nikvuksa
-
Broj tema i poruka
952 -
Pridružio se
-
Posetio poslednji put
Tip Sadržaja
Profili
Forumi
Galerija slika
Kalendar
Articles
Sve što je postavio član: nikvuksa
-
15. dan, 15.06.2018. Planirana ruta za 15. dan: Kavala – Sofija, okvirno oko 360 km S obzirom da najavljuju kišu za skoro celu Bugarsku i da je gotovo sigurno da nećemo uspeti da je izbegnemo, odlučujemo da se konačno malo naspavamo, da lagano doručkujemo pa kad krenemo, krenemo. Zbog prognoze koja je najavljivala 100% kišu preko Banskog, a opet preko Sandanskog dosta toplije i 50% kišu, odlučujemo se da Bansko ostavimo za neki drugi put, tako da idemo na Sandanski i Sofiju. Idemo magistralnim putem: Kavala - Drama - Serres - Kulata. Put tipično grčki, glavna magistrala između pomenutih gradova ali je dosta uzak put i u očigledno lošijem stanju nego na šta su nas Turci navikli prethodnih 15ak dana, a moram dodati i razmazili! Kako se penjemo severno, oblaci počinju da nas okružuju sa svih strana. Ali mi smo bili brži od kiše (makar za sada...) i brzo stižemo na granicu koju do sada ubedljivo najbrže prelazimo. Na OMV pumpi pravimo pauzu za kafu i konstatujemo da smo obišli do sada sve oblake koji su dobro tukli sa strana... Nastavljamo dalje ka Sandanskom, Blagoevgradu i ka Sofiji. Saša prelazi ispred da vozi, i tada primećujem da mu je zadnja guma ispustila. Stajemo posle 1km na pumpu, proverava pritisak i vidi da je ispod 1 bara. Pregledamo gumu i nalazimo najmanji mogući špon, parče metala. Imamo sprej za krpljenje ali pošto se nalazimo bukvalno 2km od Sandanskog, vraćamo se nazad i nalazimo vulkanizera koji je izvadio uljeza i čepovao zadnju gumu za 2 minuta. Ubrzo nastavljamo dalje. Kako prilazimo dalje Sofiji, nebo postaje sve tmurnije i nervoznije... Taman kako smo pomislili kako oblaci ostaju iza nas, dolazimo do našeg isključenja, „Sofia South Ring“. Kako smo skrenuli desno, bilo nam je jasno da mora da se stane pod hitno. Stajemo na prvoj pumpi, koristimo priliku da sipamo gorivo za svaki slučaj i oblačimo kišna odela. Do smeštaja imamo manje od 30km i kontamo da i ako počne kiša ubrzo smo u smeštaju, ne možemo da pokisnemo ne znam koliko... A onda nakon nekoliko minuta... Nekoliko minuta smo vozili po ogromnom pljusku i po gradu. Kišna odela nisu pustila, rukavice naravno jesu što je bilo za očekivati, ali voda je uspela da prođe kroz naravno nepropusne čizme. Ali bukvalno su nogavice bile u vodi zbog ogromne količine vode, tako da i ne čudi što su nam noge bile mokre. Stajemo opet na prvu pumpu, nekih 15km od smeštaja... Ubrzo nakon toga stižemo i u hotel. Lep je osećaj kad baš pokisneš i onda si na suvom, sve ti je to smešno! Obilazak Sofije za večeras otpada, tako da poslednje veče našeg putovanja provodimo u hotelu da osušimo stvari. Prognoza za sutradan kaže da nas očekuje ista ili slična kiša u Srbiji, tako da Saša i ja odlazimo do Lidla i kupujemo gumene rukavice i kese za smeće. Preventive radi...
-
Hvala na pohvalama! Što se tiče kilometraže, na satu je u tom trenutku bilo 40.288 km. Motor je kod mene od januara ove godine, a uvežen iz CH gde je imao jednog vlasnika od 2003. E sad, imao sam uvid u oglas iz CH gde je bio sa tom kilometražom sa kojom je uvežen, tako da nisam sumnjao u vraćanje kilometraže. Ali opet, motor je star 15 godina, i ako je kilometraža prava, znači da je vožen malo ili da je dugo stajao...
-
14. dan, 14.06.2018. Planirana ruta za 14. dan: Čanakale – Kavala, okvirno oko 340 km Stižemo u luku za polazak od 08:30h. Za nas četvoro i dva motora plaćamo karte 20 TL. Da, samo dvadeset lira, tj. oko 400 dinara! Ukrcavamo se na trajekt, i polako prelazimo Dardaneli, drugi moreuz na ovom putovanju. Sa prelaskom na drugu obalu, ponovo se nalazimo u kontinentalnoj Evropi. Zbogom Azijo, do sledećeg viđenja! Nadam se skorog!!! Posle par kilometara, ispred mesta Ečeabat, stajemo na prvu jutarnju kafu u takoreći kafić pored plaže. Dočekuju nas dva ljubazna starija Turčina. Naručujemo 4 turske kafe koje nam njih dvojica brzo poslužuju. Deluje mi da je jedan vlasnik koji pokušava da nas pita nešto na turskom i mimikom mu objašnjavamo gde smo do sada sve bili i kojim putem nastavljamo do kuće. Poklanjamo mu nalepnicu koju on sa oduševljenjem prihvata i lepi je na prozor svog kafića! Počastvovani smo! Do granice sa Grčkom imamo nekih 140km. Planiramo da sipamo gorivo kada budemo na manje od 40km od granice jer je znatno jeftinije, a i u Grčkoj na autoputu nema tako često pumpi kao u TR. Nekoliko kilometara pre granice je velika kolona, pomislih da je bio neki udes, međutim svi stoje u koloni pred granicom. Mi polako obilazimo kolonu i idemo što je dalje moguće. Sama granica je u stvari most na reci Marici sa kojom smo se susreli još prvi dan našeg putovanja, u Plovdivu. Ona se nekih 40ak kilometara niže uliva u Egejsko more. Sa turske strane, most čuva turska vojska sa puškama, dok je kod Grka situacija daleko ležernija. Veoma rano stižemo u Kavalu, što odmah koristimo i odlazimo na manju lokalnu plažu da se makar još jednom okupamo u moru, ovog puta Egejskom. Stižemo i da obiđemo grad, koji je stvarno predivan! Veoma nam se dopao, šteta što smo u njemu samo jedno popodne... Veče provodimo manje više u odmaranju i zezanju u stanu. Pratimo vremensku prognozu jer nam je za sutradan u planu put do Sofije preko Banskog, ali obzirom da najavljuju kišu 100% i temperaturu manju od 20 stepeni, razmatramo i mogućnost da idemo na drugu stranu, tj. preko Serresa pa pravac za Sofiju. Ostavljamo konačnu odluku za ujutru, dok ponovo ispratimo prognozu...
-
13. dan, 13.06.2018. Planirana ruta za 13. dan: Kušadasi – Efes – Troja – Čanakale, okvirno oko 440 km Pred nama je najtopliji dan na ovom putu. Svesni toga, znamo da moramo da budemo u Efesu što ranije, da bismo što pre i završili posetu tom antičkom gradu i izbegli najveću vrućinu. Oko pola 10 stižemo na parking drevnog grada Efesa. Skidamo celokupnu opremu sa sebe i oblačimo se najlaganije moguće, jer ćemo provesti naredna 2 i po sata na suncu. Celokupnu opremu ostavljamo na motoru u hladovini, u nadi da nikome neće biti zanimljiva. Karte plaćamo 40 TL po osobi, tj. oko nekih 8 eura, a vodiča plaćamo 30 eura, koji će nas detaljno sprovesti kroz ostatke grada. Sada je udaljen od mora nekih 10 km, a nekada je Efes bio lučki, trgovinski grad. Jedan od najurbanijih antičkih gradova. U njemu je živelo do 250.000 ljudi u jednom trenutku. U doba pre nove ere imao je tada treću najveću biblioteku, koja je 1975. godine restauirana, razvedenu kanalizaciju, pijaću vodu, uličnu rasvetu, trotoare i mnogo drugih stvari, imali su amfiteatar koji je primao 24.000 ljudi! Sve izgleda zaista zapanjujuće! Nika - boginja pobede Javni wc, ili kako bi naš vodič rekao prvi internet caffe Otisak levog ženskog stopala, koji označava da je bordel bio u tom pravcu na levoj strani ulice. Nakon posete Efesu, ubrzo nastavljamo dalje preko Izmira i magistralom uz Egejsko more sve ka sledećoj destinaciji, istorijskom lokalitetu Troja. Uz put nas prati nesnosna vrućina, pa pravimo česte pauze za osveženje. Kako smo se ranije i raspitali, od Troje i ne očekujemo previše, jer se tu nalazi replika čuvenog Trojanskog konja, tako da smo čak odlučili samo da dođemo do lokaliteta, ali da se ne zadržavamo previše. Tako je i bilo, slikamo konja i nastavljamo dalje ka Čanakalama. S obzirom da smo dobro ogladneli, odlučujemo prvo da odemo da večeramo pa onda da se prijavimo u smeštaj. Sedamo na obalu mora, tj. moreuza Dardaneli i nestrpljivo čekamo klopu punih 45 minuta. Nekoliko puta smo hteli i da odustanemo i odemo, ali smo bili suviše gladni da bi otišli. Zabranjeno za motore, ali ne i za nas Ne što smo bili gladni, ali taj „tavuk doner“ tj. pileći giros je bio ubedljivo najbolji koji smo do tada pojeli u Turskoj, tako da se čekanje isplatilo.Naravno, niko se nije setio da slika jelo već smo se svi odmah bacili na isto Poslednje veče u Turskoj provodimo u šetnji Čanakalama. Baš simpatičan grad, veoma živ u večernjim satima, sa bezbroj lokala u centru sa raznom hranom i mnogim drugim kafićima. Odlazimo do luke da se raspitamo za polaske trajekta za sutradan ujutro. Ranije smo se odlučili za trajekt: Čanakale – Kilitbahir, jer je najkraća vožnja i traje oko 10 minuta samo. Slikamo raspored polaska da bi ujutru mogli lakše da se organizujemo.
-
12. dan, 12.06.2018. Planirana ruta za 12. dan: Antalija – Pamukale – Kušadasi, okvirno oko 430 km Krećemo sa pozdravom preljubaznom osoblju hotela koje nam želi srećan put. Nastavljamo obilaznicom oko Antalije kako bismo izbegli gužvu. Nakon 15ak km obilaznice na putu smo ka gradu Denizli, tj. na pravcu kojim idemo ka poznatom lokalitetu, Pamukale. Posle nekih 10km od polaska, osetim kako mi povremeno zadnji točak „šeta“...prvo je izgledalo kao jak bočni vetar kad te pomeri ali samo na kratko, pa sve češće. Na jednom od semafora pitam Sašu da mi pogleda u zadnji točak do sledećeg semafora, a on odgovara da je primetio da pomalo šeta i da je verovatno felna kriva!? Razmišljam kada sam mogao da je iskrivim kada smo pre dva dana sipali gorivo, sve je bilo ok, ranije je sve bilo ok. Pada mi na pamet da je neko ispred hotela noćas oborio motor pa nešto zajebao. A u međuvremenu dok razmišljam, točak počinje sve više da šeta, tako da ubrzo stajemo pored puta i ja izgovaram: „Nadam se da je guma!“ Imamo šta i da vidimo, semering je ispao, u pitanju je zadnji ležaj... Ništa, šta je tu je, srećom smo blizu od Antalije, radni je dan, naći ćemo sigurno nekoga ko može da zameni. Devojke ostavljamo pored puta sa bočnim koferima i dve flašice vode, a Saša i ja krećemo nazad do prve pumpe pa ćemo za dalje videti, jer očekujemo da smo za dva sata maksimalno nazad. Slika preuzeta sa Google Street View-a. Mesto gde smo ostavili devojke da nas čekaju... Mesto gde su nas čekale Na prvoj pumpi, ustupaju mi internet gde nalazim nekoliko servisa u blizini, ali i jedan na drugom kraju grada, nekih 25km odatle, savetuju mi da idem baš tu, u Dadaš Yamaha. Idemo sporom zaustavnom trakom, 30-40kmh, usput osećam kako kuglice iz ležaja ispadaju. Pričam sa Sašom usput i komentarišem da ona konstantna škripa kočnica je u stvari bio jedan od simptoma ležaja. Neiskusan sam pa nisam umeo da prepoznam...svaka škola se plaća pa tako i ova. Još sam pre puta serviseru rekao da proveri, ali on nije menjao, rekao mi je da ne menja nešto što nije za zamenu. Svraćamo usput do patrole policije, koju smo zamolili da pozovu servis Dadaš da vide da li mogu uopšte da odrade, jer smo saznali u međuvremenu da ostali servisi koje sam našao ne mogu to da urade. Nakon 15 minuta sporazumevanja sa policijom pozivaju Dadaš i nakon nekoliko minuta priče uspevam da im objasnim u čemu je problem, i kažu da mogu da otklone kvar, ali mora da se dođe kod njih. Nema problema, eto nas uskoro, još 15ak km. Posle dva sata od kvara, stižemo u Dadaš. Ispostavilo se da je to poput Platnera, ovlašćeni servis i prodavac Yamahe u Antaliji. Dijagnoza je da nije samo ležaj u pitanju, već da je i ležište puno riseva koje su kuglice napravile. Neophodno je na strugu skinuti taj deo, napraviti biksnu i vratiti nov ležaj. To se dešava oko 12h i tada dobijamo odgovor da dođemo večeras do 18h. Da ubrzam stvari i da me shvati iole ozbiljnije, častim majstora koji će raditi popravku simboličnom sumom i on obećava da će sve biti u redu. Majstor odlazi iz servisa sa zadnjim točkom i čekanje počinje... Uzimam taksi i idem po devojke 30km udaljene od servisa, a Saša ostaje u servisu. Razmišljam da li da pomerimo sve rezervisane smeštaje za po jedan dan, ali donosimo odluku da ćemo Pamukale ostaviti za drugi put, a kada se motor popravi idemo pravo za Kušadasi, nekih 450km, pa kad stignemo, stignemo. Ostaje nam samo da čekamo, i to prinuđeni tu u salonu jer u blizini nema neki kafić/restoran, a napolju je 40 stepeni, pa nismo raspoloženi za šetnju. Čisto da ubijemo vreme, posmatramo MT-09 Tracera, novog Tracera 900, Tracera 900 GT, Super Teneru 1200 i mnogo drugih Yamahinih motora. Mnogo mi se dopadaju TDM-ovi naslednici. Svi su jako ljubazni ali to ne umanjuje moju nervozu. Nije prijatno kada zbog tebe i tvog motora drugi trpe. Svakako, svi su bili puni razumevanja i bez ikakve nervoze provodimo taj dan čekajući popravku. Odlučili smo da odemo da jedemo dok traje popravka da kasnije ne gubimo vreme, već da odmah vozimo ka Kušadasiju. Tražimo bilo kakvu klopu, ali ne nalazimo u blizini servisa. Raspitujemo se kod jednog prodavca baklavi, koji nije umeo da nam objasni, a baš je pokušavao i kad više nije znao kako da kaže, pokazao je da sačekamo, a onda došao sa BMW 318d sport, i pokazao da sednemo u kola i odvezao nas nekih 2.5km dalje do lokala koji radi i gde možemo da jedemo!!! Eto, takvi su Turci! Ostavio je svoj posao u sred radnog dana i nas odvezao svojim kolima. Hvala mu veliko još jednom na tome! Vraćamo se u servis i ubrzo je motor gotov. Sve je namešteno, prekontrolisano, a mi se spremamo za pokret. Servis je koštao 300 lira, tj. nekih 55-60 eura. Poklanjam im nekoliko nalepnica naše ture, a od njih dobijam nalepnicu na prednji blatobran i kofer. I to je sve sastavni deo putovanja, i to je sve avantura. Uglavnom, ako niste sigurni, ne znate servisnu istoriju motora kao što ja nisam znao, nemojte ležajeve da proveravate nego zamenite! U prednjem točku će biti zamenjeni odmah po dolasku u Čačak! Pun gas ka Kušadasiju. Da skratim priču, novih 450 km smo odvezli sa možda 2 ili 3 kratke pauze. Ponovo je pred nama bio savršen put i prelepi predeli. Ako ste negde mislili da ima mnogo semafora, znajte da je najveći broj semafora od Denizlija ka Kušadasiju. Bukvalno na svakih 5 km je semafor i na 80% njih nas hvata crveno svetlo, koje istina traje oko pola minuta samo, ali dovoljno da nas zaustavi na svakih par minuta vožnje. Sve vreme prolazimo kroz naseljena mesta. Na karti kada se gleda, to izgledaju kao sela, a u stvari su mesta od 50-200.000 stanovnika. U Kušadasi stižemo oko 23h uveče, premoreni i pregladneli, posle pređenih nepunih 510 km. Meni je ovo bio najteži dan putovanja, što zbog celokupnog dana i problema, što zbog naporne vožnje i što je zbog kvara na mom motoru izostala planirana poseta Pamukalama.
-
Idemo dalje na sledeću stranu...
-
Odlično izgleda! E to je najbolje! Sad na prethodnom putovanju, više su mi bile noge podignute na crash nego u normalnom položaju!
-
07-11.06.2018. 07-11. dan, Antalija, kilometara bez Za ovih 5 dana nema šta puno da se priča. Kao što sam ranije rekao, prvi put smo u all inclusive aranžmanu i samim tim baš ništa nam ne fali. Pri hotelu imamo zatvoreni bazen, otvoreni bazen, teretanu, saunu, tursko kupatilo, privatnu plažu, razne zanimacije u toku dana i večeri i slično. O hrani tek ne treba trošiti reči. Doručak, užina, ručak, užina, večera, kasna večera, šank koji radi ceo dan, hrana pored bazena, na plaži i slično. I naravno alkohol, pivo, turska rakija i ostalo. Ovde se Ramazan ne poštuje. Ukratko, mi se njima nismo isplatili tih 6 dana nikako! Pusti Srbi... Inače, Antalija je milionski grad, tačnije 1.300.000 stanovnika a kažu sa turistima i preko 2 miliona. Jedno veče smo otišli do starog grada, ali je toliko bilo vruće i sparno da smo napravili najmanji mogući krug i vratili se u hotel. Dane smo provodili zanimajući se na plaži i bazenu. Pored bazena ima i tobogan koji mi kao da nismo videli u životu. Takođe smo igrali razne igrice koje hotel organizuje i slično. Svake večeri je bio različit zabavni program, akrobate, kolumbijski plesači, tursko veče, itd. Dva dana pre polaska iz Antalije odlazimo da sipamo gorivo, malo speremo mušice sa vizira, proverimo ulje, opšte stanje motora i slično. Još jedan dan smo tu i prekosutra već krećemo ka Pamukalama i Kušadasiju.
-
06. dan, 06.06.2018. Planirana ruta za 06. dan: Goreme – Antalija, okvirno oko 570 km. Alarm zvoni u 03.45h...čujem Julijanu da se sprema i odlazi, a ja nastavljam da odmaram. Poželeo sam joj prijatan let i lep provod. S obzirom da u sobi koja je deo pećine nemam prozor, nemam ni predstavu o vremenu, da li je svanulo i slično. Uglavnom, ispred 06h čujem lupanje na vratima, nemam pojma šta se dešava. Saša se probudio pre mene i ustao da vidi...devojke se vratile... Tog jutra vetar se razduvao žestoko, koji je doneo neke neočekivane oblake. Ali nisu oblaci bili problem, već sam vetar. Aplikacija koju je organizator pratio je uporno pokazivala crvenu zastavicu, iako su baloni već do pola bili naduvani i spremni za poletanje. Nažalost, let je otkazan...svi putnici tog jutra se vidno razočarani vraćaju u hotele, kao i naše supruge. Nažalost, u Goremeu ne ostajemo više dana da bi pokušali ponovo sutradan, već nakon par sati nastavljamo dalje, ka Antaliji. Inače, letovi balonima se održavaju gotovo cele godine, čak i po snegu i po kiši. Kako nam je rečeno, jedino je vetar taj koji odlaže letove. Cena najma leta balonom je 110 eur po osobi, ali to je bila cena koju smo mi dobili „danas za sutra“. Inače na internetu se mogu naći informacije da su prosečne cene oko 150 eur po osobi, a opet imalo je nagoveštaja da može da se iscenka i za manje od 100 eur, ali ne na tako kratak vremenski period. U cenu je uračunat dolazak te agencije u hotel po putnika, osiguranje za svakog učesnika, sertifikat nakon završenog leta, doručak pre i posle leta i šampanjac za uspešno završen let. Nažalost, devojkama je novac bio vraćen. Ako ništa drugo, ostaje nam motiv više da se vratimo u čarobni Goreme. Krećemo iz Goremea tek oko 09.30h. U startu očekujemo da će put biti monoton, jer do Konije nekih 250km vozimo maltene pravolinijski. Nakon toga bi trebalo da krenemo uzbrdo u planine, pa očekujemo i nekih 200km planinskog puta, i onda nam ostaje magistrale uz more 100-injak km. Magistralom kojom je inače ograničenje najčešće 82kmh (da, 82 kmh je zvanično ograničenje na većem delu magistrala), vozimo 100-120kmh i uzdamo se da će nam neko signalizirati ukoliko bude policije. Inače, za ceo put kroz TR nismo imali susret sa policijom sem na pomenutom putu od Istanbula ka Ankari, kada su nas zaustavili sa sve puškom u rukama i tražili nam da ugasimo svetla na motorima. Jedva im objasnismo da su automatska tj. stalno uključena i onda su nas pustili. Ubrzo posle Konije počinjemo da se penjemo. Put odličan, predeli prelepi, krivina na krivinu. Posle nekog vremena stajemo pored puta da se slikamo na kratko i napravimo kratku pauzu jer već neko vreme nema pumpe ili bilo kakvog drugog odmorišta. Po oznakama pored puta možemo primetiti koliki je sneg zimi, iako odatle do mora je manje od 100km. Sledeću pauzu pravimo na prvoj pumpi na koju smo naišli. Sišli smo sa nekih 1800 metara nadmorske visine na oko 400m i na samo par desetina kilometara smo od magistrale koja ide uz more. Tu primećujemo da mi zadnji točak tj. kočnica čudno škripucka iako zadnju kočnicu maltene nisam pipnuo, ali opravdavamo da su stavljene nove pločice nekih 200km pre polaska na put, pa prelazimo preko toga. Od trenutka kada smo se uključili na magistralni put D400, vozimo u koloni maltene. Neverovatna gužva iako smo nekih 100km od Antalije. Kako prilazimo Antaliji gužva je sve veća, a proprocionalo tome veća je i vrućina. Tih poslednjih 100km smo prelazili oko 2 i po sata. Kada smo ugledali tablu hotela, dižemo pesnice u vis, i sviramo kao da smo u svadbenoj koloni. Osećamo se ispunjeno i srećno ali i totalno izmoreno od gužve i sunca koje je peklo kao nijedan dan do tada. Komentarišemo da je svu onu gužvu koju nam je Istanbul oprostio, Antalija naplatila duplo. Ubrzo se prijavljujemo u davno rezervisani hotel. Večera počinje za sat vremena, tako da odmah odlazimo na osveženje, raspakivanje i na klopu. Narednih 6 dana po prvi put u našim životima ćemo uživati u čarima „all inclusive-a“. Odmor može da počne...
- 125 odgovora
-
- 10
-
-
-
-
Hvala svima! Više o vožnji balonima u sledećem danu putopisa.
-
Jedan od simbola, ako ne i najveći je vožnja balonima u Goremeu. S obzirom da nas sutradan čeka put od nekih 570 km, Saša i ja se dogovaramo da preskočimo let, a devojke će ići. U hotelu nam organizuju čitav aranžman. Plan je da ustanu oko 3.45h ujutru, dolaze po njih u 04.15h, oko 05h počinje let i oko 08h su nazad u hotelu. Mi ćemo kasnije izaći sve to da slikamo i nakon leta i doručka idemo dalje. Nakon prvog susreta sa gradom, malo je reći da smo oduševljeni! Priroda oko nas je nestvarna i jedva čekamo da krenemo u šetnju ka vidikovcima oko grada. Jednoglasno se slažemo da je ovo najbolji dan putovanja, sve je savršeno! Kapadokija nas je totalno očarala i zadivila! Kada uz zalazak sunca dodamo i naše lepše polovine, motore, a naravno i naše žene, dobijamo odlične fotke. Veče provodimo u prelepom kafiću uz turski „Elma cayi“ (Elma čaj, čaj od jabuke) i nargile. Sumiramo celokupan dan, srećni i zadovoljni. Ranije idemo na odmaranje, jer devojke ustaju dosta rano, a i sutra nas čeka do sada najveća kilometraža, koja nas ne obeshrabruje, jer smo od sutra zvanično u hotelu na odmoru.
- 125 odgovora
-
- 15
-
-
-
Sledeći stanica je podzemni grad Derinkuyu. Od jezera do tamo imamo nekih 140 km. U Aksaray-u skrećemo levo ka Nevshehiru, a ispred Nevshehira desno novom deonicom puta od 10km. Ubrzo stižemo u centar grada Derinkuyu gde se raspitujemo gde se nalazi podzemni grad. Čim smo videli autobus na parkingu, znali smo da smo na dobrom mestu. Prilazi nam gospodin i nudi da nam bude vodič, što mi prihvatamo. Objašnjava nam celokupnu istoriju mesta. Ukratko, podzemni grad je nastao u 07. i 08. veku pre nove ere, kasnije proširen za vreme vizantijskog carstva i korišćen čak do 1964. godine. Vodičev deda je čak živeo u podzemnom gradu, što zvuči fascinantno kada se nalazite na licu mesta i vidite uslove života. Najveći je otkopani i otvoren podzemni grad koji je poznat turistima. Lokalno stanovništvo ga je koristilo kao sklonište od loših vremenskih uslova, ali pogotovu za vreme raznih ratova u toku istorije. Grad je povezan tunelima, gde je moglo da se smesti oko 20.000 ljudi. Imali su prostorije za stoku, za pravljenje vina, škole, kolevke za bebe, duboke ventilacione otvore preko 50 metara dubine. Sami tuneli, tj. grad je bio do nekih 60 metara dubine ispod zemlje, tj. 10 spratova, dok je za posetioce otvoreno 8 spratova, dokle smo se mi i spuštali uskim i strmim stazama i stepenicama. Tuneli i spratovi su bili zatvarani ogromnim kamenovima. Tu provodimo sigurno nekih 1.5-2 sata. Izlazimo oduševljeni...prosto neverovatno gde su ljudi živeli, tj. borili se za život... Nakon Derinkuyu, vraćamo se nazad ka Nevshehiru i Goremeu, nekih 40 km udaljenih. Stomaci nam alarmiraju da je vreme za klopu, tako da čim smo stigli u Goreme prvo idemo na ručak, pa onda u smeštaj. Klopamo odličnu piletinu, junetinu, kofte tj. ćufte, koje najviše liče na faširane šnicle. Pravi turski specijaliteti... U celom Goremeu gotovo svi hoteli su smešteni u tzv. pećinama. Naš hotel je jedan od tih. Smeštaj nas naravno oduševljava, sve je u skladu sa okolinom...
-
05. dan, 05.06.2018. Planirana ruta za 05. dan: Ankara – Tuz Golu – Derinkuyu – Goreme, okvirno oko 370 km Po default-u ustajemo rano, kako bi što pre stigli na krajnje odredište i ako je danas po planu nešto manja kilometraža nego do sada. Doručak u hotelu je odličan, do sada najbolji, ali kako nam fali prva dobra jutarnja kafa, nakon samo par kilometara zaleta pravimo pauzu u restoranu pored puta, gde naručujemo tursku „kahvezi“. Sedamo odmah blizu parkinga, jer odatle vidimo i motore i kacige i kamere na kacigama. Međutim, konobar uporno i rukama i nogama pokušava da nam objasni da bi trebalo da sednemo malo dalje, i kada smo na kraju popustili, bilo nam je jasno da je želeo da nam uz kafu servira i prelepi pogled na lokalno jezero „Mogan“. Nakon kratke pauze nastavljamo nekih 100-injak km ka drugom najvećem jezeru u Turskoj, Tuz Golu. Inače, to je slano jezero koje podmiruje nekih 70-80% turskih potreba za solju. Ubrzo nailazimo na skretanje sa magistrale na put koji vodi do parkinga odakle može da se dođe peške do samog jezera, pa koristimo priliku da svratimo i da se slikamo. Tu se nalaze i mnoge prodavnice suvenira i različitih proizvoda od soli, a između ostalog i muzej soli. S obzirom da nije moglo da se priđe motorima do samog jezera, dogovaramo se da ako se ukaže prilika u nastavku puta stanemo još koji put. Kako je Iva ranije saznala, jezero zbog algi koje se pojavljuju u julu dobija roze boju, a kako je sad jun, ne nadamo se mnogo. Nakon 50ak km, nailazimo na deo jezera koji je jarko roze/crveno boje u daljini, pa stajemo na parking pored puta da ovekovečimo momenat. Zamislite beskrajno belo jezero, sa nijansama roze boje. Nestvarna priroda koja nas je dodatno oduševila.
-
U zdravlju ga vozio!
-
U Istanbulu preko dana nismo nasli nigde, tj. drugi dan u jednom kaficu je bilo oko 45 lira, tj. 9 eura otprilike, tako da nam se nije ni pilo pivo...
-
Za sve info, stojim na raspolaganju.
-
04. dan, 04.06.2018. Planirana ruta za 04. dan: Istanbul – Ankara, okvirno oko 460 km. Doručak u hotelu služe od 07h, makar su nam tako rekli. Ustajemo dovoljno pre toga, da se spremimo i snesemo stvari pre 07h, kako bi što ranije krenuli i izbegli istanbulsku gužvu ponedeljkom ujutru. Doručak je malo kasnio, izgleda da nisu računali da će neko ustati baš tako rano. U međuvremenu, Saša i ja odlazimo po motore koji su nekih 100 metara udaljeni od hotela. Meni se tu dešava nezgoda, tj. povreda kolena koju vučem od ranije. Prilikom prebacivanja desne noge preko motora, nezgodno uvijam levu nogu i levo koleno mi izleće. Bol je jak kao nikada do sada, nogu ne mogu da pomerim, tj. ostaje mi nekako zaglavljena taman za položaj u kome ću voziti. Obliva me hladan znoj jer znam da moramo da nastavimo put, a doktora ne planiram da posetim, pogotovu ne u Istanbulu. Saša mi pomaže da spustim motor sa centralnog štendera i polako ga odvezem ispred hotela. Naravno da sam se iznervirao, a opet trudim se da ne prikažem nervozu da ne bih sekirao suvozača Julijanu, a i ostatak ekipe. Odmah uzimam brufen da popijem i tada od uspavanog člana posluge u hotelu umesto hladne vode dobijam čašu vrele vode. Nategnem celu čašu na eks i naravno momentalno ispljunem sve po podu i usput zaradim opekotine u ustima. Baš me krenulo od jutros... Do 08h krećemo iz hotela, psihički spremni za gužvu. Prelazimo Galata most, prolazimo kroz Bešiktaš i uključujemo se već posle samo 10ak minuta na prvi prsten, tj. prvi bosforski most. I evo je Azija, na par metara ispred nas. Prešli smo 120km od smeštaja za manje od sat i po. Stajemo na Shell pumpu na pauzu za kafu i komentarišemo kako nismo videli ni „g“ od istanbulske gužve! Inače, krenuli smo ponovo auto-putem jer mi je kolega sa foruma rekao da magistrala D100 može biti jako naporna na azijskoj strani, jer je maltene velika industrijska zona i da su česti semafori. Mi smo svakako planirali isključenje sa auto puta, jer ćemo do Ankare ići ovom rutom: Nakon samo 40 km od pauze, isključujemo se na magistralni put D140. Kakvo je samo osveženje silazak sa auto puta. Predeli postaju sve lepši, a krivine sve bolje. Kako se penjemo uzbrdo, priroda postaje sve zelenija. Predeli nas podsećaju na naše planine. Propuštamo priliku par puta da stanemo i da se slikamo, tako da sledeću pauzu pravimo na nekih 200 km od jutros u podnožju te planine. Radujemo se ako će ovakav put biti narednih 260 km koji nas očekuju. Već posle nekoliko desetina kilometara, priroda se totalno menja, kao da smo na drugoj planeti. Uživamo u nestvarnim i prelepim predelima i komentarišemo kako nam je drago što smo se odlučili za baš ovaj put do Ankare. Slike naravno ne mogu da prenesu pogled ljudskog oka, lepotu i prostranstvo prirode ispred nas. Inače, na poslednjim slikama nije auto put, već njihov, običan i odličan magistralni put!!! Gotovo svi besplatni magistralni putevi kojima ćemo se kretati do kraja putovanja po TR su na nivou naših autoputeva, dakle dve trake i zaustavna. Razlika je što ovi putevi imaju česte raskrsnice i uključenja sa strane. Ispostavilo se da do kraja puta kroz TR nismo naišli ni na jednu rupu, niti smo imali bilo kakvu zamerku na sam kvalitet puta. Na ulasku u Ankaru stajemo ponovo na Shell pumpu, sipamo gorivo kako ujutru ne bi gubili vreme na putu ka centralnoj Kapadokiji, koja nam je bila jedan od primarnih ciljeva. Stižemo u hotel već oko 15.00h. Da smo znali da ćemo ovako lako izbeći gužvu kroz Istanbul, i da ćemo tako brzo stići u Ankaru, još danas bi nastavili ka Goremeu ali nema veze, tu smo gde smo, osvežavamo se i krećemo u obilazak. Plan je prvo da odemo na ručak, pa nakon toga da posetimo Atataturkov mauzolej koji je jedan od simbola Ankare. Odlazimo u Gencilik park, tj. park Mladosti. Nakon šetnje sedamo u jedan od mnogobrojnih restorana. Naručujemo tradicionalna turska jela, led za koleno i opet ostajemo bez piva, samo sokići. Nakon jela krećemo peške par kilometara ka mauzoleju. Stižemo do ulaza gde je nažalost gotovo radno vreme za taj dan...ostaje nam samo da se okrenemo i vratimo nazad. Inače, Ankara, veliki grad od preko 5 miliona stanovnika, nije ostavio nikakav utisak na nas. Nekako je za razliku od Istanbula veštački grad, ali nemamo pravo da sudimo jer smo proveli u njemu samo jedno popodne. Makar su smeštaj sa doručkom, podzemnom garažom i ljubazno osoblje opravdali naša očekivanja! U povratku iz parka odlučujemo da nađemo market i popijemo makar po jedno pivo. Nažalost, i dalje ne uspevamo da ga pronađemo tako da je to veče na repertoaru domaća rakija koju sam poneo iz Čačka.
-
Nije spam, zato i sluze putopisi da se razmene iskustva sa putovanja. Zato i volim da ih citam, a posle ovakvih putovanja osecam obavezu i da ih napisem. Sto se tice obilaska... Bili smo smesteni bas na dobrom mestu, tako da smo mogli vecinu mesta i da obidjemo peske. A sam javni prevoz je veoma lak za koriscenje, plus koga god smo pitali svi su nam rado pomogli. Verujem da moze i motorom da se obidje, ali mislim da je po tim malim ulicicama problem parking a i stvarno voze kao divljaci, bas opreznost mora da bude na 110%.
-
Hvala Dare!
-
03. dan, 03.06.2018. Planirana ruta za 03. dan: Istanbul. Kilometri i kilometri obilaska Istanbula! Za dan u kom se nećemo voziti motorima, planirali smo da obiđemo što više moguće. Posle doručka u hotelu krećemo kroz prelepi i veliki Guhlane park, Sulejmanovo dvorište, koji se nalazi odmah pored Topkapi palate, koja je bila glavna rezidencija svim osmanslijskim vladarima dugi niz godina. Pored Sultanove rezidencije nalazio se i harem, ali ovog puta nismo ulazili u sam kompleks koji je inače pod zaštitom Uneska. Šetnjom kroz park, primećujemo kako je sve sređeno, čisto i koliko pažnje polažu na očuvanje zelenila u centru Istanbula, a ujedno i zamišljamo kako je sve to izgledalo nekih 500 godina ranije... Nakon Gulhane parka i Topkapi palate plan je da odemo ka Eninonu luci, gde smo se raspitali za krstarenje Bosforom. Krstarenje počinje za par sati, tako da imamo slobodnih 3-4 sata te peške prelazimo Galata most i da idemo kroz istanbulsku Knez Mihalovu, ulicu Ištiklal, koja vodi do Trga Taksim. Kada smo stigli do vrha, vozimo se nazad malim tramvajem koji vozi samo od početka Ištiklala do Taksima i nazad. Umorni od šetnje, pravimo pauzu za tursku kafu i nargile u jednom autentičnom turskom lokalu. Dalje nastavljamo ka Galata kuli. Ne penjemo se na kulu jer ljudi padaju sa nje od vrućine , tako da se samo slikamo ispred i nastavljamo peške nazad preko Galata mosta ka luci gde nas uskoro očekuje početak krstarenja. U putu ka luci u jednoj od prodavnica kupujemo mali stiker turske zastave koji smo zalepili za kofer. Ima dosta privatnih i skupljih krstarenja, a mi smo se odlučili za jeftiniju varijantu, koja maltene služi kao prevozno sredstvo građanima Istanbula ali i turistima da vide Istanbul sa Bosfora. Cena karte je bila 12 lira po osobi tj. malo više od 2 eur po osobi, što je morate priznati jako jeftino, s obzirom da je krstarenje trajalo nepuna 2 sata. U toku krstarenja najveću pažnju privlači Dolmabahce palata, koja je bila nova rezidencija vladara nakon Topkapi palate i koja je sagrađena po uzoru na zapadno evropske dvorce. Sa vode se mogu videti i nove moderne zgrade u pozadini koje nekako štrče iz cele panorame starog dela Istanbula. Neki smo uživali u krstarenju, a neki su i zaspali Posle krstarenja odlazimo na večeru i veče provodimo u kafiću pored hotela uz čaj i nargile. Ono što nismo uspeli da posetimo u Istanbulu je kafić Pjer Loti, ali valja nešto i ostaviti, pa imati razlog više da se vratimo u ovaj predivni grad. Priprema se ruta za izlazak iz Istanbula ka Ankari. Navigacija uporno pokazuje da se ide kroz EurAsia tunel, koji kako na sajtu piše je zabranjen za motocikle. Vlasnik prodavnice preko puta hotela me ubeđuje da idemo najbližim putem, za koji sam smatrao da je sigurno kolaps ponedeljkom jutro, tj. preko Galata mosta, Bešiktaša i na prvi bosforski most gde ćemo se uključiti na auto put i preko kojeg ćemo i zvanično ući u Aziju. Na kraju pravim rutu kako me je Turčin savetovao. Ionako smo planirali da ćemo izlaziti nekoliko sati...pa šta nam Bog da!
- 125 odgovora
-
- 11
-
-
-
@king_julien Sto se tice Turaka, bas su nas odusevili. S obzirom da smo godinama letovali po Grckoj, ovo je bilo pravo osvezenje u svakom smislu. @doktor Slucajno sam izostavio...a trudio sam se jos da izbacim sto vise brojeva i podataka, ali eto, maltene glavno mi je promaklo. Kao sto je Sale rekao, 16 dana ukupno.
-
Prelepo, kao i uvek do sada! Hvala!
-
I moja bi preporuka bila kao od DjoleLO, značajnije kvalitetniji put nego preko Tare, a priroda mi je na oba mesta jako lepa. A za povratak bih izabrao samo od Nikšića ka Žabljaku, ali skreneš levo ka Plužinama, pa na Durmitor preko Trse do Žabljaka. To je put koji bi trebalo uvesti u lektiru ! Predeli ostavljaju bez daha, definitivno jedan od najlepših predela gde sam ikada bio!
-
02. dan, 02.06.2018. Planirana ruta za 2. dan: Plovdiv – Istanbul, okvirno oko 430 km. Ustajemo to jutro oko 07h, doručak, pakovanje i polazak. Do Plovdiva je auto put u odličnom stanju, ali od Plovdiva ka Burgasu je malo lošiji kvalitet. Međutim, kada se skrene na deonicu ka Svilengradu i Istanbulu ponovo je dobra deonica puta, tako da veoma brzo stižemo na granicu. Bugarsku stranu prolazimo brzo i dolazimo na drugi najveći granični prelaz na svetu. Uz malo razumevanja od strane vozača automobila i malo sreće, obilazimo deo kolone i dosta brzo prelazimo i tursku stranu granice i stajemo da se slikamo i ovekovečimo ovaj trenutak. Od granice do smeštaja imamo nekih 260km. Imamo dve opcije, auto put ili magistrala do Istanbula. Odlučujemo se ipak za auto put, jer smo voljni da stignemo što ranije, jer imamo samo taj dan i sutradan na raspolaganju za obilazak ogromnog grada. Kako smo se ranije raspitali, za legalnu vožnju po auto putu je neophodno kupiti „tag“ tj HGS. Rečeno mi je da je 20 eur više nego dovoljno od granice do Antalije i nazad, a s obzirom da mi nećemo ići auto putem sem do Istanbula odlučujemo da uplatimo 10 eur, tj nekih 50-60 lira sa uključenom cenom nalepnice u taj iznos. Prolazimo prvu naplatnu rampu i ne vidimo nigde nikakvu oznaku gde može da se uzme HGS. Stajemo kod teretne vage i tu nas policajac upućuje da se vratimo peške u suprotnom smeru i nekih par stotina metara niže pređemo auto put i da kupimo HGS. To i činimo, i nakon nekih 10-15 minuta pokušaja da se sporazumemo sa starijim Turčinom nekako dobijamo nalepnice sa 52.5 lire kredita, a 7.5 lira je koštalo izdavanje same nalepnice. Negde sam na forumu pročitao ranije, kako je neko skrenuo pažnju na jak bočni vetar od Edirne-a do Istanbula...to mi je ostalo negde u podsvesti i to sam očekivao, ali vetar koji je duvao taj dan, auuu, nikada jači vetar nisam osetio u svojoj kratkoj moto karijeri. Pravio je ogroman otpor, duvao sa jedne i druge strane, tako da je vožnju činio izuzetno napornom i teškom tih par stotina kilometara a i dosta povećao potrošnju motora. Sam put je odličnog kvaliteta, što će se tek kasnije pokazati kada zagazimo malo dublje u unutrašnjost Turske. Na nekih 50-60km od cilja, stajemo u totalno zakrčenu kolonu i tada smo već pomislili da je to to. Narednih par sati ćemo provesti kuvajući se i provlačeći se koliko je moguće... Međutim, nakon nekoliko minuta, ugledali smo da su u pitanju samo radovi na putu i da je saobraćaj dalje totalno normalizovan. Brzo nastavljamo dalje bez većih zadržavanja, navigacija nas vodi pravo do smeštaja koji se nalazi između Kapali Čaršije i Gulhane parka. Ranije smo se snabdeli sa kineskim komunikacijama, tako da na prilazu gradovima, Saša i ja smo na vezi jer ja imam navigaciju, pa možemo lakše da manevrišemo do željene adrese. Kvalitet soba u hotelu nije ni prići slikama sa booking-a, ali ajde, prelazimo preko toga s obzirom da imamo rešeno pitanje parkinga u centru Istanbula, a i realno ćemo bukvalno samo prespavati, jer planiramo maksimalno da iskoristimo vreme u obilasku. Odmah odlazimo u Kapali Čaršiju, koja radi još par sati, a sutradan, u nedelju je zatvorena. Grand Bazaar tj. Kapali Čaršija je jedna od najvećih tržnica tj. pijaca na svetu. Preko 4000 radnji u preko 60 uličica koje su natkrivene. Ogroman izbor raznoraznih turskih đakonija. Od kožnih stvari, novčanika, torbica, suvenira, garderobe, obuće, slatkiša, začina. Od igle do lokomotive. Ako prodavac prepozna kojim jezikom govoriš odmah čuješ izraze u našem slučaju na srpskom ne bi li privukao tvoju pažnju. Sem magneta za uspomenu, nismo planirali nikakvu specijalnu kupovinu, pa nismo ni hteli prodavcima da privlačimo preteranu pažnju. Nakon Kapali Čaršije, odlazimo do Aja Sofije i Plave Džamije. S obzirom da je Ramazan u toku, a kako je sumrak uskoro, ceo park vrvi od ljudi, koji su prostrli ćebad na travu, leže, odmaraju i spremaju hranu i piće koje će konzumirati nakon zalaska sunca. Poslušali smo savet da jedemo što pre, jer će kasnije postati nemoguća gužva, tako da svraćamo u prvi restoran, gde jedemo svi po kebab ali umesto piva pijemo po sok, jer je pivo jako teško (skupo) pronaći u toku Ramazana. Iva je inače naš glavni organizator što se tiče turizma, uvek se raspita šta obići, kako, kuda i slično, što i ne čudi jer je diplomirani turizmolog, tako da su joj putovanja takoreći profesija a i opsesija. Posle obilaska najpoznatijih simbola Istanbula veče nastavljamo posetom četvrti Ortakoy, mestu na obali Bosfora, odmah pored „prvog bosforskog mosta“. Do Ortakoya odlazimo tramvajem i autobusom. Istanbulski „bus-plus“, tzv. Istanbul Card kupujemo uz pomoć lokalnih građana i uplaćujemo kredit na karticu. Moram da napomenem, da su ljudi u Istanbulu, a pokazaće se i dalje na putu, veoma srdačni i otvoreni za svaku pomoć. Znali engleski jezik ili ne, učiniće sve da pomognu ukoliko ih nešto pitate. Sa tom jednom karticom svi možemo da putujemo. Jedna vožnja košta 2.6 TL, tj. pola eura otprilike. Prolazimo kroz popularni deo grada Bešiktaš i pored samog fudbalskog stadiona od istoimenog kluba. Stižemo u sam zalazak sunca, hodža počinje da peva, a restorani se veoma brzo popunjavaju. Svraćamo u restoran na samoj obali, pijemo turski čaj i probamo njihov specijalitet „kumpir“, tj. veliki pečeni krompir, pomešan sa sirom i raznim dodacima koje svako bira po svojoj želji. Provodimo još malo vremena uživajući u pogledu na džamiju i prelepo osvetljeni bosforski most. Za kraj dana, odlazimo u kako su nam rekli u jednu od najstarijih i najpoznatijih poslatičarnica u blizini hotela, Osmanlizadeler, gde smo probali nekoliko vrsta baklava, koje, malo je reći, ja obožavam. Po slikama se može zaključiti koliko je bilo teško suziti izbor i probati samo nekoliko komada. Posle ovog tanjira, morao je da usledi još jedan Punih stomaka a i očiju punih prelepim slikama, završavamo drugi dan našeg putovanja. Sutra nastavljamo sa obilaskom grada koji nas je kupio na prvi pogled. Sve nam se dopada!!!
- 125 odgovora
-
- 13
-
-
-
1. dan, 01.06.2018. Planirana ruta za 1. dan: Čačak – Niš – Sofija – Plovdiv, okvirno oko 520km. Ustajemo naravno pre zvona, još jednom proveravamo da li je sve spakovano, iako smo prošli „check list“-u već nekoliko puta. Uspešno sve staje u dva bočna Givi E360 kofera od po 40 litara, top case Kappa K53 i Louis tank torbu od 25l. Imamo vremena da na miru popijemo kafu u stanu, i da krenemo na dogovoreno mesto sastanka. Isto mesto kao i prošle godine kada smo maksi skuterima išli u Trebinje, Dubrovnik i Durmitor, pa pronalazimo simboliku da krenemo sa istog mesta kao i tada. Nažalost, 90% puta je autoput, ali svesno smo krenuli što dalje i što brže, da bi sutradan bili što bliže Istanbulu. Već na izlasku iz Kragujevca nas zaustavlja saobraćajna policija, traže nam samo lične karte, kako kažu „zbog evidencije“, i pitaju nas uporno jel idemo u Jagodinu. Kasnije smo shvatili da verovatno zaustavljaju samo bajkere i registruju sve koji idu na moto skup Hell Angels-a u Jagodini. Vidimo da je jedan policajac moj prezimenjak pa počinjemo da pričamo o poreklu, tako da nas ubrzo rutinski puštaju poželevši nam srećan put. Na auto putu nailazimo na nekoliko HD sa prslucima pomenute grupe. Stižemo na granicu gde u roku od pola sata ulazimo u Bugarsku. Na prvoj pumpi sipamo gorivo i raspitujemo se za vinjetu, za koju nam kažu da nije potrebna za motore. Ubrzo stižemo ispred smeštaja u Plovdivu. U pitanju je stan u novom kompleksu zgrada. Sve zgrade su ograđene, svaki ulaz ima svog čuvara, koji nam je dozvolio da parkiramo motore ispred samog ulaza umesto na parking mesto i koji je odbio čast koju smo mu ponudili za čuvanje motora. Osveženje, tuširanje i krećemo u obilazak Plovdiva. Pešačkom zonom stižemo do centra, koji vrvi od ljudi i koji nam se svima mnogo dopao. Pre puta, dogovorili smo se da nećemo ručati u toku dana, već samo doručkovati i večerati, kako bi izbegli pospanost u toku vožnje posle obilnih obroka. Preko dana ćemo se osvežavati sa energetskim napicima i nekim čokoladicama da nadoknadimo izgubljenu energiju. Večeramo u bugarskom lancu restorana „Be Happy“. Nakon večere, primećujemo da mnogo ljudi jede suši, koji niko od nas do sada nije probao. Odlučujemo se da probamo i to verziju sa jagodom na vrhu. Neki su pojeli i dopalo im se, a neki sam pljunuo sve...šta ću kad ne volim. Vraćamo se u smeštaj koji smo prethodno snabdeli hranom za doručak i nekim pivom koje se u međuvremenu ohladilo i odlazimo na odmaranje jer nas sutra čeka dugo iščekivani Istanbul!
