Dan 28 Opet napravimo transfer od dobrih 400km, do grada Izmit. Odabrali smo ga zbog mora i što je negde na pola puta do slećeg kraja, kojeg hoćemo posetiti. Posle dugog vremena smo uz more, ali nemaju plaže a i more ne izgleda baš najbolje. Najzaninmljiviji je bio odličan sladoled, za kojeg smo stajali u redu a posluživalo ga je čak 7 ljudi. Možda sam malo kritičan, ali posle svega što smo dosad videli i doživeli, je zaista malo razočarenje.

Hvala, @Tumbe

Dan 27 Posle kiše dođe sunce, bez vrućine i baš ugodno za putovanje. Najprije posetimo ono, po čemu je poznata Kapadokya. Pošto smo tu letovali 2019 se ne zaustavljamo na duže vreme. Današnji cilj je Kirikkale, univerzitetni grad negde u centru Turske blizu Ankare. I ovo nije neki grad za ogledavanja, ali je na našem putu i negde je treba i spavati. Grad je inače zbog studenta veoma živ.

@smcCira Hvala! Ovih dana smo brali masline pa nije bilo vremena.

Dan 26 Dan za servis i odmaranje. Dok čekamo da srede motor, nam i shuvaju kafu. Kad završe idu i oprat motor kad se nebo otvori i počinje jaka kiša. Nama se ne žuri i čekamo da malo popusti, da idemo do hotela udaljenog nekih 2 km. U tom čekanju nam nude i ručak – ljubaznost na višku. Ostatak dana iskoristimo za odmaranje, pranje veša i krači obilazak grada. To je jedini dan, koji je preko celog dana padala kiša, srećom na takav dan, da nismo ništa propustili.

Dan 25 Danas se selimo u Kakadokju, tačnije u grad Kayseri, kojeg smo izabrali zbog ovlaštenog BMW servisa. Naš motorčič treba servis na 10.000km zbog garancije i nemamo drugog izbora. Malo smo žurili da dođemo na servis do 17 sati, da se dogovorimo a moramo napraviti 500km. Jutro je sunčano i vrlo toplo, ali u drugom delu puta nas uhvati hladna fronta sa kišom. Ovako u malom vremenu idemo iz 38 na 13 stupnjeva. Zahvaljujuči kiši, brže stižemo na cilj jer u takvim uvetima nema inače podosta radara, pa vozimo iznad ograničenja. Na cilju nas opet pozdravi sunce, ali temperatura je nešto iznad 20. Na servisu vrlo ljubazni i dogovor je sledeći dan u 10.

Samo idi. Nećeš požaliti.

Dan 24 Jutro je sparno i toplo. Kao prijašnji dan GPS nema signala, pa idemo na pamet i smeru istoka, do izlazu iz grada, kad počinje da radi. Ima oblaka i cesta je mokra, ali kiša ne pada. S vremenom, se pojavi sunce i uskoro smo na 36. Prečimo reku Tigris i tako napuštamo Mezopotamijo. Taj dan je put kraći, dobrih 160km, jer je u planu razgledanje Karakus Tumulus, Kahta Kalesi, Arsenie in za kraj brdo Nemrut - (Nemrut Dagi). Po savetu domaćina, Nemrut ostavljamo za kraj dana, malo pred zalazom sunca i zaista je vredilo.

Dan 23 Ujutro več rano počinju da sređuju grad i peru ulice, a mi malo požurimo, da izađemo iz grada prije nego ga celog zatvore. Odmah izvan idemo na benzinsku da malo napumpamo gume, nastavim na 3 bar i psss, pss,...ok i idemo kad alarm – prazna guma. Zaustavimo se na sledečoj benzinskoj, koja je srećom tu blizu i ponovimo, ovog puta uspešno. Dok se vozimo oko jezera, temperatura je odlična za vožnju 22 – 24 stupnja, ali kad se počinjemo udaljavati od Van-a i polako spuštati, temperatura raste. Kad izađemo iz planina i spustimo za nekih 1000 visinskih metara, več prži na 38 pa i vlažnost je viša nego u Iranu, pa je osećaj vručine velik. Sad vozimo po velikim ravnicama uz sama polja žita, kojeg se sad žanje. Približavamo se današnjem cilju, to je Diyarbakir, kad nam baš pred ulazom prestane da radi GPS – traži satelite. Šta je sad, tu nebi trebalo biti problema sa mapom, koja je original Garmin. Parkiramo se na prvom parking ispred bolnice, koji ima klupu u sjeni, pa restiram GPS i ništa, pokušavam sa telefonom, kad isto ne radi – znači ima ometač signala u blizini. Pogledamo na mapi gde je naš hotel i ... nema problema. Blizu je istočnog ulaza u grad, prva ulica levo i onda prva desno – neče bit problem. Aha, na ulazu u grad prva na levo ... jednosmerna, ne možemo, druga isto,... neka peta tek levo, a sad kamo. To je stariji dio grada i opet male ulice. Pokušavamo i u prvom pokušaju ne uspevamo. Dolazimo opet na početak, pa drugim putem, kad za tren GPS proradi, i kaže mala točnost, ali dovoljno da vidimo u kojem smeru je hotel. Uskoro GPS opet ne radi, ali idemo u smeru kojeg smo vidili, ali hotela ne vidimo. Zaustavim se na taxi placu i pitam za hotel, kad taksista kaže evo ga tu za 20m za ćoškom. Baš je toliko sakriven, da se ga sa ulice ne vidi. Zbog vrućine i vlage, najprije pod tuš a onda obilazak starog dela grada.

@Papisha Hvala! Iran se pokazao sasvim drukčije od onoga što smo očekivali. Priporučujem obilazak Irana... i bez straha.

Dan 22 Nažalost je danas poslednji dan u Iranu. Prvo idemo ogledat slano jezero, kojeg smo prošli dan, zbog kasnog dolaska, preskočili. Jezero dobiva roze boju zbog algi koje se umnožuju. Inače jezero polaka nestaje zbog ekspoatacije reka koje su donosile vodu. Pomalo se pomeramo prema Turskoj. GPS nas vodi malo izvan glavnog puta da nam začini ovo putovanje u pozitivnom smislu. Na granici gužva u prometu a ima i podosta ljudi, ali kao kod ulaza veliki nered. Priđu nam dvojica klinca od nekih 8 – 10god. i kažu da se pomerim preko kolone na početak, tada dođe i (po moje) njihov otac, koji nas vodi do šaltera za naplaćivanje poreza na gorivo, koje se vozi iz zemlje. Pošto nemamo više Riala, plati on i mi mu dajemo eure. Nadalje nas šalje sa decom, koja nas vode više puta preko ograde, od šaltera do šaltera u lovu za pečatima. Ovaj put nas je usluga stajala „samo“ 20eur. Na Turskoj strani nešto bolje ali nikako kao na ulazu iz Bugarske. Sve nešto kontrolišu, pa ne vidi osiguranja na zelenoj karti i nas šalje nazad u Iran. Engleski ne znaju, pa mašemo rukama i nogama, kad saznamo šta fali, pokažemo na polici i OK. Posle još detalno pretraživanje prtljaga, sa malim problemom kad pronađe mali zavoj iz papira i selotejpa i odmah panika. Kad mu ga otvorim i pokažem suvenire – magnetke, malo osramoćen kaže da možemo dalje. Zanimljivo koliko se pejsaž menja u tako maloj udaljenosti. Dignemo se na 1800m, temperatura pada i posle 2 sedmice vručine konačno osveženje. Ulazimo u grad Van uz istoimeno jezero. Rezervirani hotel je u samom centru, ali tog dana je skoro celi grad zatvoren. Vozimo simo – tamo i tražimo prelaz do centra, pa preko par jednosmernih ulica – naravno u krivom smeru i preko pešačke zone stižemo do hotela. Grad je zatvoren zbog sutrašnjeg dolazka Turskog precednika, koji će imat govor baš iza našeg hotela. Tako otpada razgledavanje jezera sa motorom, pa idemo samo pešice po centru. Ljudi ima mnogo i sve se sprema i peru se ulice. Naveče još na svaki kraj ulice parkiraju kamione zbog obezbeđenja, tako da je motor iako na ulici sasvim siguran.

Dan 21 Danas opet problemi sa GPS. Očekivali smo autoput a vodi nas u nepoznato po putu što mogu reći sve, samo ne da je asfaltiran pa preko prevoja na 2200 m na drugu stranu. Stižemo na bolju cestu, ali brzo skrenemo na užu ali asfaltiranu cestu. Vozimo se između planina i jezera, u praktički nenaseljenim krajevima, ali ima poprilično vojnih utvrđenja ali vojske ne viđamo. Zaprava ni neznamo gde smo i kamo nas vodi jer veći dio navigacija ne radi. Pokušavamo da tražimo koji veči grad, ali putokazi nam nisu u pomoć. Naime imena su u farsi ili na engleskom, ali imena gradova nisu ista koje mi poznajemo – primer po naše Urmia je Orumiyeh. Krajevi su siromašni, ljudi većinom rade poljske radove i to većinom još ručno. Sama priroda je fantastična. Kad jednom dođemo v veći grad je sve lakše, pregledamo mapu i pronađemo smer, a polako i navigacija se budi. Iako smo izgubili puno vremena je ovaj dan fantastičan. I zaista se pokazalo da kad se izgubiš više vidiš. I tako smo došli u poslednji grad kojeg pošečujemo u Iranu a to je Urmia, grad uz istoimeno slano jezero. Naveče još prošetamo gradom i na bazar, koji je opet labirint tunela. Kad pregledamo kud smo taj dan išli, vidimo da smo vozali baš uz Iračku granicu i zboz toga toliko utvrđenja, ali nikakvih problema.

Hvala. Bila je neke dve godine kao kontra mera embargu i ukinuta prošle godine ali bio je zabranjen ulaz zbog korone. Trenutačno se može, ali se u poslednje vreme može sve brzo menjati. pozdrav.

Dan 20 Dan za transfer od dobrih 300km kroz polja žita i pirinača. Cilj Sanandaj, glavni grad provincije Kurdistan udaljen nekih 100 km od granice sa Irakom. Taj dan nas je umor malo svladao, pa smo iskoristili ponovo za pranje veša, kraće razgledavanje grada i odmaranje.

Dan 19 Ujutro idemo još jednom do trga „Naqsh-e Jahan«., jer smo juče zaboravili kupiti magnetke. Danas su i vodomet otvorili, pa je sve još lepše. U centru smo 2 miljunskog grada sa puno jednosmernim ulica a GPS ne radi - opet greška na mapi. Stavim tačku na izlazu iz grada do autoputa, samo da se rešimo gužve jer je sad več 35 stepeni. Dovede nas vam i kad idemo autoputem, na GPS opet stavim cilj ali ne ide – preračunava i preračunava. Ali nema problema, na autoputu valjda nečemo zalutati. Ahaaa... Vozimo kad odjednom veliki rondo sa dva izlaza, jedan za u suprotnu smer, onda je drugi valjda naš – putokazi su ali nama nerazumljivi. Put je sve uži i ulazimo u manje staro naselje sa kućama iz blata, polako do kraja, kad prestaje asfalt i počinje pustinjski put. Šta šad... kad GPS proradi i kaže ... samo dalje. Idemo polako dalje uz labirint puteva i za nekih 7 km dolazimo opet na autoput. Penjemo se na visoravan na 2400m i temeperatura pada na snošljivih 31, ali sve što se diže se i spusti i pred Khorram Abad je već 38 stupnjeva. Idemo pred hotel iz naše liste, kad sve puno. Na recepciji nas šalju u drugi hotel, ali komunikacija je teška, jer tu u Kurdistanu engleski skoro niko ne zna, ni na recepciji. Na GPS potražim najbližeg i ima mesta ali niko ne zna engleski. Sva sreća postoje pametni telefoni, koji prevode pa se dogovorimo i za sigurni parking. Jedan momak sedne samnom na motor i idemo na varovani parking nekih 200m od hotela i to bez doplate. Soba je 13€ sa doručkom i parkingom pa nije za očekivat puno, ali čisto je, klima radi...onda ok. Dolazimo kasno, jer smo startali kasni pa naveče šetnja gradom i večera – zaista odličan hamburger. Možda zbog toga jer smo već 3 sedmice na piletini i govedina je neka promena. I u „fast food“-u niko ne govori engleski, pa samo kažemo prstom na slike.

Dan 18 Dan za „walk tour“. Ima šta da se vidi i samo jedan dan nije dovoljan, ali nema druge. Prvo ogledamo drugi največi trg na svetu „Naqsh-e Jahan«. Onda malo po gradu gde ima mnogo zelenog pa je šetnja u sjeni drveča baš prijatna. Kasnije ogledamo i mostove ali ovog puta po danu ali danas bez vode.

Dan 17 Prethodno veče dobivamo poruku, da nam je rezervisan hostel, tako da možemo dalje. Odaberemo pot preko brda a ne onaj krači po autoputu i pokaže se pun pogodak. Priroda je prelepa. Vozimo na visini od 1400 do 2600 metara i temperaturi od 27 do 37 stupnjeva. Irancu su ludi za vodom i ako je ima bar malo, odmah prave piknik. Vozimo i ogledavamao kad auto iza nas počinje trubit i blendat (neznam ako se tako kaže) sa svetlima. Zaustavim se, da vidim da nismo što izgubili, kad priđe muškarac i kaže da je iz obližnjeg kraja i vabi nas na ručak a može i spavanje preko noći. Zahvaljujemo se, ali zaista ne možemo zbog vremena. Vozimo dalje, kad nas prestiže auto i opet trubi, maše i kaže da se približim, sve to u vožnji kod nekih 80km/h. Kad se probližim, kroz prozor istegne ruku i daje kesicu voča – trešnja i grožđa. Opet se zahvalimo, on pomaše, zatrubi i dalje svojim putem. Zaustavimo se ispod prve slobodne sijene da pojedemo sveže voće, kad se zaustavi pet auta, kojim smo prava atrakcija. Odmah selfi, fotografisanje sa motorom, opet ponude za ručak, spavanje, ... , pojedemo dobiveno voće, kojeg i podelimo, još malo vode i dalje. Sve je to dobar osečaj, da u slučaju problema, ima uvek netko da ti pomogne. Posle nekih 500km dođemo na cilj, to je Isfahan, za koji smo si rezervisali dve noči. Spavamo u zgradi, koja je nekada bila jedna od rezidenca od Reze Pahlavi-ja, je u samom centru, ograđena i ima svoj vrt, sad je to hostel. Naveče šetnja do poznatih mostova (Khajoo mosti Si o se Pol most) ispod kojih, zbog praznika, teče voda. Kažu da su pustili vodu, da turisti koji su došli vide kako je to, jer inače vode nema, jer se upotrebljava za vodovod i navodnjavanje.

Dan 16 Danas je plan za posetu Persepolisu, glavnom gradu Perziskog carstva, koji je udaljen nekih 70 km. Nakon doručka pravac, dok nije najgora vrućina, ali kad stignemo ono zatvoreno zbog praznika. Persepolis je jedini kraj kojeg smo poznavali pre starta i koji je bio u planu za ogledanje. Mi prošli preko 5000km, da dođemo na zatvorena vrata. Isto sudbinu delimo s nekih tisuća iranaca, koji su zbog duljih praznika isto došli na ogledavanje. Ali oni se ne daju... počinju se penjati preko ograde, provale vrata kućice sa automatima za prodaju ulaznica te idu na ulaz. Isto se mi pridružimo, ali nas čovek sa osiguranja odvuče van i kaže „no ticket - free“ – više nije znao engleski. Naime zbog velikog broja ljudi i nemogučnosti ih zaustaviti, su uskoro ovorili Persepolis bezplatno, jer zaposlenika, koji bi kontrolirali karte nije bilo. I tako smo ušli besplatno, zahvaljujuči čuveku iz osiguranja ali baš u podne, kad najviše prži, ali dobro je i to. Ogledavali smo si to šetajuči od sjene do sjene, jer temperatura je 38 stepeni a na suncu još više, ali dobo što uvek malo puše vetar i može se. Na izlazu sretnemo tri zagrepčane - motoriste, sa kojima se skoro svak drugi dan sretnemo, iako nemamo isti plan. Oni su već morali kupiti ulaznice, jer su pozvali zaposlenike na posao. Sledeči je Naqush-e Rostam, grobnice ahemenidskih kraljeva, ali isto zatvoreno, ali tu nema ljudi, pa nekoliko fotki i dalje, zapravo povratak u Shiraz. Ogled Hafezove grobnice isto nije moguć – zatvoreno, pa prošećemo gradom i ogledamo veliku „Shah Cheragh“ mošeju. Ovo je naudaljeniji grad ali nažalost smo upali baš na veliki praznik i vikend (vikend i slobodni dani su tu četvrtak i petak, koji je isto kao kod nas nedelja). Nešto moramo ostaviti i za sledeći put...

@DuleTs Hvala! Ali pazi, mi znamo da idemo na put i samo zbog đabe ručka ... ipak smo skrti slovenci.

Hvala! @Tumbe Kao što kažu, putovanja zaista otvaraju oči, i postaješ manje "ograničen". Vidiš da nije svuda kao kod kuče, ali ipak neke stvari ne možeš svrstati među ispravno ili pogrešno. Svaka kultura različite stvari prihvaća na različit način, i gde je nešto ispravno je drugde pogrešno ili obrnuto. Ovako si otvaraš oči i upoznaš koliko je ljudsko biče ograničeno u svoj kraj i vreme. Vlastita i strana politika a i ova ili ona crkva su već priča za sebe.

Hvala, iako znam da ne pišem dobro naspram odeređenima koji tu objaljuju, ali olakšavajuća okolnost mi je, da mi ovo nije maternji jezik, nego jezik kojeg sam naučio pre 35g u JNA.

Dan 15 Opet pakiranje, doručak i pokret. Već u 9 ima 33 stepeni. Već od starta GPS neće da vodi, samo računa... Zaustavim se u sjeni, resetiram GPS, ponovo nastavim put, ali ništa, samo računa i računa. Ništa idemo dalje, pa šta bude, bude. Srećom, pre svaki polazak pogledam put na mapi, zbog lakše orjentacje, pa sad otprilike vozim u tom smeru, a putokazi nam ne pomažu jer su većinom u farsi. Usput se jednom zaustavimo kad vidimo policajca, da se uverimo da smo na pravom putu, ali je kasnije GPS konačno proradio i nas vodio do hotela. Sve je posledica greške na OSM mapi, pa kad se pređe gresku, onda proradi. Danas je petak i to je kao u nas nedelja, a sledeća dva dana su praznici, pa svi navalili na odmor. Iranci vole da putuju, samo zbog sankcija i skupih visa ograničeni na svoju zemlju. Put nas vodi preko dva prevoja na 2700 metara do 450 km udaljenog Shiraz-a. U hotelu pitamo za sobu pa srećom dobivamo poslednju. I tu ostajemo dva dana. Ali činjenica o Irancina-turistima nas malo plaši za sledeči grad, pa kontaktiramo kolegu iz Irana, kojeg smo upoznali na internetu i molimo da proba pronać slobodnu sobu. Shiraz nije baš u samoj pustinji i u okolini ima mnogo polja, koja se obavezno navodnjavaju. Ali vrućina ne izostaje. Kasnije još šetnja gradom, gde se uverimo, da ima zaista mnogo ljudi. Idemo do menjačnice kad zatvoreno, ali ljudi zanju i čekaju pored i kad vide turiste pristupe i nude promenu. Opet papir i olovka rešavaju problem komunikacije i brzo uskladimo kurs i promenimo novac. Pošto je inflacija relativno velika, ljudi menjaju u eure ili dolare da ne gube toliko na vrednost novca. Naveče nam kolega javi da nije ništa pronašao, pa će ponovo pokušati sutra.

Hvala.

Dan 14 I ujutro se vodić ne javi, pa posle doručka brzo do hrama vatre po profesora. Tamo i njega nema, kažu da će oko 11 ... plan C. Idemo do prvog taksista i predamo papirić sa destinacjama za ogledati. Taksista, koji ne razume engleski, gleda i gleda kad jednog razume ... OK, za početak. Vozimo se, kad skrene sa puta i govoro „ok, no ekstra“, hoće biti ljubazan pa nam raskazati stare podzemne rezervare za vodu i počinje objašnjavati, naravno na njihovom jeziku. Nekako ne ide, pa vidi jednu devojku koja vodi turiste i zaustavi ju i moli da nam objasni šta gledamo. Svakako jako ljubazni. Dovede nas na jedino mesto kojeg je razumio, to je trg Amir Chakhmaq i za vožnju sa razgledavanjem računa cca. 0,50 eura. Odmah do nas pristupi Amir, licencirani turistički vodić i nudi vodenje za celi dan za 30€. Super. Pošto nema svoj auto za kretanje po gradu nudi opcije javni prevoz (besplatan), klasični taksi ili internet taksi – kao uber kod nas. Odaberemo poslednjeg, jer je najbrži a cene taksija su smešne. Vodi nas u sve najvažnije tačke grada, kao i neke nepoznate, privatne, gde ulaz nije moguć bez poznavanja vlasnika. Usred dana nas vodi u najljepši park grada „Dolat Abad garden«, kad u parku bazeni nemaju vode, zboz održavanja, jer sledeči dani su praznici i se spremaju. Kad Amir sretne nekog poznanika, koji se uspostavi da je šef održavanja, te kaže, da će požuriti i do 16 napuniti bazene i daje nam potvrdu da možemo ponovo ući bez novog plačanja ulaznice. Vreme iskoristimo za ručak u restoranu, po preporući Amira, gde možeš da jedeš i piješ koliko hoćeš i što hoćeš za 7 € po glavi. I stvarno je bilo odlično, jer smo pokušali sav asortiman hrane. U povratku u park je voda zaista bila. Uveče nas vodi po krovovima privatnih kuća odkud je lep pogled na istorijski dio grada. Počeli u 9:30 završili u 21, višeputa prevozali mesto i za taksi ukupno dali manje od 5 € i prehodili preko 20km. Amir zaista zna svoj zanat.

Dan 13 Posle doručka pakiranje i pokret. Plan 400 km u pustinju, grad Yazd. Skroz autoput, pređemo i preko 2000 m visine gde se temperatura spušta do 26 stupnjeva, inače celi put 36. Samo informativno, Iran je skoro u celosti iznad 1000 m. Benzinske su na svim autoputovima relativno retke, otprilike na 70 – 100 km, pa se zaustavimo na skoro svakoj, jer se jedino tu pronađe sjena, da se pretegnemo i pijemo vode i napunimo malu flašu za pijenje u vožnji. U Yazdu dobijemo sobo u hotelu u starom delu grada i spremimo motor u skladište kuhinje, pošto nemaju garaže. Na recepciji pitamo za vodića za sledeći dan, pošto ostajemo 2 noći i kažu 100 eura, ajde može 80. Nama se ćini dosta, pa pokušavamo kontaktirati jednog, kojeg su nam priporučili, pa da vidimo. Idemo ogledati hram vatre inaće sveto mesto za sve Irance i posebno za Zoroastriane – staro Iransko verovanje. Na ulazu nam jedan stariji profesor nudi vođenje po svetištu uz objašnjavanje. Vatra stalno gori jer tri puta dnevno lože drva. Nudi nam i vođenje za sledeći dan, ali još neznamo dali se onaj prvi javio na „mail“ ili ne, pa se dogovorimo da se ujutro vratimo u svetište ako ga zatrebamo, ionako je u blizini hotela. Yazd je poznat i po „bagdirima“ – hvatači vetra, drevni klimatizacijski uređaji. Ulove vetar koju usmere pod zemlju do vode i onda tako hladan u prostorije. U centru je i kula, koja je sagrađena gde je geometrijski centar Irana Uveće još šetnja, kad naletimo na gužvu ispred pekare, pa se zaustavimo, da razgedamo proces pečenja tradicionalnog hleba. Kod se udaljimo dotrče dva muškarca i viču za nami. Kad se okrenemo, nam donesu vrući hleb upravo ispečen u poklon, a novca ne žele. Mi se zahvaljujemo, fotografišemo in do hotela pojedemo izvrstan hleb. U sobi vidimo da se vidić nije javio, pa se nadamo da će do ujutro.