To je moj drug Miša. Vrlo rečito opisao putovanje, a nije nam postavio ni pola slika koje je uslikao, sram te bilo druže, što nam teraš kiselo. DAJ SLIKE.....! Da znaš da sam ljubomoran!

Izgleda šašavo al meni noge nisu više mokre!!! ;D

Kad sam na motoru i u kiši uživam. Pozdrav svima, koliko vas ima!

Pre svega hvala svima koji su čitali naš putopis, a ima ih dosta. Tura koju smo napravili je ustvari inspirisana mojim odlaskom u manastir Ostrog u kojem sam prvi put bio pre dve godine. Videti takvu Svetinju, osetiti da si uradio pravu stvar, i usput videti stotine ljudi raznih vera i nacionalnosti koji poštuju našeg Sveca možda više nego mi sami čoveka natera na razmišljanje ko smo mi u stvari. Imam tu sreću da sam u manastir Ostrog otišao da se zahvalim Svetom Vasiliju što mi je porodica živa i zdrava i što nemam nerešivih problema pa da tražim pomoć. U manastirskoj biblioteci sam kupio knjigu o Svetom Vasiliju ostroškom u kojoj između ostalog se pominje i njegov put u manastir Hilandar. Tu se rodila ideja da bi bilo lepo ako bi mogao da tu zamisao i ostvarim. Odlazak u Hilandar mi je uvek nekako izgledalo da je to za tamo neke druge ljude, da to nije moguće u ovom životu. Međutim kada su nam ukinuli vize ideja je polako počela da se ostvaruje. Osećam se privilegovanim što sam imao priliku da posetim takvu Svetinju. Kažu stariji, poštuj i bićeš poštovan. Manastir Hilandar treba doživeti, nekako se to rečima neda opisati. Da me neko nebi shvatio pogrešno, u Hilandaru su dobrodošli svi ljudi dobre volje bez obzira na veru i nacionalnost.

Posle par minuta oblak je prošao i kiša je polako slabila ali je i dalje rominjala. Posle ručka teškom mukom smo krenuli dalje. Put dobar bez gužve i brzo smo stigli do Milića gde smo stali da se slikamo sa damperom. Posle točenja goriva krenuli smo dalje. Brzo je došao i Zvornik, pređosmo granicu i bez zadržavanja put kući. Na izlazu iz Novog Sada smo se rastali sa Ljubom. Mi smo krenuli prema Zrenjaninu a Ljuba se odvojio za Beograd, jer je njemu bliže tuda. Kada je Ljuba skrenuo svima nam je bilo tog trenutka nekako žao jer smo shvatili da se ova naša avantura približava kraju. Stigli smo kući bez problema porodicama koje su nas željno dočekale. Nakon nekoliko dana kada se sve sleglo i kada smo ponovo uleteli u životnu mašinu shvatio sam da mi je ovo putovanje bilo najlepše putovanje koje sam doživeo sa drugovima. Nemože se rečima opisati kako smo se družili. Pokušajte zamisliti da osam dana budete sa trojicom drugara i usput pređete 2700 km bez i jednog jedinog problema. Jednostavno ja nemam literarnih mogućnosti da vam prenesem ono što sam osećao i ono što osećam i sada. Mogu samo da sa nestrpljenjem očekujem novu turneju sa mojim drugarima i da im se zahvalim na na svemu što sam doživeo sa njima.

Poče telefon da zvoni kao lud, pogledam u njega, kad ono budilnik. Pomislih jbt. Tek sam legao a već petnaest do šets. Kao po običaju ustao sam prvi, pogledam kroz prozor nešto mi mračno. Sredim se ja, obučem krenem da budim mog cimera Nina koga bi mogli ladno da ukradu dok spava. Miša i Ljuba su dobili buđenje kao u vojsci. Svi nešto kukaju kako se nisu naspavali. Morali smo rano ustati jer danas idemo pod Ostrog pa odatle u Sarajevo, pa da nebi kasnili bolje na vreme krenuti. Dogovorili smo se sa Kuzmom da će nam doneti kafu u pola sedam da popijemo i pravac Ostrog. Sve smo popakovali gledam na sat pola sedam a Kuzme nema, ne liči mi to na njega. Kaže Nino, možda čovek zaspao, nema veze idemo mi pa ćemo usput stati negde na kafu. U tom trenutku pita Miša: Ljudi jel vi znate koliko je sati? Ja pogledam pa rekoh prošlo pola sedam. A on će ti na to Jeste al po Grčkom vremenu. Ja se ladno zeznuo pa nisam ažurirao vreme, tako da smo ustali sat ranije, a Kuzma je kasnije ipak došao i to na vreme. Popili smo kafu, pozdravili se sa Kuzmom i krenuli prema tunelu Sozina. Put je bio dobar, bez gužve i vrlo brzo smo prošli Podgoricu i zaustavili se na još jednu kafu ispred Danilovgrada. Pogledi ka nebu su bili tog jutra vrlo učestali, kiša se spremala ali nije još počela. Posle kraće vožnje stigli smo u manastir Ostrog. Nakon posete manastiru Spustili smo se do donjeg manastira u one restorančiće na doručak. Kiša je počela da pada muški. Gledam u nebo i pomislih, Bože toliki smo put prevalili i bežali sedam dana od kiše ali eto stigla nas je. Važno je da smo mi cilj postigli, a to je bilo otići u Hilandar i iz Hilandara krenuti i stići do Ostroga. Sad više i ne žurimo jer put do Sarajeva nije tako dug pa možemo opuštenije voziti. Obukli smo kišnjake i krenuli po kiši prema Sarajevu. Nismo se ni spustili do magistralnog puta, kiša je stala. Opet nam se sreća osmehnula. Kod kanjona Pive smo stali na skinemo kišnjake i da se malo slikamo. Putovanje tim putem je nezaboravan doživljaj. . Put dobar a priroda kao nacrtana, raj za oči. Usput smo sreli dvojicu švaba iz Garmiša u proputovanju pa smo se i sa njima malo slikali. Dan je bio kao izmišljen za vožnju. Sunce sija bez i jednog oblačka. Opet smo pobegli kiši. Do Sarajeva smo obarali krivine jednu za drugom uživajući u svakoj. Sarajevo nam se ukazalo nekako jako brzo, valjda što je putovanje bilo fenomenalno i što smo baš uživali pa nismo ni osetili da je već četiri po podne. Pravo smo otišli na Pale gde nam je naš drug Željko obezbedio smeštaj a nakon toga pravac Baš čaršija na ćevape. Šetnja po Baš čaršiji je svaki put doživljaj, ljubazni ljudi, učtivi nenametljivi trgovci kada priđete njihovom lokalu trude se da vas ugoste kao da ste im u kuću ušli. Nerade oni to samo zbog novca, prosto su tako vaspitani. Svaka im čast. Posle obilnog obroka a kasnije i sladoleda, vratili smo se na Pale. Domaćin nam je ostavio dobru domaću rakiju koju smo da čoveka neuvredimo morali popiti. Sutra je veliki dan, idemo kući. Svi smo se već ozbiljno poželeli porodica. Kada smo se probudili u subotu, shvatili smo da danas neće biti lako. Kiša je tako padala da nam se odjednom nije nigde išlo. Padala je kao da je sudnji dan. Miša i ja gledamo kroz prozor i dogovaramo se šta nam je činiti. Odjednom u sobu uleće Ljuba i viče“ KO TO RUNI KUKURUZ U OVO DOBA „. A u stvari on je u snu skonto kako je kiša lupala u neki lim da neko runi kukuruz, pa ustao da mu je.e sve po spisku. Miša i ja smo pukli od smeha. U tom ustaje i Nino koji je bio naj opušteniji, kao da kiša i nepada raspoloženo pali cigaru i počinje sa nekim vedrim temama. Posle doručka smo počeli polako da se spremamo za polazak. Svi sem Ljube smo imali kišna odela. Ljuba je tvrdio da njegovo odelo neprokišnjava. Posle kraćeg ubeđivanja krene Ljuba sa našim domaćinom kolima u Sarajevo da kupi kišno odelo. Pošto kišno odelo nisu našli, kupe oni kišnu čobansku kabanicu i to žutu. Lepo mu je stajala, kao skrojena za njega!. Čekali smo do podne da vidimo oće li kiša malo da popusti ali džabe, pada kao luda. Nema nam druge pali motore i gas. Nismo stigli ni do skretanja za Sokolac a ja osetim da mi voda curi niz leđa. Stanemo na prvu benzinsku da sipamo goriva i da vidim o čemu se radi. Ljudi ja nadero. Moj kombinezom ničemu nesluži. Mokar sam do kože. Na dan pre nego smo krenuli na put sam skonto da je moj kombinezom pocepan, pa pozajmim od drugara njegov. A njegov kombinezon izgleda opran u mašini i ničemu nesluži. Tako smo vozili do Sokolca gde sam na pijaci kupio kawasaki gumene čizme vunene čarape ali kišnu kabanicu nisam nigde našao da kupim. Vratim se na pijacu gde sam kupio čizme, pitam prodavce da li neko ima makar i polovan da mi proda. Javi se jedan čovek i donese mi svoju kišnu kabanicu i pantalone nove i nehtede da mi naplati. Samo reče sretan put. Puno mu se ovim putem zahvaljujem. Kada sam se spremio drugari su me mali zezali za kawasaki čizme pa smo krenuli. Kiša je padala ali slabo. Moglo se voziti komotno bez problema. Posle kraće vožnje naišli smo na lepo mesto za odmor i fotgrafisanje pa smo to i iskoristili. Negde ispred Jablanice naiđosmo na restoran koji nismo mogli zaobići. Naručimo jagnjetinu onako po pola kile, i samo što smo počeli jesti kad ono prolom oblaka. Kiša je tako jako počela da pada da nismo mogli verovati. Takvu kišu ja ne pamtim da sam video.

Pozdrav drugari, Uskoro ću završiti putopis obećavam. Od raznih obaveza nestižem, primite izvinjenje.

Čika kue, jesil to ti?

Što se tiče Albanke, vrlo prijatna, neki su imali izglede i za free prenoćište ;D. Mišo, drnda ti blatobra.!

Sretan put drugari. Ako stignete obavezno posetite Troju ako prelazite na Ekebatu u Aziski deo Turske.

Neka vam je sretan put, gde poželeli tu i stigli. Svi su uz vas, SRETNO.

Vojkane, nisam hteo u mom putopisu da pišem o vašim iskušenjima tokom puta jer sam smatrao da je to vaše i da to treba sami da opišete ako vam je volja. To što vam se izdešavalo je stvarno bilo iskušenje. Za one koji neznaju, put od Stavrosa do Uranopolisa vam je kao da vozite uz Iriški venac, nikad se nezna šta je iza. Prava divota je tu deonicu voziti po danu ali po noći mislim da je katastrofa.Može da istrči svašta.

Hvala na pozdravu, a ko zna možda se vidimo i u Africi!

Zahvaljujem Vam se svima koji ostavljate komentare na naš putopis, jednostavno nemogu Vam ponaosob trenutno odgovarati jer sam u poslu pa nestižem. valjda sam se iskupio! Pozdrav svima, biće još lepih fotki.

Kao po običaju Miša i ja smo se prvi probudili već negde oko 7 sati i u glas obojica ma idemo dalje. Ostatak ekipe se probudio nešto kasnije, pa smo sišli u restoran na kafu i dogovorili se jednoglasno da produžavamo predviđenom rutom. . Nakon doručka otišli smo u obilazak Ohrida. U Ohridu smo svi bili prvi put i svima nam se jako svideo. Prelepo mesto za pravi odmor za male pare. Tokom razgledanja grada naišli smo i na ovo! Ohrid je prelepo mesto, ko god može za preporuku je posetiti ga. Oko jedan smo se spakovali i nakon pozdrava i fotografisanja sa Neimom krenuli smo put Albanije. Na granici smo bili vrlo brzo i bez većeg zadržavanja ušli smo u Albaniju. Carinici su bili vrlo ljubazni i poželeli nam sretan put i prijatan boravak u Albaniji. Nikakvu taksu nismo platili jer nam nisu ni tražili, pa kontamo platićemo na izlazu, ali ni na izlazu nismo morali ništa platiti. Od samog polaska iz Ohrida kiša nam je bukvalno bila za leđima ali nije uspevala da nas stigne. Na ulazu u Albaniju se u brdima okrenutim prema Makedoniji Nalazi desetine možda i stotine bunkera koji kao pečurke rastu iz trave i potsećaju na neka davno prošla vremena kada se Albanija graničila sa Jugoslavijom. Prvo što smo primetili je da je Albanija vrlo lepa zemlja. Izuzetno oštre krivine i strmi ali dobri putevi vode nas u selo gde nam je rečeno da možemo kupiti nalepnice sa auto oznakom za Albaniju. Stali smo na jednu benzisku gde je prodavac imao samo jednu. Kupili smo tu jednu a on nas je najljubaznije uputio u prodavnicu auto delova u kojoj smo kupili još tri. Nakon lepljenja nalepnica nismo se zadržavali do izlaska iz Elbasana na putu za Tiranu. Kada smo se popeli u brda iznad Elbasana ispred nas se pojavio veliki grad koji se nalazio u kotlini i delovao nam je nestvarno. Morali smo stati da slikamo taj prizor. Svi smo u Albaniji bili prvi put, pa smo nekako ipak gledali da prođemo što pre kroz nju. Nismo se zaustavljali do Tirane. Neim nam je pokazao put na karti koji vodi oko Tirane ali smo mi u poslednji čas odlučili da ipak želimo da prođemo kroz Tiranu i vidimo grad svojim očima. U Tiranu smo ušli negde oko 5 sati popodne. Prošao sam kroz mnoge evropske gradove u vreme špica, ali špic u Tirani znači nevredi semafor, nevredi policajac, nevredi ništa. To je tolika gužva da se kolone vozila jednostavno kreću i stapaju jedna u drugu na raskrsnicama i kružnim tokovima neobjašnjivo kako, bez i malo razmaka između vozila. U Albaniji nisam video niti jedan veći motor od skuter a moram reći da su katastrofalni vozači. Možda zato što nema puno motociklista. Jednostavno na motocikliste neobraćaju pažnju. Imali smo sreće što niko od nas nije fasovo jer smo bili pripremljeni za ovo ali smo imali velike šanse da naderemo svi do jednog. Tirana kao grad uopšte ne liči na onu Tiranu koju sam imao prilike da vidim u putopisima naših drugara. Ja neznam kuda su oni vozili, ali mi smo prošli kroz sam centar grada i Tirana je nov grad. Gradilišta su na sve strane, novi putevi svetleće reklame svih poznatih svetskih firmi, neverovatno. Stali smo na izlazu iz Tirane na jednu benzisku da popijemo kafu i da malo odmorimo. Konobarica priđe i ljubazno na tečnom engleskom pita odakle smo i šta ćemo da pijemo. Kada smo joj rekli da smo iz Srbije na njenom licu se pojavi osmeh i ona reče da je ona u Beogradu boravila mesec dana. Polako se pokrenula priča bla,bla, kad njena drugarica koja je sedela za susednim stolom sa nekim dečkom pita dali može da se slika pored motora. Kada smo joj rekli da može, ona se uhvatila za Mišin BMW kao pijan za plot. Nemogu da nepriznam da smo bili ljubomorni. Još malo ćaskanja i krenusmo dalje put Crne Gore. Većim delom je put u izgradnji pa se mora voziti vrlo oprezno.U Albaniji slobodno mogu reći da od 30 automobila 29 je marke Mercedes. Toliko istih automobila nisam video nigde. Imaju više Mercedesa nego mi jugića. Nismo se zaustavljali nigde do Crnogorske granice. Kada smo u sumrak prešli granicu sa Crnom Gorom bilo nam je mnogo lakše. Sad kada vratim film unazad žao mi je što nismo slikali sva ta divna mesta sve te planinske prevoje preko kojih smo prešli, ali Bože zdravlja ići ćemo mi opet. Stvarno nismo imali nikakvih problema sa ljudima ako izuzmem njihove vozačke sposobnosti. Slobodno mogu svima da preporučim odlazak u Albaniju, ima stvarno šta da se vidi. Nakon kraćeg odmora i točenja goriva na benzinskoj pumpi neposredno po ulasku u Crnu Goru nastavili smo naš put prema Petrovcu. U Petrovac smo stigli oko 10 uveče. Tu nas je sačekao naš drugar Kuzma iz Beograda i odveo nas do pansiona u kojem smo zanoćili. Posle tuširanja otišli smo na klopu do obližnje picerije i uz veselo ćaskanje i sabiranje utisaka sa puta prijatno proveli ostatak večeri. Kišu smo izbegli i taj dan. Sutra nas čeka odlazak u manastir Ostrog, i nakon toga put u Sarajevo. Ali o tome kasnije. Dosta je za danas.

1. Godiste motocikla koji ste vozili: 1994 2. Vrijeme provedeno na motorciklu: Dve godine, vozim ga skoro svaki dan. Sem kada je ispod 10 stepeni celzijusa 3. Sta mi se dopada: Izuzetno jednostavan,pouzdan,mali potrošač,nenametljiv za kućni budžet. Za svoje godine i dalje izuzetno atraktivan, i ima najlepšu zaštitu motora od kamenja od svih motora koje sam ja video. 4. Sta je moglo biti bolje: Kočnice su mu relativno slabe. Ali nemogu reći loše kada nisam probao KLE sa modifikovanim kočnicama. Kada se koči pravilno, zaustavlja se u mestu bez problema.Prvo konstantna sila na zadnju kočnicu pa zatim doziranje prednje i nema problema garant. Probajte!!!! Kao i moj prethodnik, i ja zameram na tome što nepostoji merač nivoa goriva. Nemam druge primedbe. 5. Moj utisak: Ja sam sa mojim KLE-om prešao za jednu i po sezonu do sad 20000 km bez i jednog kvara. Kada sam ga kupio imao je 36000 km sad ima 56000 km. Motor je po mom ukusu 100%. Što se tiče sedišta, problem je kada se ljudi sa njim malo vozaju. Treba se uvozati i onda je sve ok. Stajanje je na svakom sipanju goriva tj. na 200 km. potrošnja mi je išla od 4.2 do 6.5 u zavisnosti kako se vozi i gde sa kojim gorivom. za njega je najlepša brzina do 120 km.

Srećno ljudi, da vas prati osmeh i lepo vreme!!!!

Ništa od spavanja ni danas, pola sedam je a mi već spremni za put. Danas putujemo od Uranopolisa do Ohrida. Sada se prema Solunu vraćamo drugim putem, preko Halkidikija, stim što ne ulazimo na poluostrva ili ti prstiće što bi Ljuba rekao nego vozimo po obodu Halkidikija. Vozili smo celih sat vremena kada smo osetili glad u stomacima pa rešili da stanemo i da pojedemo šta je ostalo od sinoć. Posle gozbe malo dremke čisto da želudac odradi svoje. Pored mesta gde smo stali čovek ima kuću sa svojom plažom, sirotan tako daleko od grada baš ga žalim. Mora da mu je dosadno. Posle nekog vremena rešismo da krenemo i pravac Solun. Ja čitam kartu a Ljuba sluša navigaciju. U jednom trenutku ja bi desno a Ljuba kaže levo, hajde malo da prodiskutujemo o tome a i pušači da obave da prostite pušenje. Evo još molo fotki iz tih krajeva. Na posletku skontamo da je Ljuba zaboravio da na navigaciji isključi offroad staze kao najbližu destinaciju. Stara dobra karta je bila u pravu. Put do Soluna je bio po malo dosadan bez nekog naročitog užitka jer letnja sezona još nije počela pa usput nismo viđali ni prirodne lepote koje leto nosi, jel. Ulazak u predgrađe Soluna autoputem je svojim intenzitetom saobraćaja obećavao frku u Solunu što se na posletku pokazalo kao apsolutno tačno. Solunska gužva je nešto što se treba doživeti. Vozi se brzo, asfalt je izuzetno klizav, vode računa o motoristima a niko nikom ne trubi. Kroz crveno smo prolazili izgleda samo mi da se ne razvučemo. Prelep grad ali nismo imali puno vremena za razgledanje. Stali smo kod jedne radnje sa moto opremom u kojoj je sve bilo skuplje nego kod nas duplo, ali tete koje su tamo radile vrede svaku paru!. Odatle smo se spustili do luke i stali da popijemo kafu u jednom kafiću pored kule. Kafa i piće još nisu ni stigli a nas je već napao ulični prodavac đinđuva koji nam je nudio ručne satove. Šatro original ponudi nam sat za 25 eura koji smo uz cenjkanje do kraja mogli da kupimo za 7,5. Nismo ga kupili jer nam nije ni trebao, nego smo isprobavali trgovačke sposobnosti. Kada nam je konobarica donela posluženje namestila se za jednu fotku koja je mahinalno sačinjena. Šta ćete ljudi peti dan gledamo samo muške, počela je kriza!!!. Nakon okrepljenja pošli smo na put dalje. Nakon pedesetak kilometara od Soluna naglo kočenje, klopa na vidiku!!! Pored puta kamiončić hamburgerija, Kad unutra razne đakonije. Ljuba je odmah viknuo „ ljudi što sam ja gladan“ i reče nam kaži mu sve duplo. Posle izuzetno ukusnih hamburgera ponovo gas. Prešli smo granicu na jednom malom prelazu i nakon prelaza u daljini nam se ukaza sneg na Mavrovu. Mislim da sam vrlo objektivan, KLE je najfotogeničniji. Prolaz kroz Makedoniju je bio zaista lep. Putevi prilično dobri, saobraćaja malo. Nama je bilo sve teže i svakih pola sata nam se iskreno stajalo. Najteže nam je palo malo spavanja. Prolazimo pored nacionalnog parka Pelister i tu stajemo za koju fotku. U Bitolju smo stali na palačinke a u Ohrid stižemo kasno posle podne. Na ulasku u Ohrid stajemo da pozovemo Neima. Neim je Ohridski bajker sa veoma dugačkim stažem, vrlo poštovan od ljudi iz cele bivše YU koji ima restoran i prenoćište. Neim je stigao za pet minuta i odveo nas kod sebe u restoran. Posle upoznavanja i prijatnog ćaskanja raspakovali smo se i odmah prokačili na internet da proverimo vremensku prognozu za one krajeve. Od kiše smo bežali još od kad smo krenuli od kuće. Nismo ni jedan dan do sad pokisli ali po vremenskoj prognozi nećemo više biti te sreće. Sutra bi trebalo da krenemo preko Albanije do Petrovca u Crnoj Gori gde smo uigrali spavanje. Kontamo šta da se radi, dali da palimo direkt kući i da malo pokisnemo ili da teramo po planu pa da puno pokisnemo. Jednoglasno smo odlučili da se opustimo do sutra, pa ćemo kad se naspavamo odlučiti šta nam je činiti. Posle večere smo se uputili malo u šetnju po Ohridu, volja je postojala i za diskoteku ali smo se raspali od umora i odlučili smo na spavanje. Sledi nastavak............... ;D

Ponedeljak 10. maj, veliki dan za nas. Odlazak u Hilandar je za nas do juče bilo nešto što se nije podrazumevalo kao moguće, nekako to nije delovalo ovozemaljski. Ustali smo oko pola sedam i sišli u centar Uranopolisa da popijemo kafu i pokupimo potrebne papire za ulazak na Svetu Goru. Da bi ste dobili dozvolu za ulazak na Svetu Goru, potrebno je da dobijete blagoslov manastira u koji idete. Za one koji neznaju, blagoslov je potvrda dobrodošlice. Mi smo blagoslov zatražili još u februaru slanjem fax-a direktno u manastir Hilandar. Posle nedelju dana nam se javio monah i rekao nam da imamo blagoslov za dolazak u manastir Hilandar na jedno noćenje. Kada smo došli do odeljenja gde se daju tkzv. Vize za ulazak na Svetu Goru, predajem ja pasoš, radnik za šalterom gleda u kompjuter i posle par sekundi odmahuje glavom i govori da ja nemam blagoslov za ulazak na Svetu Goru. Probamo sa ostalim pasošima od mojih drugara, kad ono ista priča. Niko iz manastira Hilandar nije za nas poslao poziv u taj ured koji izdaje vize. Grk koji je u tom uredu valjda bio šef vrlo drsko nas je uputio u Solun da tražimo blagoslov. Kada sam mu pokazao broj telefona sa kojeg sam blagoslov dobio on mi je rekao da ga neprepoznaje. Toliko o braći grcima. Inače taj isti broj telefona okreće svaki dan bar jednom. Izašao sam iz ureda kao da mi je neko lupio šamar. Kada sam rekao drugarima o čemu se radi oni su bili vrlo opušteni i spremni da idemo u Solun po drugi blagoslov. Odlučim ja da odemo do naših domaćina, računam domaći su možda mogu da pomognu. Da, zaboravih da kažem, brod nam polazi za pola sata a drugog nema do ujutro. Kada sam gospođi Dragici objasnio o čemu se radi, ona pozva svog supruga i na grčkom jeziku prenese mu moje reči. Čovek uze telefon i pozva manastir Hilandar, nekog od svojih prijatelja i posle par minuta razgovora reče nam biće sve dobro. Kaže idite u ured po vize. Ja sa zaprepašćenjem pokupih stvari i sa drugarima gas po vize. Da ne dužim, dobili smo vize, kupili karte za brod i za par minuta isplovili. Inače vize koštaju 25 eura po osobi, a karta za brod košta 5 eura. Pre polaska na ovaj put naš drugar Miša je stupio u kontakt na nekim momcima iz BGD-a i oni rekoše da će i oni u to vreme ići u Hilandar pa ćemo se sresti. I tako i bi. Vojkan i Aleksa nas sretoše kod ureda za vize ali oni su vize dobili na vreme pa nisu imali razlog da se nerviraju. Oni su imali mnogo veće probleme od nas, ali o tome neću ja nego nek oni napišu koju o tome. Imam utisak da smo svi bili stavljeni na probu da se vidi kolika je stvarno želja da se stigne u Hilandar. Brod je isplovio i polako krenuo niz Svetogorsko poluostrvo ploveći otprilike na oko 300-400 metara od obale. Gledajući u obalu i brda Svete Gore, čovek oseti takav mir i spokojstvo koje se nemože opisati rečima, jednostavno to treba doživeti. Na Svetoj Gori je zabranjeno kupanje u moru pa kad pogledate plaže pored kojih prolazite i pomislite da na njima ko zna koliko stotina godina niko nije bio, deluje nestvarno. Nakon samog isplovljavanja iz luke Uranopolis oko broda su se pojavili galebovi. Ljudi koji su bili pored zaštitne ograde broda iz torbi su vadili komadiće hleba i nekih peciva koje su držali u visoko podignutoj ruci. Nije mi bilo jasno šta rade, kad odjednom jedan od mnoštva galebova koji su kružili oko broda je sleteo i u letu iz ruke čoveku uze hleb. Nakon toga jedan po jedan i drugi galebovi počeše da rade isto i to sve dok je su njihovi hranioci imali šta da im daju. To je bilo prelepo videti. Galebovi se tu uopšte ne boje ljudi. Posle oko 45 minuta vožnje stigli smo na malo pristanište sa koga se ide u manastir Hilandar. Inače na Svetoj Gori ima oko dvadeset velikih manastira, dvanaest skitova i oko šest stotina kelija. Naj veći manastir je Ruski manastir Pantelejmon pa zatim manastir Hilandar. Iz luke u koju smo se iskrcali sa broda do manastira Hilandar išli smo sa malim autobusom koji je vlasništvo Hilandara. Putovanje je trajao oko pola sata po zemljanom putu. Od luke do manastira Hilandar ima oko 12 kilometara. Po dolasku u manastir Hilandar dočekali su nas monasi. Kada smo izašli iz autobusa prozvali su nas po imenima što je meni bilo čudno. Kako oni u uredu za vize nisu znali za nas a u manastiru imaju naša imena. Nisam tražio odgovor na to pitanje, važno je da smo bili tu. Ljubazni monasi su nas počastili kafom i ratlukom i smestili nas u gostinske sobe. Nas četvorica Zrenjaninaca i naši drugari Beograđani sa nama. Fotografije iz samog manastira i sa Svete Gore neću objavljivati jer za to nemam dozvolu. Boravak u manastiru Hilandar je nešto što se treba doživeti, način života tih ljudi je za svaku pohvalu. Najbolje je otići sam u Hilandar, jer tada čovek može da se prepusti svom tom spokoju i tišini. Hilandar je mesto koje se treba doživeti, nemože se opisati te ja to i neću raditi. Iz manastira Hilandar u Uranopolis smo se vratili u utorak u poslepodnevnim časovima, i prvo što smo uradili je bila velika kupovina namirnica. Posle bogate gozbe za stolom naših domaćina u Uranopolisu i ispijenih nekoliko piva, bacili smo se na spavanje. Uveče smo išli u šetnju po Uranopolisu malo slikanja i ponovo krevet jer nas je sutra čekao put prema Ohridu. Ovim putem bih hteo da se zahvalim našim domaćinima Dragici i Sinodisu za sve što su za nas učinili. Nastavak sledi....

Nešto me zeza prebacivanje na BJ.ostao sam vam dužan malo teksta pa nadoknađujem. Inače naš domaćin je grk koji je oženio gospođu Dragicu koja je iz Sombora rodom. Svojski su se potrudili da naš boravak kod njih bude što udobniji. Smeštaj smo plaćali 15 eura po osobi za noć bez doručka što je prilično jefino. Sobe su perfektne dvokrevetne sa pogledom na more. Motore smo ostavili kod njih za vreme boravka u manastiru Hilandar. Nakon kraćeg osveženja pošli smo na kupanje. Naš nomaćin nam je rekao da je temperatura mora toga dana bila 18 stepeni celzijusa. To je otprilike jako hladnoooooooo.

Kao što sam u prethodnom tekstu napisao, u Leskovcu kod Ljubinog ujaka smo dočekani kao da je Tito došao, ljudi su pravi.Nedelja šest ujutro, polako se budimo i pripremamo na put dalje. Tiho silazim niz stepenice spratne kuće u kojoj smo spavali da ne probudim ukućane koji verovatno spavaju. Kad na dvorištu i u letnjoj kujni svi ukućani budni kao da ni nisu spavali. Od najmanjeg i najmlađeg do dede koji je ustao da nas isprati na put. Posle kafice, opraštamo se od ljubaznih domaćina, naravno zajednička fotka za uspomenu i pravac Makedonska granica. U Grdeličkoj klisuri se nismo zaustavljali za fotografisanje jer nam je kiša pretila iza leđa, pa smo se trudili da što pre umaknemo. Prvo slikanje je palo na granici pa zatim malo putem prema Skoplju i u jednom restoranu pored puta kod Kumanova gde smo stali na kafu i kraći odmor. Nešto pre Grčke granice nalazi se tunel koji u sredini ima procep dge je napravljeno parkiralište predviđeno za odmor gde smo i stali da malo osmotrimo okolinu. Prelazak Grčke granice je bio formalnost, zatim put prema Solunu i dalje prema Kavali prilično dosadan. Oko Soluna gužva a posle tek po koje vozilo inače novo izgrađenim auto putem na kome nema niti jedne benziske stanice do odvajanja prema Kavali i Stavrosu. Strašno. Ko zaboravi da sipa gorivo pre Soluna narednih 100 km neće ga ni sipati. Nakon silaska sa auto puta vozili smo oko petnaestak kilometara do Stavrosa gde smo stali na jednoj benzinskoj pumpi da se malo osvežimo pa da krenemo dalje. Stavros je jedno lepo malo turističko mesto u kojem se nažalost nismo puno zadržali jer smo bili nestrpljivi da što pre stignemo u Uranopolis. Put uz more i po brdima koja se uzdižu uz more je fenomenalan. Adrenalin je ponovo proradio i u krivine smo počeli ponovo da ležemo, jedanput skoro i da zalegnemo, ali nećemo o tome. Dolazak pred tablu Uranopolis nam je izmamio osmehe na lica koja su do ovde već bila zgužvana. Vrlo jednostavno smo našli naše domaćine koji žive na samom ulasku u inače malo mesto. Ukusno obojena kuća nas je asocirala na udoban krevet. Nismo pogrešili. Nakon kraćeg vremena našem kupanju se pridružio i jedan mali žuti ko zna koje rase pas koji nam se jako obradovao. Čak nam je i so sa lica lizao! Posle kupanja smo krenuli u šetnju po Uranopolisu, gde je sve bilo prilično tiho. Turista tek po koji a ulični prodavci bi i popu krst prodali kako su napadni. Rešimo da odemo na večeru u preporučeni restoran gde smo stvarno bili usluženi vrhuski. Konobari su se nadmetali koji će bolje da nas usluži. Koliko se sećam četiri konobara i jedna konobarica su nam donosili hranu i piće. Naravno to ima svoju cenu, ceh, tričavih 90 eura. Večera je stvarno bila ukusna ali posle dva piva mogli smo na pljesku. Pošto smo bili iznureni od puta vratili smo se u sobe, otresli rakiju koja je bila poneta za dezinfekciju i zaspali ko klade. Ujutro nas je čekao važan dan, polazak prema Hilandaru. O tome ćemo sutra moram da idem, čekaju me obaveze.

BALKAN MOTO TOUR 2010 Nakon pola godine čekanja i priprema, ideju smo pretvorili u pravu avanturu. Naime, BALKAN MOTO TOUR 2010 kako smo ga nazvali je putovanje četvorice drugara kroz šest balkanskih država. Glavni cilj putovanja je bio poseta manastiru Hilandar na Svetoj Gori u Grčkoj. Nakon posete Manastiru Hilandar, posetili smo manastir Svetog Vasilija Ostroškog u Crnoj Gori, zatim kanjonom Pive u Sarajevo i odatle kući. Ruta kojom smo išli je prikazana na karti. Subota 8 maj 2010. Polazak iz Zrenjanina oko 6 sati ujutro. Miša, Nino i ja smo se skupili i krenuli smo u Farkaždin po Ljubu. Kod Ljube kafica i gas preko Pančeva, Smedereva i Požarevca na Dunav pa magistralom niz Dunav do Kladova. Na samom polasku nam je izgledalo da će kiša da nam poželi sretan put, pa smo prtljag pokrili sa kišnim navlakama da nebi pokisao. Posle Pančeva je počelo da se razvedrava pa nas je Dunav dočekao obasjan suncem. Napravili smo pauzu za doručak ispod starog grada na Dunavu. Nakon pauze za doručak krenuli smo dalje đerapskom magistralom prema Kladovu. Put je odličan a i gužve nije bilo. Sledeće stajanje je bilo na odmorištu sa kojeg se mogla videti isklesana Decebalova glava na Rumunskoj strani Dunava. Posle kraće pauze nastavljamo dalje prema Kladovu prelepim predelima koji nas okružuju. Neko je napisao da je slikanje zabranjeno, ali verovatno je mislio na stare fotoaparate! Nakon još jednog kraćeg odmora u Kladovu peglamo preko Negotina, Zaječara, Knjaževca, Niša u Leskovac gde nam je i bila krajnja destinacija za današnji dan. U Leskovcu smo spavali kod Ljubinih rođaka koji su nas dočekali kao careve. Nastavak verovatno sutra. ;D

Bravo druže, lepo si se navozao. Prepoznajem par mesta na fotkama oko Dubrovnika gde sam se i ja slikao prošle godine. Fotke su ti čista desetka. Ja se spremam da napišem putopis sa našeg putovanja u Hilandar. Pozdrav Peca ZR

Bravo ljudi svaka čast. Mišo pravi si. Pozdrav Peca.

Hvala druže na savetima. Priča ti je super, samo opušteno. A što se motora tiče, sve što se novcima može platiti nije skupo!!!!!