Posmatrao sam grupu od 5 motorista iz Madjarske, dok smo napustali Dubrovnik prema Makarskoj. Iako imaju razlicite tipove motora, krecu se kao jato riba ili ptica. Zbijenih redova, na kratkom odstojanju jedni od drugih. Voze kao jedan, obilaze kao jedan. Prilican utisak je ostavilo na mene. Sta sve moze da ostavi upisak tj trag.

Aca odlucuje da nas napusti i da se vrati za Beograd. Ako sam dobro razumeo razlog je zdravstvene prirode. Javio se uredno kad je stigo kuci.

Namera je da obidjemo Dubrovnik stari grad. Posto smo sa motorima a jedini parking za motore i jos besplatan je kod "vrata od Buza" (srednja vrata). Skidaj sve sto ti netreba pa trpaj u kofere ili vezuj sajlama. Niko nista nije dirao, sve je bilo bezbedno. Ono sto sam rekao za Kotor mislim i za Dubrovnik. Naroda aziskog kolko oces. Dogovor pada vidimo se kod motora za sat i razbezali se ko mravi. Andrej koji je vise od 10 godina letovao u Dubrovniku ili pored njega bio je vise nego koristan kao vodic kroz isti. mada i pored toga zapucali smo na zidine ali na pogresnom mestu tako da smo bas dobro ispesacili. Naravno osim muvanja po stradunu sve kosta i to prilicno. Samo gledanje nema pipanja.

Prilaz Dubrovniku i skretanje na vidikovac /parking ili sta vec prelazenjem na suprotnu stranu u krivini, me je sokirao u najmanju ruku. Bio je iznenadan. Kako nas nije obrisalo neko vozilo iz suprotnog pravca, puka je sreca. Obecao sam sam sebi da se vise nikad necu iskluciti, niti pratiti nekog na slican nacin. Iz najbolje namere kao ovce. Onaj koji vodi kolonu ili grupu morao bi da pripremi i bezbedno pocne isklucivanje. Pa nije sam. Trebalo bi da misli i na druge. Naravno prvo na sebe. To bi isto trebalo da vazi za preticanje. Losa procena i neodlucnost u njmanju ruku nateraju te da popizdis. I slobodno mogu reci dovodi do neprijatnih duela.

Ovom prilikom bi se zahvalio vodickim kvalitetima: Punisi i Darku kroz Tivat i Kotor. Andreju kroz Dubrovnik.

Molim citaoce da prihvatite moju izvinjotinu zbog nekih izraza i ponekog ispustenog sloveta. I clanovima bande da nema ljutis zbog dokumentovanih cinjenica. Koliko god da mislis kako nekog poznajes dobro veoma brzo dok delis "dobro i zlo" shvatis da ima jos sto sta otkriti. Svaki pojedinac je prica za sebe. Ja dobro razumem zasto neko nevoli grupnu voznju a neko voli. Vozimo motore jer se osecamo slobodni. Ako smo sami to je 100%. Ako smo u grupi ili u paru (muski/zenski, sta ja znam) onda je to ograniceno kompromisima. Jednom treba WC, drugom pice ili hrana, treci hoce da se kupa (u moru, reci ili jezeru), cetvrti nece da obilazi neko znamenje jer je bio 1.000 puta, peti bi uzbrdo a sesti nizbrdo. Ja hocu ovde da jedem/ odmaram a on hoce onde. Ritam voznje je takodje bitan kao dogovor. Ili se krecemo kao celina ili se nadjemo na odredistu/ zajednicke tacke interesovanja. Stvar dogovora koje treba odma na pocetku utvrditi. U ovome se najgluplje osecaju oni kojima je sve jedno, jer su dovedeni u situaciju da treba da presudjuju. Voznja u grupi ne podnosi licni ego. Ili nema grupe. Ja sad, kao nesto pametan.

Kasnije dok landramo po Trbinju ukapiramo da je Darku rodjendan. U kafe Hedonija na kamenom mostu, dogovaramo rodjendansku tortu. U strom gradu docekamo Darka i Andreja. Darko, pod emotivnim nabojem sto je video srusenu kucu, biva iznenadjen tortom. Cafe Hedonija veoma prijatno mesto, za preporuku.

Prilicno kasni dolazak u Trebinje a i glad nisu mogli da umole Darka da saceka da jedemo pa da se ode do Cavtata. Andrej je samo skocio na motor krenuo za njim. Bez komentara. Na rucak odlazimo u motel Studenac. Veoma prijatno mesto pored reke. To se nebi moglo reci za osobu koja je verovatno upravnik (menadzer) ili vlasnik. Prvo smo primetili da je pola stolova zauzeto a druga polovina "rezervisana". Kazu nema mesta. Cijem naredbu za konobare da oteraju sve koji nemaju rezervaciju. Bili smo uporni i dobili sto, na suncu al sta ces. Nista mi ne bi bilo cudno ali u sledeca dva sata restoran se se praznio i sve je manje gostiju bilo. Cemu teranje potencijalnih gostiju? Ovaj ruzan utisak popravila je "zilavka" i jegulja sa grilla.

Ideja je da rucamo i nocimo u Trebinju. a nasem drugu Darku izadjemo u susret i skoknemo do Cavtata kako bi video ostatke srusene kuce. Dosta smo kilavili. Put P11 od Risna do Vilusa kao stvoren je za divljanje. Od Alan Forda sam cuo da je dosta motorciklista stradalo na istom. Al eto dugacke krivine prosto izvlace maksimum kako iz vozaca tako iz motora. Dobre gume i juhuuu. Prati me Aca. Dule staje da slika zaliv ostali ga prate. Vid me jos uvek jako dobro sluzi te primetim policisku patrolu i radar na vreme da usporim. Kasnije saznajem da Andrej nije bio te srece. Na prelazu Ilijino brdo preko 30 automobila. Snimim tri motora skoro do samog prelaza i privucem se a za mnom i Aca. Kolege iz Zagreba. Razmenjujemo informacije o marsutama i utiscima, tako da pogranicni policajac racuna da smo zajedno. Spas. Ostatak grupe nije bio takve srece. Probali su da se privuku ali su ih uredno vratili na zacelje kolone bez obzira na finih 29 C u hladu. U razgovoru sa zagrebcanima cujem da su isli u Albaniju ali samo do Tirane. Smorili se za medalju u Transkoj guzvi. Nisu znali gde da idu. Manjak informacija. Podelim sa njima moja iskustva sa albanskim putevima, ljudi se zahvale i rastanemo se. Aca i ja stizemo skoro sat pre u Trebinje nego li drugi deo grupe. Cekamo se na ulazu u grad jer samo Dule zna gde je smestaj. Taman da se malo dremne

Andrej javlja da ga ne cekamo i mi palimo prema Kotoru gradu. Ljudi moji sta je naroda iz Azije pa to nije normalno. Uz kafu i sladoled i prijatno druzenj sa konobaricom docekasmo i Andreja. Inace sam prijatno iznenadjen neopterecenim gotovo pustim drumovima tako da je voznja magistralom i zalivom bas prijatna. Ispred ulaza u stari grad Kotor primetno je da se dvotockasi parkiraju sa leve strane. Bez ikakvog specijalnog razloga Punisa i ja se parkiramo sa desne strane. Izlazimo iz grada i imamo sta da vidimo. Motori nam vezeni plasticnim plavo-belim trakama apored motora komunalna policija. Punisa se baca u pregovore, te mi smo siromasni studenti ta zena mi trudna a prababa umire. Kako god komunalci pokupise trake i pustise nas bez da naplate kazne. Znaci, parking sa leve strane.

Licno nisam zaljubljenik u Crnogorsko primorje ali nisam ni protivnik. Andrej bi se na kratko sreo sa rodjakom u Tivtu a Punisa nas nagovara da se prosetamo plocnicima Porta Montenegra. I tako lagano se krecemo magistralom do Tivta. Porto Montenegro je zaista lep a verujem i zestoko skup. Samo gledanje nema pipanja.

Punisa nam kod rodjaka u Sutomoru organizuje smestaj. Jedva docekah da se skinem i izujem. Mujo nosi cipele broj mane al kad ih da vidis meraka. Prijatni domacini skuvase kafu, sipase rakiju. Bilo je i niksickog tamnog. Budim se i primecujem da su moji cimeri u teskoj komi. Cak je i Darko dosao da proveri sta se desava. Pola osam treba da smo u sedlima. Tu noc su Dule i Andrej spoznali koliko je to strasno kad spavas pored lava. Celu noc nisu spavali. Andrej je na kraju stavio mekane cepice a Dule dva jastuka na glavu. Tvrde da je i pas celu noc lajao na moje hrkanje. Od straha?

Naravno fotkanje sa Rrapsh serpentina. U Svakom slucaju voznja drumom SH 20 za svaku preporuku. Kao i SH 8 od Vlore do Sarande. Albaniju napustamo ispod Skadra na prelazu Muriqan-Sukobin. Guzva na granici. Albanski policajac nas poziva da motorima prodjemo kroz prolaz za pesake. Svaka mu cast, sto ne mogu da kazem za srpske i crnogorske. Krivo mi je al tako je. Od namere da odemo na adu Bojane na rible specijalitete odustajemo zbog radova na putevima oko Ulcinja. Produzavamo za Bar gde u hladovini restorana Las Ramblas pravimo pauzu za rucak. Korektan lokal u svim pogledima, usluga, hrana, cene.

U mestu Tamare nailazimo na svadbu. Vrte se janjci. Curi voda na usta. Momak u kafeu gde smo se osvezili jasno nam kaze da se sprema rucak za svatove. Stizu svatovi. Nije bas pametno fotkati iako bi bilo interesantno zabeleziti kako su se uredili. Inace u ovom delu Abanije stanovnistvo je hriscansko sto se moze videti po velikom broju crkava pa cak i velikim kamenim krstom na jednoj padini.

Ulazak u Albaniju kao i ranije bez ikakvih problema. Albanski policajac pregleda moj pasos i pozitivno iznosi da mi je to treci put za tri godine manje vise u istom periodu. Sta da kazem osim da nisam imao neprijatnosti i da nas policija ne zaustavlja cak i kad vozimo znatno brze od ogranicenja. Cak sta vise kulturno pozdrave. Na granici nailazimo na dve grupe od po 20-ak motora koja organizovano preko neke agencije dolazi u Abaniju na voznju. Neista drugo za njih ne mogu da kazem nego da su veoma disciplinovani. Kao i da se krecu kao jedan. Jos prosle godine sam sebi obecao da cu maksimalno uzivati u voznji kanjonom reke Cijevne. Odvajam se od grupe koja ima vise zelje za pravljenjem fotki, i peglam. Ko nebi? Kakve krivine! Kakav a!sfalt.

Jutro je svanulo a da ga nismo ni videli kolika je magla bila. Sa metereoloske strane gledano znaci da je zemlja topla i da ne bi trebao da bude hladan dan. Posto nam prvobitna zamisao da odemo na Durmitor propada, kurs je Gusinje. Prosle godine nas je ugostio Semir vlasnik motela Gusinjska kula. Jos uvek pamtimo da smo motore parkirali u sali za rucavanje. Medjutim prvo jurimo apoteku. Aca se ne oseca dobro. ima problema sa zeludcem a prethodni dan iz nemarnosti zaboravio je da pojede nesto svakih 2-3 sata. Pre nego smo stigli do Gostuna temperatura se penje na 25 C. Bice vruce. O granicnim sluzbenicima samo mogu da kazem da su "truba". Sve drugo je vec ispricano. Put od Bjelog polja do Gusinja bez opterecenja tako da se prelazi lako i brzo. Gorivo sipamo u Andrejevici iz prostog razloga jer u Albaniji nema gde sve do Hani i Hotit (odvajanje za one koji zele za Podgoricu). U Gusinju nas docekuje Semir vedar i raspolozen. Nasla se tu i kafica i tulumbica. Semir nas ubedjuje da treba da odemo na Alipasine izvore sto i cinimo

Heljo-pita je ustvari pita od heljde koje u ovm krajevima ima dosta. Ili je volis ili pevas pesme o njoj.

Nasi domacini koji su iznajmili konak, spremili veceru i cuvenu "heljo-pitu" koju necemo zaboraviti. Narocito Punisa koji je cak spevao pesnu o heljo-piti i stalno je pevao. Cudne ideje padnu ljudima pa i to da u zagrejanu rernu stave cipele da se suse. Mislim stvarno! Sreca, ako je ima da je je riknula jedna faza pa rerna nije mogla da radi.

Stize me i prestize Dule u istom stilu voznje. Stajemo ispred kafane Njegos. Ulazimo i posdravljamo prisutne. Nude nas ljudi da se okrepimo. Ja rakiju Dule Vino kuvano. Domacin lozi drva da se zgrejemo i osusimo. Ulaze i ostali. Mokri. Zasto nisu uzeli kisna odela? Neznam. Moj drug Darko najglasnije. Vice, luti se sto je pokisao i sve mu neko drugi kriv. Popismo jos po neku, ostavismo mokre stvari da se suse na stolicama oko peci. Njegos jedo kasno u noc odrzavao vatru kako bi se mokre stvari osusile. Sta reci?

Gledamo u nebo i lagano shvatamo koliku smo gresku napravili sto smo dali kacige da nam odnese u kucu. Pocinje kisa. Lagano prilacimo mestu za iskrcavanje i tutanj pod nastresicu. Gladni vukovi kidaju sendvice iako ih u konacistu ceka vecera. Glad je opasna stvar. Razmisljam, kisa tek pocinje i to je tek ivica oblaka. Skacem na motor i krecem. Darko vice stani gde ces? "Ja odo. Sve jedno nemam kacigu. Ima samo kilometar. Nemoze da bude potop?" E, moze i to samo takav potop. Mozda je neko vozio motor bez kacige po kisi ali ja mogu da kazem da je to uzasno iskustvo bez obzira koliko sporo se kretali. Udarac vode u oko je veoma bolan. Drzim levu ruku kao indijanac iznad ociju i trudim da promasim rupe koje su pune vode. i to je neprijatno iskustvo kad drzis samo jednom rukom upravljac a uletis prednjim tockom u rupu. Ovo pisem ne da bi se hvalio vec da ukazem na cinjenicu koliko je to bilo glupo. Nevozite bez kacige, nikad.

Mada neki se trude da to zaseru

Domacini su se potrudili da veoma jasno informisu o flori i fauni.

Dignem pogled vidim pticurinu al vidim i oblake Izduvamo se na vidikovcu, slikamo i uzivamo. Al valja nazad bas se munji.

Naravno da je i nagrada veca sto je veci napor.

Ljubazni vodic (lokalni mestanin sa dozvolom) dok prica pricu o rezervatu, reci, jezeru, ribi, vukovima, medjedima i naravno o beloglavim supovima (na internetu mnogo detaljnije) pa i o lokalnoj politici, dovozi nas do ledene pecine (i o tome ima na internetu mnogo vise nego sto bi ja rekao) u svakom slucaju treba obici. Nije nesto osvetljena tako da treba poneti lampu sa sobom. Nas vodic-mestanin prica nam kako oni mestani imaju zelju da ulazu u turizam a vlast im kao neda. Jer to je zasticeni rezervat. I kao "neki" su dobili dozvole i mogu kako hoce. Nakon pecine camac nas prebacuje desetak metara od pecine gde izlazimo na obalu sa namerom da se popnemo na "Ledeni vidikovac" Nije visoko. Kazu 1.800 koraka. Onako u moto opremi penjuci se shvatio sam smisao izraza "dusa mu u nosu". Ono jeste da nisam ni u mladosti ni u kondiciji a ne ceka me ni teta "Djana". Neke ruskinje su odustale. Penji se penji i eto natpisa "vidikovac" kad ono ima jos, pa jos jedanput