Nakon vožnje po žestokoj buri pa sledeći dan po bonaci, sledeći vikend sa Gašperom nismo mogli sedeti kući prekriženih nogu. Ukrali smo jedan dan više, produžili vikend i krenuli prema jugu. Priključio nam se prijatelj Jože. Plan nam je bio stići do Dubrovnika i popiti kafu na Stradunu (sve ostalo je preskupo za naše džepove. U Ljubljani jutro je bilo hladno i maglovito Iz auspuha izlazila je para dok se motor nije ugrejao Do Postojne vozili smo autoputem pa skrenuli na put koji vodi do Rijeke. Hteli smo što pre stići na jadransku obalu, znalo smo, tamo je toplo, tamo nas očekuje sunce. Prvo stajanje bilo je u Karlobagu, u kafiću Bura. Tamo su motociklisti uvek dobrodošli, gazda obično donese neke kolačiće, štapiće... ono prepodne služila nas je simpatična Katarina pa je dan bio još lepši Velebitsko pivo, verujem da mnogi niste znali da postoji. Dobro je... Karlobag. Sa leve strane je policijska stanica. Ako ispred stoje dva automobila, mirni smo da nema radara prema Starigradu. Ako je policijski parking prazan, e tada treba biti oprezan... Onaj dan bio je prazan, idemo...gassss Ne treba posebno naglašavati, da je bilo toplo i predivno. Samo što je dan užasno kratak i u 5 poslepodne padne mrak. Imajući to u vidu, a i sobzirom na ambiciozan plan, od Zadra do Šestanovca vozili smo po autoputu. Jadranska magistrala na toj relaciji je spora, puna ogranićenja kroz naselja. Pogotovo potez od Trogira do izlaza iz Splita uzima mnogo vremena zbog gužve i zbog radova na putu. Nakon izlaza kod Šestanovca, posle nekoliko kilometara prevoja preko Biokova, pojavi se more, treba se samo spustiti do njega. Znam da preterujem sa fotografijama. Ali želja mi je da njima prenesem svu lepotu toga dana... Sunce se polako približava horizontu, treba krenuti dalje. Uz obalu jurili smo dalje prema jugu, Makarskom rivijerom. Prošli smo Makarsku, Tučepe, Podgoru (tamo je bila osnovana Jugoslovenska ratna mornarica, a mene više podseća na moju prvu internacijonalnu romantiku...), Drvenik, Baćinska jezera, Metković (policijska kontrola na istom mestu več godinama) i tako ušli u BiH i zaustavili se u poznatoj pećenjari Adriatic. Tamo bilo kada u toku dana ima sveže pećenje... Bio sam jedno tamo sa Marokancem. Pohvalio je jagnjetinu i ako on tako kaže zna se da je dobra, ipak je priznati stručnjak kulinarike... Uz nekoliko piva i jagnjetinu, pao je mrak - bukvalno Morali smo napraviti rebalans prvobitnog plana. Nečemo do Dubrovnika (cca 70 km), šteta bi bila, da inaće divan put vozimo noću. Gazda Adriatica ponudio nam je apartmane i mi smo sa lakočom prihvatili ponudu.

Malo da predahnem, pa ću staviti i slike vožnje Jadrankom do Dubrovnika. "Odradili " smo to pre nedelju dana Obavezno se javi !! pozdrav P

Da, jesu, prešao sam sa njima 13.000, od toga 7.000 pod punim opterećenjem. Svakako preporućujem...

Miholjsko leto 2015 produžava nam moto sezonu. Jadranska magistrala je u ovo vreme puna motociklista koji jure jesenji poklon. Neki BJB drugari vozili su Jadranku, drugi su je upoznali putem putopisa. Poznata je po divnim krivinama, fenomenalnom asfaltu i prelepim pejzažima. Evo nekoliko mojih novembarskih utisaka... Sa prijateljem Gašperom krenuli smo krajem oktobra prema Starigradu/Paklenici. Od Ljubljane je to otprilike 350 kilometara preko Delnica ili Rijeke uz oblau Jadrana do Starigrada, udaljenog od Zadra oko 25 kilometara. Prva pauza u Novom Vinodolskom, milina... Moj moto drugar Gašper Crni rižoto i pašta škampi, mjami... Divota, mogli smo videti od Golog do Lošinja, Susak je ipak bio predaleko Bura počela je jačati, vidi se to po moru, osećalo se na drumu Bura je pojaćavala, vidi se po moru... Počele su se pojavljivati pijavice (trombe), iznad mora bila je fumarea. Fumarea je sloj kapljica vode iznad mora, vetar jih diže na metar-dva iznad mora. Izgleda prelepo ali ako bi se neko našao u moru, udavio bi se posle nekoliko uzdaha Skrenuli smo iz Jadranke i popeli se prema Velebitu kako bi uživali u pogledu prema zapadu Rab u daljini sa svoja tri crkvena tornja ... Što južnije bura pojaćava žestoko. Interesantno, vožnja i nije mnogo neugodna, samo mi vetar mrda glavu levo-desno ... Pauza u Senju Na Pakleničkom mostu bura nije oslabila. Ograda mosta puštala je neobičan zvuk. Iznad Velebita plovili su divni oblaci obasijani zalazećim suncem... Jutro je bilo mirno, bura je potpuno nestala... U povratku pridružio nam se Benč Uživali smo bez kraja... Gašper i Benč Goli otok, da onaj iz 50-tih. Danas je to turistička destinacija, prodaje se tuga, očaj, muke... onih vremena Ukratko, dva dana uživanja, poklon Miholjskog leta.

Nisam do sada bio u mogućnosti da pogledam film iako već satima pokušavam da se nakaćim na server. Mora da je film izuzetan pa je zbog gužve server pao... Sale, čestitke za put koji sam dosad pratio preko putopisa, valjda ću uspeti da vidim i film...

21.000 km

Naše iskustvo ispred četiri godine bilo je, što se kiše tiče, mnogo bolje. Jasno, da smo i sada računali na kišu i da je šator bio samo alternativa noćenju u B&B. U Portree-u bi svakako uzeli B&B, sam da je bilo slobodnih kreveta. Kada smo stigli u kamp, čak je bilo sunčano vreme i uopšte ništa (osim vremenske prognoze) nije nagoveštavalo kišu preko noći i sledeći dan. Sve u svemu, bilo je lepo i vratićemo se tamo još, u maju ili junu, kada je verovatnoča kiše najmanja. PS: Daki se sigurno ne bi složio sa tvojom tvrdnjom: Jedino gde vise kise pada u godini su Island i Irska

Dalje nas vodi uzak put koji se na svakih 200-500 metara proširi da mogu da se sretnu dva auta ako slučajno naiđu. Pokrajina je divna, delomično tundra sa malim belim cvetovima kao od pamuka, ljuljajućim u vetru. Scena me podseća na vožnju ka Nordkappu. Tundra se brzo pretvori u šumu nordijskih smreka pa opet vrati, ima mnogo cveća ljubičaste boje… Okružuju nas visoka brda u svim nijansama zelene boje, vozimo se uz rečice boje Guinessa. Sve to zajedno je Škotska! Za mene je to mešavina svega što je lepo, mešavina Kanadskih šuma, Norveških Lofota… Putujemo ceo dan po beskrajnoj pokrajini, jedva vidimo po koju kućicu, naselja su retka. Na uzanom putu društvo nam prave ovce, izuzetno su agilne, beže od glasnih motora. Tu su i konji, guske, kerovi…. Stanemo uz jezero na pauzu. Divno cveće Digitalis, između maline. Mirijam i ja ne možemo da stanemo, njamiiii. Treba polako misliti gde ćemo noćiti. Ja u šator ne idem, jasno? 10 stepeni, kišica, vetrič, ne, ne, ni za živu glavu u šator! U svakom od retkih nasleja počeli smo tražiti B&B, u trećem pokušaju smo u Bettyhillu pronašli jedan. Gazdarica Leslie je veoma simpatična žena. Uputila nas je u malu fish&chips kafanu, da večeramo. Gazda je bio ljubazan i produžio radno vreme da bi nas poslužio hranom. Lesli je za to vreme upalila pravi Škotski kamin i zvala nas na čaj. Sama je sedela na podu i polako pijuckala belo vino. Uživali smo pričajući. Čuvar auta dok je gazda u kafani Nakon tuširanja i priključivanja svih onih punjaća, zaspali smo u toplim i mekanim krevetima.

8.8.2015-subota Noč je uglavnom opet bila bez sna. Slušala sam kišu i vetar kako jure oko šatora. Zamotana u dve vreće, pokrivala sam se pa otkrivala, padala sa jastuka, penjala se na njega, kada je vetap počeo da drma šator, prepala sam se. Ne mogu da ne razmišljam »što mi sve ovo treba?« I to je sada MOJ GODIŠNJI ODMOR? Tolika mi je bila želja da se vratim u Škotsku, evo me sada tu, ne mogu da prigovaram, moram da trpim… sama sam htela to… Samo se nadam da mi sve ovo ne pokvari utisak o prelepoj Škotskoj. Bolje da ne spominjem kako smo ujutru pakovali stvari. Po koljenima pa čučeći, sa bolovima u kičmi trpali smo robu u torbe. Više i neznam koliko njih imamo, čini mi se 8. Gazili smo po blatu, jao sve će biti uprljano, naš novi šator, jadan… Po kiši i u vetru slagali smo ga pažljivo, da se ne uprlja. Dok je Pavle ćupao klinove i slagao šipke ja sam držala platno što više od zemlje. Mislim da sam izgledala kao wind kiter koji je navukao pogrešno odelo. Samo mi je kaciga falila pa da me odmah strpaju u ludnicu. Nikome nije palo u glavu da se slikamo… Krečemo pomalo iznervirani, zaustavljamo se u malom gradiču Portree. Mala lučica, oko nje kučice u raznim bojama. Lepo, iako pada kiša. Dogovaramo gde čemo dalje. Ja hoću prema Invernessu, št opre da napustimo Skye i njegovu kišu. Pavle je odlućan da ne napušta Skye dok ne idemo do destilerije Talisker i tamo kupimo njegov najomiljeniji viski. Dobro, ipak je on vođa puta, OK idemo tamo. (https://en.wikipedia.org/wiki/Talisker_distillery). Brzo smo stigli tamo, napravili kratku pauzu za doručak, kupili (samo) jednu veliku flašu (za sebe) i tri male za poklone. E tek sad možemo dalje. Cene baš nisu "sindikalne" Gde će ovo da stane?? Čim smo preko mosta stigli »na kontinent«, okrenuli smo prema severu. Stali smo u gradiču Ullapool, zvao nas je Pavle u pub na kafu, vani je padala kiša. Brrrrrrrr. Ullapool napokon Ajmo u Ferry Boat Inn, kome FBI sastavlja ponudu... :-)

Danas mi se pružila jedinstvena prilika da obiđem fabriku Akrapović, centar svetske tehnologije u produkciji izduvnih sistema. Željan Rakela, svetski putnik, organizovao je memorijalnu rally vožnju BMW kluba Split i u sklopu te vožnje bilo je i razgledanje fabrike. Rakelu sam, zahvaljujući Marokancu, upoznao prilikom ovogodišnje proslave rođendana BMW kluba Split. Dogovorili smo se, da se ergeli BMW-a priključim sa svojim KTM. Ispred fabrike Akrapović dočekao nas je šef marketinga, obrazložio pravila razgledanja i krenuli smo da vidimo kako se proizvode izduvni sistemi. Fabrika radi na dve lokacije, upošljava 800 radnika i ostvaruje prihod od 75 miliona €, sa rastom od 15-20% godišnje. Svi alati i sve komponente izduvnih sistema proizvode se tu u fabrici. Prvenstveno od titaniuma a i drugih metala, sami izrađuju cevi po vlastitim zahtevima i specifikacijama (prečnik, debljina), ukrivljuju ih (tu su posebni specialisti*), formiraju u oblik, da se uklapaju u različite modele motora i automobila. Vlastita je i proizvodnja karbonskih delova kao i livnica titaniuma. (*poznata japanska fabrika motora imala je probleme sa krivljenjem cevi. Njihovi podizvođaći tvrdili su, da je nemoguće ukriviti cev na 90 stepeni. Pa su Japanci zamolili Akrapovića, da im pošalje uzorak cevi, ukrivljenu na 90 stepeni. Akrap poslao im je cev, ukrivljenu na 130) Produkcija izduvnih sistem za automobile več je dostigla 30% celokupne proizvodnje, a cena takvog sistema kreće se između 10 i 20 hiljada eura. U delu fabrike R&D videli smo nekoliko motocikala, prekrivenih ceradom. To su motori koji još nisu bili predstavljeni tržištu, ali kod Akrapovića za njih več rade auspuhe. Razvoj auspuha za motor traje oko dva meseca, za automobil do pola godine. Raj za razvojne inženjere. Mogli smo videti dva dinamometra, jedan za automobile i jedan za motocikle. Tamo se meri (povečana) snaga na točkovima, uspoređuje se sa fabričkim podacima i određuju se modifikacije, sve dok se ne postigne očekivana snaga i zvuk. Videli smo i takozvani muzej, zbirku motocikala i motora sa Akrapović izduvnim sistemima. Tu su i motori moto GP ispred godine-dve. Jasno, da je fotografisanje unutar fabrike zabranjeno. To cenimo i uvažavamo. Ipak u pitanju je prva svetska marka i konkurencija vreba iza svakog čoška. Utiske smo razmenili uz pivo, Colu, kafu... Željan, hvala ti! Marokanac, hvala ti!

Idemo dalje. Vozimo se po prelepim predelima i preko mosta stižemo na ostrva Skye. Za razliku od pre 4 godine, danas je u obsijan suncem i predivan. Dogovorimo se, da još danas obiđemo celo ostrvo, ali nepažnjom skrenemo s puta i odjednom se nađemo na nekom sporednom uskom putu koji nas vodi kroz mala naselja. Napravimo pauzu i stanemo u Windrush cafe studio, da se malo ugrejemo. Taj coffee shop je u stvari i knjižara (book shop) i prodavaona domaće vune. Simpatična gazdarica rođena je u Cambridgu, a tu živi više od 30 godina. Po zanimanju je revizorka i, zamislite, bila je već 8 puta u Ljubljani po pitanju revidiranja NLB-a. Mali svet! Za hobby drži coffe shop, ima nekoliko ovaca i prede vunu. Na njeno pitanje, šta želimo, mi u jedan glas: kafu. A ona kaže, da služi 36 vrsta kafa. E sada kako da odaberemo pravu? Nismo znali da odlučimo pa je ona napravila izbor umesto nas. Meni je donela indijsku kafu, Pavletu Kubansku, Mirjam iz …uf zaboravila sam… Jurimo dalje. U komunikaciji puštamo škotsku muziku, sve je još lepše. Skye mnogo liči na norveška ostrva Lofoti, ali meni Skye lepši. U Portree-ju potražimo kamping. Jao, iako teren ima nagib, tone u vodi…Nenako uspemo podići šartor u blatnavoj travi. Problem je motore postaviti na ćopave… Jože opet posluži paštu (špagete), Pavle napravi supu ….mmmm, prija toplo. još jedan akvarel, nije namerno... okreće se ono dugme na fotoaparatu, nekontrolisano Divan kamp. Pitao je pavle recepcionera, gde da postavi šator da ga ujutru probudi sunce i osuši šator... Kaže recepcioner, mislim, da sutra nema šanse da vidite sunce, evo pogledajte prognozu. Bili su upravu i on i prognoza... Uvučemo se u šator, ja u dve spavaće vreće, obučena full, čak i u termo ćarapama. Za pet minuta kuvam se u vlastitom sosu. Ako se okrenem, sva sam zamotana… ne podnosim to. Vreću bi trebala vezati kako smo to nekada radili bebama… Čas mi je hladno, čas mi je vruče, vrtim se, samo mi klaustrofobija fali u svim tim najlonskim materijalima… nije kampiranje jednostavno… moram priznati, pa makar ispala razmažena.

Letimo prema najvišoj planini Škotske, Ben Nevis… Zaustavimo se u Fort Williamu. Tamo sam kupila dugoooooo priželjkivanog Green Man-a… supruga matere prirode. On povezuje prirodu i ljude. Imali su Green mana za sva letnja doba, ja sam, jasno, uzela moj omiljeni dob, zimu. Tamo u Fort Williamu smo Mirijam i ja dobile nove vreće za spavanje, toplije i veće, samo da prestanemo jaukati kako nam je zima. Nisam sasvim sigurna, da će to da bude tako J, ali motor je definitivno dobio dodatnu kilažu. Pavle je neko vreme pratio potrošnju goriva, bila je oko 6l/100km. Kaže, nije loše za opterećenje preko svih granica... Večiti VW, sreli smo jih mnogo U toj vreći mogla bi na Himalayu da spavam... Ne znam gde ću sedeti? Iznad Fort Williama

7.8.2015 petak-ili 50 shades of green J Jutro je sunčano, zećevi skaču oko kuće, konji pasu travu, lastavice jure gore-dole, u daljini vidimo srne… Škotska, kao u priči!!! Pojedemo obilan doručak, pozdravimo se od simpatične Joyce, trpamo torbe na motore i brrrrrrruuummmm prema Isle of Skye, Nessy će morati još malo sačekati. Današnji dan je za mene prvi pravi u pogledu one prave škotske pokrajine. Vozimo kroz Highlands, kroz Glen Coe, gde su se u davnim vremenima borili klanovi McLoud, McGregor, McDonald, Mc…..Tu je meni najlepša pokrajina na svetu!!! Tražimo mesto gde je Pavle pre četiri godine napravio meni mnogo dragu fotografiju. To je ta: Evo, kako je to mesto izgledalo sada: Kada porastem napisaću knjigu "50 nijansi zelene", tema će biti Škotska i njene lepote... Ne mogu se nagledati i prestati fotografirati a vreme nas tera dalje.

Opet typos... sorry Idemo na Skye...

biće i to... Talisker, moj omiljeni whiskey

6.8.2015 četvrtak Iako sam se noću više puta budila, spavanjac bio je odličan. Pogled kroz prozor nije obečavajući, pada kiša, jak je vetar, sve izgleda da će biti loše vreme… hmmm šta čemo sada….Idemo na doručak, Joyce nam posluži pravi Škotski doručak; slanina, jaja, pećurke, kobasica, toast, marmelada, čaj, kava……mmm sve pojedemo. U međuvremenu kiša je prestala počinje se razvedravati. Pošto nismo daleko od Edinbourga, odlučimo da ostanemo tu još jednu noć (yeeeeeee!) i da danas ceo dan šetamo Edinbourgom. Imali smo priliku da vidimo kako potkuju konja Krećemo prema velikom drevnom gradu i šetamo ulicama ispod tvrđave. Najživlije je u ulici Royal Mill. Tu je velika gužva. Počinje tradicionalan festival pozorišnih grupa, glumci na svakom koraku prave reklamu za svoje pretstave, ima raznih likova, umetnika, muzičara, performera… Ovaj čovek pretstavlja Williama Wallace-a, bio je na istom mestu i pre četiri godine... Momci brzo gube strpljenje i sednu u pub, nas dve sa Mirijam kopkamo po dućanima sa suvenirima. Mirijam ima čelične nerve, samnom nije lako kupovati pošto nikako ne mogu odlućiti što uzeti pri čemu mi je budžet jako ograničen pa je izbor toliko teži. Ulazim, izlazim pa se vraćam. Sva sam preznojena, toplo sam se obukla ujutro računajući na hladnoču a nje mena. Baš suprotno, sunce greje »kao da je leto«. Trka u vezi kupovine traje, traje. Na kraju kupim nešto i ceo dan razmišljam jesam li kupila ono što mi se najviše svidelo, jesam li pogrešila…. Mirijam me je pratila sa velikim strpljenjem, jako sam joj zahvalna. Momci su se zbrinuli gde smo nestale nas dve. Nekoliko piva ublažilo je zabrinutost. Polako napuštamo Edinbourg. Usput svratimo na fish&chips, kupimo vino i stižemo u naš B&B. Jože opet spremi paštu, vino nam prija. Plan za sledeći dan je Inverness.

Krećemo dalje i brzo naiđemo na misterioznu Rosslyn Chapel. Ima mnogo nagađanja u vezi te kapele, tamo je sniman film DaVinci Code. Kameni stubovi puni su ornamenata i likova, od green man-a, koji pretstavlja supruga matere prirode, do padlog anđela, Lucifera in kukuruza, koji je Kolumb (kao prvi) doneo u Evropu čak 50 godina kasnije kada je Rosslyn kapela več postojala… mnogo tropskog cveća, mnogo likova za koje još i danas nema objašnjenja šta pretstavljaju. Zadržali smo se prilično dugo, slušali istoriju kapele, slušali muzičko predavanje… Sa Mirjam smo čekirale suvenire i kupile nešto malo… Jurimo dalje prema tvrđavi Stirling. Sakupljaju se oblaci, polako pada mrak. Jasno nam je, da tvrđavu nećemo moći stići da vidimo. Počinje kiša, hladno je. Ja sam sa energijom pri kraju, ne mogu zamišljati kako ćemo podizati šator i smrzavati se celu noć. Stanemo na benzinskoj pumpi i dogovaramo se da pronađemo B&B. Vozimo dalje. U daljini ugledamo ogroman toranj, izgrađen u čast oslobodiocu Škotske, Williamu Wallace-u. U podnožje tornja stigli smo 10 minuta pre zatvaranja. Mirjam i Jože pojurili su uzbrdo ali zakasnili da vide unutrašnjost. Vozimo dalje, kiša ne prestaje, jedina mi je nada da št opre pronađemo B&B. Blizu gradiča Dune skrenemo s puta i sledimo putokaz za B&B. Kucam na vrata, otvara mi izuzetno prijatna gospođa. Kasnije u razgovoru doznamo da je ona potomkinja klana McLaud njezin suprug pa je Norvežanin Andersen. Dakle na prvenstveno moju sreću, ima mesta za nas u njezinoj kući. Iako je početak avgusta, grejanje radi, krevet je mekan i topao. Napolju je vetrovito, brrrr. Jože spremi paštu (odlične špagete sa umakom), kako mi prija… zatim padnem u krevet….danas ne bi izdržala da spavam u šatoru, mislim da bi umrla ili pak Pavletu pojela sve živce…mmmm kako je prijatno spavati u domu Joyce Andersen.

Prolazimo Melrose Abbey i malo fotografišemo i zaustavimo se u slatkom gradiću Melrose. Momci uguraju motore pored poslastičarnice, Mirijam ide da kupi neki kolač od mrkve. Interesantan ukus. Izgledamo kao mala deca, jedemo rukama stoječki uz motore. Osećamo začuđujuće poglede prolaznika.

5.8.2015 sreda Noč je bila veooooma hladna, vetar nije prestao, šator se mrdao celu noć, neko je šetao noću pored šatora, škripio je pesak….Da bi se malo ugrejala, gurala sam vreću preko glave i disala onutra… ali sav taj polivinil oko mene uznojio me pa sam raskopčala vreću pa mi je bilo hladno još više, nisam mogla da se okrećem u vreći, mnogo je uzka… bila sam iznervirana do krajnosti, mogla bi poludeti… Da bude očaj potpun, ujutru je počela kiša. Kafu smo popili i doručak pojeli u našem pretprostoru. Sledelo je pakovanje i spremanje šatora po kiši… ne, ne, to nije za mene. Vožnja po hladu i povremeno tuširanje za mene je too much, a tek ovaj šator i sve zajebancije oko njega, to je višak… Krećemo. Idemo da kupimo nov dušek i stolicu u neki outlet. Nađemo sve po povoljnoj ceni. Vozimo prema Edinbourgu. Mnogo je hladno i vetrovito, ali polako se razvedrava. Naš plan je obići Melrose Abbey, Rosslyn Chapel i Stirling Castle…hm hoće li nam uspeti????

Daki, standardno odličan putopis, popraćen izuzetnim fotografijama. Tu na BJB sam ga pročitao drugi put, prvi put prekjuće na B logu (http://norway.dakipro.com/). Link stavljam za one koji neznaju tvoj sajt a žele pročitati još mnogo toga u istom stilu...

Diana se nikako ne bi složila sa tobom u vezi šatora to jeste logorovanja . Ali dobro, svaki početak je težak, pogotovo u kombinaciji hladnoče, kiše i umora...

hvala na ispravci, biće sigurno još typosa... Bili smo u Londri, na kratko, u prolazu, tek toliko da se slikamo ispod Big Bena, otpratila nas je jaka kiša i ispratila do Dovera. Baš ljubazno...

Nakon što je stigla Diana, preuzela je pisanje putopisa. Dakle, od tu dalje, njen je putopis a moj je prevod, kakav je, takav je. Potrudio sam se najbolje, da njene rećenice na Slovenačkom pretvorim u Srbske. Sigurno se nešto izgubilo u prevodu, ali u globalu, bar tako mislim, uhvatio sam suštinu. Evo, izvolite: 3.8.2015-ponedeljak Nervoza je na vrhuncu, ne mogu da spavam,…čekanje na polazak je smorno i dosadno. Sa Sarom i Matjažem oćekujemo Mirjam da zajedno krenemo na aerodrom. Sedimo u atriju i hladimo se, temperatura se penje preko 30. U 14h krećemo na aerodrom. Tamo opet ćekanje, sendviči, kafa i naravno prići nema kraja… Avione ne volim. U moto odelima, sa kacigama umesto torbica, na čekingu prvo nas izuvaju iz čizama pa šetaju tamo-vamo kroz rentgen… Mirijam ima čast, da se prošeta čak tri puta. Ukrcamo se u taj mali avion i ćekamo na poletanje. Meni je nelagodno, kroz priču sa Mirijam nekako zaboravim na strah. Let je miran, sletanje također, a meni je laknulo tek kada sam izašla iz te leteće konzerve. Ukratko, od vrućine bila sam u bojama KTM-a, baš kako pritiće novoj makini... Na izlasku iz aerodroma ugledam Pavleta, on veselo fotka naš dolazak. Na očima ima sjaj od isćekivanja nove avanture na njegovom ludom motoru. Mirjam i ja popnemo se kod svojih prinčeva na konje i gas prema severu u gradič Kings Lynn. Tu je Pavle bukirao mesto u kampu. Jedva čekam da razapnemo novi šator. Vožnja uopšte nije lepa, vozimo po putevima punim kamiona i šlepera, iako je to lokalan put. Stižemo u kampo, lepo sređen i miran, sa gustom (engleskom naravno) travicom. Prostor za kampiranje je velik, deca jure loptu, svaki šator ili prikolica ima psa, čak i više njih. Nedostaje mi moja labradorka Nala… kako bi uživala tu… Podizanje šatora nije komplikovano, uputstva u četiri slika su jednostavna. Sunce se polako spušta, trava je sve tamnija. Šator je fenomenalan, ima ogroman poseban prostor za spavanje, prostor za odlaganje također je velik. Tamo smo nabacili sve naše stvari. Sa dolazkom mraka, šatori počnu da sijaju od malih svetiljka unutra. Poneki su čak ukrašeni sa lančićima od žaruljica. Uživam u prizoru. Na malom plinskom rešou kuvamo večeru: palenta sa gulaž umakom, a tu je i vino. Sve mi izgleda da će putovanje biti fantastično. 4.8.2015 utorak OK, još preko noći prošlo je moje oduševljenje. Nisam spavala ni minut. Čulo se hrkanje iz nekog šatora, bila mi je zima, u mraku sam tražila WC… uprkos svemu, bio je lep prizor, pun mesec osvetlavao je šatore sa onim svetlećim lančićima… lepo. Ujutru polako se sabirem, jutro je kristalno vedro, Mirjam sprema kafu, sledi duuuuugo pospremanje šatora i trpanje stvari u kofere i putne vreće. Krećemo u pravcu severa, plan nam je prečiti na zapad. Na putu se predomislimo, na predlog ljubaznog bajkera on je očito bio upoznat sa vremenskom prognozom, krenemo istočnom stranom prema gradiču Berwick upon Tweed. I taj put je pun kamiona i automobila a nigde benzinske pumpe da stanem i malo odmorimo i popijemo onu skuuuuupu kafu Costa koja je najbliža mom ukusu ali košta oko 3 funta. Ne, ne, neču da bacam novac za Costu, kuvaćemo sami. Vreme se polako ali sigurno kvari. Nebo su prekrili oblaci, temperatura pada. Mislim da je Berwick upon Tweed skoro na granici sa Škotskom. To mi je drago, jedva čekam da napokon opet stignem u tu, meni tako dragu pokrajinu, kao iz priće. Kao senior citizen tu sam mogao da se jeftino najedem, ali bio je utorak... ili da otpevam neku "našu" Kupimo hleb i vino, sve ostalo vozimo sa sobom, i smestimo se u prelepom kampu. Iako sretna, jak vetar i hladnoća brišu mi osmeh sa lica i počinje glavobolja. Neispavana, dosadna, gladna (uvek), hladan vetar, glavobolja… Jedva podižemo šator. Ja sam se uvukla onutra i izjavila da ću pisati putopis (čista laž). U tom momentu bi volela da se sakrijem negde, da nestanem. Neznam kako ću izdržati… Posle čaše vina i duplog aspirina, svet je opet lepši… Mirijam je nesrečom probušila dušek (jasno da ne njen), Jože je poludeo ali na kraju završili smo u salvama smeha, baš smo pravili galamu… prijalo mi je. U kasnim satima uvukli smo se u hladne šatore.

Ozbiljan glumac...

Prešao sam sa 590LM oko 17K kilometara. Uređaj je na originalnom nosaču, koji je montiran u sigurnosni nosač Touratech. Uključivanje je vezano na kontakt ključ. Zadovoljan sam sa funkcijama i povezivanjem preko BT (komunikacija, telefon, MP3...) Uočio sam dva problema: 1) ponekad se uređaj ne upali prilokom davanja kontakta. Treba ga izvaditi iz nosača, otvoriti kutiju baterije i izvući kabel baterije (hard reset) 2) dva-tri puta nikako da pronađe satelite, iako sam bio "na čistini". Trajalo je otprilike 15 minuta da "se snađe" iako sam ga upalio na lokaciji gde je bio i isključen. postoji neki savet?