[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Primetili smo da se gomilaju sivi oblaci pa smo rešili da iskoristimo ovo malo lepog vremena i da razgledamo okolinu. Pre šetnje, obavezna krema protiv komaraca. I ovde ih ima k'o muva. 

 

 

Predivno. Ceo kraj je ispresecan divljim rekama, mostićima i šumicama.      

 

 

 

 

 

Ta dammmm…

 

Majo se fotografisao između dva stabla divljO norveškO brezAJOu. “Mama, ovo u sredini sam ja.” 

 

Proveravamo kvalitet mosta jer tu sutra treba da prođemo motorima. Mile kaže da je OK, znači da je OK. 

 

Inače, pravi život u ovom kampu se odvija zimi. Tada može da se vidi aurora koje, na našu žalost, leti nema. Kamp pruža mogućnost da se prave duge ture motornim sankama po okolini. U ovo doba godine niti ima aurore nit možemo da vozimo sanke, samo čista, netaknuta priroda.

 

Kad smo se vratili iz šetnje pojavio se gazda i ponudio nam da za skromnih 40 evra po osobi (bez pića) večeramo u restoranu. “Oh, pa to je super! Baš povoljno. Na žalost, uopšte nismo gladni. Malo pre smo jeli u gradu.” Posle pet minuta… 

 

 

Uz kamin, dobro poznat jelovnik i finu muziku provodimo ostatak večeri. Počela je da pada kiša pa smo jedan po jedan otrčali do soba. Poslednji pakuje klopu. Vreme je za spavanje iako je napolju još uvek svetlo. 

 

“Smučile su mi se ove bele noći! Jedva čekam da mi smrkne.” - Majo.

 

Današnji dan: 237km

Krivine:                      *****

Predeli:                      *****

Kvalitet puta:            *****

Zezanje:                     *****

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Nisu lagali na onim tabelama - stvarno se isplati voziti dovde. Kao da smo ušli u grad Hobita.    

 

 

 

 

 

 

Oduševljeni smo i kliberimo se kao klinci. 

 

 

Iznajmili smo tri brvnare sa eko WC-ima (ke*aš u neku rupu a ništa ne smrdi). Dok sam prethodne večeri pravio rezervaciju, postojala je i opcija smeštaja u tradicionalnom norveškom šatoru. Upali se vatra u sredini i dobiješ medveđe kože na kojima spavaš.  

 

 

Na moju žalost, niko nije pokazao interesovanje za šator. Dušek je dušek, komfor je komfor, eko klonja je eko klonja. 

 

Sinoć nismo uspeli da se istuširamo pa smo u roku od 5 minuta sva šestorica okupirali zajedničko kupatilo. Uh koje olakšanje kada skineš naslage znoja sa sebe… I gaće smo oprali i okačili ih da se osuše.

Spoiler

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Ulazimo u Altu i rešavamo da napravimo pauzu u centru grada. Zlićko i Lale su seli u obližnji kafić a mi ostali smo se promivali na okolo. Posle pola sata svi se nalazimo u kafiću. Zatičemo onu dvojicu koji gledaju u jednu tačku a donja vilica im visi do poda. “Jebote… Jedno pivo, espreso i čaša vode (česmovače) skoro 20 evra…” Momci, da begamo… Na kraju smo ipak naručili jednu turu. Prišli su nam neki zemljaci koji ovde žive, pa ajde, da se ne brukamo pred njima. “Ceco, ovde su sokovi džabe!”

 

Od tog dana samoposluga je postala naš drug. Tamo pivo košta “samo” 5-6 evra.

 

Par reči o cenama u Norveškoj… Ne, ne mogu. Srce mi se cepa kada pomislim na to. Samo jedan, najbrutalniji primer. Kutija cigara na benzinskoj pumpi košta oko 15 evra. 

 

Posle ispijanja zlatnog piva krećemo ka smeštaju. Gps nas vodi prema koordinatama sa booking.com-a i na jednoj raskrsnici nam saopštava da smo stigli. Gledamo a na okolo… ništa. Jedva primetimo majušnu tabelu na poštanskom sandučetu na kojoj piše da treba da produžimo nekim blatnjavim putem. OK, nastavljamo off-road. Tek smo krenuli kad pored puta motivaciona tabela: “Teški putevi vode do prelepih mesta. Još samo 3,7 kilometra do Ongajok-a.” 

 

I tako svako malo: “Just do it”, “Isplati se, videćeš” i slično. Posle jedne od tih tabela, najzad stižemo.  

 

 

Parking za automobile se nalazi ispred ulaza u kamp ali nam je simpatični gazda dozvolio da uteramo motore pravo do kućica. 

 

 

 

 

Spoiler

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

DRUGI DEO :-)

 

10. dan / 29. 07. 2017.

Nordkapp - Alta (Norveška) / 2%

 

Videsmo i taj Nordkapp. Vreme je da idemo dalje.

 

Prvi dan povratka a istovremeno i prvi dan obilaska Norveške, započeo je siv i mutan. Rominja kišica a mi, obučeni u kišna odelja, nevoljno pakujemo torbe na mokre motore. Оd ovoga jutra pa na dalje, krećemo se ka jugu. Valjda će prestati da pada… nadamo se… 

 

Po planu, trebalo je sinoć oko ponoći da odemo na Nordkapp pa smo za danas ostavili manju kilometražu. Cilj nam je gradić Alta, to jest kamp Ongajok u njegovoj okolini. Taj kamp, nekih 20-tak kilometara udaljen od grada, bio je jedino mesto u celoj regiji u kome smo našli slobodan smeštaj. Na google maps i street view nam ništa nije izlazilo na toj lokaciji ali nismo imali izbora pa smo ga rezervisali.

 

Kaplje tu i tamo, maglovito je vreme i prolazimo putem kojim smo došli na ostrvo. Na žalost, kada se putuje u grupi, fotografisanje je malo otežano pa smo propustili da stanemo i ovekovečimo nekoliko zaista spektakularnih mesta. Šteta.

 

 

Par reči u vezi fotografisanja. Osim mene, ostatak ekipe je računao na telefone. Ni ja nisam imao prevelike ambicije pa sam na put poneo dva kompaktna Leica fotoparata - jedan “brz” i jedan sa malo jačim zumom. Iskreno govoreći, nisam se baš pretrgao od fotkanja. Uglavnom sam ih držao u tank torbi i fotografisao kada stanemo, ako se setim. Za vreme kretanja je bilo komplikovano koristiti ih zbog rukavica a i nije bilo poželjno vaditi ih kada pada kiša.

 

Za snimanje tokom vožnje, kupio sam malu GoPro Session 5. Nisam veliki ljubitelj video editovanja pa sam planirao da snimam interesantne stvari i posle da skidam fotke. Pošto kameru pre polaska nisam uspeo da testiram nije mi baš sve išlo od ruke. Na primer, kaciga mi je stajala na kacigi izvan vidnog polja, pa nisam znao da li je uključena ili ne. Par puta je bez veze snimala a da ja to nisam znao. Kada naiđe nešto interesantno ja stisnem dugme… i ugasim je. Dešavalo se da joj ne dopunim bateriju ili ne ispraznim karticu pa joj je često jedina funkcija bila da kvari aerodinamiku. Srećom, tu je bio Mile pa je mnogo fotki skinuto sa njegovih snimaka. Za ovaj putopis su korišćeni foto materijali svih učesnika ture. Na žalost, mnoge stvari su ostale zapečećene samo u našim sećanjima.

 

Posle kratke pauze na benzinskoj pumpi kod Olderfjord-a, skrećemo ka zapadnoj obali Norveške. 

 

Ubrzo se nebo nad nama razvedrilo. To je dobro. Treba nam malo optimizma jer je vožnja postala jezivo dosadna a mi malo smoreni od lošeg vremena. Teren kojim prolazimo je blago valovit i nigde ljudske krivine.

 

Sa ovog dela puta pamtim samo 3 stvari:

 

1.  Kilometrima oko nas šume ogolelih breza. Pretpostavljam da ih je udarila nekakva bolest pa je opalo svo lišće.  

 

 

2. Duuuga raaavna ravnica. 50 kilometara bez i jedne jedine ozbiljne krivine. Tempomat svo vreme zakucan na 90. 

 

 

Uraaaa… Nazire se jedna krivina u daljini… Spremamo se za oštar countersteering.

 

3. Oseka kada smo izašli na jedan od zaliva Norveškog mora u blizini Alte. Posle smo diskutovali da li je more prljavo ili su u pitanju alge koje su isplivale kada se voda povukla. Biće da je ovo drugo. 

Spoiler

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Pozdrav ljudi. Hvala na lepim kometarima. Drago mi je ako vam se ovo što radim dopada. I ja uživam pišući i prolazeći ponovo kroz celu ovu priču. 

 

Izvinjavam se za kašnjenje. Nisam dobro objasnio. Kraj prvog dela označava početak kratke pauzu. Svakodnevno pišem po malo ali toga ima toliko da ne postizavam. S obzirom na obaveze koji me trenutno pritiskaju, barem još desetak dana neću uspeti ništa da postujem. Sorry. Dobra vest je da na forumu trenutno ima nekoliko fenomenalnih putopisa. 

 

Obećavam da će nastavak biti interesantan i da će biti dosta lepih fotografija. Samo malo strpljenja. Važnije mi je da putopis napravim iole kako treba (po nekim mojim kriterijumima) nego da žurim po svaku cenu. 

 

Pozdrav i do skoro. "Volim i ja vas."     

[BMW R1200RS 2015.]

Pre sat vremena, sasamajstor je napisao:

Greše ljudi kod tumačenja oznaka na ovom motoru nije to sport turing motor već REISEN STRAßE  putni i ulični.

Slabo divanim germanski ali na BMW sajtu ovo piše:

[BMW R1200RS 2015.]

Pre 23 sati, Ćale je napisao:

Ćao društvo. Jel ima neko ovde na forumu sa ovom makinom? Malo da se podeli neko iskustvo, ...

 

Aj

 

Ovaj tekst sam napisao pre dve godine za temu "Vozili smo" ali sam zaboravio da ga "okačim" na forumu. Možda je malo zastarelo...

 

R 1200 RS

 

1.     Godište motocikla koji ste vozili:

2015. Ovo je prvi RS koji je stigao u Bugarsku i momci iz BMW-a su ga registrovali za test drive. Dobio sam ga sa pređenih 12 kilometara na brojčaniku. Pretpostavljam da su ga meni uvalili da ga razradim jer su znali da sam ozbiljan čovek i da neću da se predam iskušenju i da divljam pre prvog servisa.

 

2.     Vreme provedeno na motorciklu:

 

Tri dana, ukupno oko 500 kilometara. Pratio sam ženu koja je išla na CSS. Pošto je motor bio potpuno nov, retko sam ga vozio preko 5-6k obrtaja i nad 150 km/h pa ne mogu da dam potpunu sliku.  

 

3.     Šta mi se dopada:

 

RS spada u sport-turing motore iako se na sajtu BMW Motorrada nalazi u kategoriji sportskih motora. Malo mi je bilo čudno da se bokser sa kardanom vodi kao sportski ali ajde.

 

Sportske karakteristike:

 

Motor je, po svojim tehničkim specifikacijama, skoro identičan najnovijem naked-u R1200R. Navučen mu je samo sportski oklop i mežuosovinsko rastojanje je za nijansu duže da bi se naglasila putna karakteristika motora. Prednja maska je preuzeta od S1000RR ali ima (nekarakteristične za BMW) simetrične farove. Korman mu je malo širi i, za razliku od čisto sportskih motora, ima više vazduha u cockpit-u.

 

Telo vozača je blago nagnuto napred ali se iz ove poze veoma lako prelazi u agresivnu.

 

Za vožnju na stazi postoji dinamic mod ali ga ja (na molbu ljudi iz BMW-a) nisam uključivao.

 

Zahvaljujući ugrađenom quick shifter-u, brzine se na gore i na dole menjaju bez kvačila. To mi se veoma dopalo ali samo kod oštrije vožnje na otvorenom putu. U gradu mi je više prijalo da menjam brzine kvačilom jer sam imao bolji osećaj kontrole motora u promenljivom režimu vožnje.

 

Što se tiče ponašanja na stazi... nisam izlazio na stazu (jer me nisu pustili). To zadovoljstvo sam prepustio Spidy-ju, jednom od legendarnih instruktora CSS-a. Uz obećanje da neće mučiti motor, provezao ga je par krugova. Potvrdio mi je ono što sam i pretpostavljao: ovo nije motor za takmičanje ali je veoma dobar za sportski tip vožnje - upravljiv je i dinamičan. Na krivinama se odlično ponaša ali kad izađe na pravu, manjak “sportskih konjskih snaga” čini svoje.

 

Putne (turing) karakteristike:

 

Izrazito udobna pozicija za sedenje. Posle mog Adventure-a, na kome se sedi uspravljeno, očekivao sam da će mi leđa osetiti nagnutu poziciju. Ništa od toga.

 

Zaštita od vetra je OK. Nije ni blizu GS Adventura ali je zato znatno bolja od mnogih drugih motora koje sam vozio.

 

Nisam imao saputnika na otvorenom putu pri većoj brzini pa ne mogu da kažem više o udobnosti i buci na zadnjem sedištu.

 

Motor se vozi veoma lako, odlično koči i ubrzava. U krivinama se obara fenomenalno. (Na žalost,) dosta vremena sam vozio u Rain modu i mogu samo da pohvalim ponašanje motora na mokrom.

 

Dodatne udobnisti:

 

Ključ – nosi se u džepu. Key-less sistem je kao stvoren za one od nas koji pre svakog paljenja motora ritualno prekopaju sve na sebi da nađu ključ. Ovde sedneš na motor, on prepozna da si u blizini i samo stisneš dugme. Rezervoar je moguće otvoriti 10-tak sekundi posle gašenja mašine. Ne znam kako se otvaraju koferi pošto ih nije bilo.

 

Vizir. Vizir ima dve pozicije i jednim pokretom ruke se diže i spušta.

 

4. Šta je moglo biti bolje:

 

Možda je izvoljevanje ali sledeće stvari bi po meni mogle da budu bolje:

 

Zaštita od vetra. Motor jeste oklopljen i kada je vizir podignut manje duva ali ipak se oseća strujanje vazduha i buka. Po meni ovo je deformacija kriterijuma posle dosta godina vožnje GSA. 

 

Kapacitet rezervoara - 18 litara mi se čini malo za putni motor. 

 

Led dnevna svetla. Kada je u dnevnom modu, svetli samo jedna crtica na sredini prednje maske. Jeste vidljiva ali mi je nekako mala.

5. Moj utisak:

R1200RS u sebi nosi prihvatljivu količinu najboljeg iz oba sveta - sport i turing.

 

Nema ono životinjsko u sebi što ima, na primer, R1200RR ali se toliko dobro vozi da ga full sportski motor teško može tući na krivinama. Spidy dokazao.

 

Nema onaj nivo udobnosti kod duge vožnje na otvorenom putu kao na primer GL ili RT ali se RS-om sigurno može bez problema obići cela Evropa.

 

Iako nije tip motora koji bih ja vozio, moram da kažem da mi se dosta dopao.

 

Kome je (po meni) ovaj motor namenjen?

 

Praveći ga, ljudi iz BMW-a su verovatno imali pred očima vozača tzv. R motora koji žele malo da spuste loptu. Kupujući RS-a, dobijaju igračku koja izgleda i vozi se kao sportski motor a istovremeno njim mogu da putuju a da na kraju dana nemaju upalu mišića na rukama i ukočena leđa.

 

Osim toga, bajkeri putnici koji vole da se s vremena na vreme zavrte na pisti ili da peglaju po krivinama, pronaći će se u RS-u.

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Turistička sezona ovde na severu Norveške traje kratko i sve se dešava u julu i avgustu. Videvši da slobodan smeštaj iščezava brzinom svetlosti, još u aprilu smo rezervisali dva četvorokrevetna bungalova u podnožju Nordkapp-a. Zbog toga nam je bilo važno da stignemo tamo baš danas. Niko ne bi voleo po ovom vremenu da širi šatore i da se na livadi smrzava mokar i umoran. 

 

 

Garimo grejanje na maksimum i svlačimo mokre stvari sa sebe. Srećni jer smo uspeli da realizujemo prvu predviđenu misiju na ovoj turi, pripremamo se za zasluženu klopu. Bojan i ja odlazimo u nabavku do obližnje kantine.

 

Kakav zajeb...  Osim što smo ga platili 6 evra po konzervi, kupili smo bezalkoholno pivo. 

 

Nismo primetili da je samo takvog i bilo jer je već prošlo 18:00. Zašto je to vreme važno? Zato što je posle 18:00 prodaja bilo kog alkohola u Norveškoj strogo ZABRANJENA. Ovo je potreslo sve one koji ne piju slatke gazirane tekućine. Svih… hmmmm… litara rakije koja smo poneli su već otišle a mi nemamo čime da nazdravimo. 

 

Ništa, akcent će biti na hrani. Već postojećim, Zlićko dodaje i svoje skrivene zalihe. 

 

Uz supu i "skromnu" količinu suhomesnatih proizvoda, nekako ćemo preživeti do sutra. 

 

Neispijene limenke "piva" danima su se kotrljale po koferima.

 

Inače, atmosfera je u ovom kampu bila po malo depresivna ili se meni tako činilo jer mi je pao adrenalin. Napolju je vlažno i tmurno, pada kiša a sam kamp nije preterano privlačan.

 

 

Sa žaljenjem shvatamo da se večeras nećemo tuširati. Nemamo sitne norveške krune a tuš se plaća. 

 

Pomirili smo se sa sudbinom. Pošto u cenu smeštaja ne ulaze presvlake za posteljinu, spavali smo tako neokupani u trenerkama. Od majica smo napravili jastučnice a pokrivali smo se prekrivačima iz sobe. Njih je koristila armija gostiju pre nas i potajno smo se nadali da su oni nosili presvlake… a ne k’o mi.

 

U sobama nije postojao ni WC već je trebalo da se pređe preko livade do glavne zgrade. 

 

Ni to nije bio neki problem. Kao svi balkanski subjekti koji drže do sebe, umesto da pešačimo do tamo, malu nuždu smo obavljali iza kuće. Nećemo valjda da trčimo do mokrog čvora kad prigusti. He, he... moram ovo da napišem (zvali su me lajavi krelac) iako smo se dogovorili da bude tajna. Dok je jedan od nas ispuštao vodu pored kućice, Majo ga je pozvao da pita gde su Mile i Bojan. On se okrenuo da odgovori i slučajno zalio jedan od motora... neću reći koji, iz straha od moguće odmazde.

 

Posle večere sedamo da napravimo rekapitulaciju dosadašnje ture i plan za dalje. Ostvarili smo prvi cilj ovog putovanja - “osvojili” smo Nordkapp. Smisao cele dosadašnje vožnje je bio da što brže stignemo dovde. Zato smo i izabrali rutu koja vozački nije pretrano uzbudljiva ali je relativno brza. Pred nama je Norveška a nju želimo detaljnije da upoznamo i da je stvarno vozimo. Na spisku za narednih nekoliko dana su se nalazili: Lefotska ostrva, Atlantic road, Trollstigen, Trolltunga i Lisevegen road. Interesantno tek sada počinje. 

 

(Uhhh... ko će sve to da napiše...)

 

..........................

Današnji dan: 318km

Krivine:             *****

Predeli:             *****

Kvalitet puta:   *****

Zezanje:            *****

 

 

 

 

 

KRAJ PRVOG DELA

 

 

 

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Odavno smo isplanirali da na ovom specijalnom mestu odradimo ritual ali smo od uzbuđenja zaboravili. Na programu je bilo pušenje tompusa (poneo Lale) i slušanje pesama Pink Floyd-a The Great Gig In The Sky, za moju dušu a za Bojana Comfortably numb. Džabe sam teglio veliki Bose zvučnik.

 

Hajde, dosta je bilo zezanja.

 

Posle foto sesije, odlazimo u centralnu zgradu. Restorani, suveniri i klavir u holu. Živa muzika doprinosi mističnoj atmosferi ovog mesta. 

 

Jedino je Mile imao primedbu: "Dok ovaj svira kao da mi zabada noževe u glavu." Posledice od sinoć.

 

Kupujemo sitnice za uspomenu i poklone za drage nam ljude. 

 

Samo još da se javimo ženama i vreme je za fajront.

 

Kada sam ja pozvao moju Tanju, ona je već znala da sam stigao - pratila me je na nekoj aplikaciji. Raduje se kao da je ona dovezla motor dovde.

 

Na izlazu se bukvalno sudarimo sa grupom bajkera. Prilaze nam i na "našim jezicima" pitaju da li smo mi ekipa sa BJB-a? Neverovatno. Kolega Maxster je pisao u ovoj temi da njegova družina ide na sličan put a mi se sa njima srećemo na samom Nordkapu. Kakav neverovatan tajming.

 

Prilikom polaska Bojan je imao mali incident. Dok je na motoru čekao ostale i lagano se kretao, izgubio je podlogu ispod desne noge. Da bi sačuvao ravnotežu dao je gas i završio u livadi pored puta. 

 

Mi smo sve ovo začuđeno gledali pomislivši da je rešio da napravi mali off-road ali se ispostavilo da nije mogao da se zaustavi po klizavom terenu.  

 

U pomoć pritrčava Mile. Uzjaše Bojanov motor i preko nasipa, kamenja i mokre trave istera ga na asfalt. 

 

Možemo da krenemo ka smeštaju za večeras. Dok mi puna srca napuštamo ovo magično mesto, nova tura uzbuđenih bajkera pristiže. Šou se nastavlja. 

 

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Prvo smo prošli kroz centralnu zgradu i tamo se slikali sa trolovima, simbolom ovih krajeva. 

 

 

Odlazimo ka spomeniku, zaštitnom znaku Nordkapp-a. Sreća da postoje tabele koje te, kada je ovakva vidljivost, usmeravaju gde treba da ideš.

 

I na kraju... To je to! Uspeli smo! Veliki globus izranja iz magle… Na Nordkapp-u smo!!!!!

 

 

Posle devet dana provedenih na dva točka, ne možemo da sakrijemo radost. Stigli smo do najsevernije tačke kontinentalne Evrope. Ako se isključe ostrva, nema više puta ka severu. Sledeća destinacija je Severni pol. Ako stigneš dovde, možeš samo da se vratiš istim putem kojim si došao. 

 

Malo nas je razočaralo vreme. Slaba vidljivost nas sprečava da uživamo u lepotama ovog mesta. Ispred nas je klif visine oko 300 metara i pogled ka Arktičkom okeanu i njegovom Barencovom moru. Mi, na žaloist, vidimo samo ovo.

 

 

Nordkapp je već neko vreme popularna turistička destinacija i to se vidi po broju posetilaca. Većina turista dolazi kolima i kamperima ali ima i organizovanih tura autobusom. Čak i kruzeri pristaju u blizini i dovoze svoje putnike do gore. Malte ne loviš momenat da se fotografišeš sam kod spomenika.

 

Iako ima dosta ljudi, to nas ne sprečava da se iskreno veselimo. 

 

 

Čak ni Lale nije više mogao da se sakriva iza maske večitog mrguda. Osmeh od uva do uva. Osim što je on bio inicijator ovog putovanja, jedini je od svih nas imao misiju i ostvario je. 10x Lale.

 

U inat zlotvorima, ispred samog spomenika se skinuo u već spomenuti brendirani aktivni veš. Slikao sam ga njegovim telefonom pa nemam fotku. Mudar potez sa njegove strane.  

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Do vrha ima 33 kilometra vijugavog asfalta... i zabava počinje. 

 

Zaboravljamo priče o kaznama i sa sve prtljagom odvrćemo gas. Jednom se vozi ovaj put. 

 

Dok se trudim da fotoaparatom u pokretu ovekovečim ovaj trenutak, gubim ostale u magli. 

 

Vozim kao po jajima jer ne vidim ništa ispred sebe a voda mi se lepi po kacigi. 

 

Faktički pogledano, ovo u stvari i nije magla nego niski vlažni oblaci. Eto prilike da Lale prvi put upali svetla za maglu. Stiska dugme... i gecrkt. Desna sijalica na Dukatiju eksplodira.

 

Pošto smo se raspršili kao guske u magli, sačekujemo se na najboljem mogućem mestu. :-)

 

 

Plaćamo ulaznice i tražimo parking. Očigledno je da nismo jedini bajkeri kojima je Nordkapp san.

 

 

 

Sledećih sat, sat i po smo proveli kao pravi turisti. 

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Krećemo i veoma brzo stižemo na granicu. Nigde nema karakterističnih plavih tabela EU pošto Norveška i nije članica ove zajednice. Samo skromna žuta oznaka. Siromašna zemlja, treba da se štedi.

 

 

Do sada smo vozili relativno opušteno i približno obraničenjima brzine. Ulazeći u Norvešku, igranka se završava. Kolega sa foruma Damirs mi je pisao da pazimo na skrivene radare. On je desetak dana pre nas prošao istim putem i u prvom selu posle granice je bio olakšan za par stotina evra zbog "brze" vožnje - 72 pri ograničenju 60. Kada se na to nadoveže poznata priča o kazni koju je Nemo svojevremeno platio... vozimo kao bubice. Više gledamo u brzinomer nego u put - niko ne želi da se ranije vrati kući. 

 

Nebo u daljini postaje olovno sivo a mi upravo tamo idemo.

 

 

Posle nekoliko kilometara spore vožnje, neznajno zašto, čelo kolone još više usporava. Iznenada se zaustavljamo ispred nekog turskog restorana. Mile skače sa motora kao da ga juri roj komaraca i otrčava unutra. Ubrzo postaje jasno šta se dešava. Stali smo da naš drug baci peglu u WC-u a ne u kacigi. Vraća se posle par minuta i izgleda kao Norvežanin - beo je k'o  krpa. 

 

Majo ga gleda: "Mi prošle godine trojicu sa'ranili, bolje su izgledali od tebe."

 

Povela se diskusija šta je uzrok Miletove mučnine. 

 

"Nismo uspeli da napijemo gazdu ali je on sj**ao nas." Mile tvrdi da su krivi dimljeni losos i jelensko meso (slabašni srpski stomak nije navikao na tako tešku hranu) ali neki smatraju da su u pitanju rakija, pivo i noćno kupanje u ledenoj reci... Kako bilo da bilo, posle overavanja toaleta bledoliki kolega se vraća u igru. Pijemo kafu i nastavljamo ka severu.

 

Zaustavi policajac Pandu: Što su tebi oči krvave?

Panda: A što su tebi klempave uši?

Policajac: Pa nećemo se valjda vrijeđati...

Panda: Pa ti si prvi počeo...

 

Sa svakim pređenim kilometrom, predeli oko nas postaju sve pustiji a nebo sve tamnije. Povremeno nas zaliva kiša.

 

 

Tokom vožnje, u sred bela dana, desilo se nešto interesantno za šta nemam nikakvo objašnjenje. Svima koji su imali Garmin navigaciju (4 komada, različiti modeli), u istom trenutku se uređaj prebacio u noćni mod i u njemu ostao. Ekran se zatamnio kao da se ugasio ili je crkao. Tek kada se uđe u neki od mnogobrojnih tunela, vidi se da nešto jedva svetluca. Morali smo da stanemo i da svima prebacimo sa automatskog na dnevni režim. 

 

Nakon nekog vremena, ulazimo u tunel koji sa druge strane izlazi na ostrvo Mageroya. Skoro smo stigli...

 

 

Vozimo još malo i već smo nadomak Nordkapp-a. Stajemo na Shell-u da natankujemo mašine i da se dogovorimo šta ćemo dalje da radimo. Prvobitna ideja je bila da odemo pravo u kamp, da rastovarimo stvari i da oko ponoći odemo na Nordkapp. Želeli smo da vidimo poznati zalazak sunca. Čuli smo hiljade priča kako se sunce spušta ka horizontu i onda odjednom krene na gore. Bele noći. 

 

Na našu žalost, vremenska prognoza je bila takva da danas a i sledećih nekoliko dana od sunca nećemo videti ni S. Samo magla i oblaci... Zato rešavamo da idemo pravo na Nordkapp, dok još nije počela i kiša. Samo nam ona fali.

 

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

9. dan / 28. 07. 2017.

Karigasniemi (Finska) - 71˚10’ 21’ (Norveška) / 3%

 

Svanulo je maglovito jutro ali se sunce ubrzo izborilo za prevlast. 

 

 

Da, danas je taj dan! 

 

Manje od 300 kilometara nas deli od našeg cilja, najsevernije tačke kontinentalne Evrope - Nordkappa. Posle 4.000 pređenih kilometara, za nas ova tura tek sada dobija smisao. Svesni onoga šta je pred nama, srca hoće da nam iskoče iz grudi, ruke nam trepere od uzbuđenja, nervoza se oseća u vazduhu... Ma daj... Ništa od toga. Jutro kao i svako drugo. 

 

 

Doručakujemo, pakujemo se i kuvamo jaja koja već par dana nosimo sa sobom...

 

 

UPOZORENJE: Ako negde oko Uskrsa naletite na Mileta, nemojte da se kucate jajima sa njim. Koristi prljavi trik i uvek pobedi.

 

“Naivno” se namesti da ga ti od gore udariš i onda u jednom trenutku on udara od dole tvoje jaje ali sa strane. Tek je Majo zaustavio Miletovu pobedničku seriju. Kada je video kako nas delje, zakucao je glavom Miletovo jaje.  

 

Kiša, koja je padala preko noći je prestala ali je vremenska prognoza za Nordkapp takva da treba toplije da se obučemo.

 

Kolega, otvoren ti šlic...

Tako je red. Kada u kući ima mrtvac, vrata se drže otvorena…

 

Pojava Lalet a u brendiranom aktivnom vešu izaziva… oduševljenje. 

 

Zli (iz čiste zavisti): "Kakav kič... To samo Ducati može da napravi."

 

Evo ga i nasmejani gazda. Na njemu nema nikakvih tragova noćašnje teravenke. Dolazi da nam poželi srećan put. I on, kao i svi drugi vlasnici smeštaja su nas podsećali da bi bilo lepo da napišemo po koju pozitivnu reč na booking.com-u. Šta ti je moć interneta…

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Jeli smo tačno na vreme jer se ubrzo iz pravca Norveške dokotrljala kiša.

 

 

 

Ovo nam je poslednji dan u Finskoj i sa užasom shvatamo da nismo probali jedan od njihovih izuma koji je pokorio ceo svet - saunu. Pravac u glavni zgradu, sauna radi. 

 

Fotografije šestorice matorih, skoro golih i oznojanih bajkera u sauni 2 na 2 nemam... ali i da ih imam, radije bi ih preskočio. Imam, do duše, fotografiju jednog reprezentativnog predstavnika naše atletske družine koji pretrčava parking do glavne zgrade ali …. ne… ipak je neću postaviti. Ne želim da budem banovan pre nego što završim putopis.

Nema fotke!

 

Ostatak večeri je prošao opušteno. Prvo je jedna grupa naših upala u kućicu za roštilj u kojoj je simpatičan finski bračni par pripremao večeru. 

 

Fini neki ljudi ti Finci, fino su počastili fine momke.

 

Zauzvrat, fini Mile im je ponudio fini sokić iz fine smart boce… u Finskoj.

 

Kasnije smo se prebacili u restoran na pivo. Pojavio se gazda i spontano nam se pridružio videvši na stolu zgužvanu plastičnu bocu sa žutom tekućinom. Nije odbio čašicu, ni drugu, ni treću, ni... 

 

Kada se opustio, doneo je iz kuhinje nešto sušenog lososa i mesa od jelena. Žurka je počela. Koliko tačno piva i rakije se popilo do kraja večeri, niko sa sigurnošću ne može da kaže. Znamo samo da su poslednji, sa idejom da napiju gazdu, ostali Bojan i Mile. 

 

Bilo je negde oko 2:30 kada su nas probudili glasovi ove dvojice. Ludaci, idu da se kupaju u reci. Nekoliko trenutaka kasnije, urlici i psovke. Izgleda da im se nešto nije dopalo, verovatno temperatura vode u reci koja protiče iznad polarnog kruga.

 

...........................

Današnji dan: 340km

Krivine:             *****

Predeli:             *****

Kvalitet puta:   *****

Zezanje:            *****

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Cilj današnjeg putovanja je hotel-kamp na samoj granici Norveške i Finske. Iznajmili smo dve trokrevetne brvnare na obali reke. Same kućice su dosta oskudno opremljene - nemaju tekuću vodu, kupatila niti WC. Za to treba da se ide u glavnu zgradu.

 

Stigli smo relativno rano tako da smo imali celo popodne pred sobom.

 

 

Inače, reka koja protiče iza brvnara je granica sa Norveškom... a tamo gde je reka, zna se: "Lale, na zadatak." 

 

 

I tako...

 

Posle nekog vremena nada da ćemo jesti ribu počinje da bledi.

 

Čak su počele i da nam se priviđaju slike našeg druga koji donosi svež ulov. 

 

Nestrpljivi i gladni, bacamo se na konkretiku. Svež losos iz reke je i onako precenjen. 

 

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Nismo se mnogo zadržavali. Razbijeni u manje grupe (da bismo izbegli prašinu) vraćamo se na glavni put. U odlasku smo videli neku pijacu ili vašar, na znam šta je tačno, pa se tu zaustavljamo. Treba obnoviti zalihe hleba. Ostalo, naravno, imamo. 

 

 

Ja sam kupio par vekni na pekarskoj tezgi. Greška u izboru. Od tog dana, svaki hleb koji u sebi ima neke semenke i nije beo i puhkav, zvali su "Nešin hleb”. 

Pre polaska, šopigngovali smo još par sitnica. Zlićko i ja smo iskoristili priliku i kupili ručno pravljene finske noževe. Ovo je moj primerak. 

 

I Mile se ponovio. Teško je zamisliti domaćinstvo bez ovakvog korisnog suvenira. 

 

Krećemo dalje uz jezera.

 

Za kratko nas je okvasila kiša ali nedovoljno da ispere žutu prašinu.

 

U jednom trenutku, na opšte oduševljenje, pojavljuje se putokaz koji pokazuje koliko smo blizu osnovnog cilja našeg putovanja. 

 

Kao i u većini pograničnih zona u svetu, ni ovde putevi nisu baš najbolji. Dok se približavamo Norveškoj granici, jedno veliko parče se gradi. Bili smo primorani da kilometrima vozimo po žljićkavoj podlozi, blatu i svežem asfaltu. Preko žute prašine, nalepili smo i ne malu količinu katrana na naše motore. 

 

 

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

8. dan / 27. 07. 2017.

Negde u tri lepe (Finska) - Karigasniemi (Finska) / 3%

 

Ujutro kao i skoro celog dana bilo je lepo vreme. Čak su se, pod toplotom nežnih sunčevih zraka, i Miletove oprane gaće osušile. Istrese komarce i ko nove su.

 

Osim ostataka od sinoć, doručak smo obogatili i egzotikom iz Dežele. 

 

Gde idemo danas? Prvobitno smo planirali da na jezeru Inari, koje je pred nama, napravimo dan pauze. Međutim, zbog teškoća sa nalaženjem smeštaja ceo raspored se pomerio za jedan dan. Kasnimo. Ako želimo da stignemo na Nordkapp tačno kada smo imali rezervisan smeštaj, nema pauze. 

 

Inače, jezero Inari, iako ima preko 1.000 kvadratnih kilometara je tek treće po veličini u Finskoj. Od svih atrakcija koje se tamo mogu videti, rešili smo da obiđemo jednu - drvenu prevoslavnu crkvica Svetog Trifuna u selu Nellim. Zlićko je mnogo je držao do toga da odemo tamo i svi su se složili. 

 

U gradiću Ivalo izlazimo sa glavnog puta. 

 

Do crkvice ima 40 kilometara što je ništa... ali postoji jedan zajeb. Osim prvih nekoliko asfaltiranih kilometara, ostatak je zemljani put. 

 

Da, odmah ćete reći: "Što ste krenuli sa tim motorima ako vam je ovakav put problem?" Nije problem put već vlažna žuta prašina. Ja sam vodio grupu i u početku nisam ukapirao kakvu dimnu zavesu dižem iza sebe. Sitna prljavšina se zavukla u svaku sporu motora i odeće. Zaustavljamo se da vidimo da li je entuzijazam za religiozni turizam još živ. 

 

Čuli su se neki glasovi ispod kaciga kako nismo baš toliki vernici da moramo po svaku cenu da idemo tamo, da će filteri za vazduh da se zapuše, da treba još dve nedelje tako prljavi da vozimo, itd itd… Da bismo razrešili dilemu, pravimo brzi referendum. Ja sam bio izborna komisija. Dok su sedeli na motorima išao sam od jednog do drugog i pitao da li su za ili protiv. Većinom glasova rešavamo da ipak produžimo. Nisam falsifikovao izborne rezultate… možda malo…

 

Sama crkvica i priča oko nje su dosta interesantni. 

 

 

 

To je relativno nov objekat (1987) koji je izgradila lokalna zajednica za svega desetak pravoslavnih vernika koji žive u ovom kraju. Ruska granica je relativno blizo pa ima i pravoslavaca.

 

Religiozni članovi naše ekipe su obavili sve kako red nalaže. 

 

 

Nama koji to nismo, stigla je božija kazna... u vidu komaraca. Opet najezda. Stavljamo kacige na glave da se spasemo od ove napasti. Mile je čak pokušao da ih otera zvukom boksera... ali bezuspešno.

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Pre 5 sati, hard_rock je napisao:

Odlicno  

 

Pitanje: Ako je kvalitet puta u Finskoj 3 zvezdice, koliko je kod nas u minus zvezdica?

Ups... pogrešio sam kod ctrl-c ctrl-v. Za Finsku treba četiri zvezdice. Pet je rezervisano za Norvešku.

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

U ovoj oblasti, kao i u celoj Finskoj, jedva smo nalazili smeštaj - nema hotela ili su rasprodati. Zato smo bili prinuđeni da malo korigujemo prvobitni plan. Rezervisali smo veliki bungalov u kampu pored jezera u blizini mesta... nema nikakvog mesta u blizini - kamp je pored puta u nekakvoj nedođiji. Ovo je skoro 200 kilometara dalje od planirane destinacije za danas ali nismo imali izbora. Barem su bungalovi i okolina fini... na slici.

 

 

Prvobitni entuzijazam o tome kako će Lale upecati večeru, kako ćemo uživati u zalasku sunca pored vode i pijuckati pivo, brzo je splasnuo. Pivo je u kantini bilo oko 5 evra ali to nije ono najgore.

 

Najgora stvar su bili KOMARCI. Neverovatno. Kao da stoje ispred vrata i čekaju da ih otvoriš - njih trideset se odmah zaleti unutra. Ako izađeš napolje bukvalno moraš da bežiš. Da bismo se spasli od ove napasti, veći deo večeri smo proveli unutra. 

 

Što se tiče kućice, ona je bila... onako. Opreme ima svakakve ali je, uprkos visokoj ceni, sve dosta ofucano. Još kad mi istovarimo brdo naših stvari... haos.

 

Večeru su spremali Lale i Zli. 

 

 

Kao što se i očekuje od starih drugara, bilo je potrebno između 6 i 10 sekundi da se posvađaju. Koliko je supe potrebno za šestoricu... koja šerpa je bolja... kako se prži slaninica... sve važna egzistencijalna pitanja na koja svaki od njih ima tačan odgovor... a Lale najtačniji. 

 

 

Dok njih dvojica "glasno kuvaju", Bojan i Mile su se udobno smestili u prvi red (fale im kokice)...

 

... a Majo neometano gleda finsku televiziju. "Aaaaauuuuuu Mile... Ovi govore ko Mađari..."

 

Par reči o međuljudskim odnosima unutar ekipe. Jedna od mojih najvećih strepnji je bila ta kako će grupa tako različitih ljudi funkcionisati kao tim. Za razliku od klupskih vožnji gde vođa donosi sve odluke ovde je vladala demokratija. Svako je trebao dobrovoljno da preuzme neku od uloga i da doprinese zajedničkom životu na točkovima. Reč je o šestorici odraslih muškaraca od kojih svaki ima neki svoj uspešan biznis, porodicu, ustaljene navike, dobre i loše strane karaktera... Svako od nas u određenim oblastima života funkcioniše kao alfa male, predvodi neku grupu, donosi važne odluke i prvi je na vatrometini problema. Kada ovakva grupa ljudi 25 dana provede zajedno, rešava problematične situacije, donosi zajedničke odluke i pri tom svako ima svoje viđenje situacije, stvaraju se idealni uslovi za izbijanje ozbiljnih konflikata. Kao u Big Braderu, samo što nismo zatvoreni na jednom mestu. Konflikata srećom nije bilo... mislim, ozbiljnih. Bilo je tu i tamo nekog džavkanja, mrmljanja, grubljih reči... ali se uvek sve okretalo na zezanje. 

 

Moram da kažem, ma koliko zvučalo patetično: Svaka čast momci na neverovatnoj toleranciji i zrelosti. 

 

Inače, postojala je još jedna tajna dobrog raspoloženja. Za smanjivanje napetosti korišćena je odležala domaća formula. Rakia, connecting people.

 

Te večeri sam se prvi put susreo sa tehnikom smart pakovanja rakije. Mile mi je sve objasnio. Kada ispiješ određenu količinu, stiskaš plastičnu bocu dok tekućina ne stigne do čepa i tek onda zatvoriš. Što više popiješ, više stežeš bocu i praviš više prostora u koferu. Eto zašto je kod njega uvek bilo mesta… za jumbo box piva. 

 

Noć je protekla mirno, naročito u mojoj i Laletovoj sobi. Ja sam poneo električni uređej za rasterivanje komaraca a Lale neki ribarski sprej. Udarci papučama po zidu su se čuli samo iz drugih soba.

 

...........................

Današnji dan: 524km

Krivine:             *****

Predeli:             *****

Kvalitet puta:   *****

Zezanje:            *****

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

U jednom trenutku je padala kiša ali je i ona presala. I taman kada smo mislili da ćemo zaspati od dosade prvi put nam se dese... Irvasi. Opšte oduševljenje.

 

Kao što je poznato, ova podvrsta jelena slobodno živi u ovom delu sveta. Samo u Finskoj ih ima preko 300.000. Super su slatki. 

 

 

 

Svojim širokoim kopitama, prilagođenim za kretanje po snegu, spokojno plonkaju po zemlji i ne obaziru se ni na ljude ni na automobile. Kada izađu na put, ceo saobraćaj se zaustavi. Svi učesnici u saobraćaju uključuju četiri žmigavca i čekaju da se irvasi sklone. Mi u početku nismo preterano čekali, "iš, iš... bip, bip... bež'te da prođemo..." ali su se svi oko nas ljutili, mrko nas gledali i mahali rukama. OK, učlanjujemo se u društvo ljubitelja irvasa. 

 

Narednih nekoliko dana neprekidno smo se družili sa njima. Imali smo čak i privilegiju da vidimo retke bele primerke za koje lokalci kažu da donose sreću.

 

Inače, zbog bahatog ponašanja Rudolfa i njegove rodbine u saobraćaju, na putevima Finske ih godišnje zagine oko 4.000. Dakle, otvorite dobro oči ako vozite Laplandijom. 

 

Zbog čestih pauza, vozimo skoro ceo dan. 

 

 

 

 

Predveče stižemo na odredište. 

 

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Srećom, par kilometara dalje radi tematski Santa šoping centar. Nećemo moći da sednemo Deda Mrazu u krilo i da mu kažemo da smo bili dobri ali ćemo barem kupiti suvenire. 

 

Svako je pazario po neku sitnicu: nalepnicu, magnet za frižider, upaljač... Neki su čak uspeli da pošalju razglednice kući, takve koje stižu za Božić. 

 

 

Nije mi jasno zašto, ali nismo se setili da potražimo obeleženo mesto za prelazak polarnog (arktičkog) kruga koji se tu negde nalazilo. Ovo je crop-ovano sa jedne od fotografija. 

 

Lepimo nalepnice na motore i spremamo se za polazak. Zlićko je 10 minuta nišanio da zalepi stiker ravno i na kraju je ipak omašio. Jelda da stoji krivo? Pa da, i mi smo mu to ponavljali do kraja ture. 

 

Ko krivo lepi, poslednji se sprema. 

 

Predeli kojima prolazimo su lepi ali ne i nešto posebno izazovni za vožnju motora. Jezera i vode kolko hoćeš, tu i tamo šume i samo ravan i prav put. 

 

 

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

7. dan / 26. 07. 2017.

Raahe - 67.839557, 26.719867 (Finska) / 5%

 

Svanuo je sunčan dan. Dobro raspoloženi, pakujemo stvari na motore. Deo hrane od sinoć sa nogu potrpamo u usta a ostalo u kofere. 

 

Pre polaska treba da uradimo nešto mnogo važno... osim zajedničkog fotografisanja.

 

Treba da spremimo kuću. Po uslovima na booking.com-u, ukoliko ne ostavimo sve u zatečenom stanju dugujemo 50 eura za finalno čišćenje. 50 eura je 50 eura tako da... ajmo bajkeri, krpe i metle u šake. Dok si se okrenuo, sve blista od čistoće. Čak smo i mašinu za sudove uspeli da uključimo. 

 

Preuzimajući ključeve, gazda je konstatovao da je sve odlično spremljeno... a možda nije imao herca da uvredi šestoricu oznojanih bajkera koji otvorenih usta iščekuju ocenu za svoj neljudski trud. U svakom slučaju, 50 eura je 50 eura...

 

Prva destinacija za danas - Švedska.

 

 

Odlazak tamo u suštini je bila jedna od glupljih ideja i verovatno smo je zato svi jednodušno prihvatili. Nismo videli ništa ali smo zato izgubili 2-3 sata. Čak nismo kako treba uspeli ni da se fotografišemo pored tabele za ulazak u ovu zemlju. Ona se nalazi na sred kružnog toka pa zaustavljanje nije bilo poželjno.

 

Ko nije pre toga bio u Švedskoj, zaključio bi da tamo postoje samo jeftini tržni centri, prodaju se samo hamburgeri, pije se filter kafa i nekakvi frikovi šetaju po ulicama. Samo to smo imali prilike da vidimo tokom naše posete pograničnom gradiću Haparanda. 

 

 

Da se ne vratimo praznih ruku, napravili smo fotografiju prilikom ponovnog ulaska u Finsku. Kad smo silazili sa broda u Helsinkiju nije bilo oznake države pa je ovo bila prilika da ovekovečimo naš boravak. 

 

Gubljenje vremena sa Švedskom se negativno odrazilo na uspeh naše sledeće misije: poseta Deda Mrazu u Laplandiji. Stižemo u 10 do 5 a "Ho ho deda" radi do 5. Ispred nosa nam zatvore velika staklena vrata za ulazak u kompleks. 

 

Razočaranje za svu decu...

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Nazad na vožnju. Kao što sam rekao, pljusak nas je pratio ceo dan kroz Finsku. Nekako smo imali osećaj da po ovakvom vremenu niko neće da kontroliše bajkere pa smo malo ubrzali ritam.

 

Tek kasno popodne skrećemo sa glavnog puta u pravcu smeštaja. Tu negde smo i izašli iz mračnih oblaka. Kao da smo sišli na drugu planetu. 

 

 

Prethodne večeri, rezervisali smo kuću na periferiji gradića Raaha. Ovo je bio verovatno najbolji smeštaj na celoj turi. Tri dvokrevetne sobe, kuhinja, trpezarija, dnevna soba, sauna, roštilj... Sve novo.

 

Mile i Bojan su bili dobrovoljci koji su posle celog dana vožnje bili spremni da ponovo uzjašu motore i skoknu do obližnjeg supermarketa. Osim svih drugih potrebština, Mile je iskoristio priliku da pazari rukavice koje sigurno ne propuštaju vodu... za razliku od njegovih (od Goretex-a).

 

Počinje priprema večere. 

 

 

Svi smo angažovani a ne samo Bojan i Mile (što biste mogli zaključiti na osnovu fotki). Eto, i Lale pomaže (otvara sos), ja puštam muziku a Majo supervizira ceo proces. Zlićko tamani komarce u sobi.

 

Kada šest muškaraca kuva ili "pomaže" kod kuvanja, haos je neopisiv, zezanje maksimalno a klopa je odlična. Večeras, kao i skoro svako veče, na meniju je bila i supa. Ja nju retko jedem ali kada se preko dana smrznem i konzumiram samo suvu hranu, topla tekućina i te kako prija.

 

Zajebancija uz dobru muziku, planiranje sledećeg dana i druženje sa rakijom i pivom su potrajali do kasno u noć. Niko se nije ni setio da ode u saunu iako smo domaćina zamolili da je uključi. U nastupu euforije, rešili smo da sledećeg dana skoknemo do Švedske. Ona nije bila na našem spisku ali je granica bila tako blizu da bi bilo šteta da se ne čekiramo i tamo. 

 

Posle jela i nekoliko neuspešnih pokušaja da pustimo mašinu za pranje sudova, razbežali smo se po sobama. Lale me je tada prozvao "Popunjivačem rupa u zidu". U svaki utikač koji postoji uključio sam neki od svojih uređaja: jedan foto aparat, drugi foto aparat, GoPro kamera, telefon, Interphone komunikator, laptop, akumulator baterija, bt zvučnik, mašina za brijanje. Koja je to samo količina kablova bila... a tek koja količina struje...

 

Panda iz Pirota na samrtnoj postelji.

Ženo, tuka li si?

Da, muže moj...

Sine, tuka li si?

Tuka sam tate...

Ćeri, tuka li si?

Da...

Ako ste svi tu, za koj k***c svetli sijalica u dnevnu sobu?

 

Inače, iako još nismo prošli polarni krug, ovde se prvi put susrećemo sa fenomenom belih noći. Ovako izgleda okolina posle ponoći.

 

Mnogi su nas pitali da li smo mogli da spavamo i odgovor je: da. Umor je uvek bio jači i niko nije obraćao pažnju na to da li je napolju svetlo ili tamno. Čak ni gromoglasno hrkanje pojedinaca, snažnije i od zvuka bokser motora, nije pravilo utisak - spavali smo kao bebe. Srećna okolnost je da nismo imali hrkača u tonalitetu Ducatija sa Akrapovičem. 

 

..........................

Današnji dan: 624km drum + 90km voda

Krivine:             *****

Predeli:             *****

Kvalitet puta:   *****

Zezanje:            *****

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

Brod pristaje i iskrcavamo se bez ikakvih problema. Utapamo se u dužvu glavnog grada Finske.

 

 

Loša strana ovako dugog putovanja je da nemaš vremena da vidiš baš sve što te zanima. Helsinki je bio na spisku žrtvovanih mesta - samo smo prošli kroz grad. Gps je skoro otkačio zbog radova na putnoj infrastrukturi (recalculating…) ali nas je na kraju izveo na auto-put ka severu. 

 

Finska je velika zemlja a mi rastojanje od njene najjužnije do najsevernije tačke treba da prođemo za manje od tri dana. Zato se vozamo uglavnim osnovnim putevima. 

 

Nismo imali velika očekivanja od današnje vožnje. Znali smo da neće biti preterano zanimljivo zbog monotonog pejzaža i upravo tako je i bilo - jedan od dosadnijih dana na putovanju. Iznenadilo nas je fakt da su benzinske pumpe prava retkost a parkinzi prljavi i prepuni đubreta. Tek iz trećeg pokušaja pronalazimo pumpu na kojoj može da se kupi nešto što liči na hleb. 

 

Parkiramo pored kamiondžija i vadimo zalihe. Prvi lagani srpski doručak na finskoj teritoriji može da počne. Šta je bilo na meniju danas, kao i mnogih drugih dana, možete videti na fotografijama. Komad slanine ili kobasice (po želji) i parče hleba. Energetska bomba lakše klizi niz grlo uz gutljaj sokića iz plastične boce, Koka Kolu ili kiselu vodu. 

 

 

 

 

Iako je suvo, tamni oblaci u pravcu severa nas podsećaju da je vreme da obučemo kišna odela i postave.

 

To je bilo pametno rešenje jer je uskoro počeo pljusak koji je trajao skoro ceo dan. 

 

 

Par reči o kišnim odelima na ovom putovanju. Onaj ko kaže da svaka jakna može da te sačuva od kiše nije pravio ture duže od posla do kuće... niti po Skandinaviji. Kad se nebo otvori a ti moraš minimum 7-8 sati da voziš po takvom vremenu, kišno odelo ti postaje omiljeni deo opreme. Goretex postave i slični materijali su ok kada kiša pada umereno ili na intervale pa imaš periode da se osušiš. Kada pljušti neprekidno i jako Goretex ne propusti vlagu do tela ali se sve na spoljnim delovima odeće natopi. Postaje neopisivo hladno, negde obavezno procuri pa zubi počnu nekontrolisano da cvokoću. 

 

Ja mrzim kišna odela jer se teško oblače i ne propuštaju vazduh. Pošto vlaga nema gde da izađe, postajem mokar do gole kože i to od sopstvenog znoja. Zbog pada pre tri godine, do tada neprikosnovena GTX Rukka je otišla u večna lovišta pa sam kupio BMW Streetguard odelo. Koliko sam shvatio, BMW nije hteo da stavlja amblem Goretex na odeću, na čemu ovaj proizvođač insistira, pa su ugradili neku svoju membranu. Sve u svemu, loša rabota. Čak i na srednje jakoj kiši rukavi počnu da propuštaju vodu. Do duše, ovo je počelo da se dešava treće sezone. Pri ovakvim padavinama nije pomagao ni sprej za impregnaciju koji sam poneo sa sobom.

 

Na ovo putovanje sam kišno odelo poneo za ne daj Bože ali sam već posle prvog pljuska rešio da ga ne skidam kada ovako ozbiljno pada. Svi članovi ekipe su ga oblačili bez obzira na to koliko kvalitetnu opremu imaju na sebi. Da, oznojiš se ali barem ne cvokoćeš od hladnoće. 

 

Da napomenem, važno je i da rukavice budu uvučene u kiško odelo. Ako su spolja, voda se sa rukava sliva u njih i bez obzira da li su vodootporne, ruke ti postaju mokre. Grejanje ručica dosta pomaže da se ne skočanje prsti... a oni ipak imaju neku funkciju kod vožnje motora.

 

 

[Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp]

6. dan / 25. 07. 2017.

Talin (Estonija) - Raahe (Finska) / 6%

 

Preko noći je padala kiša i jutro u Talinu nas je dočekalo oblačno i sivo. Oblačimo se malo toplije i pakujemo stvari. 

 

Rano je, nema gužve u gradu i brzo stižemo do pristaništa.

 

Radimo check-in na šalteru i pored policije prolazimo prema posebnoj koloni za motore. Nismo uspeli ni da spustimo nogare kad isti ti policajci uz škripu guma zaustavljaju džip tačno ispred nas. Verovatno su videli nonEU tablice pa su rešili da prekontrolišu simnjive balkanske subjekate. 

 

Od svih pasoša, počnu detaljno da češljaju baš Laletov. "Lale, osmehni se bre malo." Nema šanse. Sakupi se njih nekoliko. Gledaju, pričaju između sebe na njihovom, za nas, nerazumljivom jeziku i samo okreću stranice. Da nije zbog auspuha? "Lale, nemoj da pališ motor ni pod razno." Ispostavilo se da nisu mogli da nađu pečat sa datumom ulaska u EU jer ga je mađarski policajac negde skarabudžio. Kada su ga posle desetak minuta ipak pronašli, vrate mu pasoš i odu bez reči. Ukrcavanje može da počne.

 

 

Jupiiii... ide i Lale sa nama. He, he... nisu ga provalili za auspuh. 

 

Iako je more bilo relativno mirno i brod se nije preterano ljuljao, vezivanje motora je bilo obavezno. Na okolo je gomila gurtni na samoposluživanje. Kada ih stegneš prolazi neko od osoblja da proveri da li su motori dobro fiksirani. No problemos, Mile je već proverio. 

 

Sam trajekt je moderan i čist. Mnogo punjača za električnje automobile podseća nas na to da odlazimo u zemlje gde je očuvanje prirode big deal. 

 

Plovidba od Talina do Helsinkija traje par sati. Maaaaalkice smo bili gladni ali pijemo samo kafu. Dijeta posle sinoćnog prejedanje? Ne.

 

Na žalost, zlatne rezerve su ostale na motorima u zaključanom potpalublju a cene sendviča i peciva na brodu su takve da smo momentalno izgubili apetit. Čovek bez hrane može da preživi između dve i tri nedelje (osim ako nije političar koji štrajkuje glađu) pa valjda možemo i mi bednih par sati. 

 

Prednosti toga da si pušač - češće uživaš u čarima plovidbe. Drugih prednosti nema.