Pa nismo svi rasprodali recimo Deki, Popsi... moja malenkost smo ostali verni kamili. Verovatno još niko ništa ne radi, čeka lepo vreme, pa zato ne vidi potrebu da se oglašava na forumu.Što se mene lično tiče ne vidim jedan jedini razlog da je prodajem, prevashodno zbog toga što one novce koje sam nabacio na nju ne mogu ni približno da povratim, a na drugoj strani da se čuknem u glavu, odnosno u drvo, sa njom nemam nikakvih problema da bi je se rešio.

Obojica ste u pravu, ali šta da se radi kad je to nama naša borba dala.

Tomislav Tomo Ilić, vicešampion FNRJ na nekadašnjoj čačanskoj stazi Spomen park. Za razliku od moto kros šampionata kakav danas poznajemo 1962. godine za titulu državnog prvaka nadmetalo se po deset takmičara iz svake republike, a boje Srbije i AMD Čačak te godine branili su Aleksandar Vukajlović, Tomislav Ilić, Bogosav Teofilović, Vojko Petrović i Stanko Zatežić, koji suu ekipnoj konkurenciji trijumfovali u državnom i u šampionatu Srbije.

Imaš li link za taj tropolni mini prekidač da vidim kako izgleda da bih znao šta da tražim.

Ne treba tu neka velika pamet, što bi rekao moj drugar koji je mehaničar uporediš životni standard, recimo prosečnog Švajcarca, i na osnovu toga proceniš koliko bi on mogao kilometara da pređe godišnje, a to je u proseku negde oko 30.000 do 50.000 i sve ti je jasno. Naravno ako vlasnik nije bila bakica koja je recimo moju STenere vozila jednom sedmično samo do pijaca. Na mojoj kamili je kada sam je kupio kao drugi vlasnik u Srbiji pisalo 47.000 samo ne znam koji put jer samo neko ko je potpuno zalađen može da poveruje da je motor koji je prvi put registrovan 1992. godine do 2011. prešao 40 i kusur hiljada kilometara. Zato se slatko nasmejem uvek kada vidim kilometraže koje navode prodavci.

Jugoslovenski moto kros vozači sa čehoslovackim trenerima Šedinom (treci s leva) i Hameršmidom (peti s leva). Prvi s desna Matija Stevanović (AMK Priština) trostruki šampion Jugoslavije 1963. 1965. i 1967. godine. Odmah do njega je Aleksandar Vukajlović (AMK Čačak) prvi moto kros šampion Jugoslavije koji je titulu osvojio na trci koja je 25. maja vožena na Beogradskoj Banjici.

Miloš Miišo Lijeskić(1920-1975) po obrazovanju vazduhoplovac verovatno je najzaslužniji za razvoj posleratnog auto-moto sporta u Čačku, jedan od osnivača Automobilsko-motociklističkog kluba Čačak. Reli šampion Jugoslavije u klasi do 850 kubnih santimetara. Drugo mesto na Šampionatu Jugoslavije u ocensko-terenskoj vožnji 1959. godine. Treće mesto na reli Šampionatu Jugoslavije u klasi do 1.000 kubnih santimetara 1968. godine. Treće mesto na brzinskom šampionatu Jugoslavije 1969. 1970. i 1971. godine. Pobednik Zimskog relija Putevima Užičke republike 1968. godine... I uz sve to činjenica da je Lijeskić tokom tri godine bio selektor i trener moto-kros reprezentacija Jugoslavije i Srbije, u vreme kada su čačanski moto-kros vozači harali bivšom Jugoslavijom i Balkanom, jasno ilustruje zbog čega, posle tolikih decenija o Milošu Lijeskiću u Čačku posle više od četiri decenije od njegove smrti govori sa pijetetom. Fotografija iz 1957. ili 1958. godine, na stazi pored Zapadne Morave, u vreme pre nego su na prostorima bivše Jugoslavije organizovana zvanična moto kros takmičenja. Motocikl DKW 175.

O autobusu da i ne govorimo!

Kada je reč o zaštiti od vetra po mom skromnom mišljenju automobil je ne pravaziđen.

Dušan Vučković-Brko na jednoj od uličnih moto trka kakve su se pedesetih vozile u Čačku i mnogim gradovima ondašnje Jugoslavije privlačivši na hiljade gledalaca.

Ekspres politika je bila preteča svega onoga što se danas prodaje na trafikama a nisu novine da bi zenit doživela 1999. godine tekstom "Ćuruvija dočekao bombe", posle koga je Slavko Ćuruvija ubijen.

Podseća me na ČZ 175, s tim što čezetka ima jedan cilinar.

JBG, pogreši čovek!

Hvala dobri moj Elijase!

Ocensko terenska vožnja pedeset i neke odmor u Prijepolju.

Šta je rođaci, svi ste kao bili željni jedne ovakve teme, a niko neće da se potrudi pa da malo prekopa po albumima. No dobro u zemlji Srbiji je oduvek mlaćenje kopriva tuđim predstavljalo nacionalni sport. Moj komšija Mile Srdanović i njegov dvocilindrični DKW 500, koji je u to vreme predstavljao pravu retkost, na jednoj od ocensko terenskih vožnji koje su među srpskim motociklistima bile jako popularne pedesetih godina prošlog veka. Jedna takva je vožena krajem aprila 1950. godine na 223 kilometra dugoj stazi Užice-Priboj-Prijepolje-Nova Varoš-Čajetina-Užice po razlokanim makadamskim putevima zapadne Srbije

Ne mogu da verujem da ti u pitanje dovodiš stručnost doktora nauka, pa to stvarno nema smisla!

Kada su u pitanju mehanički kvarovi osim kurble, na kojoj često strada i povratna opruga, problem je i treća brzina. Osnosno viljuška i zupčanik, ali to pre svega zavisi od načina vožnje. Ja sam više od pet godina vozio TS 250 i nisam imao taj problem ali nikada nisam napinjao motor u trećoj i niti dušmanski šaltao.

Već duže vreme se na forumu, kada god neko okači neku staru fotografiju, zagovara pokretanje nove teme u koja će se isključivo baviti prošlošću i vremenom kada su neki od nas sa ovog foruma, što su uveliko usitnili šestu i sedmu banku života, pravili prve korake u svetu motociklizma, a neki još ne da nisu bili rođeni već nisu bili ni u desetogodišnjem planu. Verujem da svako od nas negde ima tih fotografija i ne bi bilo na odmet da svoje uspomene podeli sa nama. Evo ja ću novu temu otvoriti sa jednom fotografijom Milorada Bogićevića - Mančule koga smo mi rođeni pedeset i neke, dok smo još maštali o tome da sednemo na neki ozbiljan motocikl gledali sa divljenjem, budući da je tih sedamdesetih sa gospođom Natalijom, u vreme dok moto skupovi nisu bili ni u naznaci, na svom Horeks inperatoru, proizvedenom pedesetih, proputovao uzduž i popreko blagopočivšom Jugoslavijom i nekim okolnim zemljama. Ova fotka je najverovatnije u vreme prvomajskih praznika kada su Mančula i njegova ekipa (Ljubinko Petrićević-Ljuba truba i Tančo brale), tradicionalno išli u Solun koji je u to vreme predstavljao Meku kada je reč o nabavci delova za motocikle proizvedene pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Na fotki su s desna na levo Mančula, žena mu Natalija, Tančo i supruga Ljubinka Petrićevića koji je, pretpostavljam napravio ovu fotografiju. PS: Rauš na svom fejs profilu ima dostra slika na kojima su i moji Čačani koji su se intezivno družili sa Kraljevčanima, pre svega sa Raušem i Mišom čikicom, ali nije red da ih ja ovde kačim.

Čačanske motordžije, bajkeri onda nisu postojali, u Priličkom Kiseljaku 1957. Ne bi bilo loše kada bi se otvorila posebna tema u okviru neke postojeće pod imenom Vremeplov.

Ako Rauš kaže onda je tako on najbolje zna, a i prošlo je mnogo godina od tada.

Tačno Šćepo, mogao sam da mozgam još 100 godina nikada se ne bih setio. Evo i slike njegovove mašine. Jedan od onih Nemaca se slikao pored njega.