Dan dvanaesti. 24.07.2010. Polazak je opet zakazan za 08.00h. Ustali oko 06.30h i spremili se na vreme. Pred polazak pijemo kafu kod Sebilja. Naravno mirnije je nego sinoć. Brinu nas oblaci koji se nakupljaju. Najavljena je kiša, a mi smo samo prvog dana imali kišu i malo smo se razmazili. Polazimo malo užurbano da bi bar vozili po suvom koliko god je to moguće duže. Idemo ka Sokolcu, Han Pijesku, Vlasenici pa onda ka Zvorniku. Odatle prelazimo za Srbiju. Odmah na polasku nailazimo na kolonu svadbara. Svirkamo sa njima, a oni nas polako propuštaju da prodjem. Predeli su i dalje prelepi za vožnju. Dosta čistog planinskog vazduha. Nije vruće, prvi put posle 12 dana. Oblaci nas sustižu pomalo, pa malo mi odmaknemo...tačno se kreću u našem pravcu. Čini mi se da ćemo ih dobar deo puta ipak izbeći. Na putu do Zvornika srećemo još jednog motoristu. I on ide iz Sarajeva, krenuo je sat vremena pre nas i vozi krajnje lagano. Ok, ajde sešćemo na kafu u Zvorniku. Naš novi prijatelj se predstavio kao Mikac. Bio je do Alpa, svaka čast, prelepa tura. Od prtljaga ima tank torbu...kaže inače vozi još jednu ali je ostavio u Sarajevu...braaavo, a mi spremni za Drugi Svetski...poneli smo i šlem! ;D Kroz priču nam savetuje da ne predjemo u Zvorniku, nego na sledećem prelazu, jer je asfalt mnogo loš sa Srpske strane, ako se predje tu. Naravno...nismo ga poslušali. Nismo imali označeno na karti, i nismo hteli da rizikujemo...jbg, iz Beograda smo...nepoverljivi po prirodi... I naravno, zeznuli smo se, sa druge strane odron do odrona...katastrofa sve do Loznice, posle je bilo ok... Granica se opet prešla bez minuta zadržavanja, i onda standardno, Banja Koviljača, Loznica, Šabac, pa smo napravili malo skretanje ka Rumi i došli za Beograd i pravca Nove Pazove...jer ionako smo išli za Zemun, pa da se ne davimo preko Obrenovca. U Šapcu su nas uhvatile tri kapi kiše iz apsolutno vedrog neba...i to je to od padavina za našu malu avanturu! U Zemunu, pravac na Dunav...da popijemo kafu i da jedemo... Od klope ništa...biće tek oko 16.30h...a da, jesam li spomenuo da smo u Beogradu bili oko 14.30h... Popili kafu, došli neki dragi ljudi da nam požele dobrodošlicu...i razlaz po opštinama! Sve u svemu...meni je posle ovoga puno srce! Bilo nam je mnooooooogo dobro! Sad samo da pojačamo kubikažu i odredimo pravac za sledeću godinu...koncept i cilj možda opet ostavimo kod kuće, a možda budemo i pametniji od toga! ;D Nadam se da sam uspeo da vam prenesem deo atmosfere i raspoloženja koje je nas pratilo! Još jednom, Veliko Hvala svima koji su nam na bilo koji način pomogli u pripremama za put...prepoznaće se svi sami, ne bih voleo nekog da izostavim. Voleo bih da sam isti dan kad smo se vratili mogao da sredim ceo putopis, to sam i planirao, ali nažalost obaveze su me stisle...drugi put će nadam se biti bolje. Sad slobodno opljunite! ;D ;D ;D Pozdrav!

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Dan jedanaesti. 23.07.2010. Jutarnja kafica kod Vladinih i pakovanje... Dogovor je da se vraćamo kroz Bosnu. Svraćanje u Mostar sa spavanjem u Sarajevu. Uzeli smo kontakt nekog hostela u Sarajevu prethodnih dana. Krenuli smo u 08.30h. Prethodno jutro GPZ nije hteo da upali na dugme, srećom bili smo na nizbrdici….ne smem ni da pomislim šta bi bilo da smo bili na uzbrdici! ;D ;D ;D Ovog puta problema nema...sigurno je momenat trenutne slabosti...kao što se kasnije pokazalo da nije , srećom na putovanju problema više nije bilo! Na granici opet zaobilazimo kolonu i prolazimo bez problema. Jučerašnji incident je sasvim sigurno bio izuzetak! Ono što prvo primećujem je da je asfalt u Bosni mnogo lošiji...podseća na naš, domaći...brzo sam se uverio da samo podseća, naš je lošiji i od tog, nažalost! :-\ Idemo uz Neretvu. I ovde su predeli prelepi. Naravno, drugačije je nego u primorju. Nema više mirisa soli u vazduhu, boje su i dalje tu, samo je sve manje plavo, a više zeleno. Voda u Neretvi je prelepa, izgleda čisto...brzo smo se uverili da je hladna kao što se priča. Bolje da smo se u njoj kupali, definitivno bi nas razladila bolje nego more koje je bilo tek koji stepen ispod temperature vazduha. Uz put su svako malo džamije i minareti. Ovde je opet neki drugi svet. Kao da smo upali u neki džep Evrope. Nikad ne bih rekao da je toliko kontrasta nama tako blizu. Kada smo ušli u Hrvatsku desetak dana ranije bile su mi totalno neobične njihove raskrsnice jako često ukrašene religioznim detaljima, raspećima. Ovde je opet nešto potpuno drugačije...jedino mi smeta što su nazivi naselja na ćirilici često prefarbani sprejom...ali dobro...to su neki drugi ljudi... Oko 09.30h stižemo u Mostar. Pronalazimo neki parking koji se plaća i ima nadzor. Momak koji radi nas parkira u hlad...jedini na parkingu, odmah do nekih Slovenaca na V-stromovima. Obradovao nam se što smo iz Beograda...kaže Slovenaca je kol'ko hoćeš, Srba i nema toliko...čudo su ti Slovenci, svugde ih ima! Odlazimo do novog Starog mosta. Provlačimo se kroz uličice na kojima se mogu kupiti suveniri, mali i veliki. Kupujemo par magnetića za frižidere i neke kristalčiće sa motivima mosta...bili smo čvrsto rešili da ne trošimo previše na poklone...naši pokloni su utisci i sećanja koja ćemo podeliti sa onima koji nas dočekaju. Dobra fora da prodjemo jeftino! Ovde je sve autentično, face likova...ma kao da su izašli iz 18og veka. Ja sam oduševljen...jesam li pomenuo da nismo nikad bili u Mostaru?! Most je lep...da ne trošim reči. Ok...nije stari Stari Most, ali i novi je sasvim po mojoj meri. Neki mnogo hrabri momci skaču odatle u Neretvu. Mnogo hrabri, ili ludi...ma nisu oni ludi samo zato što ja ne bih smeo! Svaka čast! Malo razgledanja, malo fotkanja...brdo turista! Tačno se vidi ko tu ne pripada...verovatno tako vide i nas. Brdo prizora iz nekih drugih vremena...kako li je izgledalo živeti ovde nekada!? Stari grad koji je nastavio da živi...odlično je! Ok...sešćemo da popijemo kafu...bosansku! Posle kafe spuštamo se do Neretve. Voda je praaaava...ledena! Definitvno je tu trebalo da se kupamo! Posle kafe nastavljamo dalje. Izmedju 11.30 i 12.00h krećemo ka Sarajevu. Opet vožnja kroz prelepe predele Bosne. Planine se dižu na sve strane oko nas. Dosta krivina, dosta vode, reka, jezera, mostova, tunela...naš prijatelj Zdravko iz Slovenije nam je nekoliko dana pre toga pričao da su ovi predeli po njemu najlepši za vožnju u celoj bivšoj Jugi...ok...svakako su prelepi. Ne bih da licitiram...još toliko toga nisam prešao. Oko 14.30 stižemo u Sarajevo. U Sarajevu prvo nailazimo na nešto što je pandan našem Novom Beogradu...bar sam ja to tako skapirao. Nove poslovne zgrade, sve u staklu, sijaju na suncu, hoteli, auto saloni. To nije Sarajevo koje smo došli da vidimo. Krčimo put do centra, do Baščaršije, opet nalazimo uske ulice, i saobraćaj u jednom smeru. Hostel nalazimo iz prve, i smeštaju nas u grupnu sobu, i obezbedjuju mesto da parkiramo motore. Malo posle nas u sobu dolazi par mladih Amerikanaca, momak i devojka. Ona je došla na dva meseca na Balkan i obišla dosta zemalja u okruženju. Časkom sam joj objasnio i da nije bila u državi koja se zove Kosovo, nego je samo bila dvaput u Srbiji. :-\ A tip...tip je dobio otkaz na poslu, pa je rešio da je sad pravo vreme da izdvoji godinu dana i obidje svet...aaaah taj Zapad! Pa ništa, ja ako izgubim posao odoh na put oko sveta! Amer nam je malo svirao na ukeleleu...smehotresna scena! ;D ;D ;D Kada smo se istuširali, pravac Baščaršija. Na ulazu iz prvog restorana izleće sitni, suvonjavi čiča..."Hello, welcome, come to eat. We have great food." "No, thanx, we just ate!" ispričavamo se kulturno. "Where are you from?" pita. "From Serbia, Belgrade!", dobacujem u prolazu. Pa majku vam, i ja sam iz Srbije...kako mi je Subotice? Subotica je jako lep grad! Pozdravljamo se, i idemo dalje...nećemo sesti baš u prvu kafanu. Šetnja do Bazara, razgledanje, fotkanje. Slično je kao u Mostaru po pitanju ambijenta, ali ovde ima ljudi koji izgledaju kao da tu zaista žive, u Mostaru izgleda kao da su se svi namestili da stoje na ulici dok turisti prolaze. Posle kraće šetnje pogadjamo restoran. Sve po redu, DesetUPolaSaLukom...i pivce, Sarajevsko. Naklopasmo se fino...i opet šetnja. Šta sad? Ajde da sednemo na kafu. Kafa i slatkiši...ja naručujem urmašice, a Vlada kadaif...kadaif je, po rečima konobara, "ono slatko, kako bih ti objanio, kao špageti, samo ne po ukusu..." ;D ;D ;D Braaaavo...to ću! ;D Primetili smo da su cene znatno niže od beogradskih...u odnosu na more, ovde je sve duplo jeftinije! Znaaači...ne izbijamo iz kafana! ;D Ok...popili kafu, sok i pojeli slatkiše...šta sada raditi po Sarajevu...šetnja! Izlazimo malo iz Baščaršije i idemo uzbrdo. Nalazimo neki lokal koji je uređen u kombinaciji strao Engleskog i staro Bosanskog stila...nespojive stvari...izgleda odlično! Nemaju konobara, ide se na šank po piće. Tu ulećem u živu konverzaciju sa barmenom...on ubedjen da sam stranger, pokušavam da ga razuverim sa prestavljanjem. "Đorđe, Italijan?!" "Ni blizu..." "Aaaa, ti si naš... " Fini bre neki ljudi...svi se obraduju Srbima! Ovde su već cene prilično jake, sad znamo zašto je mislio da smo strangeri. Ovo je lokal orijentisan na stranu klijentelu. Pa dobro...i mi smo dosta prevalili dovde. Posle pivca penjemo se na neki vidikovac sa koga se vidi celo Sarajevo. Uživamo u pogledu i u poslednjem zalasku sunca u inostranstvu. Odatle opet šetnja po Baščaršiji. Upućujemo se na Film Festival koji se otvara to veče. Nemamo karte. To je deo Sarajeva koji je malo urbanije šetalište, kao Knez Mihailova. Svugde vri, brdo ljudi. Počinje vatromet...svi gledaju gore...ok, idemo nazad u Baščaršiju, Vlada je gladan. Usput vidimo policajca koji sedi na službenom kinezu od 125cc... ;D Neko je procenio da i policija može da uštedi tu i tamo...nismo ga pitali da li ima "A". Na ćevape odlazimo kod "Želje". Želja ima par lokala u Baščaršiji. U ovom je prepuno! Lokal od 50ak kvadrata, a pet šest zaposlenih trči na sve strane i jedva postižu. Klopa je bolja nego popodne. Ovde samo ne služe nikakav alkohol...pa nismo ga ni tražili, pitali smo za pivo. Samo je jedino Vlada gladan. Zaleteli smo se na PetnaestUPolaSaLukom, ali su samo Vladini stradali...moji su pobedili negde pri kraju. Idemo dalje. U toku su i Baščaršijske noći. Večeras je koncert Hanke Paldum. Prvo što čujemo su "Zelene oči"...nama ta pesma ima posebno značenje. Idemo da se pozdravimo i sa Hankom. Posle sve-tri pesme ona više priča nego što peva, pa produžujemo dalje. Sedamo na još jedno pred spavanje, i u hostel u sobu. Biće čudno spavati u sobi sa brdo neznanaca...ali ionako smo preumorni...odjavljujemo se već negde oko pola 01h.

.

.

Dan deseti. 22.07.2010. Polazak iz Trpnja je u 08.30h. Destinacija za danas je selo Vid pored Metkovića. Prvi put od početka putovanja idemo unazad. Pored toga što više nećemo biti na moru i to nam pokazuje da se krug polako zatvara. Već dva dana domaćini pokušavaju da nas zadrže "još makar jedan dan", a mi se objašnjavamo rečenicom koja zvuči toliko surovo: "Obojica radimo u ponedeljak." Jel moguće da je dotle došlo?! Pa ok...onda ćemo maksimalno iskoristiti vreme koje nam je ostalo! Pored nas opet promiču predeli Pelješca. Ne znam kako je na ostalim ostrvima u Hrvatskoj, ali ovo svakako ne bi trebalo propustiti. Još dugo će mi te slike ulepšavati misli. Prolazimo opet pored Stona. Opet me obara sa nogu kameni bedem koji okružuje celo brdo. Zaista ne znam šta je predstavljao i šta je čuvao. U ovim vremenima on izgleda kao kapitalna investicija. Neki srednji vek...ili ranije...taj se bedem graničio sa fantastikom! Napuštamo ostrvo i brzo smo na granici. U momentu mi na pamet pada školjka koju je Vladi izronila sestra. Pitam ga preko veze da li ju je poneo. Nije kaže, zaboravio, jbg! Ma jok...meni je sad lakše! Prvi put carinik i nije oduševljen što nas vidi. Pita Vladu kakav mu je to motor. Traži pasoše, vozačke dozvole, zeleni karton...ok, morali smo pogoditi i nekog drkoša. "Imate li šta za prijaviti policiji? Drogu? Travu? Ništa, jel?" Sine, pa da smo i poneli šta iz Beograda (centra Balkanskog podzemnog života ;D ), deseti dan bi imao mršave šanse da nadješ! ;D ;D ;D Ok...fasovali smo pretres. Vlada ide prvi. Skida sve stvari sa motora...kofer mu pregleda na licu mesta...odlaze... Ostajem sam sa dva motora, gledam gde su...nervozan sam...ne volim takve situacije! Predugih 15 minuta...ja sam svoje stvari već poskidao sa motora...samo da završimo što pre... Vidim da je danas neka gužva. Nismo jedini koje su izvukli. Svaka treća - četvrta kola zaustavljaju. Biće da je neka akcija. Vlada se vraća: "Šta radiš to, nesrećo?" Pruža mi pasoš i kaže, vozi! Pa šta sad bi? "Ništa...video da nemam ništa, i da sam krenuo da ga zaj...., pa mu bilo dosta" ;D ;D ;D ;D Pakovanje na brzaka...i tutanj. Uz obavezno javljanje sirenom ljubaznom domaćinu! ;D Skrećemo uz Neretvu, prolazimo kroz Metković i pravac Vid! U Vidu Vlada opet ima rodbinu. Mene je već sramota...moje smo potrošili odmah prvo veče...a kod njegovih smo mogli da spavamo celo letovanje! Naravno, opet neizbežan ručak...nigde nam nisu dali da budemo gladni! Obilazimo Vladinu rodbinu i prijatelje po Vidu, a zatim odlazimo u muzej Narona. Meštani Vida su od pamtiveka po selu nalazili novčiće, nakit, posude, kamenčiće iz Helenističkog doba. Sve su oni to čuvali, delove starog kamena ugradjivali u svoje kuće...sitnice čuvali kao ukras...nešto su i prodavali strancima... A onda su u jednoj štali...eeeej, štali! na pola metra ispod zemlje pronašli statue poredjane kao nekada. Sa sve mozaikom, očuvanim posle toliko vremena. Pametni ljudi su rešili da urade nešto za lokalnu zajednicu. Napravili su muzej na licu mesta, i od svih onih stvari koje su pronašli na licu mesta napravili su izložbu. Svi meštani su naravno priložili po nešto, tako da ima svašta da se vidi. Statue su prilično dobro očuvane...samo im svima fale glave. E sad...što glave...jer su one umetne, i mogu da se izvade a da se ostatak statue ne ošteti. To su neki ljudi iskoristili, i delove koji su bili zgodni za transport prošvercovali i prodali za verovatno veeelike pare. Jbg...Srbija brate...a ne, nije...to je neka druga država, ali ljudi su isti! Uveče su nas Vladine sestre izvele na piće u Metković. Par pića i priče za mlade...ok, to je to...sutra napuštamo Hrvatsku... :-\ Vratićemo se...čim pre! Bilo nam je predivno!

.

.

.

Dan deveti. 21.07.2010. Ustajanje je opet jako rano. Samo ovaj put i ne žurimo sa polaskom. Imamo samo kraću vožnju do Trpnja. Pijemo kafu sa našim domaćinima, razmatramo životne teme i probleme u Srbiji i Hrvatskoj...dosta sličnih problema nas pritiska....ipak smo i dalje na Balkanu. Posle kafice zahvaljujemo se na gostoprimstvu. Dobro je da ne ostajemo duže...domaćini bi osiromašili. U prethodnih 24h sve su podredili nama. Svaka čast na gostoprimstvu! Pola sata vožnjice do Trpnja. Nije vruće još uvek, a plus za tako kratku vožnjicu nismo navlačili svu opremu. Povela se čak inicijativa da vozimo u papučama, ali nismo imali Fila, pa je i to otpalo...ili ćemo raditi kako treba ili nećemo raditi uopšte! Vožnja do Trpnja je kroz šarene predele ostrva Pelješac. I u momentima kada se more ne vidi u vazduhu je miris soli. Planine u daljini izgledaju kao da su nacrtane, što naravno zavarava, jer smo iz priče sa domaćinima saznali da tuda zimi ne može da se prodje kolima, a skoro ni peške...ono, sneg do struka... Sada to izgleda toliko daleko i neverovatno. Svuda pored puta ograđeni zasadi vinove loze...ma odmor za oči i dušu! Na ulazu u Trpanj atmosfera se menja. Osećam da je Vladu uhvatila nostalgija. Jedva je čekao da stignemo. Dogovor je bio da se nikome u Trpnju ne javlja kada stižemo, da bi mogli da popijemo kafu na rivijeri, jer posle nećemo imati priliku... Sedeli smo dobrih petnaest minuta pre nego što je Vladi stigla poruka da nas kod njegovih već uveliko iščekuju i pitaju se gde smo....toliko o dogovorima! ;D Sedamo sa Vladinom familijom. Pretresanje priča od prethodnog dana. Stari o temama za stare, mladi o temama za mlade. Tako to ide. Prethodni dan smo saznali da Vladin brat Darko radi kao policajac u Dubrovniku...eeej, ali ne kao bilo koji policajac! Darko je Marsovac! Darko vozi BMW-a! O Bože, našeg oduševljenja! Jedino da smo znali ranije zapucali bi i do Dubrovnika samo da ga vidimo dok je u smeni, i da se slikamo sa nekim "našim" Marsovcem i njegovim mezimcem. Kaže vozi F650 i "onaj veći"...nismo utanačili koji je taj veći. Stekao sam utisak da je Darku motor ipak sredstvo za rad. O svom motoru bi sve znao. I Vladin deda vozi tomosa, samo ne poštuje sigurnosne propise...ali njemu niko nije prigovarao. Trpanj je mestašce slično Stonu, stare gradjevine uglavnom u kamenu. Ulice su uske...preuske! Totalno šarmantno, i verovatno skroz nepraktično...meni se svidelo! Iako je na obodu ostrva prilično je živo mesto jer tu pristaje trajekt. Ima i dosta turista jer pored privatnog smeštaja ovde postoji i hotel. Vredelo bi se ovde zaglaviti. Darko i njegov sin Mate nas vode u vožnju barkom do neke plaže blizu Trpnja. Opet smo se kupali celo popodne...osim onog dela kada sam ja spavao! Posle večere kratka šetnjica po Trpnju, pivce i krevet! Ujutru je polazak opet rano...pozdravili smo se sa morem...idemo u kopno.

Šta je sa patrolama na motorima večeras? Video sam tri od Trga do Slavije...svi su za mušterije imali motoriste. Video sam da jedan nije imao kacigu, ali za ostale ne znam...jel ima neko neku informaciju? Ciljana akcija, ili samo rigorozna kontrola?

To je naša surova realnost, protiv koje se treba boriti...svako od nas to svakodnevno proživljava na ulici... Moj odgovor je bio skoncentrisan na to da se konkretan vozač neće "bezbolno izvući"...a da imamo sistemski problem, to nikad ne bih sporio...svakako ne dok je i meni glava u torbi svakodnevno!

Ne znam kako može bezbolno da se izvuče ako mu ustanove krivičnu odgovornost. Veruj mi da sam proces kako se odvija kod nas, i zaprećena kazna (izrečena će se svakako kretati negde oko minimuma zbog kaznene politike u Srbiji koja je prilično blaga) su dovoljni da prosečnoj normalnoj osobi potpuno promene poglede na život i saobraćaj. Na licu mesta sam video i dečka koji je vozio automobil, izgledao je prilično potrešen. Desilo mu se da pogreši, ljudski je grešiti...ali mislim da svakako neće ponoviti grešku! Sreća pa je sve prošlo bez tragičnih posledica!

Pa nista specijalno, dobice verovatno novcanu kaznu i koji poen vise. Kao da je presekao put drugom vozilu ili cak autobusu. Nije grubo krsio propise tipa crveno svetlo, znak stop ili prekoracenje brzine. Nas motorcikliste zakon tretira kao bilo koje druge ucesnike u saobracaju, vozace slepera ili autobusa. Nas je izbor to sto smo odabrali prevozno sredstvo sa kojim smo najranjiviji u saobracaju, i zakon nas ne razdvaja od drugih vozaca motornih vozila. Sad, ko zeli da bude siguran neka vozi tegljac, ili dzipa. za ovaj konkretan slučaj mislim da nisi u pravu. obzirom da je svojim prekršajem prouzrokovao saobraćajnu nezgodu, a pritom je neko i teže povređen (hitna je suvozačici fiksirala nogu pri transportu), mislim da bi vozača automobila i po starom zakonu čekala krivična prijava, a po novom utoliko pre.

Naišao sam u Kneza Miloša na saobraćajku. Raspitao sam se kod policije (bili su malo nepoverljivi, ali sam im otprilike objasnio za razloge što mi trebaju detalji), kažu da su se skuter i automobil kretali iz prava centra ka sajmu. Skuter je išao srednjom a automobil desnom trakom. Vozač automobila nije video skuter i prešao mu u traku i bacio ga skroz u levo, toliko da je on preleteo cele dve-tri trake iz suprotnog smera. Srećom, niko nije naišao iz suprotnog smera. Vozač je oderao rame, ali nisam primetio da ima još ozbiljnih povreda. Suvozačica je povredila nogu i hitna joj je fiksirala nogu i spakovala je u kombi. Ponudio sam vozaču svoju pomoć, ali mi je rekao da će neko njegov već doći i pokupiti stvari. Kada su završili uvidjaj podigli smo motor i parkirali ga na trotoaru. Od opreme sam primetio da su imali dve kacige (pretpostavljam da su obe nosili). Jedna džet, a druga šlemić. I to je to...kao i većina skuteraša... Ne znam da li su njih dvoje članovi foruma, ili ne...svakako se nadam da će se brzo oporaviti...

.

.