Nije teško ugraditi, više je do estetike kako da ide putanja creva. Da bi pristup bio laši, bilo bi dobro skinuti rezervoar (ili ga barem malo podići) kako bi se lepo sve sprovelo uz postojeću instalaciju i pričvrstiti vezicama.

Ovo mogu da potpišem da je tačno. Prethodni lanac (originalni Stromov) podmazivao, čistio non stop, izdržao 30.000. Problem na fabričkom je bio što se par karika glavilo, O ring-ovi su verovatno otišli, pa se lanac baš čuo. Ovaj sad trenutni DID-ov, je skoro na 30.000 km, čistim ga i nauljim kad se setim, ne znam da li sam možda jednom dotezivao lanac za to vreme. Doduše, ovaj je X-ring, izgleda da je bolja priča od O-ring. I takođe imam taj kineski "Nemo". Treba odmah sve gumice unutar zameniti kvalitetnijim, jer fabričke gumice nisu ni za tegle i radiće solidno posao. Ja ga prošle godine nisam ni koristio, jer se negde probila cevčica, pa me mrzelo da sve skidam i zamenim novom.

Meni lično, uvek je više odgovaralo da nema ljudi okolo prilikom kampovanja iz više razloga (ukratko nisam ljubitelj bespotrebnog ćaskanja sa nepoznatim osobama, ali se nekad prijatno iznenadim nepoznatim sagovornikom) i sa druge strane volim da se što više posvetim prirodi bez da me iko ometa u tome (osim u situaciji, kao što je ova, da idem sa poznatim licima). Što je apsurd, priroda posla mi je takva da dosta radim sa ljudima, pa je možda i to razlog zašto gledam da pobegnem od istih.

Nego, nisam uspeo da snimim rutu koju sam vozio, ali to izgleda ovako otprilike (crvenim označeno i izvinjavam se na lošem crtanju): Cela ruta na TET-u je oko 5000 kilometara, ja sam po Gruziji napravio nešto preko 2000 km, mada je bilo i autoputa ("ravna" linija po sredini), koji nije sastavni deo rute, nego sam ga koristio da prekratim neke deonice i ubrzam se do sledeće deonice. Kada sam rekao da moram opet da dođem, vidi se po tome koliki deo rute nisam odvozao. Georgia - Trans Euro Trail TRANSEUROTRAIL.ORG TET Georgia - Part of The Trans Euro Trail - Europe's 80,000km Dirt Road Adventure - Download the full GPX route for free today

Jeste bio mali jači tempo, ali meni lično su možda tri dana tokom celog jednomesečnog putovanja onako, malo teže pala, ali ne toliko da ne mogu da vozim. Opet, sa druge strane, dugo godina već vozimo i kampujemo po bespućima, pa se organizam možda i navikao.

Nije Lazićev KLE, to je moj prethodni motor, Transalp 600. Lazić je tu odigrao ključnu ulogu, ali za to bi mogao poseban putopis da se piše. A Lazića sam od tada video možda još jednom i nesećam se da li smo se sreli više igde...

Hvala. Slažem se da treba dosta da se uloži, i živaca, novaca, znanja, volje, hrabrosti, svega baš. Ovako kada gledalac čita i gleda snimke, to je sve sažeto, u realnosti je to sve multiplicirano višestruko. Na kraju krajeva, sa ovom ekipom na kraj sveta, a ja posle produžim dalje.

Hvala Dragane. Želja da se obiđe Gruzija je bila velika i uz sve nedaće, koje su me zadesile, ostavilo je veliki pečat na celokupno putovanje. I naravno pisanje samog putopisa, koji će ostaviti trag da se prisetim jednog dana kako je sve bilo i u zavisnosti od stepena zrelosti, reći samom sebi "A što mi je sve ovo trebalo?!"

Hvala puno Deki. Samo da posluži zdravlje, biće opet nešto slično, samo da se kockice opet slože. Lepo sam ja rekao da imam iskustva u mehanici, doduše nisam precizirao u prirodi, ali ajd' sad, nećemo u detalje.

I ostao sam dužan još poslednju, 4. epizodu.

Verbum ultimum de itinere Šta da vam kažem, dobri moji. Ovo putovanje je na mene ostavilo poprilično jak utisak. Prvi put sam se otisnuo na duži vremenski period motorom od kuće. Nisam duže od dve nedelje nigde dalje putovao, a ovih mesec dana je, sa moje tačke gledišta, prektrenica. Isto bi mi bilo da putujem i dva-tri meseca, isto bih stvari nosio, čak sad vidim da sam neke stvari i bezveze nosio, a neke,opet, treba da nabavim, kako bi mi na dužim putovanjima bilo udobnije. Kao što sam rekao na kraju, prešao sam preko 7500 kilomeatara za mesec dana: što asfalta, što makadama, što kamenjara. Moj verni saputnik Strom me je dovodio na mesta o kojima sam mogao samo da sanjam. Kad god mi padne na pamet da ga menjam, i po prvom sedanju na njega, ta misao mi brzo pobegdne dalje, što dalje, ne razmišljajući o tome više. Jednostavno se prepustim vožnji i uživam gde god da se nađem (dobro, kad ga treba dizati iz minusa nije baš tako, ali to je već moja greška, jer se bespotrebno dovedem u takve situacije). Što se tiče nekih okvirnih troškova, biću realan. Za mesec dana putovanja, potrošio sam oko 1400€, s tim što sam imao dodatne troškove, koji ne ulaze u tu cenu i bez kojih sam i mogao, ali došlo je do promene plana (150€ zadnja guma, 150€ lamele, filteri i ulje, 70€ zeleni karton za Tursku, i još nekih sitnih troškova; da kažem, 400€ mi je otišlo, eto tako). Gorivo u Turskoj je 130 din/litar, a u Gruziji je 110 din/litar, pa je tu dosta ušteđeno. Takođe, i hrana u tim državama je dosta jeftinija nego kod nas, tako da što više idete prema istoku, sve je jeftinije. Smeštaj je manje-više kao i kod nas, ali nije ga bilo puno. Iako nisam uspeo prema prvobitnom planu da obiđem celokupnu Gruziju, a potom posle i Jermeniju (neki drugi put, definitivno), i ovih 10 dana, koliko sam proveo u Gruziji, bilo mi je sasvim dovoljno kako bih upoznao barem malo tu državu. A definitivno moram opet otići, jer ima svašta još da se vidi i obiđe. Šta reći o Gruziji, a da već nisam rekao? A da, ljudi. Ljudi u Gruziji su odlični, gostoprimljivi (i veoma loši vozači), uvek spremni da ti, barem informacijama, pomognu, kako bi imao što manje problema. Definitivno jedan od boljih naroda koje sam sretao u životu. Sa druge strane, iako nismo svi zajedno uspeli da dođemo do Gruzije, puno se zahvaljujem Gligi i Spaji na saputništvu i celokupnoj vožnji, koju smo prošli kroz Tursku kroz dve i po nedelje. Žao mi je samo što i oni nisu uspeli da dođu do Gruzije, ali nikad ne reci nikad i treba biti pozitivnog mišljenja po tom pitanju. Momci, hvala vam do neba! Ovim poslednjim pasusom završavam svoje pisanje. Nadam se da ste uživali i da sam vam barem malo dočarao svoje viđenje putovanja, pa ako se ikada odlučite da se upustite u ove krajeve, neka vam ovo štivo barem malo pomogne u planiranju, kako biste lakše mogli sve da organizujete. Sportski pozdrav!

11. DAN - 29. 9. 2025. (27. dan sveukupnog putovanja) Jutro broj 27 – finalno jutro i poslednje jutro na ovom putovanju, a da sam u šatoru. Probudili su me sunčevi zraci, koji su napravili saunu u šatoru, a ja još u kišnom odelu. Brzo otvaram šator, kako bih došao do svežeg vazduha, skidam odmah kišno odelo sa sebe i provetravam se. Osećam jaku vrtoglavicu i organizam se nije dovoljno odmorio, tj nisam se dovoljno naspavao. A nema ni poštenog hlada, kako bih još malo iskulirao, nego sam direktno izložen suncu. Skuvao sam kafu, pojeo dva-tri kroasana koje sam sinoć kupio na benzinskoj stanici i krećem da se pakujem. Gledam na mapi, imam još 1400 kilometara do kuće. Da li mogu da izdržim sve to, pomislio sam u sebi. Inicijalni plan jeste da se dokopam Bugarske, pa ću posle videti šta i kako. Neću da rizikujem, ako ne mogu, uzeću negde smeštaj ako je potrebno, jer stvarno ne želim više u šatoru da spavam, tj da ga ponovo postavljam. Čim sam se spakovao, javljam se mojima da krećem i da ću se javiti kada budem prešao granicu i ušao u Bugarsku. Kako sam gledao mapu, imao sam utisak da je Bugarska tu blizu, ali ipak nije, ima preko 600 kilometara do granice. Uključio sam se na auto-put, gorivo je sinoć napunjeno do vrha i krećem ka Istanbulu. Posle pola sata vožnje, dosta bolje mi je bilo. Dobra strana svega je što sam sada na auto-putu, gde je ograničenje 140 km/h, pa koristim tu prednost i idem prema ograničenjima. Veoma brzo sam stigao i do Istanbula, tačnije do obilaznice, koja vodi oko grada na najseverniji most preko Bosfora. Plaćam sve putarine kešom (nakit na turskom) i nastavljam dalje. Pre Jedrena stajem da sipam gorivo i da ručam nešto. Ulazim u restoran, poručim opet čorbicu i neku pitu, pojedem sve to, i nastavljam dalje ka granici. Po dolasku na granicu, ogormna gužva. Provlačim se koliko sam mogao i u nekom trenutku nisam više mogao da se provlačim, jer su Turci stavili plastične stubove između redova, a ja u sredini. Gledam levo i desno, betonske barijere. Šta da se radi, čekam u redu kao i ostali. Čekao sam tako preko sat i po vremena, na preko 30°C i, u nekom trenutku, dok sam se približavao, vidim da mogu da se provučem do punkta. Tako sam i uradio. Brzo sam prošao graničnu kontrolu, nemam kazni ovaj put i nastavljam dalje na bugarsku granicu. Bugarsku granicu sam takođe veoma brzo prošao. Čim sam prešao točkovima na tlo Bugarske, osetio sam neko olakšanje. Jednostavno, dok se vozim Turskom, uvek sam u nekom grču i ne prija mi uopšte. Kad sam prošao svu gužvu, sa preko dva sata čekanja, nastavljam dalje ka Plovdivu, gde sam napravio sledeću pauzu za sipanje goriva i da popijem neku kafu. Kada sam se dokopao Plovdiva, počeo je sumrak. Već je negde oko 19.00, vozim se već dobrih preko 700 kilometara. Umora nema, pogotovo nakon kafe i jednog energetskog pića, potkrepljenim čokoladicom. Obavim sve šta imam, oblačim kišno odelo (pošto je zahladnelo) i nastavljam dalje. Približio sam se Sofiji, obilazim je okolo i upućujem se na poslednju granicu na ovom putovanju. Pre dolaska na graniicu, stajem na benzinsku stanicu da natočim gorivo, popijem kafu i malo da odmorim. Momak koji radi tamo je iz Pirota (video mi je tablice), pa smo jedno pola sata divanili, pričavši mu gde sam bio i šta sam radio. Po završenom razgovoru, pozdravljam se sa čovekom, sedam na motor i veoma brzo stižem na granicu. Gužva nije strašna, ali ovaj put sam iskoristio da dođem skroz do kućice. Brzo završavam sa bugarskim carinicima i dolazim na našu granicu, zaobilazeći sva vozila i dolazim pred samu kućicu. Predajem dokumente, carinik uzima i kucka nešto po kompjuteru, proverava dokumente. Prošlo je dobrih 5 minuta, vidim da nešto nije u redu. Pita on mene da li sam od skora vlasnik motora, na šta mu ja odgovaram da je motor na mene od provg dana, a imam ga već 6 godina. Potom zove šeficu, gledaju oni u saobraćajnu, pa u kompjuter, pitam ih šta nije u redu, kažu ne pokazuje im da je moj motor izašao iz Srbije. Objasnim ja njima da je na prikolici izašao motor, kažem datum, da je Spaja išao sa mnom, da sam ja vozio njegov auto. Vrate oni kameru, vidi se auto, prikolica, mi, motori na prikolici, priča moja se slaže sa izgovorenim. Kažem ja njima da dolazim iz Gruzije i da nisam imao nikakvih problem sa saobraćajnom, a i nije mi ovo prvi put da prelazim ovaj granični prelaz. Pitaju oni mene šta ima u Gruziji, kažem ja turistički sam bio. Fini su bili baš carinici, nisu klasični drkoši. I, na kraju, šefica shati šta nije bilo u redu. Prilikom unošenja broja registracije, njihova praksa jeste da se unese Npr. ZR 55555 i tako se unosi u sistem. Moj motor je unet kao ZR 555-55 (ako već treba sa crtom, ispravno je ZR 55-555), pa sam zbog crte bio zadržan preko 40 minuta. Ispravljaju oni u sistemu, vraćaju mi dokumenta, izvinjavaju se, kažem ja njima žurim da stignem na večeru (12.00 uveče je), kaže meni šefica „Kako si krenuo, možda na doručak stigneš“. Nasmejemo se tu mi svi, pozdravimo se i nastavljam dalje. Stajem odmah posle granice, javljam se mojima da ću kasniti, da idu na spavanje. Stavljam čepiće u uši i gas. Sledeće stajanje mi je bilo u Velikoj Plani, da sipam gorivo i popijem neko energetsko piće. Neverovatno, ali adrenalin me toliko drži da mi se uopšte ne spava, a već sam prešao dobrih preko 1200 kilomeatara. Vrlo brzo sam se domogao i Beograda, pa preko Pupinovog mosta prema Zrenjaninu. Kada sam se približio Čenti, tu me je umor već počeo hvatati. Uvidevši to, otvorio sam vizir, da me hladan vetar malo razbije, smanjio putnu brzinu i tako sve do ulaska u Zrenjanin. Posle Zrenjanina, imam još jedno 10-tak kilometara do mog mesta prebivališta, a to je Lazarevo. Nešto malo pre 4.00 izjutra ulazim u moje mesto i počeo sam naglas ispod kacige da vičem „STIGAO SAM KUĆI!“ Nadam se da i vi imate sličan doživljaj, kada dođete posle dužeg vremena kući. Stajem ispred kuće, majka mi otvara kapiju (gde ona da zaspi, nema šanse), ulazim u dvorište i silazim sa motora. „Dobrodošao, svetski putniče!“, bile su reči moje majke, koja me uvek dočeka odakle god da dolazim i kad god da dođem, što se da videti iz prikazanog. Ulazim u kuću, skidam kišno odelo i sedam za sto da pojedem samo supu, izvinivši se majci da mi je to dosta, jer sam mrtav umoran. Posle nekih sat vremena razgovora sa majkom, otišao sam da se istuširam i da legnem da se naspavam i psihički pripremim za prekosutra, kako bi se vratio na regularne životne okolnosti, čitaj posao. Posle današnjih pređenih 1400 km za 17 sati vožnje, i ukupno prevaljenih 7500 kilometara za mesec dana, konačno sam u svom domu, u svom krevetu. KRAJ

To ti je onaj fazon ili ćeš da hvataš poslednji bus u 23h, ili ćeš peške kući ako je dobra žurka. Sva trojica smo iskoristili maksimum što se tiče uzetih slobodnih dana i za povratak kući smo ostavili samo toliko da se vratimo, a da što više provedemo u vožnji u prirodi.

Za sve dane vožnje, ovaj mi je najviše energije oduzeo, pogotovo pred kraj dana, sa sve hladnoćom. Zahvaljujem na praćenju.

10. DAN - 28. 9. 2025. (26. dan sveukupnog putovanja) Jutro broj 26. Budim se delimično naspavan, jer dušek na kom sam spavao nije baš najudobniji za spavanje. Kada legnem na njega, iako je skroz naduvan, jednostavno po sredini potone, nabijajući vazduh sa strane, kao da sam u kanuu spavao. Kiša je neprestano padala i, kad sam otvorio šator, boja neba je jednolično siva. Shvatio sam tada da kiša nema nameru da prestane, a ja moram polako da se pakujem i krenem ka kući. Nakon ustajanja iz šatora, standardno kuvam kafu i doručkujem, pre nego što počnem da pakujem ostatak stvari na motor. Posle izvesnog vremena i neprestajanja padanja kiše, rešio sam da spakujem kamp-opremu i već posle nekih pola sata bio sam spreman za polazak. Plan je bio da svratim do Batumija u neki bazar, kako bih kupio neke poklone. Sedam na motor i – polazak kući može da počne. Odmah oblačim kišno odelo, videvši da, ako to ne uradim, ima još neku prehladu da navučem. Lako ću ja njega posle skinuti. Kako sam se približavao Batumiju, navigacija me je prevarila i pogrešio sam skretanje, pa me je odvela podalje na sledeće odvajanje. Čim sam ušao u grad, tražio sam prvi bazar. Kako je na prvom bazaru (Batumi bazar) bila prevelika gužva, a i nemogućnost da parkiram motor na normalnoj lokaciji – a da se ne desi da neko čačka oko motora, pošto imam vrednih stvari, što svojih, što tuđih – rešim da odem na Hopa bazar, valjda ću imati tamo više sreće. Došao sam do Hopa bazara i imao sam sreće sa parkingom. Svratim prvo do pekare da još nešto pojedem, pošto neću praviti česte pauze. Nakon obavljenog obroka, ušao sam u Hopa bazar. Hopa bazar (slika je sa interneta) Bazar kao bazar, od igle do lokomotive. Plan je bio da uzmem nešto autentično iz Gruzije, pa koliko god mesta na motoru da imam, popuniću ga. Tražio sam prvo njihove slatkiše, pošto nisam još imao prilike da probam. Uzeo sam čurčkelu, tj. gruzijski slatkiš. Glavni sastojci su sok iz sveže muljanog grožđa, orašasti plodovi i brašno. Na konac se nanižu badem, orah, lešnik, a ponekad i suvo grožđe, a zatim se umaču u zgrušavajući sok od grožđa ili drugi voćni sok i posle sušenja imaju oblik kobasice (podatak sa „Vikipedije“). "Čurčkela" (slika je sa interneta) Posle toga, po običaju, kupuju se: magneti, nakit, neki začini i naravno gruzijska čača – rakija komovica, jedno 4 litre, da se nađe. Nakon obavljene kupovine, otišao sam do motora i jedva sve popakovao. U prodavnici uzmem još jedno 5 piva i na kraju pretovarim sve moguće torbe koje sam imao na motoru. Vreme je da krenem dalje. Pred samu granicu, stajem da sipam gorivo (gorivo u Gruziji je oko 110 din/litar). Ostaje mi nešto sitno, kupim cigare, koju čokoladicu i vodu, da imam za put. Ostatak gruzijskih larija (njihova valuta) pretvorim u turske lire i kupim dodatno još turskih lira. Ipak imam preko 1400 kilometara kroz celu Tursku, zatrebaće za svaki slučaj. Kada sam sve obavio šta sam imao, uputio sam se ka granici. Na granici klasična procedura, dobar dan – doviđenja. Dolazim na tursku granicu. Odmah mi je krenuo neki bol u stomaku od njihove granice. Sreća, po prvi put u životu, prelazim tursku granicu bez ikakvih problema. Jednostavno, imam taj loš osećaj sa njima, poučen dosadašnjim iskustvima. Kako sam prešao u Tursku, stajem odmah posle granice, proverim da li je sve u redu, dotegnem torbe, skinem kišno odelo, stavim čepiće u uši i krećem. Plan je da što bliže stignem do Istanbula, pa koliko izdržim. Put skoro do Istanbula je magistralni put, koji vodi uz more i u nekom trenutku ulazi u kontinentalni deo, pa će me to dosta usporavati. Ograničenje brzine na magistralnom putu je 100 km/h, u nekim delovima 80 km/h, a u gradovima i manje, 60-70 km/h. Sa ovim informacijama sam odmah znao da će ovaj dan poprilično da potraje, ali šta da se radi, kući se mora doći. Prvi veći grad na koji nailazim je Rize. Već sam dobar deo ovog puta prošao po dolasku u Gruziju. Već pri samom ulasku u grad velika gužva, probijanje, pokušavanje probijanja, jer imam bočne torbe, koje me dosta ograničavaju u kretanju kroz gust saobraćaj. Tako je bilo i u Trabzonu. Negde posle Trabzona pravim prvu pauzu sa točenje goriva i da popijem kafu. Nisam se puno zadržavao. Nastavljam dalje. Prolazim dalje gradove Ordu (gde sam menjao zadnju gumu kada smo bili u Turskoj) i Samsun. Svaki veći grad u sebi je nosio velike gužve, usporavajući mi tempo. Već posle Samsuna i uveliko pređenih 600 kilometara, osećam blagi umor, ali ništa strašno. Nakon Samsuna ulazim u kontinentalni deo i pravim drugu pauzu, gde uzimam obilnu večeru i obaveznu tursku teleću čorbu. Čim sam pojeo čorbu, vratio sam se u život. Turske čorbe su fenomenalne! Po obavljenom obroku, oblačim se i nastavljam dalje. Kako sam već ušao u kontinentalni deo, a i mrak je uveliko, pad temperature je bio drastičan, tako da sam morao da stanem da obučem gornji deo kišnog odela, uzmem druge rukavice i nastavim dalje sa upaljenim grejačima ručki (spas su te grejne ručke). Gledam na instrument tabli, spolja temperatura stepen po stepen pada, da sam morao opet u nekom trenutku da stanem i da obučem i donji deo kišnog odela i stavim potkapu ispod kacige. Temperatura je bila negde oko 12° C, a ima još da se vozi do odredišta. Odredište je, kao što sam već rekao, što bliže Istanbulu. Gliga mi je poslao lokaciju gde su on i Spaja kampovali. To je po samom uključenju na auto-put pred Istanbul, neko napušteno parkiralište za kamione koliko sam razumeo, malo zavučeno. Nastavio sam dalje. Prešao sam skoro 900 kilometara magistralnih puteva, temperatura je pala na 9°C, kako pokazuje instrument tabla. Vrhovi prstiju počinju da mi se lede, ali šake su tople od grejača, koji su podešeni na maksimum. Imam još nekih 100 kilometara do odredišta, a već sam poprilično umoran. Tih zadnjih 100 kilometara mi je baš teško palo. Umor već počinje da nadvladava, stajem svakih 30-tak kilometara da se rastresem i vratim cirkulaciju u krvotok, od već nakupljene hladnoće. Posle nekih sat i po, stižem na odredište. „Shell“ pumpa se tu nalazi, stajem odmah da sipam gorivo i da uđem u pumpu da se malo ugrejem. Javljam se mojima da sam stigao na lokaciju i da ćemo se sutra čuti pred polazak nazad. Idem iza pumpe i dolazim do lokacije koju mi je Gliga poslao. To je neki promašen građevisnki poduhvat, šodera na sve strane. Gledam neko parče zemlje da nađem, kako bih postavio šator, ali bezuspešno. Stajem iza nekog grmlja, parkiram motor i odmah postavljam šator. Prilikom zakucavanja klinova, svaki mogući klin sam iskrivio. Nikad lošije nisam postavio šator. Uzeo sam neke betonske odlomke i iskoristio ih kako bih barem malo zategao šator, pošto nije samostojeći. Čim sam ušao u šator, naduvao sam na brzinu dušek, razvukao vreću za spavanje i sa kišnim odelom sam odmah zaspao. Današnji dan mi je najteže pao, dosta me je isrcpelo provlačenje kroz gužve i ne baš brza magistrala, i pređenih oko 1000 kilometara sa nekih skoro 13 sati aktivne vožnje.