Ove godine sam negde oko 80% na dužim relacijama, ali to je ova godina, pitanje je kako će biti sa narednim (novac, vreme...). Zato sam uzeo da je 50:50% odnos putovanja i vozikanje po gradu. Nemam off road ambicija, mada je ove godine i TDM uspeo bez ikakvih problema da dođe na meandre Uvca po lošem putu. Africa mi je možda najrazumnije rešenje- jednostavna, robustna, proverena, pouzdana. Za 3000-3500e bi mogla da se nađe dobra pa da ostane neka kinta i za putovanje ali me muči da li ima dovoljno snage za prtljag jedne žene (!!), moj, opremu za kampovanje i 2 putnika od 200kg. Krajnja brzina mi nije bitna ali jesu među ubrzanja a tu sa TDM-om nisam imao problema...

100-200e gore nije problem. Meni je za oko zapala ova: http://www.polovniautomobili.com/motori/7416878/honda-xl-1000-varadero-fi

Kolege, (mislim da sam) odlučio da prodam svoj TDM 850 1999. godište pa mi je potreban savet iskusnijih od mene. Zapali su mi za oko pomenuta 3 motora. Računam da izdvojim oko 4000e za kupovinu pod sledećim uslovim za navedene modele: YAMAHA TDM 900 da bude minimum 2004., HONDA VARADERO 1000 obavezno da bude FI, (navodno karburatori dosta troše), HONDA AFRICA TWIN da bude bar 2000. godište, dakle prema onome što sam čitao RD07A model. Nisam nešto preterano afinisan za brzu vožnju, dakle 80-100 km/h putna brzina ali da ima dovoljno snage za "ne daj Bože situacije" i za brda pod punom putnom opremom i suvozačicom od 65kg (ja sam 180cm i 90kg). Bar 50% sezone je vožnja po gradu i na kraćim relacijama. Prosečna kilometraža za sezonu oko 8000km. Hvala unapred na savetima.

"Slike sam u trenutcima dokolice skidao sa svog fejsa i pravio putopis jer nisam imao sta pametnije da radim na poslu. zato su malo vise usranog kvaliteta." Nastavi da praviš slike ovako usranog kvaliteta, molim te! Meni su baš super. Mada, ljudsko oko je ipak najbolji foto aparat. Meni su i posle mesec dana od kada sam bio tamo, u pamćenje urezane slike Transfagarasana i Transalpine u HD rezoluciji. Ako ti sledeće godine bude trebalo društvo za TF i TA, javi se jer ću možda ići i ja ponovo.

Da se ne lažemo, dosuo sam 100ml ulja kad sam došao kući. Od servisa koji sam radio u aprilu ove godine sam prešao 6500km, dakle zrela je za zamenu ulja što ću i uraditi za par dana. Sve dok nisam odvozao ona 2 dana po skoro 900km bez većih pauza, uopšte nije trošio ulje. Pred kraj te dve vožnje sa velikom kilometražom, tačno sam osećao da ulje gubi svoja svojstva i da se malo teže šalta pa je moja pretpostavka da ga je zbog toga i potrošio. A ujutru kada se motor ohladi bude sve ok.

Uživo je još mnogo, mnogo lepše.

Nebu pod oblake... Srebrna traka za sve što se pomera a treba da stoji. Zasluženo sređivanje i lickanje. upload gif

Smeštaj u apartmanima "JANKOVIĆ", plaćam ekstremno jeftino-5e. Skuplja je bila večera-7e. Odlazim na spavanje nestrpljiv da osvane sledeći dan. Pohod na Transfagarasan počinjem u 7h. Podmazujem lanac, sajle sa WD-40, pakujem torbe i spreman sam. Put na Transfagarasanu je malo lošiji (u poređenju sa Transalpinom) ali ne mari, meni je fenomenalno. Do jezera Balea sam stigao sa nestrpljenjem da vidim čuvene vidikovce. Na obali jezera, u restoranu pijem kafu, a u tom momentu stiže 10 motora iz Nemačke. 7 komada su BMW R1150, 1 Transalp, 1 Fazer i 1 XT 660 R. Popričao sam par rečenica sa njima, kupio suvenire i krenuo dalje. Posle Balea jezera, kreću već čuvene krivine koje bih radije prepešačio zbog slikanja jer me mrzi da stajem svakih 100m da slikam. Za mene je ono raj na zemlji. Posle sat vremena posmatranja i slikanja, krećem da vozim. Dok sam se spuštao, sreo sam bar 100 motora koji se penju.A kao u inat, mahom Honda Varadero, motor koji mi se užasno sviđa i koji mi je želja da kupim. Zanimljivo mi je bilo da je grupa iz Italije došla sa Moto Guzzi 850 T3. Svaka im čast. Po završetku Transfagarasana, nastavljam ka Transalpini. Posle dosadne vožnje kroz sela konačno kreće dobar put. Tačnije odličan, tamo gde ga ima jer je na dosta mesta voda odnela put pa ga popravljaju. Taman krene par kilometara odlične vožnje i krivinarenja, pa prekid puta i sve tako. Na Transalpini nisam nešto preterano stajao da slikam jer sam previše uživao u vožnji. Za to je mnogo bolja od Transfagarasana, ali predeli su lepši na njemu. Kada sam došao konačno do vrha Transalpine, ništa se nije videlo sa strane od magle a temperatura je bila sigurno oko 10-tak stepeni. Užasno je bilo hladno. Ali je vredelo. Ono zaista vredi videti i odvozati. Pun elana posle dobre vožnje, spuštam se ka Targu Jiu i krećem ka Kladovu jer sam hteo da to veče dođem kući. Na Dunavskoj magistrali, počinje da mi lupa desna plastika jer je ispao šraf koji je drži. Na brzinu uzimam srebrnu traku, lepim dok me jedu komarci koji su kao rode i gasiram do Šapca gde sam stigao oko 23h posle skoro 900km. Ukupno sam prešao nešto malo manje od 3000km i potrošio blizu 450e. Ako izuzmem tu plastiku, motor je bez greške služio i potrošnja nikad nije prešla 4,8 lit/100 km. A sutradan, zasluženo 4-časovno sređivanje i poliranje TDM-a. Severina je videla sneg u maju, ja u julu. free photo hosting

U nedelju, 19.07.2015., ustajem oko 7h, pakujem se i krećem ka Paraliji. Razlog zašto idem tamo iako su me svi savetovali da ne idem je taj sam mislio da ću lakše naći povoljniji smeštaj jer naravno, nisam ništa rezervisao. Zapravo, nikad nisam ni bio u Grčkoj, a s obzirom da sam krenuo sam na putovanje, nisam ni znao koliko ću se zadržati pa mi je to bila najlakša opcija. Na pola puta od Ohrida ka GP Medžitlija/Niki put je odličan, a druga polovina, veoma loša. Na Grčkoj strani, stajem u kolonu, a jedan carinik me zove da izađem iz iste i ponesem pasoš jer je smena pa samim tim i zastoj pa da ne čekam bezveze. Put kad Paraliji nastavljam preko Ptolomaide i Verie. Put je veoma dobar i ima veoma malo saobraćaja. Inače, na toj deonici sam primetio da svega 1/10 firmi radi što potvrđuje pisanje medija o krizi koja vlada u toj zemlji. Malo je sablasno videti sve te firme, koje su bile inače veoma lepo sređene, kako raste trava kroz i oko njih. Na odredište stižem oko 13h i bacam se u potragu za smeštajem. Nije bilo lako kao što sam ja mislio. Cene prenoćišta bez rezervacije su mahom oko 30e ali i to ako ima mesta. Posle sat vremena, uspevam da nađem smeštaj za 25e, nekih 200m od plaže. brzo sam se raspakovao, i krenuo na kupanje. Čim sam ušao u vodu, razočarao sam se. Voda je vrlo topla, puna trave, bez talasa i poprilično udaljenom dubinom. Jesam li rekao i da sam jako tvrdoglava osoba? E, da nisam takav i da sam poslušao šta su mi pričali, pošteno bih se i okupao u Grčkoj. Tu sam boravio 3 dana, poprilično ustaljena i dosadna ali sam se bar odmorio. Na početku sam napisao da sam izvojevao "Pirovu pobedu". E, moja cena toga to sam išao sa motorom je bila ta što mi je bilo dosadno samom na moru. Podstrek mi je davalo to što idem u Rumuniju u koju godinama želim da odem. I tako, posle 3 dana, rano ujutru krećem ka Montani u Bugarskoj gde sam prvobitno planirao da prespavam. Put u Bugarskoj u pravcu Sandanski-Sofia nije baš najbolji. Na putu ka Sofiji, sa desne strane nema baš mnogo pumpi. Koliko su retke, dovoljan je dokaz da sam u Sofiu stigao sa 100ml goriva. Već sam se pripremao da guram motor. Tu sam sipao najskuplje gorivo na turi, 1,7e/lit. Pošto krećem rano, i jako retko pravim pauze, na odredište i stižem ranije od planiranog. Tako sam u Montanu stigao oko 15h. Stajem na OMV pumpu da napravim pauzu i da razmislim šta mi je raditi. Donosim odluku da mi je bolje da to veče stignem u Curtea d' Arges, gde sam trebao tek dan kasnije da spavam. Želja i nestrpljenje da se i ja konačno upišem u spisak onih koji su bili na čuvenom Transfagarasanu, mi daju snagu da vozim dalje. Put me vodi ka mostu Vidin/Calafat gde me carinici zadržavaju 20 minuta na proveri dokumenta. Kada su sve proverili, vratili su mi dokumenta i poželeli srećan put. Dalje idem ka Craiovi i Pitesti-ju. U Pitesti stajem da odmorim motor posle 800km. Plan je naravno da spavam u apartmanima "JANKOVIĆ" u Curtea d' Arges, Pozivam ih sat vremena pre dolaska kod njih i rezervišem smeštaj. Adekvatno štivo: Hi-tech rampa u Bugarskoj: Negde u Grčkoj: A šta se gleda u Paraliji? Pa SAT-ova patrola do Paralije. Najskuplji sladoled, 6e... 938km-58km koliko je već bilo na satu. Paralia-Curtea d' Arges= 880km za jedan dan. how to take a screenshot on a pc

Moto®cikl. Za pojedine, prevozno sredstvo. Za većinu nas, izduvni ventil i/ili katalizator za lučenje endorfina i serotonina, pa i adrenalina. Za mene...? Objekat obožavanja, ravnopravni 6. član porodice, ukućanin koji provodi zimu u svojoj prostoriji u kući, jednim delom posao, strastven hobi. Jednom rečenicom: životno opredeljenje. I ravnopravan konkurent lepšoj i boljoj polovini kada je posvećivanje pažnje u pitanju. Upravo tako i počinje ovaj putopis. Od kada posedujem motor, moja putovanja (van poslovnih) i godišnji odmori podrazumevaju u većini slučajeva, korišćenje 2 točka. Ove godine je situacija identična. Pošto sam prethodne 2 godine u svoje slobodno vreme upoznao Srbiju i Crnu Goru skoro u detalj, mogu da krenem dalje. Vetar u leđa mi je to da sam Viraga 535 prodao i kupio TDM 850, motor koji je sposoban za tako nešto. Ove godine sam planirao da idem u Grčku na more sa devojkom... i motorom. Pošto devojka voli 2 točka, ali bi radije da idemo autom jer se plaši da neće moći da izdrži put, izvojevao sam "Pirovu pobedu" i na odmor idem sam. Radim reviziju plana, i proširujem ga na Ohridsko jezero u odlasku, i jer mi već godinama svi pravite zazubice - DN 7C i DN 67C u povratku. Plan je bio da krenem u subotu 18.07.2015. ka Vranju gde bih prespavao pa nastavio dalje sutradan. Međutim, s obzirom da nisam 2 godine bio na moru, a da mi se godišnji odmor godinama unazad svodi na 7 dana, zloupotrebljavam položaj i u petak 17.07.2015. izlazim u 10h sa posla i krećem ka Čačku da se nađem sa prijateljem da se ispričamo. Od Šapca idem ka Valjevu, dalje Lajkovcu pa Ibarskom ka Čačku. Na već dosadnom i ustaljenom putu, komentarišem sam sa sobom zašto su naši meteorolozi baš taj dan morali da pogode da će to biti najtopliji dani. U jednom momentu, na Ibarskoj magistrali, u retrovizoru vidim već meni dobro poznate "oči". Stiže me crni TDM 850, BG tabla. Stajemo na isključenje, pričamo par minuta o motorima i dogovaramo se da do Čačka idemo zajedno. Čovek je unapred dobio upozorenje, da ja ne prelazim 90 km/h i složio se da je OK. 5 minuta kasnije, očigledno nije bilo OK, smorio se, svirnuo i dao po gasu. Ne krivim ga. Posle par pića i partije razgovora sa prijateljem, krećem od Čačka ka Kruševcu, pa dalje ka Aleksincu gde ću se uključiti na dosadni autoput ka Vranju. U Vranje stižem oko 20h posle pređenih 500km, odlazim do prenoćišta "TRIOOO" koje sam imao u vidu još pre polaska, ali nisam rezervisao. Smeštaj je jako dobar, higijena na visokom nivou, kao i ljubaznost. Cena 1400 RSD. Preporučujem ih. Pošto ja nisam neka spavalica, ujutru ustajem oko 6h, pakujem se i krećem ka Ohridu. Na granici je naravno užasna gužva ali prolazim između kolona i stajem pravo na rampu i prelazim granice. Autoput do Skopja je dobar, putkozi su na sve strane, tako da nema šanse da se omaši isključenje bilo koje mesto. Naplatne rampe su vrlo česte i putarina košta od 0,8e-1,5e. Posle Gostivara, autoput postaje put za motorna vozila, sa mnogo rupa i neravnina. U Ohrid stižem oko 13h, i nalazim smeštaj kod naših Srba, apartmani "DIMIĆ". Noćenje košta 20e, 50m je od jezera, higijena vrhunska, ljubaznost osrednja. Posle raspakivanja prtljaga, sledi ručak, vozikanje čamcem, kupanje u jezeru i obilazak Ohrida. image sharing

Veoma retko se dešava da se ja nađem u situaciji u kojoj ne znam šta da kažem. To se upravo sada desilo. Tvoja ludost (pozitivna naravno!), hrabrost i tvoj avanturizam su za pohvalu. Dovoljno je da se obrati pažnja na majicu, i sve je rečeno!

Hvala. Ne kaže se bezveze da kada se putuje motorom, putuje se 2 puta. Hvala. Polako, biće. Samo Bože zdravlja.

Hvala na pomoći oko slika! Hvala... Slažem se sa tobom, da je više tih dana i malo više para bilo bi dobro. Ali kad neko voli motore i putovanja, nađe način...

Od Tare, pratim put za Bajinu Baštu. Već poprilično vremena mi se u glavu ubacuje jezero Perucac. Došavši do Bajine Bašte gde sam sipao gorivo i pravio pauzu, negde oko 15h, dvoumim se da li da se vratim 15km nazad na pomenuto jezero. Uzevši u obzir da tog dana treba da pređem, oko 600 km odustajem ali uz jedno obećanje dato sebi, da se OBAVEZNO vratim isključivo zbog njega. Tako da ovom prilikom, one koji imaju želju da odu do Perućca, pozivam da se dogovorimo i odemo zajedno. Nastavljam uz Drinsku magistralu ka Zvorniku i Zvorničkom jezeru. Put naizgled dobar (iz auta ili helikoptera) ali na motoru kao da vozite po kaldrmi. Put koji opravdava moto naših putara: bolje više puta okrpiti put a da to ne valja, nego jednom da valja. Ukoliko sam imao kamen u bubregu, sada sa sigurnošću mogu da kažem da nemam. Posle više od 500km dolazim do Loznice, gde na OMW pumpi sipam gorivo i pravim poslednju pauzu. Premoren, vozim po dobrom putu ka svom domu. Po dolasku kući, kilometraža je 1112.5 km, od toga 580km u jednom danu. E sada se već sva ona euforija i sreća koje proizilaze iz svega što sam prošao i video, hvataju u koštac sa umorom, mislima da je putovanje gotovo, da za 2 dana kreću radne obaveze i slično. ALI IPAK POBEĐUJU!!! Iz jednog jedinog razloga a to je da kada sve ovo pričam porodici, prijateljima i Vama na forumu, ja ponovo putujem kroz sve ovo i ponovo me obuzima ona ista pozitivna energija! google image hosting

Posle par dana odmora, svanulo je i to jutro. Petak, 26.07.2013., dan kada treba krenuti natrag. Veče pre toga, sam razmišljao kuda da idem, oko zaliva pa na Budvu, ili preko Lovćena. Ipak se odlučujem za Lovćen. Krećem u 04.00h gore pomenutog dana. Vozim se oko zaliva a kao za inat, jedino tog jutra more je imalo miris mora. Svih ovih dana kada sam ustajao ranije da se prošetam po obali (prvenstveno zbog disajnih puteva, učeni ljudi kažu da je to dobro), more je imalo sve ostale mirise samo ne svoj autentičan. Baksuz. I tako, penjem se ja uz Lovćen, stanem, skinem opremu, slikam vidikovac, navučem opremu, krenem da vozim, posle kilometar još bolji vidikovac. Ponovim postupak, nastavim da vozim, ponovo ista situacija i sve ponovo, slikanje,vožnja, stajanje.... Posle određenog vremena mi je to dosadilo. Edvard Marfi, moj najbolji drug tog dana je bio uz mene sve vreme, do sumraka! Prizori od kojih zastaje dah. Ali bukvalno, nije mi cilj da hiperbolično opišem lepotu tih predela, koji su ruku na srce, to i zaslužili. Ciljam na to, da kada se osvrnete ispod sebe, gledate "špagete" put kojim ste se popeli, čini mi se beskrajno dugačak. Uzan je, jedva da se mimoiđu motor i auto, 2 auta nema teorije, prepun krivina i bez ikakvog saobraćaja. Pesimistične misli me obuzimaju. Pomislih u sebi ako se motor pokvari, ostadoh do zime kada će valjda čistiti sneg. Ali sva sreća, ništa se nije desilo. Čitava 3 sata mi je trebalo da od Baošića siđem niz Lovćen. Ali je vredelo. Prolazim Podgoricu, i ulazim u kanjon Morače. Ko je pažljivo čitao od početka, setiće se da sam spomenuo da nisam prelazio 80km/h tokom celog puta, osim jednom. E taj jedan put se desio na početku kanjona. 10 minuta ne mogu da obiđem kamion zbog raznih faktora. Ulazim u naselje, puna linija naravno, ja pogledam nema nigde nikog ponajmanje policije, iskoriščavam pun potencijal onoga što imam u desnoj ruci (ručica od gasa ) preteknem kamion, kad ispred mene čika u plavom. Stanem ja, dam dokumenta i kreće predavanje: znate li Vi razlog vašeg zaustavljanja? Ja kažem: NE. Potom ponavljanje lekcija o saobraćaju i propisima a ja u sebi smišljam priču. Upiti me on na drugog kolegu, ja vadim novčanik u kome imam 2x100e, 20e i 1500RSD a kazna 80e i to da platim u prvoj pošti. Držim ja novčanik u ruci i pitam ga da li možemo da se "dogovorimo" na šta on odgovara potvrdno. Otvaram ja novčanik uz planiranu rečenicu da izgovorim: Evo ti nož pa seci koliko treba, on me je preduhitrio i kaže: FIN SI TI MOMAK, EVO TI DOKUMENTA I NEMOJ DA JURIŠ, LOŠ JE PUT I NIJE BEZBEDNA DEONICA. Sam Bog me pogledao. I stvarno, do kraja puta sam ponovo vozio konstantno 80 km/h. Uživanje kroz kanjone Morače i Lima se nastavlja ali nije bilo bezbedno za mnogo zaustavljanja i slikanja. Na granici klasična priča, parkiram na rampu i gas. Put do Zlatibora već poznat, ali posle njega se isključujem ka Tari. Slike sve govore. Evo malo i slika, da oni koji čitaju, odmore oči. imgurl

Od Nikšića mi je ostalo još nekih 90 kilometara do konačnog odredišta gde me je čekalo društvo, Baošići. Nastavljam put a sa moje leve strane vidim jezero. Uslikao sam par lepih sličica ali sve je ostalo pod velom enigme šta je to, koje je to jezero? Kasnije sam naravno saznao nekoliko informacija o njemu. Radi se o Slanskom jezeru. Još uvek pod neverovatno snažnim utiscima od Đurđevića Tare, nosio sam se mišlju da malo šta može da me impresionira. No, na sreću, pogrešio sam. Kada sam došao do tog mesta, bilo mi je jasno zbog čega se svi slikaju na njemu. Da, radi se o pogledu na Boku Kotorsku. Nepisano pravilo koje samo sebe piše glasi: ako nemaš sliku sa pogledom na Boku, kao da nisi ni bio tamo. Poštujem to i ljubazno sam zamolio jednu gospođu iz Švajcarske da me slika. U jednu ruku razočaran što sam došao do kraja prvog dela putovanja, ali u drugu ruku srećan zato što sam konačno došao do odredišta, nastavljam do Baošića gde sam proveo narednih nekoliko dana. A na moru? Pa klasika, kao na moru, kupanje, sunčanje i uživanje. grab screenshot image url upload

Od Zlatibora put vodi ka Novoj Varoši pored Zlatarskog jezera. Imao sam sreću pa sam prolazio upravo kada je sunce izlazilo. Koliko je zaista to lep prizor vidite dole na slici koja govori više od 1000 reči. Produžavam dalje ka Prijepolju i graničnom prelazu Jabuka. Na granici je bilo par auta ali nisam hteo da čekam pa sam direktno na rampu parkirao. Niko u koloni se nije bunio. U Pljevlji treći put sipam gorivo i prosečna potrošnja iznosi 4,4 lit/100 km. Ako uzmem u obzir konfiguraciju terena, mojih 100kg i prtljag, zadovoljan sam. Put preko Žabljaka je vrlo dobar, preeeeepun oštrih krivina ali i parkinga na kojima nema ni malo hlada gde bih mogao da ohladim motor i sebe. Paralelno sa uživanjem u vožnji po krivinama, u mislima mi je samo jedna stvar- Đurđevića Tara. Jedan od razloga što sam prvo hteo da idem ovim putem. Baš kada sam se najmanje nadao u daljini vidim jedan most i povikah sebi u kacigu iz sveg glasa: ENO JE! Konačno sam došao i do nje. Pejzaž koji je na mene ostavio najjači utisak na celom ovom putešestviju. Sa koje god strane da se pogleda, zastaje dah. Zaista fenomenalno! Silazim sa motora i upućujem se ka restoranu, kad ugledah bračni par iz Bugarske na GS-ovima. Javljaju se podizanjem kacige i nastavljaju kad drugom restoranu. Usput sam inače, najviše video BMW GS-ova. Gde se oni dele za dž, da stanem u red? Tu se zadržavam više od sat vremena i ne mogu da prestanem da gledam i da slikam. Već sam u tom momentu mogao da kažem da mi je putovanje uspelo i da sam pronašao spoznaju putovanja motociklom. Teška srca krećem dalje ali sa utehom da ću se jednog dana, ako Bog da, sigurno vratiti da ponovo vidim te neverovatne prizore. Nastavljam put ka Nikšiću, gde pravim sledeću pauzu, točim gorivo uz jednočasovni dijalog sa pumpadžijama. Da napravim malu digresiju. Jedna zanimljiva opservacija na ovom putovanju, svi su mnogo ljubazniji prema tebi kada si na motoru nego kada si u automobilu. Primere baziram na upravo tim pumpadžijama i prodavcima u biloj kojoj radnji u koju sam svratio, konobarima. Kada si sa autom, jedva ti i DOBAR DAN kažu a kada vide da si na dva točka, stvarno su ljubazni. Da Vam dočaram prizore: lightshot free download free screen capture

Put do Zlatibora, kratko rečeno- savršenstvo. Krivine, put bez rupa, prelepi vidikovci. Negde oko 16h, stižem na odredište. Broj koji sam zvao da rezervišem smeštaj je nedostupan. Čvrsto rešen da ne tražim drugi smeštaj, nego da održim datu reč da ću se pojaviti u subotu oko 17h, krenuo sam da tražim "Apartmane Žilović". Kada sam video gde se nalaze, 3-4km od centra Zlatibora, malo je falilo da odustanem ali nisam hteo jer izreka kaže: bik se veže za rogove a čovek za reč! Smeštaj je sasvim OK, čisto i uredno, miriše, poseduje WiFi, kablovsku, kupatilo, sve što čoveku treba. Smestio se i taman kada sam krenuo da se prošetam tih par km do Zlatiborskog jezera, ponovo pljusak. Posle pola sata, konačno se razvedrilo, upregnuh patike i polako. Na Zlatiboru inače gužva kao da se nešto deli džabe (mada je u toku bio Sabor trubača). Prošetao sam se malo, obišao Zlatiborsko jezero, i samo što sam seo u kafić na istom, 'gle' čuda, ponovo pljusak. I to narednih sat i po... No, ne mari, vremena sam imao na pretek, a euforija je pobeđivala sve loše misli i nezadovoljstvo zbog kiše. U sobu sam se vratio oko 21h, platio 12e ljubaznoj vlasnici za prenoćište, i ubrzo posle toga i zaspao. Ujutru sam se probudio u 05.00h, spakovao stvari na motor i polako krenuo u nepoznato. Kažem nepoznato, jer do tada nikada nisam vozio tom deonicom puta, a i kada sam prolazio autobusom, spavao sam. Ne mogu da Vam opišem koliko su lepi prizori i koliko je svež vazduh u zoru. screenshot pc image shack

click image upload snagit

Da nastavim... Posle otprilike sat vremena odmora u Brankovini, lagano nastavljam vožnju prema Valjevu. Tamo generalno, po mom mišljenju, ništa novo i ništa posebno jer sam vrlo često u Valjevu. Doručak na već godinama ustaljenom mestu, kafa, sok, novine i još skoro 2 utrošena sata. Krećem lagano ka Užicu. Put naravno vodi preko Divčibara. A put.... Paaa, za deonicu od par kilometara mislim da ne postoje adekvatne reči koliko je loš. Na mestima mi je i prva brzina bila brza. Kada se prođe ta deonica, put je solidan i postaje uživanje voziti kroz krivine. Uz put, srećem trojicu bajkera (1 je vozio cruisera, Drag Star-a ako se ne varam) kako odmaraju. Uredno se javljamo jedni drugima i nastavljam dalje. Negde između Požege i Užica, primetim da se oblača i da se sprema kiša. Stajem na pumpu, kad ono lažna uzbuna, prolazi bez padavina ali oblaci se kreću u smeru u kome ja treba da nastavim put. Setim se one XYZ puta rečene izreke ovde na forumu "Jesam li bajker ili p***a" i krenem napred da prođem kroz oblak. Stignem ga i prestignem uz jedno zaustavljanje baš po najvećem pljusku jer nisam mogao da postignem da brišem vizir na kacigi koliko je kiša padala. Krećem dalje prema Užicu, sav iznerviran jer mi je motor prljav kao da sam vozio po oranju! Po pristizanju u Užice, tražim neki lep kafić, da napravim kratak intermezzo. Od konobara tražim savet gde ovde ima da se kupi komplet lepinja koju sam poslednji put jeo u istom gradu pre 4 godine. Na moje pitanje kroz smešak odgovara: Druže, ovo ti je Užice, imaš je gde god pomisliš ali je najbolja u pekari BLUE MOON. Kroz dalju priču dolazimo do informacije da mi je takoreći i komšija, rodom je iz Sremske Mitrovice. Još malo razgovora sa njim i krećem putem kojim me vodi apetit. Punog stomaka, krenuh do poslednjeg checkpoint-a tog dana, Zlatibora. image hosting sites

Nastavak sledi u toku dana.

U potpunosti se slažem sa tobom. I meni su manje interesantni putopisi sa malim slikama, ali prvi put postavljam slike na forum, tako da mi nemoj uzeti za zlo. Inače su 800x600 ali ne znam zašto ispadnu ovakve.

Pošto sam par dana ranije, uz pomoć člana sa foruma Biker-Boya, kojem se ovim putem zahvaljujem na ekspresnom odgovoru, rezervisao smeštaj na Zlatiboru, nisam imao apsolutno nikakvog razloga za žurbom. Primarni cilj mi je bio da uživam u vožnji bez ikakvih stega i obaveza svakodnevnog života. I tako, u malopre pomenutih 09,00h krenuh put Valjeva. Valjevski put, verovatno je svima Vama poznat, ravan kao staklo i bez ijedne rupe. Kao pravljen za uživanje. Pošto inače nisam ljubitelj brze vožnje (što je, je l' te i nazovi preduslov čim vozim cruisera ) nisam prelazio 80 km/h ni na ovoj deonici a ni na celom putu (sa jednim izuzetkom, pročitaćete kasnije). Na putu ka Valjevu, iako fizički nisam umoran posle 20+km, stadoh da odmorim mozak u Brankovini gde se nalazi prelepa crkva i crkveno dvorište, kao i mošti naše poznate pesnikinje Desanke Maksimović. Sve u svemu, mesto u koje kada kročite, odmah se opustite.