kupih tapiju na dva drvceta koja će da rastu na Tari kao njeno zaveštanje. Uploaded with ImageShack.us A dobio sam i nalepnice. Jedna za kofer, a druga za zadnje staklo na automobilu: Uploaded with ImageShack.us Svakako ne bi bilo primereno da se guzim i organizujem akciju za masovnije angažovanje na ovoj vrsti pošumljavanja u ime BJB zajednice. Niti imam mandat, niti volju za to - ali svako od nas koji smo se oglasili u ovoj temi dajući joj podršku može bez problema, za dva minuta, da odradi ono za šta smo se zalagali. A ako BJB nađe način da realizuje ranije predloženu ideju, bez pardona ću se priključiti.

Što se moje vozačko-suvozačke postave tiče, šanse su 50% da ne idemo, a 100% didemo. Samo je problem subotnje jutro. To treba da izrihtam nekako.

Fala i đe čuli i đe ne čuli. Milu Fejzeru ćemo da pošaljemo Miloša na jednu dijetu ribom kad bude išao kroz Istru. Bog ti pomogo Irvine. Moja je glava tvrda, bosanska. Šlemče sam mogao da stavim samo da zaštitim ono ekološko kamenje da ga ne okrnjim u slučaju da se prevrnemo. Fala Kočo i Stane za pohvale pripovedanju.

I tako smo stigli čamcem nazad pred kamp, tačno na ručkić. Opet ovca: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Odmerene Britance je savladala emocija dok su posmatrajli jagnje: Uploaded with ImageShack.us U neko doba je stigao i fotograf donoseći slike koje ste imali priliku da vidite. Jednu smo okačili na tablu, potpisanu u ime svih nas sa ovog foruma. Nadam se da se ne ljutite: Uploaded with ImageShack.us A uveče smo pravili plan za povratak: Uploaded with ImageShack.us Naravno da se nismo vraćali istim putem, nego preko Višegrada: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Pa na Mokru goru. Pa u Mačkat , pogađate – na ovcu. Dosadilo nam je fotografisanje hrane, pa to nismo uradili ovom prilikom. E tu, od Mačkata, već počinje kiša… I tako, kiša nas je pratila do Čačka, a od Čačka – potop. Ovo je poslednja fotografija koju sam napravio, pošto u nastavku puta za to nije bilo prilike. Liki je sišla s motora i sela na drvenog konjića da se odmori: Uploaded with ImageShack.us Od Čačka smo, da bismo izbegli Ibarsku, krenuli preko Rudnika, Topole i Mladenovca na autoput. U okolini Mladenovca tuga brate. Imao sam utisak da sam u okolini Sajgona, a ne Beograda. Kuruzi ovolicko viru iznad vode, ko da su perinač, božemeprosti. A na autoputu se razvedrilo. Red je da nas ovako, u više voda oprane, dočeka osunčan Beograd. Prošli smo Bubanj potok, stali na Jugopetrolovoj pumpi da se po tradiciji celivamo i ispozdravljamo – pa kuuuućiiiiiii! Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Eto, to bi bilo to. Izvinjavam se ako sam ugnjavio.

Kako je stranica more bit puna ko oko, ostatak fotografija ću stavljati ovako. To neće dalje usporavati učitavanje, a klikom na sličicu se može videti u većem formatu: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us A ovo je moja nova drugarica Džasmina. Naše poznanstvo je počelo tog jutra kad me je iznapušavala najstrašnije u redu za umivanje i ličnu higijenu. A nisam bio kriv, majke mi. Samo sam je zamolio da pusti malo i mene na česmu ako je završila, umesto što stoji pored i ćaska sa drugaricom. Uploaded with ImageShack.us To napušavanje me je jako pogodilo pa sam događaj prepričao i drugarima, ali nisam naišao na njihovo razumevanje. Naprotiv, napravili su sprdačinu od moje emotivnosti. Ali, šta ću, takav sam, krhak. Ne želim da se menjam. Možete da zamislite scenu kad se ustanovilo da ćemo da budemo u istom čamcu... Pored Jasmine, sa nama u čamcu su bili i njeni drugari Bugi i Rada. Iskoristio bih ovu priliku da ih pozdravim. Šta bilo da bilo, na kraju sam zaključio da joj se u stvari sviđam i da je zato vrištala na mene. Znate te fore. Nema šta drugo da bude nego to što vam rekoh. Moram da se pohvalim da vas nismo obrukali. Stvarno nismo imali neku nameru, ali smo peglali onim čamcem za medalju. Valjda nas povuče navika iz vožnje drumom. Jedini problem je taj što smo zaključili da nam je Tara pomalo spora. Hteli bismo nešto jače. Na ušću smo zavirili u Pivu, ali nam Ljubiša reče da tom rekom može da se spusti samo ekipa skipera. Pustio sam da prođe malo vremena, pa sam ga opet pitao za Pivu, ali mi je začudo dao isti odgovor. Bio sam tužan. A baš smo super ekipa, dostojna Pive. Miloš se borio kao ajne grande serbiše junak. A i ostali su se borili. Dobro, ne baš svi… Na fotografijama se to može jasno videti.

... Nego, da ne gnjavim, već da postavim malo fotografija s vode: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us ...

... I tako smo utegnuti i opremljeni posedali u kombi, pa krenuli uzvodno, u Montenegro: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Stigli smo na početnu tačku spusta i zadužili čamce i vesla. Podrazumeva se da smo dobili najgori čamac, valjda da bi se sve uklopilo sa našim izgledom. No to ne bismo ni znali da nam naš skiper, Ljubiša zvani Pajdo, nije natuknuo da se vozimo najmanje dobrim čamcem. Ali šta mi znamo šta je dobar čamac. Nama je bilo svejedno. Čamac ko čamac… Lep, crven: Uploaded with ImageShack.us E prijatelji, mogu vam reći da kad je krenuo spust nisam prestajao da se kliberim. Ma mnogo je dobro. Mnogo, mnogo. Prolazimo kroz neki buk gde nam Pajdo reče da su nedelju dana pre našeg dolaska izginuli neki Poljaci, a mi vrištimo od smeha. Pajdo: Uploaded with ImageShack.us

... A onda, posle mučne noći provedene sa Dakijem i Vlajkom u krevetu, dolazi jutro, obilan doručak i spremanje za akciju. Kao što Daki reče: ‘’Danas na forumu, sutra u krevetu.’’. Da, takve su te internet romanse: Uploaded with ImageShack.us Zmijska tela. Gospodžo, Vama svaka čast, ali momci su utegnuti ko čaše: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Inače, dok sam oblačio odelo zveknula me je škorpija za prs na nozi. Vlajko je, valjda pod uticajem onog što se dešavalo prethodne noći, ponavljao da to nije škorpija nego rovac: Uploaded with ImageShack.us Ej, rovac!? Ma šta zna čovek kojeg je kasnije tog dana ujeo krpelj za stomak šta je rovac… Mism ujeo ga stomak, jeee. Pa jel mu se stomak vuče po travi, aman? Nekog ujedaju škorpije, a nekog krpelji. Samo ću to da kažem. Ma bio bih spreman da tražim cvikcangle po koferu da odsečem prs ko onaj Bidža iz Svilajnca, ali sam se opredelio samo za podvezivanje koncem za zube. Međutim, kad sam posle pet minuta video da mi je prs poplaveo, skinuo sam konac. Pa da, nisam lud da ga izgubim zbog konca za zube. Kao oni nesretni golubovi što se zapletu u kučinu. Kakogod, škorpija nažalost nije preživela naš susret, a meni ništa nije bilo. To kažem da se ne sekirate u nastavku teksta.

... Uploaded with ImageShack.us ... E tako smo se smestili u bungalove, pa u to vreme nekako pade i termin za večeru. Što bi se reklo, bilo je mesa ko drva. Svaka ćast, domaćini. Svaka ćast: Uploaded with ImageShack.us Odmah smo se tu za stolom izgotivili sa nekim Francuzima. Ovaj jedan se uskoro ženi, pa su mu drugari upriličili momačko putovanje. Nisu mu govorili gde idu, samo su ga doveli na aerodrom, strpali u avion, pa se dovezli svi skupa za Sarajevo. Taj, koji je sve to smislio, je negde na televiziji gledao emisiju o ovim našim rekama i avanturama na njima, zaljubio se u celu priču, pa odlučio da je proba i sa drugarima podeli. I tako, reč po reč, uz sve ono što doprinosi boljem razumevanju i zbližavanju među ljudima. Renomirani DJ Vlajko se snalazio na svim nivoima priče - ‘’Puštam haus, progresiv…’’ - ovo, ono. ‘’This music is bullshit’’ – ponavlja iznova i iznova: Uploaded with ImageShack.us Naravno, odmah posle momenta kad je ovo fotografisano, zasvirala je nekakva Ceca ili Neda Ukraden, ili tako nešto, pa su svi poskakali i počeli da dižu ruke sve u ritmu muzike. Toliko.

... I tako smo se dovezli do raskrsnice gde se levo ide za Foču, a desno za Nikšić. I odosmo mi tim desnim putem. E taj mi se putić najviše svideo. Ma kao da jašem konjića, samo prebacujem težinu s jednog na drugi guz po onoj strmojebini. Ajd, verovatno se tako ne jaše konjić, ali mi se sviđa poređenje: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Tu u jednom trenutku Ljilji ispadne rukavica, pa stanemo da se Daki vrati po nju. Tek iza nas staje i neka Dačija sa dve cure unutri. Škljocaju fotoaparatom na nas ko da su videle Elvisa. ‘’Pomaže Bog cure. Đe ste pošle, dal znate?’’ ‘’Mi idemo za vama. Pratimo vas. U stvari pošle smo u Nikšić kod neke rodbine, pa u Rafailoviće’’ ‘’E pa mi ne idemo u Nikšić. Ali ako oćete možete s nama tamo gde smo krenuli. Evo blizu je.’’ – pa im objasnimo naš plan i svrhu boravka na tom putu. Vidim ovoj vozačici se dopalo, oči joj ovolike, sviđa joj se ideja – ali ova druga je čvrsta u naumu, jer mora se kod rodbine u Nikšić. Srećan put – srećan put. I nedugo zatim stižemo tamo gde smo se tog dana zaputili. Dolazimo u kamp na obali Drine: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Ova fotografija mi se mnogo, mnogo đasvi. Ne znam kojom sam je tehnikom napravio. Ljilja, rečna vila: Uploaded with ImageShack.us

... Mmmm, došlo je vreme za ćevape, ali smo se pre toga morali oprostiti od Kaće i Dače koji su u nedostatku kišnih odela procenili da je ovo trenutak da se vrate za Srbiju. A kako smo seli u ‘’Peticu’’ na ćevape, počela je kiša. Ali nije dugo potrajala, taman dok smo omastili prste i brkove. Mnogo je lepo napućiti usne, pa poturajući ih pod nos njušiti brkove koji mirišu na ćevape s kajmakom i lukom, te tako evocirati nežne uspomene na dobru klopu. Mism volim da njuškam brkove posle još nekih situacija, ali to nije priča za ovu priliku: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us A posle ćevapa kafa, fildžani i te munje, pa idemo dalje. Znam, znam... već ste videli sve ovo, ćevape i fildžane; ali to je tek uvod u ono što je suština - čisto da se ispuni forma, da se priča ne svede samo na središnji deo: Uploaded with ImageShack.us U nastavku smo prošli pored pomenutog motoskupa, opet vazda mahali i pozdravljali, ali nas je put vodio dalje, na drugu stranu...

... Ali nismo daleko odmakli kad smo naišli na mesto na kojem sam napravio prvu fotografiju: Uploaded with ImageShack.us Razminiravanje je trajalo dvadesetak minuta, nismo čuli eksploziju, a izbegli smo dosadu slušajući kako kolega iz Šapca ubeđuje pandura da ga pusti da prođe, objašnjavajući da je bio u ratu dok su ovi što razminiravaju još jeli pačja govna umesto dudinja: Uploaded with ImageShack.us Sve u svemu, nije uspeo da ga ubedi. E pa kad su nas napokon pustili, malo smo odvrnuli gas pa smo malo, tek malo napeglali do Sokoca. Iskreno, pomalo mi je žao zbog toga, jer je priroda predivna – ali ne može i jare i pare. Između uživanja u prirodi i uživanja u finim putevima, ovom prilikom je izbor pao na ovo drugo: Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Iz Sokoca smo, kakav je red, otišli u šeher Sarajevo. Računamo naljutiće se ljudi ako ne svratimo na kahvu i ćevape. Taman smo stigli na vreme da odgledamo kraj utakmice u kafiću. Doduše, Daki i Vlajko, osvedočeni antisportisti, pokušavali su da mi svojom nezainteresovanšću miniraju strepnju, nerviranje i u krajnjem ishodu radost – ali im to nije pošlo za rukom. Uspeo sam da se iznerviram i na kraju poradujem: Uploaded with ImageShack.us Muški deo ekipe: Uploaded with ImageShack.us Ženska momčad: Uploaded with ImageShack.us Mojoj sreći se pridružio čiča garavih brčića koji je prolazeći pored kafića zastao i počeo da čestita na pobedi: ‘’Svaka ćast, svaka ćast… Navijo sam zavas… Svaka ćast…’’ Fino, ljubazan neki čiča. Fala prijatelju, velim ja njemu… Kad eto ti ga opet kroz jedno pet minuta – ‘’Ćestitam, svaka ćast. Ćestitam…’’ Tu meni već biva pomalo neprijatno gde se ovaj čovek više raduje od mene, ali mi je sve razjasnio sledećom rečenicom: ‘’Svaka ćast… Svaka ćast… Tristo maraka sam stavio navas… Ćestitam, svaka ćast…’’ Čestitamo i mi tebi, dobri čoveče.

E vako je to bilo, saću sve natenane da vam opričam: Dogovorili se oni didu u akciju 18-20. junija ljeta Gospodnjeg dveiljade desete, pak su i mene zovnuli, onako kako nalažu dobri običaji među ekipom. Tu im se ja zafalim i đe čuli i đe ne čuli, ali moradoh da izjavim za medije da neću ići pošto imam nekakvu svadbu u tom terminu. Na sreću imam osobinu da mešam jun i jul, oktobar i novembar, a i inače loše stojim sa datumima i brojevima generalno – pa se neposredno pred put ispostavilo da je pomenuta svadba upravo navedenih dana, ali u julu. Te se tako, što bi se reklo na moje opšte zadovoljstvo, spremih u rančić, pa rančić u koferče – i u petak izjutra se u dogovoreno vreme nacrtah na zbornom mestu, tojes Lukoilovoj pumpi na autoputu iza skretanja za aerodrom. Tudi na pumpi nas je bilo ukupno sedmero – Miloš i Ljilja, Dača i Kaća, Daki, Vlajko i na posletku persona iz čijeg pera čitate ove redove: Uploaded with ImageShack.us Popila se kafa, tankovalo gorivo, pa pravac autoputem do Šapca, od Šapca do Loznice, pa dalje preko Drine u Bosnu. Inače, na toj deonici sam put prekratio sve vreme pevušeći u kacigu: ‘’Oj ti Bosno ponosna visokih bregova, eto tebi u pomoć sremačkih sinova…’’ – mism nema veze što nismo Sremci, bitno je da kao stižemo u pomoć i da smo krenuli iz Srema. Elem, kao što rekoh, pređosmo Drinu, jopet tankovasmo gorivo, pa smo posle desetak kilometara skrenuli na jedan lagani jagnjeći doručak. Ovde bih vam preporučio taj restoran, no se plašim da sam zaboravio kako se zove. Ma rekao bih da se zove ‘’Franš’’, ali to će verovatno već potvrditi neko od mojih saputnika. Nači na ovom putovanju sam se mahom hranio ovcom, ali ova prva koju izedoh je na mene ostavila najbolji otisak. E tu, iz bašte te kafane, je počelo mahanje i pozdravljanje koje će nas pratiti celim putem. Naime, kao što verovatno znate, ovog vikenda je bio motoskup u istočnom Sarajevu, pa smo na sve strane sretali kolege. Ma siguran sam da smo se sa nekima pozdravljali i po šest – sedam puta. Baš je bilo slatko. Heh, pored hendikepa da slabo pamtim datume, obdaren sam osobinom da poput Vladete Jerotića počnem da pričam o nečemu, pa se u jednoj rečenici iskačem s teme na temu, a na kraju završim sa nečim što veze s mozgom nema. Tako sam se sad raspričao o jagnjetini i mahanju, a valja nam ići dalje…

Ma to su moji omladinci. Nije moglo da bude drugačije. Da su počeli da kilave da bih im u zadatak da rade istrčavanja i sklekove na sred Magistarskog trga.

Pred polazak: Da nema žena, muškarcima jezik uopšte ne bi bio potreban. Ni kao organ, ni kao sredstvo za artikulaciju misli. To sam pre neki dan izmozgao. Sam sam to zaključio, niko mi nije pomagao. Sve može rukama da se objasni. Ovaj izdžikljali je dokaz za to: Golubac: Izgubljeni u bespućima istočne Srbije, preživeli smo hraneći se isključivo šumskim plodovima: Ako nekoga interesuje kako čovek izgleda dok ga masira prsata plavuša... štajaznam, možda je neke stvari ipak bolje nikada ne saznati: I na koncu - zenba:

Dobro.

Pa eto, do pre neki dan sam i sam tako izgovarao. A onda sam za svaki slučaj uzeo knjigu da proverim kako stoje stvari, pa sam pročitao ono što vam preneh. Verujem da je Klajn upoznat sa ovim što je rekao Jovan Jovanović, a pošto je jezik živa stvar, pretpostavljam da je većajući sa kolegama došao do zaključka da je vreme da sad malo bude ovako. @vlaki Pa držim ga pri ruci. Ženski rod voli svašta nešto, pa sam procenio da mi je najmanja muka da nabiflam koješta i da ispadnem elokventan, umesto da bildujem pod stare dane, farbam brkove, ili rmbačim za nekakav ljut motor.

Gospodin Ivan Klajn veli da je ispravno ''motocikl''. Njega slušam kad imam jezičku nedoumicu.

Pa vlajko, kad nam se više sviđa sa ''ja''. Između ostalog, molbeni ton nas stavlja u podređen položaj, položaj vozača drugog reda kojima egzistencija na drumu zavisi od volje drugih. A upravo želimo da promenimo taj stereotip u kojem smo muve koje smetaju vlasnicima drumova da se normalno kreću. S druge strane, ''ja'' na nalepnici koja se nalazi na automobilu znači da se ovom prilikom jedan od ''njih'', od vozača automobila, obraća svojim kolegama sa novootkrivenom istinom da na drumu postoji još poneki oblik života osim onog na četiri točka, te da o tim bićima vodi računa. Smatram da će bolje biti prihvaćena poruka u kojoj se član grupe obraća svojim saplemenicima, nego snishodljiv ton u kojem molimo da nam ustupe malo asfalta koji nam pripada i poštede živote po mogućnosti. I naravno, ovo ''ja'' ne bih dirao ni u varijanti da bude predloženo samo ''Pazim na motocikliste''. Varijanta sa ''ja'' nije lingvistički nepravilna (mada je preporuka da se zbog boljeg utiska izbegava često korišćenje), a njenim korišćenjem se jasno vidi stav onoga koji je stiker nalepio na automobil. ''Pazim na motocikliste'' je prilično neutralno, više kao obaveštenje. Može da znači i ''moram da pazim na ove budale, nikad se s njima ne zna kad će da se zalkucaju u tebe''. I meni se jako dopada ovo što je ugac napravio. Takođe bih žutu boju stavio u tekst, a belu u znak. I još bih napisao ''motocikliste'' umesto ''motoriste''. E vala tematiku sam izanalizirao sa psihološko - sociološkog aspekta, kao da imam pojma o nečemu...

Ne znam kakvo staklo je kod tebe u pitanju, ali sam bio spreman da menjam staklo na ručnom satu koliko je bilo izgrebano. I sajdžija ga je na sopstveni predlog ispolirao tako da se ne vidi ni jedna linija. Pa ono... eto, ako je to nešto što može da se odnese kod sajdžije, mislim ako nije barokni luster ili prozor, onda možda možeš tako da probaš.

Ma ima izedemo te kilumetre, mater im njinu. I ima jošte izedemo - ja punjenu vešalicu, a vi šta oćete. Neka budu i pastrmke, od volje vam. I ima još iz Golupca da naručim masažu na Ždrelu, al celog tela, samo da mi opet termin ne bude prebukiran. I podsetite me da ponesem da vratim onom menadžeru patike.

Pa i to što kažeš... Šta ja tu sad kao nešto mozgam kad ga i onako teram dok ima goriva.

Ma mouže... ali nemam kume. Malo rukah, malena i snaga... koliko ima tu kilometara? Eto, zadao si mi zadatak da računjam. Ako sam ja to dobro izračunjao - Ima aproksimativno nekih 355 km. Da se tako učeno izrazim. A Loshmijeva varijanta ima nekih aproksimativnih 475 km, da se jopet naučno izrazim.

Pa eto, može od Požarevca da se produži do V. Gradišta, pa na Golubac. Posle, odatle, na Kučevo, pa jopet dole na Petrovac, pa na Ždrelo. Skraćuje se ruta i izbegava se taj put Majdanpek - Žagubica. Mism ja samo kažem... nije da insistiram il tako nešto. Vi kako hoćete, kod mene sve mouže.