Furious Panda
-
Broj tema i poruka
823 -
Pridružio se
-
Posetio poslednji put
Tip Sadržaja
Profili
Forumi
Galerija slika
Kalendar
Articles
Odgovori koje je postavio član: Furious Panda
-
-
5. maj 2016.
Ovaj dan smo rezervisali za još jedno od nezaobilaznih mesta na ostrvu – Elafonissi Beach. Elafonisi je zapravo ostrvce do kog se može stići kroz plićak istoimene plaže. Karakterističan za ovo mesto je roze pesak koji je tu boju dobio zbog nekakvih mikroorganizama... ili minerala...
U odlasku vozim okolnim putem uz morsku obalu. Meni je izuzetno prijala vožnja krivudavim putićima dok je Tanja samo čekala da što pre stignemo.
Na žalost, ni ovog puta nas neće. Stižemo na veliki parking Elafonisi plaže i u tom trenutku počinje da rominja kiša i da duva hladan vetar. Crni oblasi nadolaze sa kopna. Ovo stvarno nema smisla - već drugi dan maler sa vremenom. Poneli smo odeću za kupanje, peškire i krem za sunčanje ali nema svrhe vaditi ih iz kofera. Da, sunce se povremeno promoli iza oblaka ali to traje nekoiko minuta. Nastavlja da kaplje. Turisti koji su stigli pre nas polako skupljaju stvari. Jedino što nam preostaje je da se u moto opremi prošetamo po obali. Nedovoljno.
Čak ni roze plaža nema roze boju zbog olovno-sivih oblaka koji se reflektuju u vodi.
Duboko uzdahnemo zbog propuštene mogućnosti da se bućnemo ili makar bosonogi prošetamo kroz plićak i penjemo se na motor. Planinskim putem se vraćamo u Hanja. Ovde kiša, naravno, ne pada.
Dosta smo razočarani jer nam zbog lošeg vremena doživljaji izmiču ispod ruku. Maj je dosta nepredvidljiv mesec. Samo smo par dana na Kritu i bilo kakva promena plana ne može da se nadoknadi. Kada se na to nadovežu neočekivani problemi na poslu od kojih ne možemo da pobegnemo ni kada smo hiljadu kilometra daleko...
...veče smo proveli u ne baš najboljem raspoloženju. Iskricu nade nam pruža dobra prognoza za sutrašnji dan.
-
4
-
1
-
1
-
-
Pozdrav svima. Radujem se ako vam se dopada dosadašnji slikopis. Hvala na lepim rečima.
@mile fazer Ne uspeh da stignem ove godine u tvoje krajeve a baš mi se dolazi. Sve me nešto baca na jug...
@Velimlje2 Da, ovo su za sada 2002-ga i 2016-ta. 2017-ta je bila Nordkapp a 2018... prati nastavak.
@Šumadinac Ih što si sitničav... Hoćeš više teksta - dobićeš ga. Na kraju krajeva, sve ovo do sada je uvod u putopis 2018.
-
3
-
1
-
-
Prošetali smo starim gradom i njegovim uskim uličicama.
Najbolje od svega je što ovde skoro da nema onih prodavnica karakterističnih za grčke turističke destinacije. Znate ono, peškiri, marame, papuče, naočari i još milion sitnica made in China. Ovde većina radnji prodaje lokalne proizvode: kritsko maslinovo ulje, sireve, ručno pravljene sapune, suvenire, nakit, čajeve...
Setim se kako sam ovde juče prolazio motorom i bi mi malko neprijatno. Juče:
Danas:
Uz riblju klopu i belo vino dočekali smo veče.
Sa ovako dobrom scenografijom, teško je reći šta nam se više dopada, izlazak ili zalazak sunca. U svakom slučaju, laku noć.
-
13
-
1
-
-
Do hotela se vraćamo istim putem koji je verovatno projektovao neki bajker. Kao da se vozi po stazi.
Predveče se utapamo u čaroliju koju Hanja nosi u sebi.
Hanja je možda najlepši grad na Kritu jer je idealno izbalansiran kao veličina, atraktivnost i pozicija za obilazak lepih mesta na ostrvu. Kada nas neko pita šta preporučujemo kao najbolju lokaciju za smeštaj na Kritu, to je uvek ovaj gradić.
-
4
-
2
-
-
Parkiramo motor i odmah shvatamo da smo udarili u stativu. Zbog očekivanog lošeg vremena, tog dana su sve ture kroz Samariju otkazane. Kažu da kiša može neverovatno brzo da preplavi put kojim se pešači i da romantičnu stazicu munjevito pretvori u smrtonosnu bujicu.
Osim što ne može da se priđe kanjoni, danas ne radi ni poznati restoran Xyloskalo sa čije terase puca fantastičan pogled.
Tanja je ultra razočarana. Čak je i mene ova vest rastužila iako nisam najveći ljubitelj šetnje. Sama pomisao da prođemo kroz ove predele i da izađemo na more, izaziva prijatnu jezu u leđima. Evo o čemu se radi.
Mirimo se sa sudbinom. Kad već ne možemo da siđemo do podnožja, promuvaćemo se po okolini. I to je nešto. Gde god se okrenemo, lepota.
-
5
-
-
4. maj 2016.
Danas smo rešili da se spustimo ka jugu do Omalos platoa, visoravni na 1.200 metara nadmorske visine. Sa njenih obronaka počinje poznati kanjon Samaria koji preseca Bele planine i izbija na Libijsko more. Još uvek nam je u glavi živela jarka uspomena na to kako smo pre 14 godina osvojili ne mnogo poznati kanjon Choscklakies i uživali u njegovoj divljoj lepoti. Za Samariu kažu da je jedan od najimpresivnijih kanjona u Evropi pa nije bilo dileme oko toga da li ćemo ceo jedan dan posvetiti hajkingu. Tanja – ultra srećna, ja – OK.
Od našeg hotela do Xyloskalo café-restorana, gde počinju organizovani pešački pohodi, ima oko sat vremena fine vožnje.
Dok se oblaci komešaju iznad nas, prolazimo kroz prelepe krajolike. Za tenutak pomislimo da smo u Toskani...
... kad nekoliko krivina kasnije, pojavljuju se Alpi.
Kao i u drugim planinskim krajevima, jagnjetina je i ovde na ceni.
Uhhh... Kad god vidim scene sa ovim simpatičnim životinjama poželim da postanem vegetarijanac... ali mi to do sada nije uspelo. Volim da jedem meso
-
7
-
-
Posle gutanja solidne količine prašine, motor ostavljamo na parkingu. Dalje neće moći. Odatle kreće stazica od oko dva kilometra kojom se pešice stiže do plaže.
Bajkerske čizme i odela nisu baš najprijatniji za šetnju ali vrše posao kada pirka vetrić i hodaš po kamenju.
Za uložene napore sledi nagrada – pred nama se pojavljuje jedna od najlepših plaža koje smo ikada videli.
Iako nas je vuklo da siđemo do mora, na moje insistiranje, nismo to uradili. Nije bilo dovoljno toplo za kupanje... a i posle treba da se vraćamo uzbrdo (u sve opremi).
Tanji nije baš pravo.
Balos se na mnogim rang listama nalazi među top 10 plaža na svetu. Leti je sve puno turista, suncobrana, barova, brodića koji pristaju... Tipičan osinjak karakterističan za većinu popularnih destinacija. Sada, u maju, sve je potpuno autentično i prirodno. Magična igra svetlosti, boja, kontrasta... Evo još jedne fotke, ne mogu da odolim.
Očarani ovim mestom, vraćamo se u grad i smeštamo se u hotel. Nigde ne žurimo. Izležavamo se i skupljamo snagu za sutra. Tek kasno uveče, motivisani signalima iz naših gladnih stomaka, uzimemo kišobrane iz hotela i po pljusku otrčimo do restorana na obali.
Pada kiša ali nas to ne potresa. Najbolje tek predstoji... nadamo se...
-
17
-
1
-
4
-
-
Kad smo shvatili koliko daleko smo otišli na zapad, rešavamo da produžimo do plaže Balos. Ona je bila upisana u gps-u kao must see. To je bila relativno dobra odluka jer smo uspeli da kvalitetno iskoristimo par sati. Ipak, bilo nam je pomalo nekonforno jer smo makadamski put (8km) kojim se stiže do Balosa vozili u punoj opremi i sa krcatim koferima. Dvoje na motoru, gomila torbi, oštro kamenje, šljunak i pesak po putu, ovce, koze, oprezni turisti u rent-a-car vozilima... Uključim enduro mod i cepaj.
Neverovatni predeli se nižu jedan za drugim.
Po meni motorče nije mrdnulo tokom ove vožnje mada Tanja kaže da je zadnji točak povremeno bežao levo-desno. Čisto sumnjam...
-
10
-
2
-
1
-
-
-
3. maj 2016.
Još nije svanulo kada smo se iskrcali u trajektnu luku Hanja (Chania).
Bilo je suviše rano da odemo u hotel pa smo rešili da napravimo jedan krug po okolini. Pristojno smo se naspavali na brodu pa imamo i snage i volje da se od sabajle vozamo.
Kafa... Prva jutrnja kafa... Potražićemo je u centru grada. Malo smo preterali sa željom da stignemo u centralni centar pa smo ušli u stari grad, u deo koji je zabranjen za saobraćaj. Prvo smo parkirali, pogledali na okolo (ništa nije otvoreno) a onda nastavili potragu motorom.
Iznenađujuće, vožnja pešačkom zonom nije napravila utisak policajcijskoj patroli na koju sam naišao. Ponašao sam se pristojno. Držao sam gas na minimumu ali je u uskim ulicama i potpunoj tišini boxer ipak drndao kao helikopter. Bi mi malo neprijatno.
Posle izvesnog vremena, shvatamo da definitivno nema ničeg otvorenog u ovo doba dana. Preostaje nam samo da prošetamo pustom rivom i uživamo u ružičastom svitanju. Kafu popili nismo.
-
10
-
1
-
-
Krit 2016
Posle preležanog zapaljenja pluća i raspadnutog a zatim krhko sastavljenog imunog sistema, prvomajski praznici 2016-te su bili idealna prilika za moj povratak u moto život. Pre ovih neprijatnosti Tanja i ja smo pravili ozbiljna putešestvija od po nekoliko hiljada kilometara svuda po Evropi ali smo ovog proleća rešili, barem dok se zdravstveno ne oporavim, da napravimo nešto kraće i manje zahtevno. Trebalo je da to bude moto tura bez izlišne nervoze, trke sa vremenom, avanture, adrenalina... i Krit se sam nametnuo. Osamsto kilometara od Sofiju do Atine komotno možemo da prevezemo u jednom danu. Iz Pireusa sledi noćni trajekt... i to je to. Već sledećeg jutra smo na Kritu. Manje od 24 časa od kuće do krajnje destinaciuje - ništa naporno za jednog rekonvalesenta. Zbog veće opuštenosti idemo samo mojim GS-om. Tanja i onako, posle nevolja na Korzici, ni jednom nije sela na svoj motor. Jedini minus je bio to što smo zbog poslovnih obaveza imali na raspolaganju samo par dana.
Kako smo planirali, tako i bi... delimično... barem u odlasku...
2. maj 2016.
Ništa interesantno se nije desilo ovog dana - običan transport od tačke A (Sofija) do tačke B (Atina). Nerazdvojni pratilac naših putovanja, kiša, ni ovog puta nas nije izneverila.
Posle dosadne vožnje stižemo u luku Pireus, kupujemo karte, smeštamo se na brod... i to je bilo to.
-
5
-
1
-
-
Priče o Kritu se nastavila 2002-ge godine. Tada smo Tanja i ja išli na ovo najveće grčko ostrvo sa prijateljima Hristom i njegovom tadašnjom devojkom Georgijom.
Georgija je radila kao psihoterapeut u Atini i svake zime je obilazila ostrva da bi pomagala lokalnom stanovništvu da prebrode zimsku depresiju. Svuda je poznavala jako mnogo ljudi, a kao što znamo, lokalci uvek imaju najbolje lokalne informacije. Zahvaljujući njima ovaj odmor nije bio tipično turistički.
Na Tanjino i moje insistiranje, obišli smo Knosos i još nekoliko popularnih destinacija.
Ipak, najveći deo vremena smo ordinirali istočnim delom ostrva. Ako izuzmemo region oko Agios Nikolausa koji je tipičan predstavnik turističke mašinerije, sve ostalo na istoku Krita je manje popularno i bilo je rezervisano samo za domaće. Ne vole strane turiste i to ti je. Kada Georgija nije bila sa nama, dešavalo se da kelner neće ni da nas pogleda kad mu se obraćamo na engleskom. Na kraju smo progovorili: Signomi!
Na ovo putovanje smo išli u malo čudnoj kombinaciji: Tanja i ja našim tadašnjim prevoznim sredstvom a Hristo i Georgija motorom BMW F650GS Dakar.
U to vreme ja nisam bio bajker i to mi nije ni malo smetalo. Naprotiv.
Bio sam veoma zadovoljan činjenicom da sedim u klimatizovanom prostoru, da mogu da pušim, nosim gomilu prtljaga, da velikim točkovima stabilno prolazim gde god poželim i najvažnije, nisam bio pokriven slojevima prašine sa makadamskih puteva kao Hristo. Ove prednosti je ubrzo uvidela i Georgija i prebacila se na zadnje sedište naše krstarice. Gde će sa ovom haljinom da seda na motor...
Posle toga smo pustili Hrista da izvan asfalta vozi prvi i da nam on diže prašinu a ne mi njemu... a i tako je Georgija mogla da ga drži pod okom. (Tek nekoliko godina kasnije je uspeo da utekne)
Ovo je Tanji i meni bio jedan od najboljih provoda u dotadašnjem zajedničkom životu. Posle mnogo godina prvi put smo putovali negde bez dece i to u društvu dragih prijatelja. Zahvaljujući lokalnim insajderima, videli smo i doživeli stvari koje nisu dostupne "običnim" turistima.
Plivali smo na potpuno pustim plažama...
... osvojili smo kanjon Choscklakies do koga se stiže kroz dvorišta i voćnjake, ...
... videli smo kri-kri divlje koze, ...
... prolazili raznim nedođijama...
... i svo vreme se zezali kao tinejdžeri.
Čak smo krojili i biznis planove za budućnost.
Fotoaparat, koji je tada imao samo 36 okidanja, nije zabeležio kako smo gostovali po kućama Georgijinih prijatelja, bili počasni gosti na seoskom slavlju i koncertu tradicionalne muzike... Sve u svemu, bilo je nezaboravno.
Ipak, ono što nam je ostavilo najveći utisak bili su ljudi. Gorštački karakter Krićana mnogo podseća na Crnogorce i Korzikance. Časni, ponosni i pomalo grubi, prihvatili su nas otvorenog srca gde god smo se pojavili... ok, svi osim kelnera. Tanja se toliko zaljubila u ovo ostrvo i ljude da je jedno vreme ponavljala kako se sigurno u prethodnom životu tu rodila.
Znali smo da ćemo se jednog dana ovde vratiti ali tada nismo znali da će se to dogoditi tek posle 14 godina... i to motorom. Hristo nas je urekao.
-
7
-
1
-
5
-
-
UVOD
Moj prvi susret sa Kritom dogodio se davne 1973. godine, dok sam još bio u osnovnoj školi. Razgledajući ilustrovanu istoriju sveta, posebno me je zainteresovala Minojska civilizacija koja je svoj procvat doživela na tom ostrvu, dve hiljade godina pre nove ere. Da se ne lažemo, interesntni su bili i minotauri i lavirint i igre s bikovima... ali najveću pažnju mi je tada privuklo (oči su mi ispale) kada sam video kako su se žene oblačile u to vreme.
Osim ovog modnog detalja ima i drugih stvari o Minojcima koje je lepo znati ali nema potrebe ovde pisati o njima. Google, Wikipedija, Ilustrovana istorija sveta... pa koga zanima.
Posle tog upečatljivog otkrića, Krit i Minojska civilizacija su zauvek ostali prisutni u mom srcu i mojim mislima.
-
7
-
1
-
1
-
-
Povlačim reč u vezi zelene karte i međunarodne dozvole. Ovo što sam rekao važi za vozila iz Srbije. Tek sada sam video da si kolega @Driger iz Crne Gore.
-
1
-
-
@markonitogen bio brži :-)
-
1
-
-
Pasoš, saobraćajna i vozačka. Ne treba ti ni zeleni karton ni međunarodna dozvola. Pošto ideš kolima, ne zaboravi da kupiš vinjetu odmah posle granice - to dosta proveravaju. Vodi računa o ograničenjima. Imaju do kraja septembra akciju kontrole brzine. Samo juče su napisali 3.000 kazni. Ograničenje na auto-putu je 140km/h.
-
1
-
1
-
-
Pošto si daljeko da bi probao moj motor, evo par reči od mene posle 4 godine i 60.000 kilometara pređenih na LC-u. Motor sam održavao i servisirao isključivo u oficijalnom BMW servisu u Sofiji.
Po meni, ako uspeš da ga provozaš pre kupovine, male su šanse da ti se nešto ne dopadne. Kepo i e-mayl su sve rekli. U odnosu na prethodnu generaciju oseća se ta živahnost, naročito u Dinamic modu. Što kažu, možeš da ga turiraš ko Japanca :-) Ja ovaj mod nikada ne uključujem.
Da ne bude samo hvalospev. Što se tiče kvarova, bilo je nekih sitnih (vazduh u kočionom sistemu, ring za upravljanje gps-om) ali i dva ozbiljnija.
1. Posle prvih par hiljada kilometara, pukla je neka opruga u glavi motora pa se motor na niskim obrtajima tresao… ali je išao. Opravljeno u garanciji. Još uvek se u njihovoj bazi podataka ovo vodi kao redak kvar a i na drugim gs forumima nisam našao da se nekome ovo dogodilo. Bad luck.
2. Drugi kvar me je ostavio na 200 metara od kuće. Na radost nekih "poštovalaca lika i dela BMW GS-a", pre mesec dana mi je riknuo kardan :-))))))))) Ne, nije se slomio. Deo sa zupčanicima na kraju kardana je pojela rđa i provrteo je. O čemu se radi. Kućište kardana gore i dole ima gumene spojeve (ne znam kako se to zove). Kada se motor pere vodom pod visokim pritiskom, postoji verovatnoća da tečnost nađe put unutra, kroz te gume, u kućište. Problem je što nema gde da izađe. Kad je majstor otvorio kardan, isteklo je oko litar vode. Niko ne otvara kardan preventivno i ne može da zna da li unutra ima vode i rđe... a možda bi trebalo. Da, u priručnicima piše da se motor ne pere vodom pod pritiskom ali ko to još poštuje. Čime da ga perem, vlažnim maramicama?
Jedan moj prijatelj je posle ove priče otvorio kardan na LC-u starom par meseci i bilo je vode ali u tragovima. Ima nameru da to u buduće periodično proverava.
U BMW-u su mi preporučili da, kod pranja, ove delove ne forsiram. Ostatak motora i dalje šmirglam vodenim mlazom.
Cijena? Prava sitnica. 550e
Drugih primedbi nemam.
-
1
-
-
Dobro došao dragi prijatelju!
-
1
-
-
pre 4 minuta, severian je napisao:
Najveća znamenitost iste je naš drug Panda, sa kojim je provedeno vreme uvek pravo zadovoljstvo!
PS: Bravo Lalajko, stvarno, nego kako te samo nije mrzelo!
You are welcome.
-
1
-
-
pre 48 minuta, lalajko je napisao:
Zar nije CE ovo?
https://en.wikipedia.org/wiki/CE_marking
BTW, do skoro za Tom tom nisu postojale mape Srbije i kao navigacija je bio koristan koliko i frizider. Onda je pre par godina doslo do neke muljacine, kupovine, prodaje, Boga pitaj... ali su mape za nase podrucje izdate. Znam da je prilicno komplikovana procedura instalacije mapa i da je internet NEOPHODAN za proces. Ja bih Tomtom i pored kvalitetnog hardvera siroko zaobisao.
Moguće je i da to znači ali na drugim mestima (npr. www.amazon.de, ) u imenu piše Central Europe umesto CE. U svakom slučaju originalne mape sa lifetime update-om na tom uređeju NE pokrivaju naš region.
Countries covered:
Germany, Austria, Switzerland, Liechtenstein, Belgium, the Netherlands, Luxembourg, Italy, San Marino, Vatican City, Denmark, Hungary, Poland, Slovakia, Czech Republic, France, Monaco, Slovenia and MaltaGarmin 395 je bolja opcija osim za one koji vole da se igraju sa fajlovima.
-
U vezi ovog Tom Tom-a...
Piše da je CE, što je verovatno karta Centrale Europe. Ako je tako, lifetime update će se odnositi samo na taj region. Velika je verovatnoća da mapa ne uključuje ovaj naš region pa ćeš morati da budžiš dodatne mape (ručno rađene :-) ). Ponekad "divlje mape" mogu da naprave problem kod lifetime update-a.
Proveri šta pokriva mapa jer poznajem dosta ljudi koji su kupili uređaje sa mapama zemalja koji im ne trebaju pa je Lifetime update bio besmislen.
Ne kažem da je tako ali...
-
- Popular Post
- Popular Post
Poslednji zajednički kilometri i kraj
Od Budimpešte do Pančeva ima oko 400 kilometara uglavnom auto-puta. Majo i ja imamo još nekoliko sati dodatne vožnje do Trebinja i Sofije. Kada smo kretali, nisam bio siguran da li ću da idem pravo za Sofiju ili ću napraviti pauzu u svom rodnom gradu. Tamo se priređuje svečani doček u kafiću Voz. Rešiću uz put, u zavisnosti od vremena i umora.
Ova vožnja je bila totalni raspad sistema. Čim smo izašli iz Budimpešte počela je jaka kiša i iz nepoznatog razloga Zlićko se nije zaustavio da obučemo kišna odela. Počinjemo da stajemo jedan po jedan i grupa se raspadne. Na kraju Lale i ja ostanemo sami na auto-putu. Dogovorili smo se pre polaska da na poslednjoj pumpi pre granice stanemo da potrošimo forinte. Dogovorili smo se i da pređemo na Horgošu 2. Ništa od svega toga. Ova trojica kao u zemlju da su propala. Lale i ja svraćamo na svaku pumpu i parking uz put ali njih nema nigde.
Tek kada smo ušli u Srbiju, čujemo se i shvatimo da smo se mimoišli na različitim graničnim prelazima. Posle Novog Sada se sretnemo na OMW-u i ostatak puta nastavimo zajedno. Cela ova situacija mene malo iznervira ali učini i jednu dobru stvar – podigne mi adrenalin i probudi me iz dosadne vožnje. Donesem odluku – voziću još 400 kilometara do Sofije.
Posle toliko dana provedenih zajedno, razišli smo se nekako bez veze. Stali smo pred raskrsnicu za Zemun i cmok cmok. Nikakve famfare, vatromet, emotivne reči u vezi rastanka... Čak ni oproštajnu fotografije nemamo. Oni odoše prema novom mostu a ja produžim u pravcu Niša.
Ostatak moje vožnje je bio više nego standardan. Vozio sam malo brže nego poslednjih dana i predveče stigao u Sofiju. Bogat ručak me čeka na stolu, Tanja umire od znatiželje da počnem da joj pričam kako je bilo a ja... gordo vadim čiste stvari iz torbe. Idealan kraj jednog neverovatnog putovanja.
P.S.
Da, i Ducati je stigao na destinaciju. Pregurao bi on ovo i bez podrške ozbiljnih motora.
THE END
i
THE END
Hvala na strpljenju.
-
9
-
53
-
Put kroz Mađarsku
/ Budimpešta
Naći smeštaj za 12. avgust u Budimpešti se pokazalo kao veliki problem. Upravo tada se održavao nekakav festival pa je zauzetost hotela na booking-u bila 99%. To nikada nisam video.
U pomoć stiže bajkerska veza. Lale se javio Duci, našem prijatelju bajkeru koji živi u Budimpešti i on je uz dosta muke uspeo da nam iskopa prenoćište. Još se ispazario i za cenu. Upozorio nas je da je smeštaj u Budakezsi, selu u okolini Budimpešte i da je hotel dosta low profile. Drugo nije našao.
Zaista, ovo je bio najgori smeštaj na putu ali je i cena bila ultra skromna. Smrad iz kupatila i prljava posteljina nikome nisu posebno smetali - već sledeće večeri ćemo spavati u svojim krevetima.
Trenutak radosti je došao kada smo shvatili da se odmah pored hotela nalazi restoran koji celodnevno nudi neku vrstu branča. Samo lokalci dolaze, a to je uvek dobar znak. Za deset eura jedeš koliko želiš a količina i raznovrsnost hrane - ogromni. Supe, domaća predjela, salate, roštilj, kuvana jela, slatkiši... Neviđeno... Vidi se da se približavamo domaćem terenu. Porcije postaju sve veće a cene sve niže.
Za razliku od večere, doručak u hotelu sledećeg jutra je bio tragedija. „Nema kafe. Hoće li neko čaj?“ „Ne, još ne oČajavamo.“
Majo: „Slab doručak ali ti olakšava izbor...“
Rastanak se primakao pa smo pre polaska govorili o dosadašnjim troškovima puta. Posle plaćanja hotela, više nećemo imati zajedničkih rashoda pa je došlo vreme za rekapitulaciju. Ja sam podneo prethodno pripremljen finansijski izveštaj.
Ispostavilo se da su za 24 dana, hoteli, klopa, piće, putarine, trajekti, ulaznice, taksi i još neke sitnice izašli 1.290 Evra po čoveku. Jedno noćenje nismo platili (kod Akana) ali smo dve noći u Berlinu i jednu noć u Pragu platili muški. Za benzin smo potrošili oko 714,5 ojra po motoru. Kad se sve sabere i podeli potrošili smo grubo oko 90 Evra po danu. U ovo ne ulaze lični troškovi: pokloni, suveniri, cigarete, žuta tekućina... Ovo je malo manje nego što smo mislili. Osnovni razlozi za podbačaj budžeta je to što smo poneli dosta klope (slanine, naravno), retko smo se hranili po restoranima i nismo vozili brzo pa je potrošnja benzina bila niska. Čak su nam i gume ostale u idealnom stanju. Majo: „Uštedeli smo na gumama ali smo pokisli za sve pare.“
Na moje iznenađenje, svi povadiše keš. Šit... mislio sam da će mi prebaciti novac na račun kada se vratimo a sad treba da nosim brdo para preko dve granice. Neprijatan osećaj.
-
1
-
10
-
-
/ Prag
Putovanje od Berlina do Praga je bilo jako dosadno ali mi je pružilo mogućnost da testiram novo odelo. Od ukupno 350 kilometara, oko 250 je pljuštala kiša... ali ono, ozbiljna kiša. Ostali su, kao i do sada, obukli kišna odela... ali ne i ja :-). Potpuno mokri, stigli smo u hotel. Parkirali smo se ispod nadstrešnice i pobacali mokru opremu sa sebe. Neki nisu ni došli po nju, cedila se do ujutro na motorima.
Inače, carevo novo odelo se natoplilo, u njemu je postalo hladno ali voda nije probila... osim na delu gde sam držao vezicu sa ključevima pa se Goretex postava nadigla. Rukka vs BMW Streetguard - 1:0.
Ostali deo ekipe se takođe smrzao i krenuo u zagrevanje, svako po svom nahođenju. Većina je nagarila grejanje po sobama dok su Bojan i Mile izabrali alternativni način: ispraznili su mini-bar. Do poslednje kapi. Ovo je poslednje veče gde smo sva šestorica zajedno pa je kod ova dva nerazdvojna drugara proradila emocija. Bojan nas sledećeg dana napušta negde na pola puta ka Budimpešti.
Plan za večeras je bio da se taksijem ode u grad na klopu i razgleda centar. Ja sam jedini bio partibrejker - rešio sam da ostanem u hotelu. Može zvučati pretenciozno ali mi Prag nije više toliko zanimljiv. To je predivan grad koji treba obavezno videti ali sam ja u njemu već toliko puta bio poslovno da mi je malo dosadio. Osim toga, imao sam neodložan zadatak - bliži se kraj putovanja i treba napraviti obračun finansija. Ja sam svo vreme zajedničke troškove plaćao kreditnom kartom i trebalo je izračunati koliki je čiji deo. Dok ostali uživaju, neko treba i da radi. Umesto kitnjastog grada i dobre klope, Panda se baktao internet bankiranjem, izvodima sa računa, excel tablicama, kalkulacijama....
Potpuno neočekivano dogodi se mini drama. Posle sat/dva rada u toplom krevetu, izađem ispred hotela da popušim cigaru. Zaustavlja se taksi. Iz njega izlazi namrgođeni Mile i bez reči odlazi u sobu. Sledećim taksijem dolazi Lale. Evo ga i treći taksi – došli i ostali. Šit... opet su se posvađali...
Jedva sam saznao šta se desilo. Navodno, bili su u nekom tradicionalnom praškom restoranu. Gladne oči poručile brdo piva i hrane i nisu mogli sve da pojedu. Mile je rešio da ono što je ostalo zapakuje i ponese meni što je rezultiralo zezanjem, u fazonu: „Mile hoće Neši da odnese koske za večeru.“ :-))))))) Mile se uvredio, uhvatio prvi taksi i zapalio. Onda se se ostali posvađali između sebe zbog Mileta i tako... Očigledno je da su posle ovoliko dana svima živci postali veooooma tanki.
..............
Srećom, već sledećeg jutra, kao da se ništa nije dogodilo. Krećemo dobro raspoloženi i utapamo se u neviđenu gužvu na putu ka Budimpešti.
Hteli ne hteli, došao je taj tužni trenutak...
Posle toliko dana, grupa više neće biti ista. Na raskrsnici ka Gracu, putevi nam se razdvajaju - ode Bojan desno. Još iste večeri stigao je kući. Mi obični smrtnici imamo još dosta da tabanamo do izlaza za non-EU citizens.
...........
Ajde da ne bude da tendenciozno nisam spomenuo. Tokom vožnje prema Mađarskoj, na Zlićkovom BMW-u je došlo do ozbiljnog kvara. Slomio se ... nemam pojma kako se to zove. Neki plastični usmerivač vazduha ispod vizira... da ti ne duva u bubrege. Uz zadovoljni osmeh na licu i prigodne komentare u vezi kvaliteta BMW motora, Lale je to sredio za 5 minuta. Skinuo, zalepio, vratio.
Šta bismo mi bez njega...
-
1
-
9
-
KRIT
in Putopisi
Napisano
6. maj 2016.
Jutro je divno, sunčano i toplo. Ništa ne nagoveštava predstojeću buru (metafora). Dok spokojno pijemo kafu na hotelskoj terasi, radujemo se lepom vremenu i diskutujemo kako do maximuma da iskoristimo današnji dan, primetimo neobično veliku gužvu ispred agencije koja prodaje karte za trajekte. Tanja se prošeta da vidi o čemu se radi i vraća se bleda. Po svom starom običaju, Grci su organizovali štrajk i trajekti ne plove. Podržavamo svaki oblik građanske neposlušnosti i nemamo ništa protiv da sledećih par dana ostanemo “zarobljeni” na ovom rajskom ostrvu ali... Danas je petak a ja za ponedeljak imam planirano poslovno putovanje iz Sofije za Beograd i nakon toga za Varšavu. Ne bi mi bio prvi put da promenim planove zbog “motorističke više sile” ali ovog puta je dosta različito. Od ishoda planiranih sastanaka u velikoj meri zavisi kako će se naš poslovni život razvijati narednih godina. U ponedeljak uveče moram po svaku cenu da budem u Varšavi a grčki transportni radnici štrajk obustavljaju tek u utorak. Počinje da mi igra oko i da mi se znoje ruke... Kad sam nervozan vučem majicu sa stomaka. Kupujem kutiju i palim prvu cigaru nakon 9 meseci pauze.
Posle prvobitne panike počinjemo da razmatramo sve opcije za izlazak iz ove situacije. Očigledno je da je jedini način da stignem na vreme...
Na jedvite jade Tanja na samom kraju interneta iskopava dve avionske karte za nedelju. Srećom, avio kompanije nisu u štrajku ali su zbog iznenadne potražnje cene letova neviđeno skočile. Karte su nas koštale kao da putujemo biznis klasom do Tokija a ne do Sofije.
Plan je da ostavimo motor na ostrvu, da preko Atine letimo do Sofije, da ja odradim svoje obaveze kako sam planirao a posle svih sastanaka da se vratim nazad po motor. Ceo raspored je utanačen u minut a minuti su vezani tankim koncem. Ako nešto ne bude kako treba, jedno kašnjenje aviona na primer, sve pada u vodu. Vučem majicu sa stomaka... Palim drugu cigaru. Ostalo je samo da odlučimo gde ćemo ostaviti motor tih nekoliko dana.
Rešim da pitam za savet svog (tada samo) poznanika Stergiosa.
Stergios, među motoristama poznat kako Phoenix (prisutan je i na BJB-ju), je čovek koga smo do tada videli samo jednom na auto-putu ka Beogradu. Evo te priče u jednom od mojih putopisa. Phoenix Warrior
To je bio onaj susret kada nepogrešivo shvatiš da je neko The Čovek i da na njega možeš da računaš. Iako ne živi na Kritu, bezbroj puta je bio na njemu a preko moto foruma www.advride.gr poznaje veliki deo moto populacije u Grčkoj. Još je bolje što njega skoro svi poznaju.
Poslao sam mu poruku da nas posavetuje šta da radimo. Nije prošlo ni pet minuta kad stiže odgovor: “Gde želite da ostavite motor: Hanja, Retimno, Heraklion ili neko drugo mesto?” Stergios je momentalno pokrenuo temu na grčkom moto forumu i u roku od odmah javilo se nekoliko dobrovoljaca.
Posle ovoga, priča o Kritu postaje priča o Krićanima. Kada sam mu napisao da bismo ostavili motor u Heraklionu, stižu mi dva broja telefona. Prvi je Spirosov, u čijoj radionici možemo da parkiramo motor. Pošto on ne govori baš najbolje engleski, treba da se javim Yanisu koji će nam biti domaćin i prevodilac.