Miloš Miišo Lijeskić(1920-1975) po obrazovanju vazduhoplovac verovatno je najzaslužniji za razvoj posleratnog auto-moto sporta u Čačku, jedan od osnivača Automobilsko-motociklističkog kluba Čačak. Reli šampion Jugoslavije u klasi do 850 kubnih santimetara. Drugo mesto na Šampionatu Jugoslavije u ocensko-terenskoj vožnji 1959. godine. Treće mesto na reli Šampionatu Jugoslavije u klasi do 1.000 kubnih santimetara 1968. godine. Treće mesto na brzinskom šampionatu Jugoslavije 1969. 1970. i 1971. godine. Pobednik Zimskog relija Putevima Užičke republike 1968. godine... I uz sve to činjenica da je Lijeskić tokom tri godine bio selektor i trener moto-kros reprezentacija Jugoslavije i Srbije, u vreme kada su čačanski moto-kros vozači harali bivšom Jugoslavijom i Balkanom, jasno ilustruje zbog čega, posle tolikih decenija o Milošu Lijeskiću u Čačku posle više od četiri decenije od njegove smrti govori sa pijetetom. Fotografija iz 1957. ili 1958. godine, na stazi pored Zapadne Morave, u vreme pre nego su na prostorima bivše Jugoslavije organizovana zvanična moto kros takmičenja. Motocikl DKW 175.

O autobusu da i ne govorimo!

Kada je reč o zaštiti od vetra po mom skromnom mišljenju automobil je ne pravaziđen.

Dušan Vučković-Brko na jednoj od uličnih moto trka kakve su se pedesetih vozile u Čačku i mnogim gradovima ondašnje Jugoslavije privlačivši na hiljade gledalaca.

Ekspres politika je bila preteča svega onoga što se danas prodaje na trafikama a nisu novine da bi zenit doživela 1999. godine tekstom "Ćuruvija dočekao bombe", posle koga je Slavko Ćuruvija ubijen.

Podseća me na ČZ 175, s tim što čezetka ima jedan cilinar.

JBG, pogreši čovek!

Hvala dobri moj Elijase!

Ocensko terenska vožnja pedeset i neke odmor u Prijepolju.

Šta je rođaci, svi ste kao bili željni jedne ovakve teme, a niko neće da se potrudi pa da malo prekopa po albumima. No dobro u zemlji Srbiji je oduvek mlaćenje kopriva tuđim predstavljalo nacionalni sport. Moj komšija Mile Srdanović i njegov dvocilindrični DKW 500, koji je u to vreme predstavljao pravu retkost, na jednoj od ocensko terenskih vožnji koje su među srpskim motociklistima bile jako popularne pedesetih godina prošlog veka. Jedna takva je vožena krajem aprila 1950. godine na 223 kilometra dugoj stazi Užice-Priboj-Prijepolje-Nova Varoš-Čajetina-Užice po razlokanim makadamskim putevima zapadne Srbije

Ne mogu da verujem da ti u pitanje dovodiš stručnost doktora nauka, pa to stvarno nema smisla!

Kada su u pitanju mehanički kvarovi osim kurble, na kojoj često strada i povratna opruga, problem je i treća brzina. Osnosno viljuška i zupčanik, ali to pre svega zavisi od načina vožnje. Ja sam više od pet godina vozio TS 250 i nisam imao taj problem ali nikada nisam napinjao motor u trećoj i niti dušmanski šaltao.

Već duže vreme se na forumu, kada god neko okači neku staru fotografiju, zagovara pokretanje nove teme u koja će se isključivo baviti prošlošću i vremenom kada su neki od nas sa ovog foruma, što su uveliko usitnili šestu i sedmu banku života, pravili prve korake u svetu motociklizma, a neki još ne da nisu bili rođeni već nisu bili ni u desetogodišnjem planu. Verujem da svako od nas negde ima tih fotografija i ne bi bilo na odmet da svoje uspomene podeli sa nama. Evo ja ću novu temu otvoriti sa jednom fotografijom Milorada Bogićevića - Mančule koga smo mi rođeni pedeset i neke, dok smo još maštali o tome da sednemo na neki ozbiljan motocikl gledali sa divljenjem, budući da je tih sedamdesetih sa gospođom Natalijom, u vreme dok moto skupovi nisu bili ni u naznaci, na svom Horeks inperatoru, proizvedenom pedesetih, proputovao uzduž i popreko blagopočivšom Jugoslavijom i nekim okolnim zemljama. Ova fotka je najverovatnije u vreme prvomajskih praznika kada su Mančula i njegova ekipa (Ljubinko Petrićević-Ljuba truba i Tančo brale), tradicionalno išli u Solun koji je u to vreme predstavljao Meku kada je reč o nabavci delova za motocikle proizvedene pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Na fotki su s desna na levo Mančula, žena mu Natalija, Tančo i supruga Ljubinka Petrićevića koji je, pretpostavljam napravio ovu fotografiju. PS: Rauš na svom fejs profilu ima dostra slika na kojima su i moji Čačani koji su se intezivno družili sa Kraljevčanima, pre svega sa Raušem i Mišom čikicom, ali nije red da ih ja ovde kačim.

Čačanske motordžije, bajkeri onda nisu postojali, u Priličkom Kiseljaku 1957. Ne bi bilo loše kada bi se otvorila posebna tema u okviru neke postojeće pod imenom Vremeplov.

Ako Rauš kaže onda je tako on najbolje zna, a i prošlo je mnogo godina od tada.

Tačno Šćepo, mogao sam da mozgam još 100 godina nikada se ne bih setio. Evo i slike njegovove mašine. Jedan od onih Nemaca se slikao pored njega.

Tako je. Pored Pera u rokerici je čovek iz Kraljeva, čijeg imena se ne sećam, koji je u to vreme vozio BMW R60/7, a do Pera je neki Nemac koji je sa drugarom prolazio kružnim putem pa je svratio kada je video motore. Inače ispred moje Čeze je Perov Horex Regina 450. Prikolica se koristila kada smo išli na more i u njoj je putovala Perova ćerka koja je tada imala dve i po godine.

Evo i ja iskopao jednu jedinu fotku moje Čeze enduro.

Fotku ove majice je, kakva slučajnost, jutros na svom profilu okačio jedan od nekadašnjih jugoslovenskih vodećih moto kros takmičara Silvin Vesenjak. Kao što Branko reče to može da se uradi u svakoj radionici koaj se bavi štampanjem majica, samo je pitanje da li su spremni da se bakću oko pripreme za štampu. Font nije problem jedino je pitanje da li na netu ima da se nađe zaštitni znak ČZ-a u vektorskoj varijanti. Uostalom pogledaću danas kada mi prođe gužva sa poslom pa ako neđem poslaću ti na mejl.

Nisam ljubitelj ovakvih prepravki ali svaka čast. Izgleda fantastično.

ČZ enduro, moja prva ozbiljna mašina.

Ne kažem da brzaš samo ti prenosim sopstveno iskustvo.

Samo polako i uvek imaj na umu da sve što je brzo na kraju ispadne kuso.